Iako je pojmove navika i rutina teško povezati sa umetnicima, one su, svesno ili pak nesvesno, deo svakodnevice svakog čoveka, a geniji ih imaju verovatno čak i više nego tzv. obični smrtnici
U skladu sa njegovim karakterom, dnevnu rutinu Salvadora Dalija odlikovala je zdrava doza samopoštovanja.
„Svakog jutra nakon buđenja“, zapisao je Dali 1953, „osećam vrhunsko zadovoljstvo zbog toga što jesam Salvador Dali, i pitam se, zadivljeno, šta će to neverovatno danas učiniti ovaj Salvador Dali.“
Nadrealista nije bio jedini umetnik koji je imao svoj jutarnji ritual – mada se većina njih oslanjala više na kofein i cigarete nego na ego. Iako mnogo ljudi misli da umetnici ne poznaju jutro, da spavaju do podneva i duže, da im je i vreme umetnički haotično – nije baš tako.
Dobro, deset vrhunskih slikara nije se kvalifikovalo za ovu listu budući da su se budili uglavnom nakon podneva. Recimo, Pablo Picasso je dolazio u svoj pariski studio oko dva po podne, dok je Jackson Pollock jednom rekao novinaru: „Imam staru naviku iz starog kraja da spavam celog dana i radim cele noći.“
U našem fokusu su ipak navike deset umetnika koje pokazuju da se deo dana za maksimum kreativnosti i produktivnosti ne može planirati, te da je jedini plan za stvaranje vrhunske umetnosti uhvatiti dan i – raditi, raditi, raditi.
Mnogi primeri umetnika ranoranilaca izvučeni su iz knjige Daily Rituals: How Artists Work, u kojoj autor Mason Currey detaljno iznosi dnevne navike 161 genijalnog uma, od pisaca do naučnika i filozofa. U ovom tekstu fokus je na slikarima – odnosno, još preciznije, na slikarima koji su se budili u cik zore, a evo kako je desetoro njih započinjalo dan na pravoj, reklo bi se – desnoj nozi.
Andy Warhol
Svakog radnog dana od 1978. do 1987. Andy Warhol budio se oko devet sati i odmah potom pričao telefonom sa svojim prijateljem Patom Hackettom kako bi mu izdiktirao događaje od prethodnog dana. (Razgovori su prevashodno bili namenjeni stvaranju preciznog zapisa o umetnikovim troškovima – Internal Revenue Service revidirao je njegovo poslovanje svake godine počev od 1972 – ali su na kraju postali osnova za The Andy Warhol Diaries, intimnih memoara pop ikone i njegovog dugogodišnjeg prijatelja Hacketta, koje je on uredio i objavio nakon Andyjeve smrti.)
Ti razgovori ponekad su trajali i po dva sata, nakon čega se Warhol tuširao, oblačio i sa svoja dva jazavičara silazio u kuhinju na doručak sa kućepaziteljima. Ostatak prepodneva provodio je u kupovini na Medison aveniji, u aukcijskim kućama, u juvelirnicama ili u prodavnicama antikviteta. Uvek je sa sobom imao nekoliko primeraka magazina Interview, koje je ostavljao vlasnicima prodavnica kako bih ih podstakao da se u njemu oglašavaju ili da ih daju fanovima.
Balthus
Kada je Galerija Tate Balthusu uputila zahtev da joj dostavi biografske podatke za njegovu retrospektivnu izložbu 1969, ekscentrični slikar poslao joj je telegram sledeće sadržine: „Nema biografskih detalja. Početak: Balthus je slikar o kome ništa nije poznato. A sada da pogledamo slike. S poštovanjem, B.“
Ipak, kad je ostario, bio je malo otvoreniji, a francuski novinar Alain Vircondelet utkao je u njegove memoare iz 2002. seriju anegdota iz poslednjih godina umetnikovog života, što daje uvid u njegove jutarnje navike.
U poznim godinama Balthus je živeo ogromnoj švajcarskoj planinskoj kolibi sa mačkama, slugama i svojom drugom suprugom. Svakog jutra doručkovao je oko 9.30. Nakon što bi iščitao mejlove, preispitivao je kvalitet dnevnog svetla kako bi odlučio hoće li ili neće slikati toga dana. Pod pretpostavkom da je svetlo dobro, u kasno prepodne ili rano popodne pešačio bi (a kasnije ga je u kolicima gurala supruga) do studija u blizini sela. Pre nego što bi počeo da radi, izgovorio bi molitvu ili meditirao nekoliko sati pred nedovršenom slikom – pušeći sve vreme. „Intuitivno sam shvatio da je pušenje udvostručilo moju sposobnost koncentracije i omogućilo mi da budem potpuno unutar platna“, rekao je jednom.
