Full Moon je trenutno na plaži u Pertu, a mi sa Nenadom razgovaramo o tome kako je taj isti Pun Mesec zasijao na plaži u Sidneju, gde je održana jedna od najvećih vajarskih izložbi ovog tipa na svetu Sculpture by the Sea, koju je posetilo 520.000 ljudi
Vajar Nenad Milovanović od malih nogu svoju trenutnu inspiraciju pretače u metalne oblike, skulpture. Nakon velikog broja izložbi u Srbiji i nekoliko internacionalnih u inostranstvu, odlučio je da se oproba sa velikim formatima i konkurisao za jednu od najvećih svetskih – Sculpture by the Sea, koja se održava svake godine za sto najboljih skulptora iz celog sveta, i uspeo je u tome kao najmlađi i jedini učesnik sa Balkana.
Kilometarska plaža, masivne stene i otvoren okean predstavljaju krajolik u kojem svaka skulptura dobija pravu formu.
Nedavno si došao iz Sidneja gde si učestvovao kao najmlađi umetnik i jedini sa Balkana na izložbi Sculpture by the Sea. Da li možeš da nam objasniš koncept izložbe?
Pokretač je bio David Handley, koji je inicirao celu tu priču još 1997. tražeći po Sidneju lokaciju odgovarajuću za izložbu na otvorenom, na kojoj je tada učestvovalo oko 60 umetnika, i to iz Australije uglavnom. Trajala je jedan dan. A onda je proširena na jednu od najvećih besplatnih vajarskih izložbi u svetu trenutno. Oni raspišu konkurs osam meseci pre početka izložbe, aplikacija je otvorena online, pa može svako da se prijavi, onda naprave selekciju i svake godine se menja stručni žiri. Da se vratim na ’97. Odabrali su Bondi Beach jer je ona jedna od najlepših lokacija u prirodi što se plaža tiče, zato što imaš stazu koja povezuje Bondi Beach i Tamarane, gde su ogromne stene i otvoren okean, i to stvarno izgleda nestvarno, a onda na sve to još dodaš skulpture.
Letargičnost i uspavanost produkt su naših mogućnosti, to ide s okolinom u kojoj si rastao. U Australiji su svakako mogućnosti veće i imaš veću želju da realizuješ svaki sledeći projekat jer se sve brzo odvija, a kod nas je to dosta sporije
Kako si napravio koncept za prijavu, šta je ideja, kako je tekla realizacija i, na kraju, kako je transportovana skulptura u Sidnej s obzirom na njene dimenzije?
Prvi pristup je da imaš koncept i po tom konceptu realizuješ projekat, radove, rad, izložbu, šta god, druga je da radiš i da posle određenog vremena budeš sam kritičar svoje umetnosti i tražiš tom projektu i tom radu svoje značenje, analiziraš sebe u trenutku nastajanja tog rada. Tako je bilo i sa ovom skulpturom. Prvo sam završio seriju skulptura 7 x 4 – to su te modularne pločice koje sam našao na beogradskom stovarištu. I kada je došlo vreme za aplikaciju, iskoristio sam jednu od svojih skulptura iz te serije.
Zašto je naziv skulpture Full Moon?
Pre par godina kampovali smo na Adi Bojani i imao sam lep momenat kada je s jedne strane bio pun mesec, a sa druge zalazak sunca – kao neka dva portala koja simetrično sijaju u isto vreme. I onda sam shvatio da ja moram nekad da napravim skulpturu Full Moon i to mi je negde ostalo zacrtano. Razmišljao sam da apliciram za izložbu, to veče bio sam u Budimpešti, sedeo sam na terasi i bio je pun mesec, i onda sam zamislio da napravim nešto što je sa naše perspektive i gledanja dvodimenzionalno, a fizički, naučno dokazano – trodimenzionalno. Nakon završetka izložbe Fight or Flight nisam imao pojma šta ću da radim dalje. Otišao sam da kupim materijal koji mi je bio potreban da počnem nove skice i skulpture, međutim, našao sam te modularne pločice, kupio 30 kila, dva dana kasnije, kada sam shvatio da je to tô, kupio sam preostalih 700 kilograma. Ja to pripisujem nekoj slučajnosti – da nije bilo njih, ne bi ni bilo cele serije radova. I kod ove skulpture ima tih momenata. Kada sam razmišljao kako će se uvećati skulptura, broj pločica u mom modelu bio je 362 ili 363, što me je nekako inspirisalo – unutar same skulpture je refleksija koja je odraz meseca, asocijacije na sve strane, pločica ima skoro kao dana u godini, onda sam bio siguran da je to tô. I, naravno, dva sata pre isteka roka poslao sam Full Moon.
