Ukoliko želite da dođete u bolji kontakt sa životom u sebi i životom oko sebe, da integrišete svoje unutra i svoje spolja, svoju glavu i telo – da budete telo, možete, recimo, da zaplešite u sopstvenoj koreografiji na radionicama baziranim na slobodnom plesu i principima telesne psihoterapije koje vodi naša sagovornica
Čik izađi iz šablona?! To zvuči kao provokacija. Onda uđete u salu za ples, zatvorite oči. Glas voditeljke vam sugeriše da gledate ka unutra i dišete. Duboko, pa onda dublje. Potom počinjete da tražite šablon, kliše, najpre u disanju. Pa u pokretu. Ne vidite nepoznate ljude kojima ste okruženi. Žmurite, dišete i plešete. Ruka vam je na podu, pa negde visoko, iznenađuju vas vlastiti ekstremiteti, krećete se nasumično, uz muziku i tišinu, improvizujete, kreirate. I počinjete da osvešćujete svoje unutra. I svoje spolja. Plešete sa njima kako želite. Nema ogledala, vlastiti odraz ne može da vas koriguje. Da li ste smešni? Pa šta i ako jeste. To je vaš, samo vaš trenutni i autentični ples. Plešete iz sebe sa strancima koji plešu sa sobom. Plešete i sa njima, otkrivate i njihove šablone. I lepo vam je, dobro vam je. Krećete se i zaustavljate. Bacate se i suzdržavate. Lako vam je i teško vam je. Nežni ste i impulsivni. Umorite se i uprkos tome nastavljate. Ples nalikuje životu. Izađete promenjeni, sa svesnom idejom kako da tu slobodu, nesputanost i unutrašnju radost prenesete u svakodnevicu. Ukratko – nekoliko svesnih uvida tokom odličnog provoda.
Atmosfera na radionici Vreme za ples na temu Čik izađi iz šablona
To je jedan kratki i lični utisak sa plesa na temu Čik izađi iz šablona – Vreme za ples, sa samo jedne od nekoliko serijala radionica koje vodi Vera Erac, diplomirana psihološkinja, telesna psihoterapeutkinja (matična škola Tepsinteza) i umetnica.
Vera već petnaest godina gradi svoju praksu bazirajući je na radu sa telom, pokretu, plesu i primenjenom pozorištu kao univerzalnim sredstvima za lični i socijalni razvoj. U radu prepliće umetničke i psihološke dimenzije, a od pre nekoliko godina u praksu aktivno unosi i elemente i principe iz telesne psihoterapije. Od 2012. vodi radionice (nekadašnje Mrdaonice, a sadašnje Vreme za ples) na kojima svako ko poželi može da se izrazi kroz ples i pokret, da kroz ličnu koreografiju dođe u kontakt sa životom u sebi i životom oko sebe, da osvesti sebe i otkrije ko sve jeste i ko sve još može biti i postati. Da pusti da ga telo vodi na putu ličnog razvoja. Da se oseti stvarno živim.
Takođe, Vera je osnovala Udruženje Transfotmator, platformu za transformaciju stvarnosti putem umetnosti.
U eri stresa i posledično tome anksioznosti, na svakom koraku čujemo „opusti se“, „moraš da budeš dobro i kul“. Socijalni imperativ „biti srećan“ a ne „depresivan“ kao da tera ljude da drže sebe pod kontrolom, što donosi neki dodatni grč.
Nažalost, svi znamo da stvari ne funkcionišu baš tako lako, ljudi nisu na dugme, a okolina stvara dodatni pritisak – „moraš da se opustiš“ i to mehanički i na spolja. Ljudi to drže kao neku vrstu maske i granice u odnosu na sredinu – „okej, sada ćemo svi da potenciramo to opušteno, važno je da ja ostavljam tu sliku, da sam kao kul“, a u stvari unutar čoveka je sve samo nije opušteno. Stegnutost proizilazi iz toga što sve mora da bude opušteno, a u stvari ne mora tako da bude. Čovek mora da radi na unutra, na izgradnji uslova koji će doprineti da on stvarno, trajno i na dubokom nivou, onom autentičnom, može da budu opušteniji, da može da oseti sebe, da diše svojim prirodnim kapacitetom, da udahne punim plućima i da stvarno prilagodi život sebi, a ne okolini.
