Gde i kad se nalazimo da razgovaramo, pitamo Uroša čiji sajt neprestano daje odgovor na ova pitanja, a onda nastavljamo priču o marketingu jer smo u 21. veku, a tema je naravno online – Facebook i Instagram
Nekako se čini da danas imamo tri osnovne potrebe – za dobrom hranom i pićem na prijatnim mestima, za dešifrovanjem Facebooka i Instagrama kao osnovnim alatima za marketing ili selfmarketing, zavisno od izbora biznisa, i poslednja je, naravno, najkompleksnija – što potvrđuje Urošev odgovor na poslednje pitanje – a mislimo na ljubav.
Pre pet godina bio si direktor Centra za kulturu u Knjaževcu, jednog dana si samo odlučio da sutra daješ ostavku i seliš se, zar ne?
Moram da kažem da to nije potpuno tačno. Da sam rešio da „sutra“ dam ostavku, pitanje je da li bih danas bio ovde ili
i dalje na tom mestu. Tog dana rešio sam da „danas“ dam ostavku i bez ikakve ideje o budućnosti odmah napustim sve što sam gradio godinama. To je svakako najrizičnija i najveća odluka koju sam doneo u životu.
Do ključa uspeha nije lako doći, ali su koraci prilično poznati i jasni. Učenje, vežba, istrajnost, hiljade grešaka. Ali kada konačno dođete do ključa, faliće vam brava. Za ljubav je potrebno dvoje
Kada uložiš celog sebe u neki projekat i više od toga, a povrh svega veruješ u njega
i on daje rezultate kao tvoj centar koji je prepoznala i prvi put u Srbiji finansirala Evropska unija,
šta bude kap u čaši koja te natera da odustaneš i nastaviš dalje?
Centar za kulturu u Knjaževcu je u tih nekoliko godina postigao rezultate, tako jasne i nikada neizbrisive, da je glupo biti skroman. Uostalom, skromnost ne smatram vrlinom, bar ne u ovom društvu. Projekti sa EU, izložbe originalnih dela Salvadora Dalija, Gustava Klimta, svih najvećih jugoslovenskih slikara… Zatim, grandiozni koncerti svih najvećih zvezda Balkana… Naši najpoznatiji glumci sa svojim predstavama, folklorni ansambli iz celog sveta, rok bendovi iz Njujorka, slikari iz Italije…
Uz sve to, ozbiljno organizovane i vođene sekcije najrazličitijih profila, koje su u svakom trenutku imale upisani veći broj
dece od škola u gradu. Kada takav posao radite na način na koji sam ga ja radio, onda to ima ozbiljnu cenu,
bilo da je merite kroz novac, prijatelje, porodicu, zdravlje… Iako je mnogo kapi različitog sadržaja prošlo što kroz grlo,
što niz obraze – u tom trenutku nije postojala neka posebna kap. Jednostavno se tog dana mozak ubacio u šestu brzinu
i doneo odluku, koju već treću godinu preispitujem svake noći. Na sreću, u poslednje vreme sa osmehom.
Kako je teklo dalje dok nije nastao sajt Gde i Kad?
Narednih mesec dana proveo sam u iznajmljenom „stanu“ na Dorćolu, za koji su me ubeđivali
da ima 13 kvadrata. I danas sam siguran da je imao bar duplo manje. Telefon mi je bio pun kontakata raznih umetnika
kojima sam bio domaćin u Knjaževcu i uvek sam razmišljao o tome kako sam sa mnogima toliko dobar da ih mogu zvati u pola noći kada mi bude bilo potrebno. Evo, prošle su tri godine, većina njih i dalje ne zna da živim u Beogradu. Jednostavno,
nisam mogao da tražim pomoć. Tada je bukvalno u par dana nastao portal Gde i Kad. Ideja je bila jako jednostavna,
a proizašla je iz mojih nekadašnjih čestih dolazaka u Beograd na razne sastanke. Obično sam ja bio taj koji bira mesto,
a ja mesta nisam znao. Živimo u 21. veku, pa sam kapirao da je normalno da taj problem rešim pomoću interneta, ali ja tada nisam pronašao sajt na kome mogu videti lepe restorane ili kafeterije. Nalazio sam samo
one sajtove koji se bave kafanama ili modernim mestima, gde izlaze mladi, a danas su nešto između kafane, kluba
i diskoteke sa narodnom muzikom. Nemam apsolutno ništa protiv takvih mesta, ali sam tražio nešto drugo. Tog trena,
kada sam zaključio da Beogradu fali takav portal, nacrtao sam ga na papiru, taj papir odneo momcima koji izrađuju
sajtove, oni su za nedelju dana završili posao, ja za to vreme otvorio stranice na društvenim mrežama, podneo papire
za otvaranje agencije i već narednog ponedeljka je sve funkcionisalo. Sajt i danas izgleda isto kao i probna verzija
koju sam prvi put pogledao i odobrio.
