Već na prvi pogled jasno je da su ovo komplementarne aktivnosti, zato sam mesec dana testirala šta će se desiti kada se spoje u jednom telu, okej, i umu
Dakle, bavim se trčanjem već neko vreme jer se u toj aktivnosti pronalazim i prija mi u svakom smislu. Ali nakon određenog vremena shvatila sam da mišići mojih nogu rastu, što se za gornji deo tela baš i ne bi reklo jer, iako stoji da prilikom trčanja radi celo telo, to baš i nije tako u mom slučaju. U nekom momentu počinjem da primećujem da su noge sve snažnije, a da gornji deo tela nije u baš balansu sa donjim i kao da se sve više udaljavaju jedno od drugog (ako vam je potrebna vizuelna potpora priče, zamislite kentaura – gore čovek a dole konj, to je neki subjektivni osećaj koji počinje da se objektivizuje u ogledalu). U prevodu, kao da nosim sve vreme nekog ortaka koji je odustao od trke i nema snage da nastavi dalje, pa noge ne daju maksimum zbog opterećenja i sve vreme se oseća teret koji utiče na snažnu volju koja dolazi iz snage donjeg dela tela. Prostim jezikom: noge u klin, ostalo u ploču ili obrnuto. Bilo je krajnje vreme da se ovo dvoje izjednače – ovako više ne ide!
Trčanje nakon nekog vremena i nekoliko desetina kilometara, kada se tempo ustali i dah smiri, postaje meditativna aktivnost iako je istovremeno fizički jedna od najzahtevnijih. To jeste paradoks, meditirate dok trčite
U potrazi za vežbama koje će napraviti balans i spojiti dva kao odvojena tela u jedno nailazim na gomilu fotografija gde snažne žene drže celo telo u vazduhu na rukama i, naravno, bilo je jasno kao dan da bi trebalo testirati jogu. Ali joga kao takva meni koja je do tada nisam probala, delovala je kao potpuna suprotnost onom što je meni srodno i u čemu uživam čak i kada je teško – u trčanju.
Ali kako je to još jedan izazov i, kako kažu ljudi: ne znaš dok ne probaš, dodatno mi je probudila interesovanje. Spremna sam da mi se ne svidi i da mi ne ide, i da mi bude dosadna, i ….
Ok, došlo je vreme za test. Po preporuci biram Hatha joga časove nekoliko puta nedeljno po dva sata. Razmišljam u sebi: „Dva?“ i već u startu se pitam kako ću izdržati dva sata nečega što mi se možda neće dopasti i biti mi dosadno? Mogu da trčim dva i po sata bez prestanka, ali dva sata nečeg potpuno suprotnog ne mogu da zamislim u tom trenutku. Ok, preživeću, bar jedan čas. Sledeće pitanje je oprema? Šta treba da ponesem i obučem? Mali peškir, prostirku koju već imaju tamo, helanke, majicu i grudnjak sa slabom potporom, a sve može biti od pamuka. I to je sve! Poređenja radi, za trčanje su stavka broj jedan prave patike sa dobrim đonom, i to naročito ako trčite po betonu koji bi apsorbovao udarce pri svakom koraku. Ako govorimo o ostatku opreme, tu su majica i helanke ili šorts od materijala koji nikako ne treba da bude pamuk, dakle – od onog koji se brzo suši jer dovoljno je samo da zamislite da je neko na vas prosuo kofu vode i da morate da trčite u toj mokroj odeći.
Trčanje radi u korist joge i obrnuto, a zajedno stvaraju jedan jači, zdraviji i atraktivniji organizam koji ima potencijal da radi na duge staze
Složićete se, nije neki prizor, niti doživljaj. A da ne govorimo o tome da vas težina mokre odeće dodatno opterećuje i usporava. Ne, ne preterujemo, verujte, jer – znojite se kao da ste u bazenu. I u tome se ove aktivnosti razlikuju. Prednost trčanja jeste u tome što možete odmah u startu birati da li želite da vežbate sami, u društvu, unutra, na traci, pored reke ili u šumi. A još jedna njegova prednost jeste što vam ne treba nikakvo posebno predznanje da biste počeli – radnja vam je u osnovi poznata, a najveći luksuz je što možete da birate vreme. Da ustanete u šest i krenete na trčanje pre svih aktivnosti ili da se aktivirate u osam uveče kada završite s poslom. Takođe, vi birate dužinu distance i koliko ćete vremena za nju odvojiti. Ako ste jogi početnik, kao ja, važno je da pronađete nekog ko će vas naučiti osnovama i voditi vas kroz pravilno disanje, položaje i mantre, dakle, ništa solo-luksuza u smislu vremena, mesta i svega vezanog za trčanje.
