Sleteo je na našu književnu scenu, uzdrmao je i, kaže, u tri knjige bukvalno poginuo u opsesivnim prisećanjima i konstruisanim sećanjima na rat, izbeglištvo, dečaka, raspad porodice…. Sada želi da pobegne u neku nežnost
Ako pratite savremenu domaću književnost, sigurno vam nije promaklo ime (i prezime) mladog autora – Vladimira Tabaševića. On je na našu književnu pozornicu zaista sleteo, a taj let bio je munjevit i uspeo je čak i da malo zatrese region. Romani Tiho teče Misisipi i Pa kao bili su u izboru za NIN-ovu nagradu, a njegova poslednja knjiga, Zabluda Svetog Sebastijana predstavljena je na ovogodišnjem sajmu i predstavlja, možemo reći, zaokruženu trilogiju ovog, u pravom smislu, jezičkog-umetničkog dela.
Sa Vladimirom smo razgovarali o elitizmu, opsesivnim temama, bananama, humanistici i još ponečemu.
Poći ćemo od opšteg ka pojedinačnom, pa možda natrag. S obzirom na to da se može steći utisak izvesnog antielitističkog stava, misliš li da to može ostaviti utisak specifičnog elitizma?
Teško je, gotovo nemoguće, pobeći od te mračne sile koja nas vreba na svakom ćošku – biti poseban, svoj. Poštena inteligencija (i oni koji se tako osećaju) po definiciji sebe svrstava na stranu obespravljenih, zastupajući u svom imaginarnom samodoživljaju njihove interese, pravdajući ih neprestano za njihove spontane navike i prakse, za ukuse, za medijske sadržaje kojima su skloni, muziku koju slušaju, društvenost koju upražnjavaju. Međutim, taj gest je sporan gotovo podjednako kao i onaj vulgarni elitizam koji nas toliko dugo umara gde god da se pojavimo.
Prvi tip mišljenja kaže: Narod (famozni narod, životinja Narod) nije kriv za muziku koju sluša, za Zadrugu koju gleda, oni, namučeni eksploatacijom, nemaju ništa drugo što bi mogli da duhovno upražnjavaju, stisnuti iznudicama – nedostatkom vremena i prostora – Oni, naprosto, treba da budu shvaćeni u svojim zabludama i u svojim istorijski serviranim „istinama“ na koje su naseli. Ovde je u pitanju klasično intelektualističko posipanje pepelom, neka vrsta vulgarnog antielitizma kojem pribegavaju svi oni što bi za sebe da pribave jednu egzotiku života koju su teorijski prethodno proglasili da je svojstvena tom Narodu, njegovim najnižim slojevima. Antielitizam, tako, postaje stanovište koje govori jezikom od kog bi, navodno, htelo da se udalji: Kako si glup, ne shvataš da je intelektualni šik danas biti antielitista. Tako se svaki „šik“, polako, suptilnim i nevidljivim „radom“ pretvara u šikaniranje.
Drugi tip mišljenja kaže: Za sve su krivi niski porivi i pogubne, nazadne sklonosti nekih „masa“, njihova užasna i odvratna sklonost da konzumiraju: lošu muziku, nikakve filmove, i još gore „vrednosne sisteme“. Njihova nepismenost, neobrazovanost, nekultura, vodi nas u propast, kao društvo, kao naciju. Kad pribegnemo tom dramljenju, svako mora da bude saglasan sa nama, što, zapravo, znači da je sila aktuelnog dominantnog mnjenja povodom predloženog problema učinila svoje: mi smo se, međusobno, razumeli ko smo – nismo, dakle, Oni. Ovakvo svođenje je često i ono otprilike znači: Dijagnostikujem, dakle, ja sam ispravan. Svaki konzument te famozne Zadruge, na primer, upražnjava taj sadržaj upravo sa pomenutom unutrašnjom distancom: Ja ovo zapravo ne gledam, nego gledam šta nam se servira. Užitak se „krade“. Šizofrenija „nadmenosti“ ide dotle da sami učesnici Zadruge (roker pčelar iz Kupinova je sjajan primer) neretko pribegavaju tom elitističkom diskursu – „Ja nisam jedan od njih“.