Koliko smo danas uopšte povezani sa svojim telima, koliko smo celina? Čini se kao da kontrolišemo svoje telo tako što ga kočimo, sputavamo.
Ili smo ukočeni ili smo anestezirani, moraš da se napiješ da bi ušao u stanje da možeš da plešeš, da te je baš briga. Društvena situacija nam je izazovna, ali to je negde i naš mentalitet jer smo odgojeni tako da je sramota priznati da nešto ne znaš, sramota je pitati. Od malih nogu ljudima se usađuje „ćuti, nemoj, nemoj da probaš, nemoj da rizikuješ“, odrastamo sa pritiskom i težinom. Ne smeš da pokažeš slabost, posebno muškarci, moraš da budeš čvrst. Bitno je kako to sve spolja izgleda, da slučajno ne pokažeš neke emocije. I tako se gubi kontakt sa samim sobom, sa svojim osećanjima, sa svojim telom. A telo i osećanja, to je celina – koliko si u kontaktu sa telom, toliko si u kontaktu sa svojim osećanjima i svojim potrebama. Mi to potpuno zanemarujemo, to se uzima maltene kao neki životni višak. Odvojili smo glavu od tela i dali primat glavi.
Okej je i kada nisi okej i da sebe ne teraš da moraš da budeš dobro. Paradoksalno je da tek kad kreneš da prihvataš i da razvijaš svoj kapacitet da budeš sa neprijatnim osećanjima – sve se menja. Biti sa tim što jeste, plesati sa tim što jeste, put je da osetiš šta ti se događa i pustiš da tvoje emocije teku
A telo čujemo samo kada nas boli…
Da, ima jedna divna sentenca, ne znam čija je a često je citiram: „Ako ne slušaš na vreme šapat svog tela, onda ćeš morati da slušaš njegove urlike.“
Mi u plesu radimo na integraciji glave i tela – jer glava je deo tela. Plešemo i kada nas neke misli opterećuju, važno je da se integrišemo i da uključimo glavu u ples jer ona može da radi konstruktivno, a to što je mi često koristimo na destruktivan način, to je, nažalost, druga priča.
Dakle, stav ne bi trebalo da bude – ja imam telo, nego – ja sam telo. Svesnost nije u glavi već u čitavom telu. Po mojoj matičnoj školi telesne psihoterapije, centar kontakta sa sobom i centar svesnosti stavljamo u fizički centar tela koji se nalazi negde tri prsta ispod pupka. Taj centar omogućuje plesačima da se izduže, da rade šta god žele sa svojim telom, i baš u tom delu moraju da budu jaki, uvežbani, jer kad to drže, onda na okupu drže sve ostale delove tela. Glava i telo su nerazdvojivi , u svom plesnom radu pokušavam da podstaknem i povedem ljude da osveste koliko smo mi zapravo bića čije su dimenzije isprepletane. Sve što se vidi na telesnom planu to ima nužno neki svoj izraz i na psihičkom planu, i obrnuto.
