Ako već ne možete da se zaputite u Njujork, vi lepo pozovite u goste osobu koja svojom ličnošću u vaš prostor unese spontanost, otvorenost, opuštenost, različitost… i muziku, note celoga sveta. A vi počnete da prebirate po glavi šta ono beše vaš san, vaša misija
Aleksandra Denda spada u one ljude za koje pomislite da ih oduvek znate iako ih prvi put srećete. Mlada džez, neo soul i world music pevačica stvara u Njujorku, ali dok pričate sa njom, ne možete a da u glavi ne čujete zvuke i ritmove sa svih, suprotnih tačaka globusa. Iz Malezije prečicom stižete do Indije, Balkan je nekako prirodno povezan sa Portorikom i Brazilom… Iz kurikuluma joj se smeše sve sami velikani muzike koju stvara njena duša, stigla je i do Carnegie Halla, a rado bi da jednoga dana od nekog afričkog plemena pozajmi još neku notu koju će, sigurni smo, upisati na pravu liniju svoje životno-muzičke partiture koju sanja – ta reč je odličan šlagvort za naš razgovor koji je počeo tonovima smeha.
Aleksandra, da li si ti sanjar koji veruje u čuda dok na svom putu neprestano traži nove zvuke i diše muziku? Moram to da te pitam, iščitala sam tvoju biografiju i još ne mogu da pohvatam šta si sve radila i gde si sve bila. A zanimljivo je kako si definisala sebe u četiri reči.
(Smeh) Dreamer, believer, soundseeker, songbreather, moram sebe da definišem, tako su mi došle nekako te četiri reči i ta kovanica koju sam smislila – songberather. S tim što believer nema veze sa nekom religijom, već sa tim da verujem u čuda, da verujem da ne postoje koincidencije, da je sve nekako negde zapisano.
Berklee ima fenomenalne programe i divne profesore, ali ljudski faktor je definitivno dragulj koji dobiješ u toj školi
Da li i Carnegie Hall koji te čeka 22. jula spada u paket tih čudesnih snova?
Imam nekoliko zanimljivih priča, posebno za Carnegie Hall, zapravo za neka mesta gde sam nastupala. Ranije kada sam posećivala Njujork, imala sam te male rituale, stajala bih ispred nekog kluba koji mi se mnogo dopada i sanjarila kako ću ja tu pevati i, stvarno, za ta mesta ispred kojih sam sanjarila otvarale su se prilike za nastup. Tako sam nastupala u WMC-ju u Bruklinu, Blue Note Jazz Clubu u Vest Vilidžu i sad, evo Carnegie Hall, ispred kog sam pre dve godine onako stajala, šetkala se oko zgrade i sanjarila o tome kako je unutra jer nisam još imala prilike ni koncert tamo da pogledam (smeh). „O kako bi bilo divno jednog dana…“
I eto tebe tamo uskoro sa Janom Kusom i njegovim ansamblom neobičnog, originalnog naziva.
Da, nastupiću tamo sa Janom Kusom i njegovim bendom Slavo-Rican Assembly u okviru revije različitih performansa. Kus je Slovenac, saksofonista, šest godina živi u Njujorku, puno je sarađivao sa Portorikancima, činili su nekad polovinu njegovog kvarteta, a radio je i sa ljudima iz Kolumbije i Dominikanske Republike. To je inspirisalo Slavo-Rican, što je njegova kovanica, jer je želeo da nađe sponu između karipskih ritmova i neparnih ritmova karakterističnih za Balkan i slovenske zemlje, i te naše romantične, pomalo setne melodije. I stvarno je dobio jako interesantan miks – napravio je npr. rumbu u 15/8.
A tvoje putovanje počelo je još u muzičkom vrtiću, zatim je usledio klavir.
Da, završila sam nižu muzičku za klasičan klavir, a potom džez pevanje u srednjoj, tako da sam se potpuno posvetila glasu. Zapravo sam oduvek htela da pevam. Prvo sam naučila da sviram harmoniku i onda sam se prebacila na klavir. Uvek mi je bila ideja da sebe mogu da pratim na klaviru, to mi je bilo komplementarno za glas, i stvarno mi klavir i dan-danas mnogo pomaže da pišem muziku, da razumem teoriju i harmoniju.
