On je posmatrač svakodnevice koja provučena kroz njegov pogled postaje nesvakidašnja, nežni duh dobrih reči
Konačno je čoporu ljudi jasno da između njih i pasa postoji samo razlika u perspektivi. To im je slikama od reči pokazao čovek koji se nada najboljem, pisac kome je imperativ da postane najnormalniji čovek na svetu, poput junaka njegovog prvog romana Najnormalniji čovek na svetu. On je Ivan Tokin, superstar među piscima mlađe srednje generacije, njegov drugi roman Pas (Arete) ima drugo izdanje, a mi smo hteli da saznamo kako mu polazi za rečju da obične stvari lirski uneobiči.
Ivane, u vašem novom romanu priliku da nam se u prvom licu obrati imao je jedan pas. Kako je on iz vas progovorio?
Samo je čekao da progovori, a onda su se okolnosti tako namestile da je morao. Jedva sam dočekao, mada nisam ni znao da jedva čekam. Povod je bio finansijske prirode, a razlog je bio zakopan duboko u meni. Krenulo je slučajno a nastavilo se namerno, i nastaviće se dok ne iskopam sve što postoji, u meni, o tome.
Da li Ivan bolje razume psa ili pas Ivana?
Ne znam, mada sumnjam da Ivan može bilo šta bolje da razume od psa. To nije predviđeno da bude tako, ta dvojica nisu u istoj ligi. Bave se istim sportom, ali veštine im nisu uporedive. Pas ne zna ništa i sve mu je jasno, a kod Ivana je obrnuto.
Za sedam-osam godina kao pisac doživeli ste veliku popularnost i objavili dva romana, knjigu poezije, ali i zbirku kolumni Molekuli, odabrane od izašlih u City magazinu. Šta ste to uradili ljudima?
Ako sam bilo kome bilo šta uradio, uradio sam mu ono što je sam hteo da mu bude urađeno. Ja sam radio sebi, pa ako sam uradio i drugima, neka sam. Ja sam samo jedan od nas, ništa više i ništa manje od toga.
Pomirio sam se s preterivanjem i uživam u preterivanju. Možda ću nekom trenutku naći meru. Tražim meru i molim Boga da je ne nađem
Vidite ono što ne vide svi, opažate neopažajno, čujete nečujno, zumirate mikrosvet. I uspešno skrećete pažnju na očito važne obične stvari koje ljudima promiču. Šta su za vas molekuli?
Molekuli su preveliki, to je samo naslov zbirke priča. Svako vidi ono što izabere da vidi. U svakoj kapi vode je ceo svet, nesumnjivo. Posmatrati cvet, jedan jedini, dovoljno je, pogledati sebe u ogledalu, gledati se pažljivo, više je nego dovoljno.
Pišete iz registra literarne nepretencioznosti, to je utisak mnogih. Čitalac ne zna gde ćete ga odvesti, a onda mu kao sasvim nenamerno rečju dotaknete „nešto“. Da li vi vodite ideju ili ideja vodi vas?
Ma nemam pojma, dotaknem nešto slučajno, sebi, i slučajno drugima. Ja se trudim da preživim, da sačuvam glavu na ramenima, kako god, ako moram da pišem da bih živeo, a moram jer moram, pisaću, čim mi bude zabavnije nešto drugo, radiću to drugo. Ne izgleda mi da ću se pomeriti od pisanja, mada ko će ga znati. Voleo bih da naučim da sviram bubnjeve i da slikam, akvarel.
U Najnormalnijem čoveku na svetu izložili ste nas zanimljivom opisu slika, kakve, zapravo slične, verujem, ima dosta ljudi malo starijih ili mlađih od vas. Da li je najnormalniji čovek na svetu uspeo da zadrži taj epitet i da li još razgovara sa dečakom sa fotografija?