Kojih je dimenzija skulptura i kako je transportovana?
Ona je 240 x 60 cm. Ne izgleda sama po sebi mnogo veliko, na otvorenom prostoru izgleda poprilično malo, ali ne može da prođe nezapaženo jer kada staviš na čist, otvoren prostor svedeno čvrstu monumentalnu formu i, bez obzira na to što je manja, ona opet dobija na značaju. Na čistom prostoru ona je snažna.
Transportovana je brodom, putovala je 45 dana – od mesta gde smo je pravili u Rijeku, iz Rijeke u Maleziju, tamo se prebacivala s jednog broda na drugi, pa tek onda u Sidnej.
I konačno je stigla.
Da, baš sam bio srećan kad sam je video tamo! Pet meseci pre odlaska imali smo da popunimo gomilu formulara – kako se održava skulptura, koliki je njen rok trajanja, kakvim se sredstvima održava, tačan broj hemikalija i koji su proizvođači… ma sve moraš da znaš. Meni je ovo prva skulptura na otvorenom i to je bio preveliki zalogaj, ali, eto, sada je u Australiji.
Kolike su uglavnom skulpture?
Različitih su dimenzija, formati skulptura za javni prostor. Uglavnom su velike, nekada i po 15 metara vertikalno ili horizontalno, a neke su i interaktivne. Nekad zauzimaju celu plažu.
Kakve su reakcije posetilaca na tvoju skulpturu? Koliko ljudi prođe kroz Sculpture by the Sea?
Uživao sam da gledam ljude kako reaguju na moju skulpturu. Sednem preko puta, skinem akreditaciju i posmatram. Bilo je raznih reakcija, neki su se oduševljavali kada vide svoj odraz u ogledalu, a neki su bili razočarani kada se ugledaju jer su možda nešto drugo očekivali. Odrasli su se plašili kada dođu na dva metra od skulpture, vide da je nekakva rupa unutra i ne smeju da priđu, pa prilaze korak do po korak. A deca nemaju nikakav strah nego se zalete odmah i većina želi da uskoči. I to mi je super jer uviđaš kako tvoj rad deluje na publiku. Organizacija ima i edukativni program i vođenja kroz izložbu. Škole organizovano neprestano dolaze autobusima, bude negde oko 44.000 studenata i klinaca. Za te tri nedelje, od 20. oktobra do 6. novembra, prošlo je oko 520.000 posetilaca. A kroz izložbu koja traje sada, od 3. do 20. u marta, u Pertu na plaži Cottesloe bude oko 220.000 ljudi.
Izložba je super, ali predugo mi je trajalo da ništa ne radim, nedostajala mi je radionica i rad
Učestvovalo je oko 100 različitih umetnika iz svih delova sveta. Kakvi su ti utisci o drugim učesnicima?
To jeste izložba skulptura, ali super mi je što tu ima ljudi iz različitih medija – dizajnera, slikara, keramičara, konceptualnih umetnika, naravno vajara, i svako ima svoju estetiku. Svako interveniše u prostoru na svoj način. A kada na to još dodaš sve različite kulture iz kojih potiču, onda dobiješ baš veliko bogatstvo različitih radova i fenomenalan je utisak. Ali pošto je ta plaža na kojoj su sve skulpture ogromna, različitosti ne remete jedna drugu jer nisu nabacane jedna pored druge.