Dakle, pitanje „elitizma“ i „antielitizma“ svodivo je na pitanje potrebe za vlastitom izuzetnošću, koja postoji upravo na taj način što uporno, pogrešno u drugima prepoznaje ovaj ili onaj nedostatak. Sam čin prepoznavanja tuđe nedostatnosti, proizvodi, onda, na nivou doživljaja sebe, jednu dragocenu iluziju o svojoj nepogrešivoj posebnosti. Neoliberalna prinuda da imamo (slobodno!) mišljenje o svemu, često za posledicu ima upravo to da svi neprestano prepoznajemo i nalazimo povode za svoje mišljenje, ne dovodeći u pitanje samo poreklo te potrebe. Imanentno ovoj problematici, kao što vidimo, jeste svojevrsna performativna protivrečnost: ne može se misliti i komunicirati problem a da se na upadne u svojevrsno protivrečje – da ti svojim govorom ne vršiš onaj čin koji si hteo samo da opišeš kao fenomen.
Nikakav fakultet nisam u stanju da završim i ništa nisam nikada bio u stanju da učim. Kada sam bio dečak, bio sam postavljen pred dilemu: ili učenje, ili me daju na usvajanje. Seo sam, razmišljao i rekao – šaljite me u Zvečansku
Šta misliš, koliko će vremena proći dok taj bog Mars ne izađe iz naših ljudi?
Ljudsko suviše ljudsko, dakle – nikad. Važno je samo reći da to nije svojstvo „naših“ ljudi, to je svojstvo čoveka kao takvog.
Zasad si objavio tri romana: Tiho teče Misisipi, Pa kao i Zabluda Svetog Sebastijana, a oni se mogu posmatrati kao trilogija, triptih. Da li misliš da ćeš potencijalnim budućim romanom moći da se udaljiš od tema koje te okupiraju, tačnije: želiš li to?
Želim da se udaljim, moram. Poginuo sam bukvalno u tim opsesivnim prisećanjima i konstruisanim sećanjima na rat, na izbeglištvo, dečaka, raspad porodice. Ali moralo je tako – tri knjige, tri ugla, tri nišana, tri oka, tri osećaja, tri vremena. Tema je zajebana i dugovalo joj se to. Toliko sam intenzivno i silno obradio sve to, iznova, iz jednog ugla, drugog, petog, da trenutno želim da pišem najljubavniji roman na svetu. Želim da pobegnem u neku nežnost, u erotiku, u dvoje što se ljube i što im poljupci liče na otvaranje kišobrana. Međutim, strah od patetike je užasan i tako, čovek, uporno hoće da je nešto što nije. Pa evo i ja sad, svoje niske porive odmah pripisujem nekom apstraktnom „čoveku“. Neprestano imam posla sa protivrečnostima i to me izluđuje.
Osuđen sam na ovaj jezik, ovo podneblje, ovu kulturu, ovaj nemir, i nema razloga da verujem da će bilo kome biti interesantno da se zamajava mojim beskonačnim tumačenjem reči „tobože“, „obaška“, „mašala“. Ja sam od „tobože“ napravio ceo užas u romanu
Zanemarićemo ideju antielitizma i postaviti stvar ovako: recepcija je, svakako, sastavni deo književne trijade i bez nje knjiga teško opstaje. Da li misliš da tvoje tekstove može čitati neupućeni čitalac? Svakako je jasno da fizički i tehnički svako može čitati, ali da li je ipak, radi potpunog smisaonog i semantičkog bogatstva, potreban onaj upućeni i podrazumevani čitalac koji bi sve signale prepoznao i učitao, odnosno iščitao?