Robert Rauschenberg
Matt Hall, koga je Robert Rauschenberg 1993. angažovao da upravlja njegovim imanjem na Floridi, seća se da je umetnik svakog jutra nakon buđenja imao lep i zdrav doručak. Uzeo bi vitamine, a zatim popio espreso. „Gospode, pio je dupli ili čak trostruki espreso.“
Ipak, centralni i najvažniji deo Rauschenbergove jutarnje rutine bila je TV emisija The Young and the Restless, koju je gledao s neverovatnom posvećenošću. Sapunske opere i drugi televizijski sadržaji konstantno su bili na repertoaru njegovog ateljea. „Obožavao je da gleda televiziju.“ David White, viši kustos u Fondaciji Robert Rauschenberg, rekao je 2016. za Artsy: „Mislim da je razlog tome očigledno vizuelna stimulacija.“ Američki umetnik bio je nezasiti konzument slika, isečaka iz novina i glosi magazina, a spajao bi ih u svojim uticajnim asemblažima koje je nazivao combines.
Chris Ofili
Umetnik Chris Ofili preselio se 2005. iz Britanije u Trinidad. Ali već u godinama koje su prethodile preseljenju nesvesno je razvio svoju radnu rutinu i da, kako je rekao reporteru New York Timesa, „pretpostavlja da ima ogroman broj pravila“.
Njegov londonski studio bio je podeljen na centralnu binu, gde su bila njegova velika kolažirana ulja na platnu, te na odvojeni ugao za akvarele i crteže. Ofili, koji je u atelje stizao svakog jutra između sedam i 10 sati, počinjao je svoj dan u pomenutom uglu. Nakon što bi ogroman list papira podelio na osam jednakih delova, opustio bi se crtajući apstraktne oblike olovkom. Zatim bi prešao na akvarel i na svakom listu slikao drugačiju afričku glavu (to su, kako kaže umetnik, bile njegove afro-muze). Za svaki rad trebalo mu je od pet do 15 minuta. Nekim danima završio bi samo jednu sliku, ali bilo je dana kad bi uradio čak deset slika. Na kraju, od tih radova koji su nastajali duže od decenije – 181 rad postao je osnova za Studio Museum u Harlemu.
Louise Bourgeois
Louise Bourgeois je bila „veoma obična“, svedoči njen dugogodišnji asistent Jerry Gorovoy. Svakog jutra umetnica je nakon buđenja pila šolju čaja „uz malo želea koji je uzimala direktno iz tegle“, priseća se Gorovoy, a čim bi joj se malo podigao šećer, bila je spremna za pokret. Gorovoy bi je pokupio iz kuće u Čelsiju u 10 sati i zajedno bi se odvezli do njenog ateljea u Bruklinu, smeštenog u nekadašnjoj fabrici farmerica. Ta rutina bila je toliko jaka da je Louise kreirala rad pod nazivom 10 am is When You Come to Me (2006), na kojem su crteži njenih i Gorovoyjevih ruku. Louise je zahtevala tišinu i samoću u svom ateljeu. „Najmanja buka bi je uznemirila“, svedoči Gorovoy. Umetnica je jutro uglavnom provodila u fizičkim aktivnostima kao što je pripremanje zavarivača i drugih tehničkih pomagala. Posle ručka, crtala bi nekoliko sati, što joj je omogućavalo da se malo oporavi kako bi kasnije mogla da se vrati vajanju.
N. C. Wyeth
Newell Convers Wyeth, američki umetnik koji je ilustrovao književne klasike kao što su Ostrvo s blagom (Treasure Island) i Robinzon Kruso, svoja navrednija dela uradio je baš ujutru. Ustajao bi u pet i odmah počinjao da seče drva. Odlagao je sekiru oko 6.30 i bacao se na doručak: grejpfrut, palačinke, jaja i kafa. Potom bi odlazio u brdo do svog pensilvanijskog ateljea i sastavio nekoliko pisama, a zatim je svojim karavanom odlazio do pošte da ih pošalje, a u povratku je svraćao do svojih studenta.
