Zato što je napisao više od 200 romana, novela i priča, a na desetine tih dela pretočeno je u opasne filmove. Zato što je zahvaljujući njemu horor prestao da bude prezreno žanrovsko smeće. Zato što priča priču o većini nas.
Sijaset je razloga zbog kojih je nemoguće ne voleti Kinga, iako sve vreme umirete od straha, kao dete
Photo: Eduardo Islas
„Strah je neprihvatanje neizvesnosti. Ako prihvatimo neizvesnost, to postaje avantura“, zapisao je Dželaludin Rumi, persijski pisac, filozof i mistik još pre osam vekova. A da zaključite da je život avantura bez ikakvih garancija, nije vam potreban niko, pa ni Stiven King, kultni američki pisac iza koga je više od 200 romana, novela i priča, tiraž od preko 350 miliona prodatih primeraka, na desetine filmskih blokbastera rađenih po njegovim delima. Jedina razlika je u tome što će vas King kroz tu avanturu provesti maestralno, raskošno oneskopkojavajuće i neodoljivo u isto vreme, i to je ono što ga svrstava u sam koren američke književnosti sve do Natanijela Hotorna, Edgara Alana Poa ili Hermana Melvila…
Ali svejedno, i pre nego što se književni mejnstrim nakon nekoliko decenija gađenja nad „najprezrenijim žanrovskim smećem – hororom“ i formalno poklonio ovom geniju fobije dodeljujući mu 2003. prestižniju nacionalnu nagradu za doprinos američkoj književnosti, Kinga smo zavoleli bez zadrške i ikakve kalkulacije.
Odgovor na pitanje zašto je tako jednoznačan je taman koliko su i kompleksni likovi njegovih romana – zato što je jedan od nas. Zato što stavljajući na svoje junake etiketu srednje klase u okruženju rodnog Mejna, King priča priču o većini nas… O odrastanju u teškoj materijalnoj situaciji, introvertnosti od koje se beži u svet muzike i knjiga, priznanju da je nakon što je diplomirao englesku književnost radio kao čistač u ženskom internatu i fabrici za proizvodnju uslužnih veš-mašina. Zvuči poznato i aktuelno…
Zato što obožava da mu se džepna izdanja knjiga prodaju po rafovima supermarketa, zato što i danas sa tolikom slavom i novcem za prijatelje svake nedelje pravi roštilj. Ili možda zato što nam je u lice sasuo bolnu istinu da jedino neprijatelji govore istinu, dok prijatelji i ljubavnici beskonačno lažu, uhvaćeni u mrežu dužnosti
I dok rimejk kultnog romana Groblje kućnih ljubimaca puni i ovdašnje bioskopske sale, iz same postavke filma postaje jasno zašto se obično ne razume da je strah samo mizanscen za duboke ljudske priče koje nam tako uporno, ponekad i prekomerno, servira King. Sva tajna leži u tome da je pisac fokusiran na porodičnu tragediju a ne na mitologiju lokacije koja žive vraća u mrtve. Groblje kućnih ljubimaca je tragični dnevnik o tugovanju, veri u život posle smrti, psihološka analiza detinjih trauma koje će postati košmar sa pokrovom straha od neizbežne smrti. Ali svejedno, iako rimejk niko nije ni tražio, bilo je dobro ponovo čuti Ramones u himničnoj istoimenoj numeri Pat Semetary. Naprosto jer smo voleli Ramones, a voli ih i King.
Kingovi junaci su ljudi različitih uzrasta, polova, obrazovanja, ali zgusnuti i sabijeni u nadolazećem strahu pred neminovnim – pred zlom. A to nije ništa sa čim se ne susrećemo svakodnevno. Ono što ga čini jedinstvenim jeste to da njegovi likovi imaju polifonijsku strukturu – da su podjednako ubedljivi i artikulisani kao mnoštvo glasova
Baš kao što nam je jednako lako bilo da se prepoznamo i zavolimo predivnu novelu Ostani sa mnom, povest o odrastanju u provinciji kada su jedine nama dostupne tehnologije bili džuboks i lokalni bioskop. Ili zato što u Vreći kostiju, kako je opisuje Glorija Nejlor, King priča ljubavnu priču koja dotiče mračna mesta u svakom od nas. Mladi pisac koji iznenada gubi suprugu odlazi u njihov letnjikovac i kroz susrete sa zajedničkim uspomenama pokušava da dokuči i prebrodi razmere sopstvene tragedije. King nam se u ovoj priči javlja kao jedan od najdirljivijih pisaca, a strah od gubitka nam približava na način od kojeg nas podilazi jeza.
