Ovog meseca u našem virtuelnom galerijskom prostoru izlažemo radove fotografa Nemanje Kneževića
Kako je izgledao tvoj fotografski razvoj – od hobija do karijere?
Na samom početku to je bio isključivo hobi koji je godinama tražio put od ideje do realizacije, a kada se to jednom i dogodilo, sve je išlo znatno bržim tempom. Nakon nekoliko godina dobio sam priliku da radim u dnevnim novinama kao foto-reporter (gde sam naučio mnogo toga i brzo napredovao), zatim u časopisima, a onda sam svojom voljom „pobegao“ iz te industrije i prešao u freelance svet, gde sam krčio neke druge profesionalne puteve.
Kvalitativno analogno i dalje pobeđuje, pre svega zbog procesa, a onda i zbog izgleda same fotografske slike
Kad se sve sabere, da li više fotkaš analogno ili digitalno?
Kvantitativno svakako više digitalno, ali to je pre svega uslovljeno činjenicom da od komercijalnih poslova živim, a malo je klijenata koji žele da radim analognim foto-aparatima. Cena filma danas, pa sve više i njegova (ne)dostupnost (makar kod nas) takođe utiču na ovakvo stanje stvari. Kvalitativno analogno i dalje pobeđuje, pre svega zbog procesa, a onda i zbog izgleda same fotografske slike.
Kako bi opisao svoj fotografski stil?
Ako bih morao time da se bavim, rekao bih – raznovrstan.
Član si kolektiva BelgradeRAW. Koji ti je omiljeni projekat, a da ste ga zajedno ostvarili?
Član sam foto-kolektiva Belgrade Raw od samog početka, a to je od 2009. godine. Bilo je dosta različitih aktivnosti tokom ovih godina, a meni omiljene jesu radionice koje već četiri godine radimo po gradovima u Srbiji. Pored ostalih izložbi koje smo imali, tu su i dve koje su pomerile stvari unapred kada je reč o našem bavljenju slikom, kao i pitanjima autorstva i vlasništva nad slikama. Prva je izložba live.belgraderaw, koja se desila 2015. u umetničkom prostoru U10; druga je izložba Presek stanja ove godine u Gradskoj galeriji u Požegi.
Profesionalna motivacija za ostanak ovde jeste činjenica da posla stvarno ima dovoljno za one koji hoće da rade
Poznat si po dokumentovanju svakodnevice, ali neretko naiđemo i na portrete s tvojim potpisom. Smatraš li da je za karijeru fotografa bitno da isprobava različite tehnike, motive i metode?
Smatram da je za fotografa bitno da istražuje i isprobava nove tehnike, objektive, aparate, filmove i sve drugo što mu padne na pamet. Koliko god da svako od nas ima određenu nišu u kojoj je dobar i u okviru koje voli da deluje (što je neophodno, kako zbog svog izraza tako i zbog tržišta), toliko je važno i da ne bude ograničen tim poljem delovanja, nego da pravi hrabre iskorake u svakoj ponuđenoj (čitaj stvorenoj) prilici. U tom smislu i ja neretko fotografišem nove situacije, ne toliko zbog rezultata koliko zbog procesa, koji je za mene i dalje najvažniji deo rada.
Koje programe koristiš za obradu, a koju opremu za fotkanje?
Od programa najviše koristim Adobe Lightroom i Photoshop, ali retko. Od opreme koristim dosta toga, a iako je manje bitno, izdvojio bih foto-aparat Contax G2.
Koliko god da svako od nas ima određenu nišu u kojoj je dobar i u okviru koje voli da deluje, toliko je važno i da ne bude ograničen tim poljem delovanja
Šta te motiviše da nastavljaš da fotografišeš u Srbiji (ekonomski, profesionalno, intelektualno i emotivno)?
Profesionalna motivacija za ostanak ovde jeste činjenica da posla stvarno ima dovoljno za one koji hoće da rade. Jeste teško doći do njega, ali nakon godina bavljenja fotografijom dolazi do prirodne filtracije poslova i klijenata, i to je dobra stvar. Emotivno, ostajem ovde zato što mi je mnogo bliža sredina u kojoj stvaram i smatram da mogu daleko bolje da osetim i ljude, i prostor, i trenutak. Osim toga, u Beogradu, Srbiji i Balkanu zaista ne manjka sadržaja bilo koje vrste. Kada se zasitim i kada nestane inspiracije, onda putujem negde dalje, što se trudim da radim koliko god je moguće.
Za više Nemanjinih fotki kliknite na nk.rs.