I onda je bilo vreme da se vrati radu. Navukao bi radno odelo, zapalio lulu i počeo da slika. Wyeth je generalno radio brzo, ponekad bi završio sliku za samo nekoliko sati. Međutim, ukoliko bi se zaglavio, zalepio bi mali komad kartona na naočare kako bi blokirao pogled kroz veliki prozor na severnoj strani ateljea.
Willem i Elaine de Kooning
Willem de Kooning nije bio ranoranilac niti jutarnji tip. Kao mladić, nevoljno bi se budio oko 10 ili 11 sati i odmah bi ispijao nekoliko šolja veoma jake kafe. Zatim bi nastavljao da slika celog dana, praveći pauzu za večeru ili posetu prijateljima.
Čak ni brak nije mogao da naruši tu njegovu naviku. Kada se 1943. oženio koleginicom, umetnicom Elaine Fried, oboje su se budili kasno ujutru. Umesto da doručkuje, par je ispijao kafu s mlekom koje se hladilo na prozoru tokom zime. Potpuno ovisni o kofeinu i duvanu, radili su u zajedničkom ateljeu koji je bio povezan sa stanom u kojem su živeli – pa su mogli često da prave pauze za još koju kafu ili cigaretu.
Joan Miró
Joan Miró se pridržavao svoje rutine gotovo religiozno, delom i zato što je bio uplašen da bi teška depresija sa kojom se borio u mladosti (oko 18. godine, pre nego što je postao slikar) mogla da se vrati. Tokom tridesetih godina, dok je živeo u Barseloni sa suprugom i ćerkom, španski slikar ustajao je u šest. Nakon tuširanja i laganog doručka, koji su obično činili hleb i kafa, smestio bi se ispred štafelaja. Slikao je bez prestanka do sedam sati uveče, a onda bi napuštao atelje i vežbao sat vremena.
Miró je bio ozbiljan u fizičkim aktivnostima koje je video kao još jedan metod da depresiju drži pod kontrolom. U Barseloni je preskako konopac i praktikovao švedsku gimnastiku, u Parizu je boksovao, a na odmoru u Kataloniji plivao je i džogirao pored mora.
Marina Abramović
Tokom jednog od najznačajnih radova Marine Abramović The Artist Is Present (2010) umetnica je sedela nepomično u galeriji MoMA sedam sati dnevno (petkom deset sati), šest dana nedeljno – 11 nedelja zaredom. Kao i veliki deo njenog opusa, to je uključivalo i fizičku izdržljivost koja je zahtevala striktan režim.
Jedan od najvažnijih izazova bilo je to kako da ne dehidrira, budući da tokom performansa nije uzimala ni vodu ni hranu. Marina se za to pripremila tako što je stekla naviku da se noću budi na svakih 45 minuta i popije malu čašu vode. Ustajala je u 6.30 svakog dana dok je trajao performans i u sedam bi popila poslednju čašu vode, a onda doručkovala: pirinač, sočivo i šolju crnog čaja.
U devet časova po nju, njenog asistenta i fotografa dolazio je auto i vozio ih u MoMA, gde bi ona obukla svoju haljinu za performans. Sledećih 45 minuta odlazila bi u kupatilo četiri puta (Marina nije ustajala ni da ode do toaleta, novinari su spekulisali da je imala kateter, ali umetnica se jednostavno suzdržavala). Potom bi na zidu obeležila izvedbu od prethodnog dana i 15 minuta sedela sama, sve dok se vrata muzeja ne otvore.
Georgia O’Keeffe
„Jutro je najbolji deo dana, nema ljudi okolo“, rekla je Georgia O’Keeffe u jednom intervjuu 1966. „Moja prijatna narav voli svet u kome nema nikoga.“ Zato ne iznenađuje to što se slikarka, pošto se preselila u Novi Meksiko, obično budila sa prvim zracima sunca. Često bi naložila vatru i pripremila čaj, a potom bi se vratila u krevet i posmatrala svitanje. Zatim bi odlazila u polusatnu šetnju pustinjom. Nabavila je i štap kojim bi se branila od zvečarki ukoliko joj se ispreče na putu.
Već u sedam doručkovala je ono što bi joj pripremio kuvar – meko kuvana jaja ili kajganu, hleb sa džemom, ljutu papriku sa uljem od belog luka, naseckano voće i kafu ili čaj. Ponekad je jutra provodila u bašti ili zabavljala posetioce, ali njeni omiljeni dani bili su oni koje je provodila u ateljeu.