Za korak u naš virtuelni virtuelni galerijski prostor dovoljan je samo jedan klik. Dakle, kliknite, zakoračite, uđite, jer ovog meseca u njemu izlaže važna i višestruko nagrađivana slikarka Gala Čaki.
Foto: Nemanja Maraš
Pogledajte njena dela i saznajte kako razmišlja kroz razgvor koji smo s njom vodili.
Uživajte.
Često govorite o tome kako kroz slikarstvo istražujete svoje „ja“. Koga ste u tom procesu upoznali, ili – u koji do tada nepoznat prostor ste uspeli da zakoračite?
Krećem se ka sebi, kao ka sopstvenom cilju. Doseći sopstveno ja, nije lako i nije mi dato, bar ne još uvek. Spoznala sam da moje ja ima druga lica, lica koja se otvaraju iz dubina, u koju se često postavljam. Ta lica su živa u određenim prostorima i vremenima i kao takva me kroje u neko drugo biće. Kada se vratim u svoj dom, ta lica utihnjuju i stvaraju novu Galu. Prostori koji ostavljaju na mene najveći utisak su prostori tuđih umova, kada uspem da zađem u njih. To je za mene najlepši način spoznavanja sebe, kroz um drugih. Videti, zaći u druge i vratiti se obogaćen u sebe, je dar na kom sam zahvalna.
Gala Čaki
A kako mislite da su vas doživeli ti drugi, posmatrači? Kakav fidbek (uglavnom) dobijate?
Zavisi, od ljudi i mesta. Najviše me osećaju ljudi u Aziji, mene i moje stvaralaštvo. Azijati su sposobni da osete emocije, na višim nivoima. Ljudi u Evropi i Srbiji mogu da osete naboj mog stvaralaštva, ali vrlo kratkotrajno, oni su usredsredjeni na materijalno te kao takvi nisu sposobni da osećaju. No, ovo se ne može naravno uopštiti, postoje nadljudi i u Srbiji, koji su svesni onog što ja stvaram.
Videti, zaći u druge i vratiti se obogaćen u sebe, je dar na kom sam zahvalna
Ako je slika alternativna stvarnost, u kakvu nas vaše uvode?
Moje stvaralaštvo je moja stvarnost, koju ja nudim svakom posmatraču, no da li je on sposoban da zađe u nju, pitanje je koje često postavljam sebi. Ono što ja vidim i osećam je teško prenosivo, a još teže vidljivo. To je nešto čemu ja težim, tom osposobljavanju ljudi da zađu u sopstvene stvarnosti svojih umova, a ne da žive u postavljenoj stvarnosti.
U digitalnom dobu u kom živimo – koliko za jednog umetnika važno da fizički, prostorno izlaže? Na koji način vaše slike komuniciraju s prostorom, a na koji s publikom?
Jako je važno! Svi ti odnosi sa ljudima iz drugih zemalja, prostori u koje se postavljamo sa njima, grade naš stvaralaški um. Za razliku od mnogih stvaralaca, ja vodim računa o prostoru u koji postavljam svoje stvaralaštvo. Igram se sa njim. Igram se sa ljudima koji posle zalaze u taj prostor. Nije li sve igra?
Moje stvaralaštvo je moja stvarnost, koju ja nudim svakom posmatraču, no da li je on sposoban da zađe u nju, pitanje je koje često postavljam sebi
Vi ste dva puta masterirali i doktorirali na polju umetnosti. Obzirom da je slikarstvo pre svega emotivna, a tek onda akademska tehnika, na koji način se one u vašem radu prepliću, dopunjuju? Da li je to formalno obrazovanje uopšte u vezi s stvaralaštvom?