Vreme za ples – Čik izađi iz šablona
Vodite radionice slobodnog plesa i teatra pokreta u koje uključujete elemente telesne psihoterapije. Objasnite nam koncept. Nakon jednog iskustva deluje prilično oslobađajuće – plešeš svoj ples i baš te briga kako to izgleda…
Da, kao da si sam u sobi. Već petnaestak godina bavim se različitim formatima za koje su ključne reči: ples i pozorište, fokus je na fizičkom teatru i radu sa telom, a elemente telesne psihoterapije počela sam da uključujem u grupni rad pre pet godina. Već sedam sezona vodim jedan format radionica koje su se nekad zvale Mrdaonice, a sada se zovu Vreme za ples. Dešavaju se jednom nedeljno i traju dva sata. Na njima pozivam ljude da plešu vodeći ih kroz različite spoljašnje i unutrašnje predele. Uvek je bitno da znamo šta je ono spolja, a šta je ono što nam se dešava unutra, gde je granica između toga, a gde svesno prožimanje. To pomaže ljudima da se puste u ples, da ponekad, ako im je potrebno, „isključe“ ono što je spolja, da budu samo na unutra, u kontaktu sa sobom, bez obzira na to koliko ih ljudi okružuje. I onda plešu autentično. Radionica je otvorenog tipa, grupa je uvek različita i svaka radionica je celina za sebe. Volim da kažem da je ona kao neko predvorje onoga što ja radim jer ne može bogzna šta da se desi tokom ta dva sata, to nije psihoterapijski rad – on ima terapijskih efekata, ali zavisi i ko je koliko spreman da se upusti. Ima ljudi koji dolaze stalno, neki dolaze povremeno, a neki dođu jednom i nikad se više ne pojave. Pogled na unutra ume da bude neprijatan, da uplaši, pogotovu ako je čovek nepoverljiv ili pak želi da se promene dese odmah. Važno je da čovek sebi da vremena i da ne očekuje od sebe da će se odmah osloboditi i biti u stanju da pokrene svoje telo i da ga oseća.
I šta se zapravo na radionici događa?
Svaka radionica ima svoju temu i svoj tok. Počinjemo lagano osvešćujući kako stojimo i kako dišemo, radimo na proširenju kapaciteta za dah, jer 80 odsto ljudi, uključujući i mene, povremeno zaustavlja dah. Potom se svako pita – gde sam, šta je unutar granica moje kože, u tom najintimnijem prostoru. Početak je prilično meditativan, a onda ga razvijamo, plešemo sami, na unutra, pa polako otvaramo pažnju, ne izlazeći potpuno iz onoga što je unutra, držimo kontakt sa sobom, ali malo provirujem da vidim ko su ljudi okolo, pa ulazimo u interakcije… „Zadajem“, uslovno rečeno, vežbe i aktivnosti, stavljajući fokus na određenu temu. Suština je svesnost – da pratiš, probaš i vidiš. Ljudi se, recimo, često ustručavaju da se puste u ples sa drugima, a neretko im to baš prija, nekima je čak lakše da se u paru povežu sa sobom. Improvizujemo u najboljem stvaralačkom smislu, puštamo se u zajedničku kreaciju. To može biti isceljujuće.
Radionica teče kroz različite ritmove, kao i u životu, mirno, sporo, meditativno, lagano, pa aktivno, dinamično, veselije – do potpunog transa, egzaltiranosti. Sve to ljudima može da donese i neke dublje uvide i povezivanje sa stvarnim životom, a suština je da vidiš kako ono što si shvatio tokom plesa možeš da preneseš i integrišeš u život.
A šta je Ples sedam promena?
Dok je Vreme za ples neka vrsta predvorja ove prakse, ljudi dođu da je okuse, ali to je jedan susret, Ples sedam promena predstavlja jedan dublji format, ciklus od sedam radionica, tokom kojeg ista grupa prolazi ceo put, a na svakom susretu imamo određene psihofizičke teme koje nas dovode u kontakt sa životom u sebi. To je otvaranje za mogućnost promene. Prva radionica je npr. imala temu Zemlja, kao simbol uzemljenja, to je u telesnoj psihoterapiji poverenje u život, u sebe, u sopstvene noge koje će te držati stabilno, kontakt sa prirodom, sa onim što te okružuje, zdrav kontakt sa realnošću.
Nasuprot stabilnosti, poverenju stoji strah kao negativni pol. Ljudi se dotaknu i straha, ali fokus je na tome da se otvoriš i da vidiš šta je to što tebi omogućuje da osetiš više poverenja, da imaš veću stabilnost u telu i da možeš da sebe u tom smislu osnažiš. To je intenzivniji i dublji proces.