Puno sam osvajao u životu. Vreme je da prestanem sa osvajanjem i trčanjem za nečim što, kada ga stignem, promeni svoj oblik
Beograd na prvi pogled ima raznorazna mesta, ali kada se sve filtrira, ostaju biseri
koji pariraju svetskim standardima po atmosferi, gastronomiji, dizajnu enterijera i muzici. Kako se oni pronalaze?
U Beogradu definitivno postoje mesta koja pariraju svetskim standardima, i jako mi je drago da vidim da ta mesta rade sve bolje, a da se fine dining koncept polako prihvata u našem glavnom gradu.
Čini mi se da su ti standardi u Beograd stigli nekako odjednom i da on nije bio spreman za njih.
Možda je i to normalan proces. Nije isključeno da sam ja to doživeo na pogrešan ili jednostavno na drugačiji način zbog manjka znanja i iskustva. Ipak, u Beogradu postoje mesta poput Madere, Franša ili Kluba književnika, ali ja za njih znam tek par godina. Nije realno da ja ocenjujem takve institucije. Na kraju krajeva, moja agencija bazira
se na znanjima iz marketinga i samo ljubavi prema gastronomiji.
Gde ti doručkuješ, gde držiš poslovni sastanak uz ručak, a gde bi nekog izveo na večeru?
Moj posao je takav da svakog dana moram da obiđem neke od klijenata, da znam većinu jela, način pripreme, tajne sastojke. Bitno je da znam kakav je ambijent da bih mogao da ga predstavim. Jednostavno moram da budem deo tima da bi taj posao imao efekta. Međutim, postoje i mesta na koja idem svakoga dana, gde sa vlasnicima, menadžerima ili konobarima pričam o fudbalu ili nekom koncertu, a da ti ljudi nikada nisu saznali čime se bavim.
Jutro počinjem sam, sređujući misli, u kafeu Dolcino u kraju ili sa prijateljima u kafeu Escalera na Voždovcu.
Retko kad doručkujem, ali kada se se to desi, izbor pada isključivo na pekaru Lulu, koja je, čini mi se, prerasla naziv pekara. Poslovni sastanci koji nagoveštavaju ručak su u restoranu Take Square, gde je ambijent toliko veseo da je nemoguće
ne sklopiti posao, dok za večeru imam omiljeni restoran na Kosančićevom vencu, Langouste.
Subotom volim da odem na ručak u Olivu, a u poslednje vreme sam često i u restoranu Mandala, gde je meni postavio najbolji veganski kuvar na svetu Chad Sarno, koga sam imao čast i da upoznam. Restoran Enso mi je jako zanimljiv, baš volim da odem u Toro, a tokom leta mi je bašta Male fabrike ukusa nešto što ne propuštam.
Koji lokal te je posebno iznenadio u poslednje vreme, da si pomislio da toga nikada neće biti u Beogradu?
Definitivno Mandala. Jedan od retkih restorana koji ima vrlo jasnu priču i koja ne spada samo u hranu, ili samo u pića, ili u nešto što je trenutno moderno. U njemu ima puno povezanih stvari koje čine neki lifestyle potreban Beogradu. Atmosfera, duhovne vrednosti, fantastičan veganski meni (u kome ne znam šta mi se više dopada, iako nisam vegan), detalji u restoranu, hrana koja stiže direktno sa farme, prodavnica organske hrane u okviru restorana, terasa sa
jednim od najlepših pogleda koje sam video u Beogradu i nešto što mogu da opišem kao mir.
Osim portala Gde i Kad paralelno vodiš agenciju koja nudi usluge promovisanja putem socijalnih mreža.
To je došlo spontano ili kao finansijska potreba u tom trenutku?
Sajt (portal) jeste i dalje svakako baza svakog biznisa na internetu, ali je sve jasnije da ogroman broj ljudi kao pretraživače koristi društvene mreže i da se na bilo koji sajt odlazi baš preko društvenih mreža. Danas baviti se ovakvom vrstom posla
i imati sajt a ne koristiti društvene mreže jeste kao namigivati devojci u mraku, ti znaš šta radiš, ali niko drugi to ne zna.
Da bismo razvili naš biznis, morali smo da razvijamo i naše stranice na društvenim mrežama. To je podrazumevalo mnogo guglanja, mnogo čitanja, puno odlazaka na sva moguća predavanja, seminare, kurseve. Onda smo jednog dana dobili pitanje: „Vi to mnogo lepo radite, da li hoćete i za nas?“, i tako je krenulo. Od posećivanja kurseva došli smo
do toga da, između ostalog, danas i držimo kurseve. Ove jeseni je naša agencija učestvovala u projektu Regionalne agencije za razvoj istočne Srbije, koji je podržala Razvojna agencija Srbije, u kome je kroz naše prezentacije,
kurseve i radionice prošlo preko 300 zadovoljnih učesnika, a uskoro će svetlost dana ugledati i jedno štampano izdanje koje će biti od pomoći svim početnicima u ovom poslu.