E onda počinje serija ostvarenja snova – audicija za Berklee College of Music.
Dve audicije u mom slučaju. Prva u Atini 2007, dobila sam stipendiju koja nije bila dovoljna, trudila sam se svim silama da nađem sponzorstva, ali to je palo u vodu. Tada sam zapravo negde odustala od svog sna, previše mi je bilo bolno. Pomislila sam da je prošao voz. Međutim, 2009. Berklee je prvi put došao u Beograd i ljudi su masovno krenuli da me zovu. Morala sam da se prijavim, najgore mi je da se kajem da nešto nisam ni probala. Čak sam u tom periodu malo bila i odustala i od muzike, nisam radila na teoriji, stvarima koje su sastavni deo audicije, pa sam se malo i plašila na šta će to da liči. I onda je moja divna mentorka, profesorka i sada jedan od najboljih prijatelja Ivana Kotov, koja je završila Berklee, došla u moj stan noć pred prijemni i rekla: „Pevaćemo celu noć, čitaćemo s lista ja ne izlazim dok ne kažeš da tamo ideš.“ Ispratila me je na audiciju, dobila sam ovog puta dva puta veću stipendiju i čvrsto rešila da odem. Godinu i po dana prikupljala sam sredstva na razne načine. Bilo je baš – preko trnja do zvezda.
Kad čovek čita tvoju dosadašnju biografiju, čini se kao da su ti se otvorila sva vrata na koja ste pokucali, a zapravo…
Vidi se samo vrh ledenog brega, a ono ispod je ogromnoooo.
Taj univerzitet si u jednom intervjuu opisala kao veliku košnicu u kojoj zuje melodije sveta i uporedila ga sa švedskim stolom.
Ta metafora za švedski sto važi sve više i više kako raste to internacionalno Berklee telo. Ti dođeš tamo i dobiješ jedan ogroman tanjir i ideš od jednog mesta do drugog i skupljaš uticaje iz različitih delova sveta poput hrane iz različitih kuhinja sveta, a na tebi je da probaš, da vidiš šta ti se od toga sviđa, šta ćeš tu da iskombinuješ da bi napravio neko svoje jelo, svoj specijalitet. I stvarno daje jednu veliku širinu i muzičko bogatstvo, ali jako je važno i kako se kao umetnik razvijaš lično jer se to uvek reflektuje i na tvoju muziku. Berklee je puno uticao na moj razvojni put, posebno ljudi iz različitih kultura, prijateljstvo i rad sa njima. Sve to te otvori i pokaže ti neka nova prostranstva. Profesori su divni, program, smerovi, pokrivaju bukvalno sve aspekte muzičke industrije… Ali ljudski faktor je definitivno dragulj koji dobiješ u toj školi.
Njujork je meka za zvuk koji ja negujem i volim, centar sveta u svim mogućim poljima, savršeno mesto za svakog ko ima san. Taj grad te otvara, inspiriše i išiba te, istrenira te, dâ ti disciplinu i rezilijentnost
I onda se seliš u Njujork. Šta ti je pružio život u glavnom gradu sveta?
Ostala sam prvo malo u Bostonu, ali polako je krenuo talas odlaženja mojih prijatelja u Njujork, prema kom sam ja imala ambivalentna osećanja. Kad sam išla tamo dok sam studirala, jednom mi se dopadne, ja se oduševim, potpuno me inspiriše, sve mi je fantastično, a sledeći put me uplaši ceo taj haos, ta vreva, neka nervoza, ulica, konkurencija, pa me to spusti… Bio je to jedan rolerkoster. A kad su tamo otišli svi moji prijatelji, to me je motivisalo da odem i ja, posebno zato što u Bostonu muzička scena ne otvara nikakva vrata više, a Njujork je meka za zvuk koji ja negujem i volim. Centar sveta u svim mogućim poljima, savršeno mesto za svakog ko ima san. Taj grad te otvara, inspiriše i išiba te, istrenira te, dâ ti disciplinu i rezilijentnost.