Ili je tema npr. Oči, biti stvarno viđen i pre svega videti sebe, biti vidljiv sebi i biti vidljiv drugima, dopustiti drugima da te vide i da ti stvarno vidiš druge, a da bismo bili prisutni za druge, moramo pre svega biti prisutni za sebe. To su toliko jednostavne stvari koje toliko nije lako živeti. Naravno, ne možemo da budemo uvek sto posto prisutni, ali svest i namera nam u tome mogu mnogo pomoći. Gradnja tih resursa već čini razliku.
Vreme za ples – Čik izađi iz šablona
Radili ste i predstave sa osetljivim društvenim grupama. Koji je to format?
U svemu što sam radila i radim postoje preklapanja, sve je bazirano na telesnoj psihoterapiji i elementima plesa i fizičkog teatra. Na radionicama kao što su Vreme za ples i Ples sedam promena često nastaju pravi mali ad hok performansi koji se ne prikazuju javno, jer je tu fokus na procesu. Primenjeno pozorište je polje koje nam omogućava da iskoristimo i angažujemo pozorišna sredstva u cilju ličnog i društvenog razvoja. Akcenat je na razvoju kreativnosti. Osnovala sam Udruženje Transformator, platformu za transformaciju stvarnosti putem umetnosti, a fokus je na tome da se uz pomoć umetničkih sredstava radi na razvoju koji ima neke terapijske efekte, ali nije psihoterapija. Radila sam dosta projekata sa vrlo osetljivim društvenim grupama, sa Romima raznih uzrasta, sa decom oštećenog sluha, mladima koji se nose sa problemima zavisnosti… Najsvežiji je rad sa Udruženjem Duša koje okuplja korisnike psihijatrijskih usluga. Uradili smo interaktivnu pozorišnu predstavu Priče iz duše, izveli smo je u oktobru na Dan mentalnog zdravlja, a oni su se tada osetili veoma podržano, ljudi su im aplaudirali od srca, bili sa njima na sceni i potom razgovarali. To je fenomenalan trenutak.
Cilj je osnaživanje kroz proces i stvaranje jednog kreativnog dela koje će biti izvedeno ili na pozorišnoj sceni ili na sceni koju mi kreiramo, a koja može biti i usred romskog naselja. Sam proces je za te ljude osnažujući, a u trenutku kada oni izvode to što su napravili pred drugim ljudima, a opet ne zbog drugih, oni su totalno u svoj svojoj punoći i životu – tada počinju da osećaju svoju moć.
Čovek mora da radi na unutra, na izgradnji uslova koji će doprineti da on stvarno, trajno i na dubokom nivou, onom autentičnom, može da budu opušteniji, da može da oseti sebe, da diše svojim prirodnim kapacitetom, da udahne punim plućima i da stvarno prilagodi život sebi, a ne okolini
Mnogo ljudi ovde ima nekih psihičkih problema i traže razne izlaze – od psihoterapije, preko joge i raznih meditativnih veština. Činjenica je da se ljudi sve lakše odlučuju da zatraže pomoć stručnjaka, ali čini se i da je vaša terapija prijemčiva jer deluje neformalnije, istovremeno posvećeno, razigrano, pitko i duboko.
Da, važna je prevencija raznih neprijatnih psihičkih stanja, ali i osnaživanje svih koji se sa takvim tegobama bore. Jedan od ciljeva svih segmenata mog rada je povećati svesnost i kapacitet za protočnost – to da budemo u kontaktu sa tim šta osećamo i da to za početak prihvatimo, a ne da odmah se trudimo da to promenimo. Da budemo sa tim svesno i bez toga da nas neprijatna osećanja preplave.