Ja volim da verujem da je svako u stanju sve da čita. Međutim, realnost me često razuverava. Ispisujući Zabludu, hteo sam, ponajviše, da ugađam sebi, i svojim shvatanjima jezika, mišljenja, sećanja. Svom viđenju nekih temeljnih preokupacija čovekovih: istinoljubivosti, pravdoljubivosti, iskrenosti itd. Odnos između sećanja i jezika, pa onda misao koja u sebi sadrži upravo sećanje i jezik. Iluziju o sukcesivnom karakteru misli, iluziju koja postoji kada se misao saopšti. Zamislimo to: komunicirana misao izgleda kao da se i pre nego što je saopštena u određenoj formi, na taj način „desila“. Koliko puta sam oko sebe čuo ljude koji koriste jezik bez mišljenja. A opet, sva visokoumnost često je zaludna. Naposletku, Zabluda je moj intimni rebus, onirizam, mesto mojih književnih i filozofskih preokupacija, moj drski pokušaj da pokažem kako nas osuđenost na jezik čini jurodivim, kako ne možemo izaći iz te staklene kutije jezika kroz koju gledamo svet u nadi da on zaista postoji i izvan našeg zatočeništva u jeziku. Sve bogatstvo u jeziku jeste tek posledica te nemogućnosti da se iz jezika izađe negde, u neko fantazirano „izvan“. Prema tome, nema pravog čitanja, nema pravog ključa, već samo postoji pozitivno nastojanje neke čitalačke volje da za sebe iskopa nešto u jeziku koji sam nam zajedničkim snagama izmišljao. Tu knjigu tek treba prevesti na ove jezike koje zovemo zajedničkim, ili srpskim, bošnjačkim, hrvatskim, ili kako god.
S tim u vezi, ko više gubi: onaj koji ne prepozna stihove folk i zabavne muzike ili onaj koji ne prepozna aluziju na određenu filozofsku premisu?
U Zabludi nema nikakvog folka, tu je samo nasušni nam Čola sa stihovima: Noćas lete kao ptice moje noge plesalice, ej, a štooo… a kuća u kojoj se krije i odrasta dečak/sećanje zove se Ludvig. Neki u tome prepoznaše Vitgenštajna. Svašta se dešava oko nas i mi u tome.
S obzirom na fluidnost sintakse, stiče se utisak da postoji fluidnost samog procesa pisanja. Da li, ipak, i koliko sediš (u oba smisla te reči) nad rečenicom i brusiš je floberovski ili se prepuštaš diktatu misli?
Iskren da budem, svi su pobegli od mene, drugari me počeli ignorisati, devojka hoće da me ostavi, bliski su na distanci sa mnom – i tako jedino mogu da mi budu bliski, jer neprestano i samo ne izlazim iz toga, iz te preokupacije jezikom. Ima neka gotovo dijabolična navada u tome da o svemu misliš, neka vrsta prokletstva. Aha, šta znači kad mi kažeš da sam ti lep? – na taj način često gušim voljenu osobu. Je l’ to znači da ti misliš da ja želim da čujem da sam ti lep, ili, još gore, ne misliš tako, već mi govoriš da bi sakrila da ne misliš da jesam. Neko je samo hteo bilo kakvu razmenu, a ja svaku reč, sve što mi je upućeno, oduvek, otkad znam za sebe, hvatam za neki izmišljeni rep i vrtim tako unedogled, dok ne pukne sve i ne ostane samo sećanje. Dakle, ne čitam previše, ali ono što pročitam uništim u sebi neprestanim razmišljanjem.
Koliko puta sam oko sebe čuo ljude koji koriste jezik bez mišljenja. A opet, sva visokoumnost često je zaludna. Naposletku, Zabluda je moj intimni rebus, onirizam, mesto mojih književnih i filozofskih preokupacija, moj drski pokušaj da pokažem kako nas osuđenost na jezik čini jurodivim
Kraći kviz. Pesnik na A. Režiser na T. Hrana na B. Filozof empirizma na L.
Pesnika na A – Vojislav-av-av-av Despotov. Režiser na T – Linč sa naopakim, polovičnim „T“. Hrana na B – Banana. Filozof na L – Zabravljeni Džon.
S obzirom na postupke koje koristiš, a koji su u prisnoj vezi s jezikom, te kalamburima, igrama rečima i slično tome, koliko bi bilo nezgodno prevoditi tvoje romane? Čime treba da bude opremljen prevodilac da bi u takvom zadatku uspeo? Ne zaboravimo da je Paunović preveo Džojsa, Vinaver Rablea.