Rosa je grupa koja je izabrala nas, sa njom smo konstantno dobijale prilike da nastupamo, ljudi su nas nalazili na razne načine
Sada tamo uspešno vodiš dve grupe – Rosu i tvoju Aleksandra Denda Group.
Rosa je akapela grupa sa veoma zanimljivom pričom. Osnovale smo je Marija Stojnić i ja, a nas dve smo se slučajno upoznale. Kad smo se srele, pričala mi je o dokumentarcu koji radi Folktale The Girl Who Posed the Sun (Devojka se suncu protivila) o srpskoj tradicionalnoj muzici, o njenom socijalnom, političkom i istorijskom kontekstu, a fokusirala se na repertoar koji su pevale samo žene. I, eto opet, sanjarile smo kako bi bilo super da postoji grupa koja bi, kada ona bude predstavljala taj film, pevala muziku uživo… I posle par meseci, već sam bila u Njujorku, iz Bostona me zovu i kažu da su čuli da imam srpsku grupu i da bi voleli da nastupimo na nekom globalnom događaju za tri meseca. Ja kažem: „Da, da, imamo grupu, mi smo devojke iz različitih zemalja, pevamo srpsku tradicionalnu muziku“, a od grupe je postojala samo ideja. Zovem Mariju i kažem joj da imamo tri meseca da smislimo i pripremimo ono o čemu smo pričale. U grupi je bilo nas šest, naporno smo radile tri meseca i nastupile… Za Rosu osećam kao da je to grupa koja je izabrala nas, sa njom smo konstantno dobijale prilike da nastupamo. Obično se cimaš, pa te neko bukira, pa te čuje… a Rosu su ljudi nalazili na razne načine. Nastupile smo u muzeju MoMA prošle godine, na Mendocino Music Festivalu u Kaliforniji sa Markom Đorđevićem i njegovom grupom SVETI, na najvećem festivalu balkanske muzike Golden Festivalu u Njujorku.
U martu prošle godine u klubu DROM u Ist Vilidžu predstavila si prvi svoj album Dreamer, koji dobija lirske epitete – eterična, pačvork akustike i elektronike, fuzija neo soula, džeza, R&B i world musica… A melanholični singl In The Dark bio je pesma dana na jednom čuvenom radiju i postoji zanimljiva verzija koju si uradila sa perkusionistom Arthurom Kamom.
Da, tada je nastupio prošireni sastav benda, uglavnom nastupam sa ritam sekcijom, električna gitara, klavijature, bas, synth bass i bubnjevi, ali tada su bila još dva prateća vokala, cela duvačka sekcija – mali orkestar, ali htela sam da predstavimo tu muziku na drugačiji način, uz neke nove aranžmane. Zahtevan projekat – okupiti sve te ljude za probu je misija. A stvarno sam imala sreće da je Arthur pristao da bude moj bubnjar, to mi je veliki kompliment kad ljudi sa Berkleeja koje sam baš želela da budu u mom bendu to prihvate zato što im se pre svega dopada muzika. Arthuru se dopala ta numera In the Dark, hteo je da uradi cover za tu pesmu, to mu je bio izazov. Tako je postao i deo benda. Pošto smo je Arthur i ja stavili na YouTube, neko ju je poslao Jonu Oliveru koji vodi emisiju The Main Ingridient na čuvenom Ist Vilidž radiju, a on ju je samo postavio na svoj FB, tagovao me je i tražio da mu pošaljem pesmu jer je želeo da bude The Song of the Day na tom radiju. Moć interneta.
Opet slučajnost?
Neko je negde nešto zapisao (smeh).
Držala sam radionice u Nagalendu u Indiji, a osećaj da ono na čemu si radio sada imaš priliku da daš nekome i da to neko jako ceni, da mu to menja život i da ga inspiriše je jako lep poklon
Tvoja prijateljica Vasuda Šarma iz Indije preporučila te je za profesora muzike u Nju Delhiju?