Ovakva vrsta rada nije nužno i po svaku cenu prijatna. Ne težimo prijatnosti, već istinitosti. Ponekad ljudi plešu i plaču, jer to je ono što im u tom trenutku treba. I to je mesto gde mogu da plaču. Okej je i kada nisi okej i da sebe ne teraš da moraš da budeš dobro. Paradoksalno je da tek kad kreneš da prihvataš i da razvijaš svoj kapacitet da budeš sa neprijatnim osećanjima – sve se menja. Biti sa tim što jeste, plesati sa tim što jeste, put je da osetiš šta ti se događa i pustiš da tvoje emocije teku. Čim pokreneš svoje telo sa tim što jeste, pokreću se i emocije, zato je ples i lep i čak i zastrašujući. A ako se zalediš, staneš i čvrsto držiš to, praviš se da to ne postoji, onda i ne dišeš, nisi živ nego si polumrtav.
Mi u plesu radimo na integraciji glave i tela – jer glava je deo tela. Plešemo i kada nas neke misli opterećuju, važno je da se integrišemo i da uključimo glavu u ples jer ona može da radi konstruktivno, a to što je mi često koristimo na destruktivan način, to je, nažalost, druga priča.
Dakle, stav ne bi trebalo da bude – ja imam telo, nego – ja sam telo
Šta još novo spremate u vašoj plesnoj terapijskoj kuhinji?
Uskoro, 14. Aprila, počinje ciklus radionica Probudi svoj ples, koji radim sa koleginicom Marijom Rudić. Nas dve dva puta godišnje držimo ovaj ciklus, sada već deseti put, i on se sastoji od šest radionica od po dva sata i petnaest minuta, a ideja je da svako dođe u situaciju da oslušne koji je to njegov ples. Ciklus je inspirativan naročito za ljude koji misle da ne znaju da plešu, kao i za sve ljude koji žele da se upuste u istraživanje i otkrivanje autentičnog sebe i svog autentičnog izraza u plesu. Svaka radionica ima svoju temu: Ja i moje telo, Ja i pokret, Ja i prostor, Ja i zvuk, Ja i drugi, Ja i ja… Postepeno učimo šta je ono što čini naš lični ples i šta nam on donosi, kako mogu da stvaram i obogaćujem svoj ples…, a suština je, kao i za sve druge radionice, da nema zadate koreografije već svako otkriva svoj ples. Rok za prijave na ovaj ciklus je 5. april, a sve informacije o ovom ciklusu, kao i o drugim radionicama koje vodim, mogu se pronaći na FB stranici Vera Erac – Slobodan ples & teatar pokreta.
Vreme za ples – Čik izađi iz šablona
E da, kako birate muziku za radionice?
Muziku biram i intuitivno i ciljano i planski. Ona je moćan medijum koji može da nas transponuje u određeno osećanje i da nas na nešto podseti. U svakoj radionici postoji jedan segment bez muzike – u tišini, kada možemo da oslušnemo svoju unutrašnju muziku i tad je baš zanimljivo, kada te ništa ne vodi spolja. Tišina zna da bude vrlo oslobađajuća, zato što i muzika vrlo često može da nas ubaci u određeni šablon, da „moraš“ da se krećeš na određeni način.
Kada je reč o žanrovima, koristim najrazličitije vrste, a iako numere biram intuitivno, svaka pesma je tu sa određenim ciljem. Nekad se igram sa tim da plešemo kontra muzici ili da, ako je muzika brza, svako gleda kako može da se kreće sporo, baš kao i u životu – kako da se krećeš sporo kada je oko tebe sve ubrzano, da se isključiš svesno kada su oko tebe svi nervozni. Ili pak da budeš brz kada si unutra spor. To se postiže vežbom. Nije lako, ali to je cena dostizanja životne radosti.
Naročito su popularne radionice sa temom Afrika, na kojima otelotvorujemo u plesu uticaje afričkog kontinenta, uz afričku muziku i afro-remikse, a plešemo i uz klasičnu, elektronsku, rok i pank, fank i disko… Inače, radim i kao DJ, tako da je moj muzički kovčeg bogat i šarolik.
Hvala, Vera!