Mogli bismo da kažemo kako se retko sreće žena sa energijom jednog džina i na sceni i van nje, velika muzičarka u mini-pakovanju. I eto mogli smo i rekli smo
Kada se pojavila na sceni, svi su se bili zatečeni njenom eteričnom a u svojoj krhkosti snažnom energijom. Toliko da su svi morali da izađu na pod za igru i zanjišu se u njenom ritmu. Bila je frontmenka benda Svi na pod, a onda je tu ljubav ostavila na raznim muzičkim medijima i nastavila da živi neku novu, drugu i drugačiju ljubav. Ličnija nego ranije, angažovana dozirano, majka i pedagog koji daje svoj doprinos promeni kursa pop muzike na kojoj odrastaju deca. U našu redakciju došla je neispavana, a nasmejana i razdragana.
Dobar dan, Bojanice, dobro nam došla.
Dobar dan svim gledaocima.
Kada si počela da pevušiš i kada si smislila da ćeš biti pevačica i muzičarka?
Pa smislila sam, ne čim sam se rodila verovatno, ali pošto mi se tata bavio muzikom, nekako je uvek u kući bila prisutna muzika, puštala se, pevalo se, mama me je učila pesmice i to me je verovatno žešće privuklo. Sećam se da sam imala neki plastični klavir koji sam urnisala do svoje šeste godine i kasetofon koji i dan-danas postoji u jednoj prodavnici koju je moj tata nekada držao, a i dalje šljaka. To su bile moje omiljene igračke, taj kasetofon, snimala sam se, klavir, plastične čaše i metalne kašičice. Tako sam pravila ritam, nemam pojma, uvek me je zanimalo samo da izmišljam nešto, retko kad sam izvodila tuđu muziku a da nije Bebi Dol i nekad Brena, jebi ga, Brena je Brena (smeh). Znala sam uvek da ću upisati muzičku školu. I upisala sam je na vreme kada sam završila drugi razred, ali htela sam godinu dana pre toga i zakasnila sam na prijemni, i to mi je bio najgori dan u životu. Znaš ono kako uvek roditelji teraju decu na te vannastavne aktivnosti, ja sam sama sebe terala i uvek sam znala u osnovnoj školi da će to biti srednja muzička škola, i u srednjoj da će to biti akademija bez pogovora.
Opredelila si se za solo pevanje ili?
Ne, ne, solo pevanje me nikad nije zanimalo u tom obrazovnom sistemu. Bila sam muzički saradnik, tako se zvao naš koncept u srednjoj muzičkoj, a na Akademiji sam završila muzičku pedagogiju.
Mene tehničke stvari uvek zamaraju i zato najviše volim stvaralački proces i posle toga koncerte
Kada počinje tvoje angažovanje u bendovima?
U mojoj osamnaestoj. Bio je jedan kostolački bend i zvao se The Routout. The Routout je meni jako važan bend jer sam se tu prvi put oprobala kao autor, a ljudima će možda biti poznat taj bend jer je on lansirao prvu internet muzičku zvezdu, čuveni MC Ganci i njegova pesma, „iz zatvora izlazim ulicom šetam, vozim mercedes, devojke gledaju, kažu ah, ah ja ih ne čujem“. Naš prvi istup kada su ljudi čuli za nas bio je na radiju 949,2, program Studija B, gde su radili Uroš Milovanović, Ceca Đolović, Peđa Lukić, muzički urednik bio je čuveni Sloba Konjović i on nas je stavio na drugo mesto godišnje liste te neke 2002/03/04. godine. Posle toga ide Mistake Mistake i njihov album Kobajagi, gde sam upoznala Petra Rudića i tada počinje Svi na pod, 2009. godine.
Hajde malo da pričamo o Svi na pod. Svi ste pojedinačno nekako bili jaki, sa jakom energetskom i muzičkom crtom. Možda zbog toga, nažalost, niste istrajali. Pričaj nam malo o tom vašem porodično-bendovskom životu.
Bukvalno je bilo tako. Kao jedna porodica. Mi se nismo razdvajali od kada je to počelo 2009. do 2014. godine. Živeli smo zajedno, putovali, voleli se, mrzeli se, stvarali, lenčarili. Imali smo tu Gorana Miloševića koji je svirao bubanj, on danas predvodi jedan od vodećih, hajde da kažemo, world music bendova u Srbiji Naked, sad su se vratili iz Južne Amerike. Ivan Mihajlović Macan, basista koji danas svira sa Damirom Imamovićem isto kao neki etno, jazz.