Stalno smo planirale da se vidimo i ja sam jako želela da odem u Indiju jer sam se zaljubila u njihovu kulturu, htela sam da je vidim u svoj njenoj veličanstvenosti i raznolikosti. Vasuda je poslala moj CV da cirkuliše Indijom, on je završio na Global Music Institutu u Nju Delhiju, gde su me zvali da predajem. To je prelepo iskustvo, studenti su bili jako motivisani, i talentovani, i raznovrsni. Putovali smo i u Nagalend, gde ljudi i dalje žive u plemenskim zajednicama, potpuno drugačija kultura tačno između Kine i Burme, a u tom deliću Indije nemaju pristup muzičkom obrazovanju. Tamo smo držali radionice i taj osećaj da ono na čemu si ti radio sada imaš priliku da daš nekome i da to neko jako ceni, da mu to menja život i da ga inspiriše da dalje radi jeste jedan jako lep poklon.
Tamo si uradila Already Here sa Vasudom, koja je dobila podršku indijskog MTV-ja i magazina Rolling Stone.
Sa Vasudom sam se našla u Mombaju nakratko, znale smo da se vidimo tad pa ko zna kad, morale smo da uradimo nešto zajedno. I sve smo uradile naopačke. Imale smo kostur pesme, onako neki tužan demo, uradile smo je za jedan dan i već sutradan smo snimale spot – prvo smo zapravo uradile spot pa samo završile pesmu, tako što smo slale ljudima na sve strane sveta da dosnimavaju svoje delove. Moez iz Egipta je svirao perkusije, Jusif iz Kuvajta svirao je gitaru, Aman iz Indije klavir i synth bass, Jan Kus iz Slovenije saksofon, dakle – okupile smo ekipu online.
Sve hoću da te pitam, kako izlaziš na kraj sa svim tim etno-uticajima?
Na početku, kad si u fazi skupljanja, to jeste jako frustrirajuće, jer je mnogo lakše da se fokusiraš na jedan žanr, na nešto što je onako jasno i čisto, i to radiš, a kad skupljaš stvari sa više strana, nekad možeš da osetiš da se vrtiš ukrug i da se pitaš šta će ti to. Najpre ti nije jasno šta se tu dešava, ali polako se zumira slika i u jednom trenutku desi se AHA momenat – to je to što želim. Uvek postoji faktor iznenađenja, tuđeg imputa, koji je dragocen, treba da budeš otvoren za neki nov predlog ili ideju koji su drugačiji od onoga što si ti zamislio.
Lista ljudi sa kojima si sarađivala je fenomenalna: Patrice Rushen, Bilal, Javier Limon, Joey Blake, Jose Merce, Christiane Karam, Albino Mbie, Big Mike, pa Jovan Maljoković, Dado Topić, Vlatko Stefanovski… Kakvo osećanje to budi kod tebe?
Sarađivala sam bukvalno sa nekim ljudima koji su mi bili idoli, ili sam imala prilike da nastupam na istom mestu sa njima, a to je stvarno čast i desi se onaj momenat kad ne znaš da li je to realno ili nije, kada ti krenu flešbekovi kako si ih slušao kad si bio 10-15 godina mlađi, koliko su te inspirisali i uticali na to što si danas, a oni su tu ispred tebe. U engleskom postoji lepa reč starstruck, koja objašnjava taj momenat apsolutnog iznenađenja i oduševljenja, paralizu kad se to desi.
Marko Louis je pomenuo u intervjuu za 42 magazin pre nekoliko meseci da si u duetskoj pesmi Ovaj grad za njegov album Beskraj pevala na izmišljenom jeziku.
(Smeh) Mi smo se upoznali tri godine pre te saradnje na radionici za pevače koju sam ja držala. Koristila sam neke metode koje sam učila kada sam bila u jednoj akapela grupi čiji je repertoar uglavnom bio improvizovan – na bini svako peva nešto i stvara se muzika na licu mesta. Jedna od vežbi bila je da oni pričaju na nekom svom jeziku – to je personal language, da imaš nameru šta ćeš da kažeš, ali da to ne govoriš na jeziku koji znaš, već da izmišljaš. I Marko je meni zapravo vratio štafetu i rekao: „Ajd sad ti pevaj na tom tvom izmišljenom jeziku na kom si ti mene terala da pričam pre par godina“ (smeh).
