Iskočila bih iz sopstvene kože… Koža pokazuje osećanja, i to onda kada se ne osećamo dobro. Tragom internet istraživanja i razgovora sa stručnjacima, zaključujem da psiha nije uzrok svakog osipa, ali stres i strah mogu prouzrokovati mnoga kožna oboljenja… činjenica vredne pažnje
Koža kao ogledalo duše: povezanost tela i duše reflektuje se na našoj koži – emocionalni i psihički konflikti (koje nismo preradili) mogu prouzrokovati takozvane psihosomatske bolesti. Tesna i uzajamna igra duše i tela ogleda se, recimo, u slučaju jednog studenta medicine koji je za diplomski dobio od oba roditelja po vredan ručni sat sa čeličnom narukvicom. Kako je majka napustila porodicu skoro deceniju ranije, njegov odnos sa njom bio je prilično zategnut. Sam kontakt sa njenim poklonom izazvao je ekcem na koži, dok je sat dobijen od oca bez problema nosio.
Još jedan primer: tridesetosmogodišnji poslovni čovek dobio je psorijazu, gotovo preko noći, u isto vreme kada je preuzeo porodičnu kompaniju i postao otac. Tokom narednih godinu dana stanje se pogoršavalo – onda kada je trpeo teret poslovnih i porodičnih obaveza…
Naravno, ne leži u svim kožnim oboljenjima psihički uzrok. Niti je pametno donositi preuranjene zaključke ako dobijete osip ili crvenilo. Nažalost, doktor Google postao je mnogima utočište za brzopotezno postavljanje autodijagnoze. Stoga su stručnjaci prinuđeni da upozoravaju pacijente da se ne prepuštaju Googlovim savetima, već da potraže pomoć realnog doktora. No, vratimo se na temu…
Iako je fascikla sa statističkim podacima još uvek prilično tanka, postoji indikacija koja upućuje na povezanost psihe i kože. Nedavno sam naišla na podatak koji su javnosti izneli japanski naučnici (nakon teškog zemljotresa u Kobi 1995) da se stanje skoro 40 odsto od ukupno 1.500 pacijenata obolelih od atopijskog dermatitisa koji su živeli u toj oblasti rapidno pogoršalo nakon katastrofe.
I za koprivnjaču postoji studija koja potvrđuje da unutrašnji nemir i depresija imaju direktnu vezu sa ovim kožnim oboljenjem. Veći broj istraživačkih grupa, na globalnom nivou, u proteklih nekoliko godina dokazao je da stres ima uzajamno dejstvo sa mozgom, hormonima i imuno-sistemom. Stoga izvlačim zaključak da emocionalno stanje direktno utiče na stanje imuniteta i na razvoj brojnih kožnih oboljenja.
Šta činiti? Vrlo često nismo ni svesni činjenice da je stres preuzeo liderstvo u našim životima i ono uzima danak na više frontova. A mnoge (još uvek!) plaši sama pomisao na posetu terapeutu. Pa ipak, rešenje postoji: u mnogim slučajevima lek za kožna oboljenja leži u pravilnom opuštanju. Mentalnom opuštanju.
Primera radi, edukativni centar Psihopolis (edukacije.psihopolis.edu.rs) organizuje razne radionice, a jedna mi je posebno privukla pažnju – Kako pravilno upravljati brigama. Nagomilani stres ne sme da dominira našim životom, vreme je da preduzmemo nešto.
A sada stručnjak ima reč. Dr Nebojša Baračkov, psihijatar iz ordinacije Baračkov
Kada postoji sumnja da psihički uzročnik igra glavnu ulogu u kožnom oboljenju?
Postoji svaki put kada pouzdano isključimo infektivna oboljenja (bakterijska i virusna) i kožne manifestacije alergijskih reakcija. U preostalim slučajevima treba tražiti psihičke uzroke. I tu možemo napraviti još jednu razliku. Na jednoj strani su psihosomatski poremećaji, gde imamo i psihičku patnju i telesne (somatske) promene. Sa druge strane, tu su još i konverzivna ili histrionična stanja, gde je neurotični konflikt transformisan u simptome delova tela, ali ne postoje somatske promene. Češanje, koje je jedan od glavnih simptoma kod kožnih psihosomatskih problema, ima snažnu psihijatrijsku simboliku, od toga da je to kutani erotizam ranih faza psihoseksualnog razvoja, odnosno ekvivalent masturbaciji, preko tzv. izvedenih aktivnosti kod neurotske strukture ličnosti, gde je to ekvivalent potisnutim emocijama (da li češe nos, ruku ili npr. glavu), do krajnjih slučajeva gde je češanje izraz autodestruktivnosti (praćeno krvarenjem i ožiljcima).
Da li psihoterapija pomaže kod neurodermatitisa?
Psihoterapija može da pomogne kod svakog psihičkog problema, pa tako i kod psihosomatskih kožnih problema. Jedino što se za psihoterapiju stavljaju određeni preduslovi pred klijenta, a to je bar minimalna sposobnost introspekcije (sposobnost da se osoba zagleda u sebe i da želi da stupi na put promene).
Da li određena osećanja ili misli utiču na razvoj kožne bolesti?
Uvek krećemo od misli, bilo da su one svesne, podsvesne, automatske. I pratimo zakonitost: kakve misli – takve i emocije. Ako su misli negativne ili čak katastrofične, i osećanja moraju biti neprijatna: strah, ljutnja, tuga, krivica i sl. A sva naša osećanja se putem autonomnog ili vegetativnog nervnog sistema prebacuju na telesnu shemu. Svi znamo da lupanje srca mogu da izazovu strah ili uzbuđenje, da u licu pocrvenimo kada smo ljutiti ili zaljubljeni itd. Čuveni lekar i psihoanalitičar Franc Aleksander (Franz Alexander), jedan od prvih zagovornika psihosomatike, piše da je u procesu somatizacije značajna specifičnost unutarpsihičkog konflikta, konflikt zavisnosti aktivirao bi parasimpatikus, a konflikt neprijateljstva i agresije – simpatikus.
Koji mehanizmi razmišljanja pomažu kod upravljanja brigama?
Kod upravljanja brigama uglavnom se oslanjamo na ABC princip Alberta Elisa (activation-beliefs-cosequences, odnosno događaj-uverenja- posledice). I to radimo tako što menjamo uverenja od iracionalnih (npr. biće skoro propast sveta ili neizlečivo sam bolestan) prema racionalnim. Time su posledice po pojedinca prihvatljivije (pozitivne emocije, pozitivno ponašanje i pozitivne nove misli).
Kako strah preoblikovati u izazov?
Pa po prethodnom receptu. Strah nije nikakav bauk, neprijatelj ili zla emocija. Strah je normalna ljudska emocija, i strah je jedan od glavnih razloga zašto smo mi kao vrsta opstali. Da se naši preci nisu plašili, davno bi ih pojeli lavovi u savanama Afrike. Zato bi svako trebalo da prihvata svoje emocije bez obzira na to da li su mu one prijatne ili neprijatne. Tako bi i racionalan strah trebalo da se prihvati i podnese, a ne da se negira. Ko negira osećanja, taj mehanizam nazivamo potiskivanje. A potisnuta osećanja imaju tendenciju da se negde manifestuju. Na primer kroz psihosomatska oboljenja.