King ima onu tako prepoznatljivu osobinu inteligentnih, ali i ranjivih – sumnju u sopstvenu vrednost. Nakon što je bogzna koliko izdavačkih kuća odbilo rukopis za roman Keri, Stiven ga je bacio u kantu za smeće
A možda smo se svih ovih godina čitajući ga samo plašili da priznamo da je sasvim lako zamislivo da vaš neodoljivi i trapavi ljubimac, pas Kudžo u istoimenom romanu, inficiran virusom besnila postaje pomahnitala zver koja kidiše i na najbliže. Ili zato što je sasvim realno da vam neko smesti ubistvo koje niste počinili kao Endiju Dufrenu u verovatno jednoj od najboljih filmskih adaptacija takozvanog zatvorskog filma, neodoljivoj noveli Bekstvo iz Šošenka. Da li ste se zapitali koliko je realno da kao u romanu Mizeri doživite saobraćajku i kao komercijalni pisac, Pol Šeldon, nemoćan, završite u rukama fanatične i psihotične obožavateljke kojoj se ne dopada kraj njenog omiljenog serijala. Za ovu adaptaciju u režiji Roba Rajnera, Keti Bejts je za ulogu pomahnitale bolničarke Eni Vilkis dobila Oskara. Ili ako vas je ikada zabolela nepravda nemoguće je da vas nije dirnuo roman Zelena milja o nevino na smrt osuđenom Džonu Kofiju i prokletstvu večnog života i griže savesti onih koji su dozvolili pogubljenje nevinog iako su istinu makar samo naslućivali. Jednostavno je, Kingovi junaci su ljudi različitih uzrasta, polova, obrazovanja, ali zgusnuti i sabijeni u nadolazećem strahu pred neminovnim – pred zlom. A to nije ništa sa čim se ne susrećemo svakodnevno. Ono što ga čini jedinstvenim jeste da njegovi likovi imaju polifonijsku strukturu – da su podjednako ubedljivi i artikulisani kao mnoštvo glasova.
Ako moramo da podastremo još argumenata za naklonost prema ovom geniju – nije problem. King ima onu tako prepoznatljivu osobinu inteligentnih, ali i ranjivih, sumnju u sopstvenu vrednost. Nakon što je bogzna koliko izdavačkih kuća odbilo rukopis za roman Keri, Stiven ga je bacio u kantu za smeće, a njegova žena Tabita krišom pokupila i poslala još jednom izdavaču. Sve ostalo je istorija. Blokbaster po ovoj knjizi u režiji Brajana de Palme i King kao autor za čije se rukopise Holivud otima.
Zato što nema problem da kaže da je veliki Stenli Kjubrik napravio očajan film po jednoj od njegovih najboljih knjiga Isijavanje
Zašto još volimo Kinga? Zato što se ne boji da nam u romanu Dalas ’63. o atentatu na Kenedija kaže da svet možda ne bi bio bolje mesto za život samo da je istorija krenula drugim tokom. Zato što nema problem da kaže da je veliki Stenli Kjubrik napravio očajan film po jednoj od njegovih najboljih knjiga Isijavanje. Zato što ne preza da odvali da ne voli Hemingveja a voli Zolu, zato što za sebe kaže da je književni ekvivalent big meka i pomfrita, zato što obožava da mu se džepna izdanja knjiga prodaju po rafovima supermarketa, zato što i danas sa tolikom slavom i novcem za prijatelje svake nedelje pravi roštilj. Ili možda zato što nam je u lice sasuo bolnu istinu da jedino neprijatelji govore istinu, dok prijatelji i ljubavnici beskonačno lažu, uhvaćeni u mrežu dužnosti.
https://www.youtube.com/watch?v=S014oGZiSdI
Da zaključite da je život avantura bez ikakvih garancija, nije vam potreban niko, pa ni Stiven King. Jedina razlika je u tome što će vas King kroz tu avanturu provesti maestralno, raskošno oneskopkojavajuće i neodoljivo u isto vreme
Ako se Kingu može išta zameriti, to je činjenica da u svojim romanima promoviše američki način života ne suprotstavljajući se mnogo vladajućim konzumerskim i globalizujućim trendovima koji nas dehumanizuju i čine potpuno neempatičnim. Ali i kada to čini, čini to neodoljivo, vraćajući nas u vremena kada se iskreno verovalo u bolji svet. Pred našim očima kao kroz šareni kaleidoskop vrte se slike naših detinjstava. A ima li lepših uspomena od onih viđenih očima deteta?
Pa da je samo to, više je nego dovoljno za ljubav.