Da li je to biti odvojen od tehnologije i šume informacija danas nedostupna privilegija? Da li su računarski algoritmi počeli da uzgajaju ljude? Ili pak svi patimo od FOMO sindroma? A odgovore na sva ta pitanja teško je dobiti ako niste – online
Ima tome desetak godina, možda i koja više. Pokušavao sam da ugovorim intervju s jednim poznatim srpskim slikarom koji je gotovo čitav radni vek proveo u Parizu. Neoprezno sam, tom prilikom, upitao za broj mobilnog telefona, hoteći da ubrzam i olakšam stvari i sebi i njemu, i umalo upropastio svaku šansu za razgovor. Zgranuto je upitao: „Da li vi zaista mislite da bih upropastio ručak samo da bih odgovorio na poziv?! Uostalom, ja uopšte nemam, niti imam nameru da nabavljam spravu koja ukida svaku privatnost, dehumanizuje nas i čini usamljenima. Postoje dani kada se viđam s prijateljima u kafanama, na izložbama, književnim večerima i to me čini spokojnim.“ Oćutao sam ovo malo sociološko-filozofsko predavanje, svestan da bi iznošenje bilo kakve kontraargumentacije značilo da od intervjua nema ništa. Priznajem, pomislio sam u sebi, i to bez ikakve griže savesti i sa dozom izvesne zlobe, iako je reč o zaista velikom imenu: „Ma jebi se, ti si umetnik, može ti se… Jedna slika koju prodaš nekom francuskom zubaru obezbeđuje ti više para nego što ja mogu da zaradim za nekoliko godina. Šta je s nama kojima egzistencija zavisi od tog telefona i interneta.“
Danas, deceniju kasnije razumem zašto je tako razmišljao, ali i dalje mislim da mu se moglo. Za tih deset godina stvari su po nas obične smrtnike postale još dramatičnije. Svesni smo da današnji svet ne čeka nikoga i da mali odmor od tehnologije može da znači ispadanje iz svih tokova. Jednostavno je, u boljoj varijanti propustili smo poziv koji znači sjajan posao, u goroj – ne odgovoriti na mejl pretpostavljenog u narednih nekoliko minuta može značiti gubitak posla. A opet, ne mogu da se setim više od dva-tri pisma u životu, uključujući i ona elektronska, koja su zasluživala makar poštansku marku.
Nije zgoreg zapitati se koliko knjiga bismo godišnje mogli da pročitamo kada bismo internet koristili samo onoliko koliko to od nas zahteva posao? A možda bi nas strefio i taj usud da upoznamo nekog od najbliže rodbine. Ili saznamo da su nam klinci manje zavisni od tehnologije od nas samih
Ali čak i da apstrahujemo tako dramatične situacije, naša zavisnost od tehnologije postala je zastrašujuća. Jedno istraživanje koje je sprovedeno u Britaniji i u kome je 1.000 kandidata starosti između 18 i 65 godina 24 sata trebalo da bude lišeno pristupa modernim tehnologijama, uz dozvoljenu upotrebu fiksnih telefona, pokazalo je da se nivo stresa kod ispitanika dramatično povećava. Više od polovine njih osećalo se izuzetno uznemireno bez interneta, 40 odsto je kao primarni osećaj navelo usamljenost, dok su mnogi ovu vrstu apstinencije uporedili sa ostavljanjem cigareta i pića. Jedan od ispitanika rekao je da se osećao „kao da mu je neko odsekao ruku“, dok je drugi ta 24 sata opisao kao „najgori košmar u životu“. Dodamo li tome i podatak da je svakodnevno online 3,8 milijardi ljudi na planeti, a da prosečno provodimo 6,3 sata na internetu, postaje jasno koliko je teško odvojiti se od tehnologije, od navike da smo sveprisutni, makar i u sajber-prostoru, od potrebe da znamo sve informacije i još više da se svetu predstavimo boljim, pametnijim i lepšim nego što zaista jesmo. Podatak da se trećina brakova danas sklopi nakon online upoznavanja i da taj broj raste, jednako je opominjući. Znači li to da su računari, odnosno algoritmi počeli da uzgajaju ljude? Ili možda patimo od FOMO sindroma (Fear of Missing Out), straha da nešto suštinski važno propuštamo. „Možda propustimo važan imejl, telefonski poziv, možda prijatelj pokušava da kontaktira sa nama na Facebooku ili dođu neke hitne vesti. Ukoliko ne mogu da se nose sa tim stvarima jer nisu povezani, to će, naravno, imati negativan uticaj na njihovo emotivno stanje i duševni mir“, zaključuje psiholog Džejms Bruk, koji je učestvovao u pomenutom istraživanju.