Community manager je relativno novo zanimanje kod nas, iako potreba za njim postoji mnogo duže nego što ono postoji, šta ono podrazumeva u tvojoj firmi, tj. kako ga ti definišeš?
Najveća promena koja se desila u marketingu jeste to što je komunikacija postala dvosmerna. Ranije, kada pustite reklamu na TV-u ili radio-stanici, ili objavite članak u nekom magazinu, to je to. Nemate povratnu informaciju. Možda je dobro, možda je loše, ali to je kraj procesa i onda čekate efekte. Sada 24 sata dnevno komunicirate sa svojom publikom. Oni koji misle da to podrazumeva da odgovorite na pitanje „od koliko radite“ sa „od osam“ neće uspeti u tom poslu. Oni koji ukapiraju da je cilj da svojom objavom nateraju potencijalne kupce ili klijente da pošalju poruku, a da je zvuk poruke trenutak istine kada posao tek počinje imaju šanse u zanimanju koje nije bez razloga jedno od najtraženijih na svetu.
Danas nije dovoljno samo razumeti kako funkcioniše Facebook da biste nekog zastupali, već i filozofiju i njegove poslovne ciljeve, zatim estetiku, način komunikacije i sl. U čemu se razlikuju, a gde poklapaju realan i online social marketing?
Ja iskreno često nailazim na mišljenja ljudi koje jako poštujem, a potpuno su suprotna od mojih po tom pitanju. Glupo je reći da se ovim poslom možete baviti bez ikakvih znanja iz tradicionalnog marketinga. Ali morate imati i osnovna znanja iz istorije, dizajna, fotografije, novinarstva i psihologije. Digitalni marketing funkcioniše po potpuno drugačijim, često i suprotnim pravilima od tradicionalnog, a opet, baš zbog toga, nekad mi se čini da je lakše obučiti nekog ko ništa ne zna od nekog ko se godinama bavio tradicionalnim marketingom jer mnoga znanja iz tog segmenta postaju neznanja kada pređete u digital, a jako je teško odbaciti principe po kojima nešto radite dugo. Ja sam imao sreću da me je životni put vodio tako da sam završio Fakultet primenjenih umetnosti, da sam se godinama bavio dizajnom, vodio štampariju koju sam nasledio od oca, u kojoj sam pravio i vizit-karte za automehaničare, ali i da sam među klijentima u jednom trenutku imao kompanije kao što su Moschino, Paul Smith, Voile Blanche, da sam kratko bio i urednik radio-stanice, pored već najbitnijeg posla u Centru za kulturu. Taj ludi skup iskustava i osećaj za lepo koji sam nasledio od majke i oca bili su temelj nadograđivan učenjem poslednjih godina.
Jeftino a dobro ne postoji i ne mogu da razumem da neko stvarno misli da će prevariti ceo sistem uz pomoć nekoliko sekundi guglanja i 200 dinara
Tvoja firma danas ima oko tridesetak klijenata kojima vodite stranice, kako to uspevate s obzirom na to da to zahteva celodnevnu posvećenost jer Facebook je živa stvar koja mora da se prati u realnom vremenu i deluje u skladu sa tim?
Na jedini mogući način. Apsolutnom posvećenošću svakom klijentu, neprihvatanjem većeg broja poslova od onog koji smo sposobni da obavimo i najboljom mogućom organizacijom. Prevazišli smo problem koji inače imaju velike agencije, a to je da rade po difoltu i da im stranice klijenata liče jedne na druge. Nekoliko nas se bavi početnim postavljanjem strategije nastupa, fotografije rade različiti fotografi, tekstove pišu različiti ljudi i na kraju stranice vodi opet više nas, a ponekad se i menjamo, ukoliko dođe do zasićenja.
Explore Feed je nedavno uveden i to je mnogima izgledalo kao social apokalipsa, kako si ga ti video i kako ste reagovali na novonastale uslove?