Jamal Al Kiswani, koji se danas i pozorištem čak bavi i bavio se eksperimentalnom muzikom sa Belgrade Yardom. Ivan Mirković Bambi, koji je i u main stream muzici Srbije, jedan fantastičan autor, muzički producent, aranžer. Petar Rudić… Perica je super, od njega sam svašta naučila i on mi je dozvolio da se oprobam i u aranžerskim vodama i autorskim, pa kao tekstopisac, kompozitor i šta sve ne. Ko je još tu bio, Sale Ivanović na prvom albumu, on je scenograf, dizajner. Dakle, gomila ljudi, koji su svestrani i koji su jedno vreme mogli zajedno, ali to vreme je brzo postalo i mučenje, i onda je bilo najbolje da se raziđemo.
Bez objavljenog albuma postali ste jako voljeni i popularni u Srbiji i regionu. Ljudi su čuli za vas preko radija i YouTubea. Vaši koncerti su svuda uvek bili puni.
Nama su koncerti bili glavni adut. Stvarno smo zvučali fantastično. Ljudi koji nisu voleli da čuju Svi na pod na radiju, te audio-snimku, stajali su bez teksta kada su dolazili na te naše koncerte. Mi nismo umeli tu koncertnu energiju da prebacimo na audio-snimak. To je bio naš minus.
Šta se tebi desi na sceni? Ti pokreti, improvizacije, nekad nešto slično transu ne može ni da se prenese ni na kakav nosač zvuka. Tako mala osoba, a diva i džin na bini.
Ja stvarno ne znam šta mi se desi. Kada bih znala šta mi se desi, onda to verovatno ne bi bilo iskreno. Osećam potpunu slobodu gde, i ako se skinem skroz gola, mislim da je to u redu.
Znači sloboda te vodi na bini?
Samo sloboda. A tu slobodu na primer ne mogu da osetim u studiju jer te uvek producent vodi da to mora da bude intonativno tačno, da ti moraš usta da podigneš, da se osmehneš, spustiš glavu da bi prosto to što izbacuješ bilo tehnički ispravno. Mene tehničke stvari uvek zamaraju i zato najviše volim stvaralački proces i posle toga koncerte. U ta dva segmenta je prisutna sloboda.
Posle Svi na pod nestala si iz javnosti. Šta se dešavalo u međuvremenu?
Ja sam se i dalje bavila muzikom. Bend je poslednji nastup imao na Mikseru 2014. Bambi i ja smo već u septembru počeli da radimo na novom albumu. Radila sam muziku za predstavu Crvena u Bitef teatru sa Minjom Bogavac i Vojkanom Arsićem. I dalje sam se bavila tim svojim poslom, onim što mene loži, e sad što to nije bilo javno… Mogli smo mi Kese etikete da izbacimo te 2014. i tako singl po singl, al’ bilo je „ajde brate da sednemo da uradimo sve kako treba“, da uradimo ceo jedan album, da to osmislimo najbolje što možemo u ovom trenutku. Habić nam je rekao „deco, napravite svesnost“ i mi smo želeli da napravimo svesnost, da uradimo nešto onoliko koliko smo svesni danas, a na to se toliko dugo čekalo. Onda mi se desila trudnoća i ja sada, kada mi dete ima godinu dana, jedva hendlujem sve ove obaveze, a tada sam bila skroz luda i htela sam samo da spavam.
Vlada je moj najveći idol i nekako čovek koji je radio baš onako kako ja želim da radim, želim da sledim taj njegov primer
Pored svega radiš nešto u čemu se nadam da ćeš postati bogata i slavna, imaš školicu za dečicu, tj. mali hor koji ima i koreografiju. Opiši na malo tvoju pedagošku misiju.