Znati crtati je krucijalna osnova svake dobre poetike, tako da je akademsko ili neki drugi vid obrazovanja nužan po mom mišljenju. To je samo osnova. Ako Vi ne posedujete stvaralački um, ta osnova Vam ne vredi. Sve je jako povezano i znati crtati i znati pričati i znati uticati na druge i znati osposobiti vidljivost svog stvaralaštva. Ja sam upisala doktorske studije samo iz razloga da naučim da pišem, kako bih izostavila iz svog stvaralaštva uključivanje kvazi istoričara umetnosti, koji nemaju bolju predstavu od mene šta ja to stvaram i zašto. Biti samostalan u svom delanju je za mene najveći uspeh i kazna koju mi naše društvo konstantno namenjuje. Nikada me nisu interesovala akademske, ili druge vrste grupa stvaralaca, zavisnost od drugih ljudi u samom činu predstave stvaralaštva. Ja sam sebi samodovoljna.
Gala, imali ste priliku da izlažete i tim prilikom posetite zaista neverovatna mesta. Koji je najlepši galerijski prostor u kom ste bili?
Prostor koji je ostavio najmoćniji utisak na mene je prostor pustinje u Kataru. Stvarati u pustinji i izložiti stvoreno je za mene najneverovatnije mesto. Kada se spojite sa tako negalerijskim prostorima i kada vidite koliko je Vaše stvaralaštvo malo u odnosu na prirodu, tada shvatite besmisao galerija i muzeja, u tom pokazivačkom smislu. Besmisleno za moj vid izražavanja.
Upisala sam doktorske studije samo iz razloga da naučim da pišem, kako bih izostavila iz svog stvaralaštva uključivanje kvazi istoričara umetnosti, koji nemaju bolju predstavu od mene šta ja to stvaram i zašto
Da li ste razmišljali da se oprobate u još nekom medijumu?
Crtež i slika će ostati za mene najiskonskiji vidovi razmišljanja, no pored tog starog, mene um uvek navodi i na postavljanje novih vidova izražavanja. Svetlost i mogućnost prezentovanja kroz hologram onog unutrašnjeg dela slike je problematika kojom se trenutno bavim.
Svojim radom osvojili ste brojna priznanja, i nakon svega toga, šta mislite – da li je moguće o umetnosti govoriti objektivno?
Sva ta priznanja, nagrade, uspesi nisu važni. Važno je Vaše stvaralaštvo i šta je ono Vama otvorilo. Da li neko ima sposobnost spoznaje mog stvaralaštva ili ne, meni nije važno. Važna sam ja i moje pomeranje granica sopstvenog uma. Kada se bavite drugima, njihovim sudovima, osudama ili nagradama, Vi kradete sebi svoje vreme, vreme koje je potrebno za stvaralaštvo. Prvo spoznajte ko Vi jeste i da li Vaše stvaralaštvo umetnost. Ako spoznaja nastane za vreme života, onda ćete imati priliku da vidite da li je moguće o umetnosti govoriti objektivno.
Umetnost nije dostižna svakom. Ona je data samo određenima. Ja nisam umetnik, daj Bože da jednog dana postanem.
U dobu kada svako može stvarati umetnost (u granicama lične kreativnosti), kako ostati autentičan?
Mišljenja sam da je danas u eri digitalizacije stvaraocu mnogo teže da se pozicionira u svetu, iz razloga što je na taj način vidljivo postojanje enormnog broja talentovanih i kvalitetnih stavaralca. U toj žestokoj konkurenciji stvoriti sopstvenu poetiku stvaranja i razmišljanja, se ponekad, postavlja, kao nemoguća zamisao. Sa druge strane, imati priliku za vidite sve što postoji, kako ljudi razmišljaju i stvaraju, jeste prednost za one genijalne, koji iz svih tih silnih prilika mogu da u kratkom vremenskoj periodu, prenesu sve te informacije na sopstveni rad i prevaziđu postojeće. Ako ste genijalni, biće vam lako da nametnete svoje stvaralaštvo i ubedite posmatrača da je ono najbolje, problem je za one prosečne. Umetnost nije dostižna svakom. Ona je data samo određenima. Ja nisam umetnik, daj Bože da jednog dana postanem. A svim samoprozvanim umetnicima, želim da se iskonski zapitaju odakle im hrabrost da svoje stvaralaštvo imenuju umetnošću.
Gala Čaki ispred slike “Chicken in church”