Čitav roman je pisan sa jednom idejom, preokupacijom na pozadini svega ispisanog: da se utvrdi, proveri, iznova nauči ono što se zove „maternji“ jezik. Skoro sam saznao da ne znam šta znači glagol „roniti“. Roniti suze, roniti u moru, breg roni tiha voda. Pa onda – odronjavanje. Nešto se ne da, značenja nam izmiču neprestano. Prevodilac, dakle, mora da bude opremljen entuzijazmom koji se graniči sa ludilom. Nema razloga da bilo ko uloži taj napor. Naposletku, osuđen sam na ovaj jezik, ovo podneblje, ovu kulturu, ovaj nemir, i nema razloga da verujem da će bilo kome biti interesantno da se zamajava mojim beskonačnim tumačenjem reči „tobože“, „obaška“, „mašala“. Ja sam od „tobože“ napravio ceo užas u romanu. Dečak se vozi, izbeglica je, majka je pored njega, krstić visi sa retrovizora, njiše se telo Hrista, oni odlaze, tobože, da se vrate, nekad, a odlaze zaista, zbogom, zauvek. Zbogom, oni odoše. Tako je i bilo.
Kakvo je tvoje mišljenje o postojanju katedri humanističkih nauka: filozofija, svetska književnost? Misliš li da ih sistem podriva ili da same sebe podrivaju ili pak podrivanja uopšte i nema?
Nema tu ništa. Studij, nažalost, uništava svaku autentičnu zainteresovanost za problem. Zamislite to maltretiranje duše koja lepotu neke pesme, ili romana, mora da reprodukuje na silu, da se prema tekstu odnosi tako da ima nad glavom autoritet ispitivača, ocenu, prosek, rok. Zamislite bubate Nastasijevića ili polažete Vitgengštajna. Za mene je to nemoguće. Nikakav fakultet nisam u stanju da završim i ništa nisam nikada bio u stanju da učim. Kada sam bio dečak, bio sam postavljen pred dilemu: ili učenje, ili me daju na usvajanje. Seo sam, razmišljao i rekao – šaljite me u Zvečansku. Ništa ne mogu da učim, nikome da polažem račun, ni pred kim da pokazujem kako sam ovladao tekstom na način da oni – ti autoriteti – priznaju i ocene to moje ovladavanje. Ima tu malo naprasitosti, ne kažem, ali čitava filozofija postoji o tome kako se nekoga uči filozofiji. Na koji način učitelj mora da zna kako „iznova da ne zna“, kako da zajedno sa ovim koga podučava i sam zaboravi to čemu ga podučava, na trenutak. Jer, poznato je da je u procesu obrazovanja sve vreme u igri nekakva nevidljiva pedagogija, nevidljivo disciplinovanje. Pod krinkom objektivne vrednosti nekog zadatka kojim treba ovladati krije se maltretiranje duše, izlaganje nekim drugim znanjima, koja su uvek bitnija od onoga što je, navodno, povod tog susreta na koji smo primorani. Najvažnije je ovladati jezikom udvorništva, lažnog uzajamnog poštovanja, ovladati praksama denunciranja. Od malih nogu nas dele na one koji pristaju na sve to i na one koje treba dodatno disciplinovati. Nesretni profesori sa Filološkog često se hvališu time kako su pročitali neprebrojivo mnogo knjiga. Sećam se jednog, da ga ne imenujem sad, koji je javno tvrdio kako je pročitao 12.000 knjiga. Da je jednu pročitao zaista, znao bi da je to hvalisanje vulgarnost samo takva. Nema tu nikakvog podrivanja, knjiga, književnost, teorija, filozofija mora da ode u ruke onih koji umeju da boksuju.
Želim da pobegnem u neku nežnost, u erotiku, u dvoje što se ljube i što im poljupci liče na otvaranje kišobrana. Međutim, strah od patetike je užasan i tako, čovek, uporno hoće da je nešto što nije
Zanosi: Imaš mogućnost da tvoje ime stoji pod naslovom jednog dela svetske/jugoslovenske literature. Koji bi to tekst bio i zašto?
Potpuno sam neobrazovan. Ne znam šta bi sad bilo pametno reći, biti skroman a ubosti. Svoju megalomaniju sakriti/pokazati nekim skromnim a, ipak, presudnim tekstom.
Za kraj. Kakvi su ti planovi za 1. maj?
Veče, vino i pijanino sa Sultanovićem.