Više nego ikad razgovara, u tom romanu je savladao tu veštinu i ne napušta je, uživa u njoj i zbog nje pati, kao što je to i predviđeno. Glavni junak tog romana je za mene skoro idealan tip. Težim da budem takav i ne mogu da kažem da mi loše ide, mada mi realno ne ide baš najbolje, ali dobro je, kad nije bolje.
Ljubav prema kafani, to je mala, obična, neugledna ljubav prema druženju. To je ljubav prema životu
Vaše pesme objavljene su u zbirci Troje uz poeziju Ognjenke Lakićević i Vladimira Tabaševića. Da li su vaši stihovi poezija svakodnevice ili svakodnevica poezije?
Poeziju pišem samo kad baš moram. To nije često i nadam se da se neće često dešavati. Teško to preživljavam. Ne znam za poeziju svakodnevice i svakodnevicu poezije. Lepo mi zvuči i jedno i drugo.
Šta je za vas reč?
Reč je devojčica od tri godine, u beloj haljinici sa karnerićima, s mlađom sestrom na leđima, musava od sladoleda, nasmejana i umorna, pospana i spremna na sve.
Radili ste kao šanker, konobar, revizor računovodstvenih izveštaja, prodavac čokolade, IT konsultant, pomoćnik zidara, veb-dizajner, a jedno od vaših ovozemaljskih zanimanja bilo je i kuvanje. Koliko vam je koristan taj veoma zanimljiv spisak iskustava u vašem novom zanimanju?
Radio sam i radiću. Pomoglo mi je koliko mi je i odmoglo. Nemam zanimanje, zanimljivo mi je sve.
Trenutno radite kao kopirajter, tako se upisujete na listu mnogih poznatih književnika koji su u tome bili ili jesu jako uspešni. Kako vam ide to kreiranje reklama?
Trenutno radim kao kopirajter u agenciji New Moment i odlično mi ide, lepo mi je i zabavno na poslu.
U kolumnama/pričama koje ste objavljivali u Playboyu pisali ste, između ostalog, o pušenju, hrani, dijeti, ali i o lečenju mamurluka. Kako se leči mamurluk, preterivanje u bilo čemu, a kako apstinencija od bilo čega?
Retko sam mamuran, mada često pijem alkohol. Pijem jer volim da pijem, nisam mamuran jer ne volim da budem mamuran. Što se preterivanja tiče, dugo sam se trudio da ne preterujem, ali nisam uspeo u tome. Pomirio sam se s preterivanjem i uživam u preterivanju. Možda ću nekom trenutku naći meru. Tražim meru i molim Boga da je ne nađem.
Kafana. Institucija, utočište, šta… kakva je to ljubav?
To je obična ljubav prema mirisima kuhinje, alkohola, pikavaca i upaljenih cigareta, klimavim stolicama i stolovima koji škripe, prema preglasnim ljudima, pristojnim ljudima, prijateljski nastrojenim konobarima i onim drugima, nadrkanim tipovima kojima moraš da se dodvoravaš, ako si takav čovek, ili da se samo družiš s njima, ili da te nema. To je mala, obična, neugledna ljubav prema druženju. To je ljubav prema životu, a u životu nema ničega drugog osim ljubavi, to valjda već svako zna.
Ako sam bilo kome bilo šta uradio, uradio sam mu ono što je sam hteo da mu bude urađeno. Ja sam radio sebi, pa ako sam uradio i drugima, neka sam
Da li čitate ovih dana? Slušate li nešto ovih dana? Šta je za vas ovih dana?
Ovih dana čitam manje nego inače, jer pišem. Čitam ponovo delove knjiga koje su napisali Knut Hamsun, Fridrih Niče, Srđan Valjarević, Rejmond Karver i Vilijam Fokner. Trenutno slušam Karlu Bruni, Morisija, alt-J, Beirut, Stromae, LCD Soundsystem i Lepu Brenu.
I za kraj, nadate se najboljem. Šta je za vas najbolje?
Za mene je najbolja Andrea.
Hvala najlepše.