Izložba je trajala mesec dana, a ti ostao dva meseca. Kako je došlo do saradnje sa australijskim vajarom?
Pa svidelo mi se (smeh). Pred kraj izložbe sam po preporuci kontaktirao sa Benjaminom Gilbertom. Hteo sam da razmenimo iskustva jer i on radi u metalu, da vidim kako to u Australiji funkcioniše. Dogovorili smo se za jedno pivo, a onda popili šest i njegov predlog je bio da ostanem još neko vreme u njegovoj radionici, da radimo zajedno. I nisam zažalio. On ima veliku radionicu, radi velike formate i značilo mi je da vidim na koji način on radi.
Koje su sličnosti i razlike u pristupu?
Razilazimo se u kulturi, zapravo u mogućnostima jer australijska vlada dosta podržava umetnike. On ustaje u šest i radi do 10 uveče. Letargičnost i uspavanost jesu produkt naših mogućnosti, to ide s okolinom u kojoj si rastao. U Australiji su veće mogućnosti i imaš veću želju da realizuješ svaki sledeći projekat jer se brzo sve odvija, kod nas je to malo sporije.
Top tri momenta koja bi izdvojio za ta dva meseca koja si proveo tamo?
Jako puno čudnih i lepih mesta sam obišao za ta dva meseca. Super mi je iskustvo koje sam stekao radeći Benom. Izložba je super, ali nedostajala mi je radionica. Sakupljao sam energiju i iskustvo za nove stvari.
Drugi mi je farma kengura. Svi me pitaju kakvo je meso, ali to nije takva farma. Čovek se povukao u šumu i počeo je da spasava kengure povređene na auto-putevima. Sada radi već 20 godinama, ima pomoć različitih organizacija i dosta volontera. Na farmi su kenguri stari od dva dana do dve i po godine, tu su vombati, koale i emu ptice. Kada se oporave, odlaze ponovo u šumu. Šokirao sam se kada sam ušao u taj ogroman prostor i video 70 kengura kako trče ka nama – skroz nerealno!
Treći mi je bio šok kada smo šetali putem koji povezuje dve plaže i video kitove kako se bacaju na 100 metara od obale, a tu je pored pedesetak surfera. Mislio sam da se to dešava mnogo dalje od zaliva. Svakako je priroda kontinenta ostavila najveći utisak.
Zašto samo metal?
Radio sam i sa drugim materijalima, ali metal volim još od malih nogu. Kada su moji ’92. počeli da grade kuću, bilo je armature svuda po placu, pa mi je još to u detinjstvu usađeno. Ostala mi je ćaletova radionica i sav alat, pa sam još tada počeo da se igram oblicima i da varim i ta sirova estetika mi je ostala još od tada. Dvo, kamen, poliester i livenje traže više vremena, metal ti omogućava da zabeležiš trenutak. Brži i ekspresivniji je pristup.
Uživao sam da gledam ljude kako reaguju na moju skulpturu. Sednem preko puta, skinem akreditaciju i posmatram
Sa figuracije si prešao na potpuno drugačije forme, otkud taj obrt?
Morao sam da savladam figuraciju i savladam proporcije, a apstrakcija je nešto što mi je potreba. Mnogo mi je značila ta duga studija i period figuracije za shvatanje danas. Imao sam preko sto skulptura u figurativi i jednostavno je došlo do zasićenja, želeo sam nešto da promenim u svom radu. Potpuno prirodno. Proces sazrevanja.
Kako radiš pripremu?
Potrebna mi je skica, ali to je ono bukvalno pocepam parče računa i nacrtam samo da sebi razjasnim i ponesem skicu od pet centimetara u radionicu i odmah počnem da radim. A u procesu rada vrata se otvaraju sama. Evo počeo sam da radim skice za novu seriju za 2018. i čekam rezultate nekih novih konkursa.