Explore Feed je samo eksperiment koji je Facebook uveo u nekoliko zemalja, među kojima je i Srbija. Taj eksperiment ne bi trebalo da traje predugo i pretpostavljam da će se nakon toga sve vratiti na staro. Postoji i mogućnost da se, ako pokaže dobre rezultate, uvede u sve zemlje, ali ja u to ne verujem. Sa druge strane, nama to uopšte ne smeta jer smo agencija koja voli da uči i usavršava se, a Facebook je tu da nam uzima novac za to što nam pruža. Samim tim to znači da oni nikada neće uvesti nešto što je nemoguće koristiti i na taj način izgubiti ljude od kojih zarađuju. Promene u digitalnom marketingu dešavaju se na dnevnom nivou i oni koji to ne mogu da prate izgubiće trku, a njihovi klijenti preći će kod onih koji prate, uče i usavršavaju se. Takvo čišćenje donosi i zdraviju i ozbiljniju konkurenciju, a samim tim će i klijenti dobijati kvalitetnije odrađen posao. Ništa strašno, naprotiv.
Danas je sve u brojkama, lajkovima, foloverima, šarovima i to je ono po čemu je većina počela privatno i poslovno da meri ljude/stranice. To ima svoju cenu i može da se kupi. Tvoje mišljenje?
To ima dve cene. Prva je jako mala, a to je sama kupovina pratilaca i lajkova. Bukvalno za par stotina dinara možete kupiti na hiljade pratilaca. Ja sam se nekako celog života vodio onim da jeftino a dobro ne postoji i ne mogu da razumem da neko stvarno misli da će prevariti ceo sistem uz pomoć nekoliko sekundi guglanja i 200 dinara. Nakon te male cene dolazi ona visoka cena koju plate ovi lakoverni koji to i urade, i to čim postave prvi naredni post i on krene da se prikazuje novim pratiocima, koji u realnom životu ne postoje, koji ništa od njih neće kupiti, koji neće postati novi klijenti, ali će zauzeti ogroman procenat u broju profila koji su videli njihovu objavu. Najjednostavnije rečeno, broj stvarnih ljudi koji će videti njihove buduće postove će od tog trenutka biti mnogostruko manji. Onda tek počinju muke, a završavaju se obično, opet u Googleu uz pitanje „How to remove fake followers?“ Da tu ne bude kraj mukama, uglavnom ne postoji jednostavan odgovor na ovo pitanje.
Najveća promena koja se desila u marketingu jeste to što je komunikacija postala dvosmerna
Da li znaš da prepoznaš fake i prave brojke i kako?
Ljudi koji se aktivno bave ovim poslom uglavnom mogu da ih prepoznaju već na prvi pogled. Ja znam koliki je otprilike realan broj ljudi koji može da prati određenu vrstu restorana, ali i drugih biznisa. Znam koliko je vremena za šta potrebno, znam koji način rada donosi pratioce a koji ne, na kraju znam i kako uglavnom izgledaju fake profili, kakva su im imena, kakve profilne fotografije, kakav sadržaj – pa jednostavno pregledam samu stranicu koja me interesuje i njene pratioce. Sa iskustvom i informacijama dolazi i mogućnost da bez provere odmah ukapirate neke stvari, ali vam mogu pomoći i razni alati preko kojih možete na primer otkriti da je 60 odsto pratilaca neke naše narodne pevačice iz Konga, Ekvatorijalne Gvineje, Mozambika i Svazilenda 🙂
Šta bi savetovao onima koji počinju, šta je ključ online uspeha?
Do ključa nije lako doći, ali su koraci prilično poznati i jasni. Učenje, vežba, istrajnost, hiljade grešaka. Ali kada konačno dođete do ključa, faliće vam brava. Za ljubav je potrebno dvoje.
Facebook i Instagram su kao nove zemlje koje neprestano otkrivamo, šta ti je plan da osvojiš?
Puno sam osvajao u životu. Vreme je da prestanem sa osvajanjem i trčanjem za nečim što, kada ga stignem, promeni svoj oblik i nastavi da beži još brže. Ako nešto osvojim, to znači da je neko drugi pao, a živimo u zemlji u kojoj više ne smemo dozvoljavati da drugi padaju ni da se borimo jedni protiv drugih. Jako mi je drago što prvi put u životu radim posao u kome ima mesta za sve one koji ga rade dobro, pa mi je sasvim dovoljno da osvojim nova znanja i poverenje klijenata.
Gde vidiš sebe kroz nekoliko godina?
S obzirom na to da smo mi i dalje jako mala agencija u kojoj se dešavaju nepredvidive promene i da među klijentima pored restorana imamo i fakultete, klinike, kozmetiku, pekare itd., dok naši klijenti nisu samo iz Srbije, već i iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Italije i Amerike, ne mogu da budem siguran gde će me put voditi. Ono što znam jeste da sam se uvek kada čitam ovakva pitanja i vidim odgovor „Žena, deca, dvorište, pas, roštilj vikendom…“ pitao: „Pa dobro, zar ništa kreativnije nisi mogao smisliti?“, ne shvatajući da ništa kreativnije ,ali ni teže, od toga i ne postoji. Mislim da sam konačno to shvatio, i da, to je jedini način na koji vidim sebe.