Neupitno je da višak informacija stvara haos u glavi, smanjuje kreativnost i efikasnost na poslu. Zato su neki hoteli, poput hotela Mandarin Oriental u Njujorku, osmislili programe detoksikacije, koji podrazumevaju da na ulazu predate mobilni telefon. Umesto neurotičnog skakanja na svaki zvuk, takva mesta nude vežbe, časove meditacije, slikanje, čak i krečenje
Ključno pitanje je, dakle, moramo li neprekidno biti dostupni?
Nije teško zaključiti da nismo svi jednaki, niti su svi poslovi isti. Na ovom mestu se možemo pozvati na Izveštaj o svetskoj nejednakosti, koji pokazuje da je rast bogatstva 0,1 odsto najbogatijih bio identičan kao rast prihoda 50 odsto najsiromašnijih, kao i da je u Srbiji jaz između bogatih i siromašnih najveći u Evropi. Ovaj uznemirujući izveštaj ujedno daje i odgovor na pitanje ko sebi može da priušti najveći luksuz modernog sveta da bude „iskopčan“ koliko mu se hoće.
Ali budimo pošteni, dosta toga je i do nas. Ako već ne možemo sebi da dozvolimo tu privilegiju, možemo li bar onih desetak dana odmora svesti „konekciju“ na razumnu meru? Na odmor odlazimo sa zakletvom da ćemo mobilni telefon „zaboraviti“ u hotelskoj sobi ili apartmanu, a onda prvo tražimo Wi-Fi lozinku tog istog hotela, javljamo se svima na Facebooku, Instagramu i WhatsAppu, pizdimo na vlasnika bara na plaži čiji signal nije dovoljno jak kako bismo svetu aploudovali koju voćnu salatu jedemo ili koktel pijemo, koji smo kulturni spomenik obišli i kako smo nabasali na plažu koja je neotkriveni biser. Pitanje glasi: kada je to besprekorna fotografija postala važnija od tog savršenog momenta neodoljive dekadencije? Dajte, ljudi, budimo pošteni, koga zabole za to?! Osim možda najuže rodbine. Mada, nisam siguran ni u to. Njima je dovoljno da znaju da ste doputovali živi i zdravi.
Koliko je teško odvojiti se od tehnologije, od navike da smo sveprisutni, makar i u sajber-prostoru, od potrebe da znamo sve informacije i još više da se svetu predstavimo boljim, pametnijim i lepšim nego što zaista jesmo. Znači li to da su računari, odnosno algoritmi počeli da uzgajaju ljude? Ili možda patimo od straha da nešto suštinski važno propuštamo?
Neupitno je da višak informacija stvara haos u glavi, smanjuje kreativnost i efikasnost na poslu. Zato su neki hoteli, poput hotela Mandarin Oriental u Njujorku, osmislili programe detoksikacije, koji podrazumevaju da na ulazu predate mobilni telefon. Umesto neurotičnog skakanja na svaki zvuk, takva mesta nude vežbe, časove meditacije, slikanje, čak i krečenje. Dakle, sve ono što ne podrazumeva angažman prepun svakodnevnih informacija. Iskustvo jedne turistkinje koja je boravila na Kubi, gde je opseg interneta ograničen samo na pojedine hotele, kazuje da je za dve nedelje provedene na ovom ostrvu pročitala tri knjige. Na ovom mestu nije se zgoreg zapitati koliko knjiga bismo godišnje mogli da pročitamo kada bismo internet koristili samo onoliko koliko to od nas zahteva posao? A možda bi nas strefio i taj usud da upoznamo nekog od najbliže rodbine. Ili saznamo da su nam klinci manje zavisni od tehnologije od nas samih.
Na odmor odlazimo sa zakletvom da ćemo mobilni telefon „zaboraviti“ u hotelskoj sobi ili apartmanu, a onda prvo tražimo Wi-Fi lozinku tog istog hotela, javljamo se svima na Facebooku, Instagramu i WhatsAppu, pizdimo na vlasnika bara na plaži čiji signal nije dovoljno jak kako bismo svetu aploudovali koju voćnu salatu jedemo ili koktel pijemo, koji smo kulturni spomenik obišli i kako smo nabasali na plažu koja je neotkriveni biser. Dajte, ljudi, budimo pošteni, koga zabole za to
Naposletku, ne možemo staviti mnogo zamerki onima koji tvrde da je internet najepohalniji i najotuđeniji izum čovečanstva. Da je beskrajno koristan i istovremeno ubitačno štetan, da je neophodan, ali i nepoželjan, da pruža nesagledive mogućnosti za nova saznanja, ali nas lišava neposrednog kontakta, samim tim osećanja i empatije.
Vraćajući se na ovom mestu na početak naše priče i slikara kome se moglo, ne bi bilo zgoreg da bar ponekad isti luksuz dopustimo i sebi. Jer planeta će nastaviti da se okreće i bez nas, a ono što treba da saznate uvek će doći po vas.