Ne znam da li mi više prija taj stvaralački, muzički rad ili muzička pedagogija. Međutim, nisam mogla da se uklopim u te tradicionalne pedagoške okvire. Ali i kad pogledaš te malo slobodnije pedagoške okvire, susrećeš se sa estradizacijom dece i onda si u šoku i ne znaš šta da radiš kad vidiš da se dete na televiziji zahvaljuje stilisti, kako peva pesme – „oko mene hiljadu đaka što misle da sam laka da kupe me za piće il dva“ – moraš prosto nešto da preduzmeš. Počela sam da sarađujem sa plesnim klubom Dance Factory, plesni hor koji podrazumeva to da svaka pesma mora da ima i koreografiju. E sad, tu je caka, ne samo kod te koreografije nego i oko samog odabira pesama. Mi pevamo Dječake, Lollobrigide, čak i Fever Ray, ti ne možeš da veruješ da deca odlepljuju na grupu The Knife, Šveđane koji su ludi 300 na sat, njima je to jedan od omiljenijih bendova. Sad smo sarađivali sa bendom Artan Lili na njihovom poslednjem singlu Nojzična deca, pevamo Stray Dog, Ddisiplinu kičme, više ne mogu da se setim šta, i ti vidiš da deca dolaze sa drugim muzičkim predznanjem i ukusom, lako se okreću nekoj novoj vrsti muzike i totalno odlepljuju za tim.
Verovatno zato što su deca neiskvarena i prepoznaju kvalitet bez obzira na to šta im je plasirano. Daj da pozovemo ljude da dovedu decu.
To je DF ili Dance Factory hor. Ja volim da se šalim, pa da kažem da je to DEF hor kao gluvi hor zato što mi puštamo, tj. ja puštam svu decu bez obzira na to da li ona znaju da pevaju ili ne jer se bukvalno dešava čudo. Dete koje je došlo pre dve godine nije znalo da reprodukuje ono što mu ja otpevam, a danas je otpevalo. I ima solo deonice u nekim pesmama koje imaju solo deonice. I nije samo to, deca ovde i autorski učestvuju u tim koreografijama, a plan nam je da od sledeće sezone, od septembra, počnemo da pravimo naše pesme.
Fenomenalno, nastavi time da se baviš bez obzira na to kako ti se bude kretala ova tvoja solo karijera.
Putem velikog estradnog zvezdanog neba (smeh).
Malo vam zavidim na tom životnom bogatstvu.
Stvarno jeste bogatstvo zato što je Vlada bio ortak iz kraja, a tako veliki čovek i tako značajan čovek. I danas kad ga nema, ti vidiš da je taj čovek živeo i pevao ljubav i svima davao ljubav i svašta može iz njegove muzike da se nauči, a plus još iz života ako si imao tu privilegiju da ga poznaješ.
Želim ti da iskoristiš tu privilegiju i kreneš njegovim putem.
Hoću, hvala
Je l’ imamo još nešto pre nego što najavimo koncert?
Samo da se vratim onome što smo već pričali – ko je sve radio album. Pošto je i grupi Svi na pod bio važan taj vizuelni identitet, svi smo se tu tražili, nekad smo bili zadovoljni, nekad manje, a sad sam imala sreću da naletim na žene, žene su jako važne za ovaj album i prisutnije su u odnosu na muškarce. Srela sam Milicu Mrvić, fantastičnu fotografkinju koja je osmislila vizuelni identitet. Ja kad sam videla, bila sam u šoku, brate je l’ moguće da sam to ja, zajedno sa Oljom Marković kostimografkinjom, biće mi teško da ispratim tu pozu, al’, kako Habić kaže, rokenrol je poza, imamo mi svi pozersko nešto u sebi.
Koncert?
Svi koji su na albumu biće gosti. Koncert je 29. aprila u Bitef teatru – Bitef teatar kao nesvakidašnji koncertni prostor, ali fantastičan. Kada sam bila na predstavi Nacija i to me je inspirisalo da tamo napravim koncert jer mi je uvek bila želja da održim koncert gde ću biti u ravni sa publikom. Tako je bilo i na Naciji, bend i publika jedan na jedan, oči u oči i sve crno oko nas kao da si u nekom klubu u Berlinu, nisam bila u Berlinu, ali tako zamišljam. A i kad je album nastajao, ja sam živela u Bitef teatru jer smo tada radili predstavu Crvena, pa reko’ ajd da ispratimo sve to. Jako je važan taj prijateljski momenat na albumu, tako je i Bitef teatar i ljudi iz Bitefa postali su naši prijatelji, tako da idemo svi zajedno do kraja.