Sarađivala sam bukvalno sa nekim ljudima koji su mi bili idoli, što je stvarno čast, i desi se onaj momenat kad ne znaš da li je to realno ili nije
Nastupila si i na globalnoj proslavi Internacionalnog dana muzike 2016?
Da, na poziv srpske ambasade u SAD i LeitmotivArts, produkcijske kuće iz Njujorka, nastupili smo na globalnoj proslavi Internacionalnog dana muzike, koja se obeležava svake godine na drugoj tački na planeti, a prošle godine bila je u Vašingtonu. Nastupili smo nakon Herbiea Hancocka i D. D. Bridgewater – opet uz pomenuti flešbek. Trebalo je da otvorimo nastup pesmom People Make World Go Round, verzijom koju je Marcus Miller uradio, i ja ga u tom trenutku ugledam u publici. Okrenula sam se bendu s pitanjem da li mi sad možemo da izvodimo tu pesmu ili da menjamo. Ali odsvirali smo je. To je stvarno bila velika čast i mislim da je vrhunac moje lične karijere kada sam predstavljala sebe i svoju muziku. Nakon tri dana nastupala sam sa brazilskim gitaristom Sergiom Pereirom u sedištu UN u Njujorku u okviru događaja Moments and Movements. Osim našeg nastupa. organizovana je izložba fotografija srpskih i brazilskih autora, bili su spojeni Srbi i Brazilci.
Kad smo već kod Brazila, evo uskoro Bebel Gilberto stiže na festival Musicology, na kom ćeš i ti nastupiti 4. jula u 22 časa u letnjem Bitef Art Cafeu na Kalemegdanu.
Što se Bitef Art Cafea tiče, zaista im skidam kapu za sve fantastične muzičare koje dovode, a koje ne znam da li bismo imali prilike da vidimo i čujemo. A taj prostor je jako intiman, prijatna je atmosfera jer je na otvorenom, dobar je zvuk.
Šta te osim Carnegie Halla još čeka kad se vratiš u Njujork?
Deo sam projekta začetog u Njujorku, koji se sad širi svuda. Zove se Art Links, uključuje umetnike iz različitih delova sveta i spaja umetnike iz različitih disciplina u parove. Onda sledi igra koja liči na gluve telefone, samo što se umesto reči koristi umetničko delo. Prvi par stvara delo i šalje ga sledećem paru koji na njemu radi, svaki par ima samo 10 dana, onda šalje sledećem paru… Ima između 10 i 15 parova i na kraju se početno delo i njegova progresija izlažu u nekoj njujorškoj galeriji. Mene su sparili sa Izraelkom Noom Meir koja se bavi umetničkom akrobacijom i za mene je izazov šta ćemo nas dve sad da uradimo i na osnovu čega ćemo kreirati nešto. Jako zanimljivo.
Veoma zanimljivo. Da li postoji još nešto što sanjaš? Da li si skoro bila ispred nekog kluba, šta si poslednje pikirala?
(Smeh) Ljudi u Njujorku su jako otvoreni i neguju ritual people watching – sede u parku i posmatraju ljude, a normalno je da priđu strancu i da ga pitaju bilo šta. Tako je mene u metrou jedan glumac pitao: „Šta je tvoj san?“, a ja sam mu rekla da bih volela da muzikom obiđem svet. Posle nekoliko meseci otišla sam u Indiju – otvorila sam neku kutiju tom rečenicom (smeh). Želim da duže boravim na određenim mestima i proučavam tradicionalnu muziku, da živim sa plemenima, da se dublje upoznam sa zvukovim raznih podneblja i da ih zabeležim. U daljoj budućnosti volela bih da budem deo priče koja povezuje filantropiju i muziku, kao i da sarađujem sa Robertom Glasperom, to sam zapisala na nekom papiriću pre tri-četiri godine – još se nije otvorilo (smeh).
Ne sumnjam da će se i to obistiniti – držimo fige. Hvala, Aleksandra.