No, nema smisla porediti sve unapred, jer razlika je mnogo a već je došlo vreme za prvi čas. Moram priznati da mi je pre časa dva sata zvučalo kao večnost, ali kada je nakon Ommmm ispevavanja mantre, za kraj, jogina rekla – hvala, nisam ni primetila kako je vreme proletelo. Bila sam iznenađena kako tako, na prvi pogled jednostavne vežbe mogu da nas upoznaju s kapacitetima našeg tela koje mislimo da poznajemo. Zanimljivo je iz minuta u minut otkrivati koje su granice mog tela, koliko su moji mišići elastični i koliko nisu, koliko su izdržljivi, a šta im je previše, pa otkrivanje novih jer ih do tog trenutka nisam konstatovala i tako redom…. Kao dete koje se tek upoznaje sa svetom, sada sa svojim unutrašnjim svetom, najpre onim opipljivim – telom, ali onda i onim neopipljivim mentalnim delom. Onda sam počela da shvatam da joga, iako deluje kao potpuno kontrastna aktivnost, zapravo nije mnogo različita od trčanja.
Kad malo razmilim, ja se najpre zagrevam, pa sledi trčanje, a zatim se uvek istežem na kraju, što dođe kao neka mini-joga seansa. Tako da je delić joge već u startu bio sastavni deo moje kardio-aerobne aktivnosti, samo to do sada nisam posmatrala na ovaj način. Ali, najveća srodnost između njih je zapravo mentalna vežba. Trčanje nakon nekog vremena i nekoliko desetina kilometara, kada se tempo ustali i dah smiri, postaje meditativna aktivnost iako je istovremeno fizički jedna od najzahtevnijih. To jeste paradoks, meditirate dok trčite. Joga ima sličan efekat. I drugo, ono što im je zajedničko već u startu jeste da je važno pravilno disati.
Gornji deo tela nije u baš balansu sa donjim i kao da se sve više udaljavaju jedno od drugog, ako vam je potrebna vizuelna potpora priče, zamislite kentaura – gore čovek a dole konj, to je neki subjektivni osećaj
Iz časa u čas pronalazila sam sve više sličnosti između ovih dveju, na prvi pogled apsolutno različitih aktivnosti. Kada sklonim sa strane tehničke stvari kao što je prostor, oprema i radnje koje telo obavlja kroz jednu ili drugu, suštinski su vrlo slične, neko bi možda rekao iste. I rade međusobno.
Posle samo mesec dana ovo su moji rezultati:
‒ Nakon što prođe upala leđnih mišića, leđa i ramena postaju jača i samim tim je stav prilikom trčanja bolji. Dakle, nemam više utisak da nosim nekoga na nogama.
‒ Mišići ruku, ramena, vrata, trbušnog zida, grudi, celih leđa i unutrašnjih mišića dodatno su osnaženi zahvaljujući jogi, pa je odnos između gornjeg i donjeg dela tela muskulature u balansu, izjednačeniji.
‒ Izdržljivost, snaga i istrajnost koja proizilazi iz trčanja daju startnu prednost kada radite zahtevnije poze u jogi.
‒ Kroz obe aktivnosti upoznajete mogućnosti i limite svog tela, s tim što u jogi postajete svesniji jer vođen trening baca fokus na osvešćivanje određenih reakcija mišića i tela u nekim pozama, pa jednostavno počinjete svesno da primećujete što se dešava, a nekad je to tek tako prolazilo kraj vašeg uma. Recimo, dišete da toga niste ni svesni, a ako mislite o tome, onda tu radnju osvešćujete. To je zgodna stvar kada trčite uzbrdo – možete da se fokusirate na to i pokušavate da svesno smirite dah. Ovo je jedna od stvari u kojoj obe aktivnosti rade međusobno, jedna za drugu i obrnuto.
‒ Nivo stresa je smanjen, opuštenost je veća, terapeutske prednosti obe aktivnosti su pojačane. Obe su meditativne.
‒ Sveukupna fizička i mentalna slika je poboljšana.
‒ Nema umora, ima više energije u toku dana.
‒ I poslednje, ali ne i najmanje važno – jedete više, a imate manje kilograma.
Tako da bi moj odgovor bio – da, ove dve suprotnosti se privlače i rade sinhronizovano u paru na mišićima jer se uspešno dopunjuju. Trčanje radi u korist joge i obrnuto, a zajedno stvaraju jedan jači, zdraviji i atraktivniji organizam koji ima potencijal da radi na duge staze, a telo više ne izgleda kao kentaur, biće koje ostaje u mitu, gde mu je i mesto :).