Nije to bilo tako davno – tražio sam stan za iznajmljivanje, kada mi je jedna od onih vlasnica mnogobrojnih i, razume se, pošteno stečenih nekretnina kao policijski islednik u nizu besmislenih pitanja postavila i ono neizbežno: „Da li pušite?“ „Naravno“, odgovorio sam. Nakon nekoliko trenutaka tišine i njenog prezrivog pogleda, procedila je: „U redu, ali samo na terasi.“ „Nema problema“, rekao sam znajući da nema šanse da se pridržavan ove jedanaeste „božje zapovesti“ (ne puši – cigarete ubijaju), duboko svestan da će prilikom prvog obilaska stana njuškati kao pas tragač nameran da ne ispusti lovinu, tu nadomak čeljusti. Nije me bilo briga šta će se desiti kada „dresirana“ bude došla u inspekciju. I ja sam prezirao nju, na više načina i još više nivoa. I to nije imalo veze sa cigaretama. Baš kao što ni njena zabrinutost nije imala nikakve veze s mojim zdravljem.

Kako se preko noći desilo da nas nateraju da se zaboravimo nevine grehe iz detinjstva kada smo kradom, kopirajući svet odraslih, palili prvu cigaretu i s onom blagom vrtoglavicom još brže je gasili, a njen ukus ubijali žvakaćim gumama isto tako umotanim u celofan koji je ličio na cigaretu…

Naravno da bi na ovom mestu, uprkos sasvim drugačijim motivima moje stanodavke, bilo besmisleno osporavati naučno dokazanu štetnost pušenja, poricati sve te pažljivo izvedene proseke godina koliko pušači žive kraće zbog poroka koji je njihov sopstveni izbor. I upravo o tome je reč. Brižljivo uzgajanu mantru o zdravom životu, koju su nam tako totalitarno skrojile neke druge „organske“ industrije i ideolozi zdravog tela i duha, niko se ne usuđuje da stavi pod upit ili da ne daj bože javno ospori. Zdrav život nije postao čak ni ideologija, on je postao zapovest izgovorena imperativnim tonom, nova realnost koja odiše čistom autoritarnošću. Novo doba nas želi mlade, zdrave, neporočne kako bi nam do naših srednjih godina onako korporativno iscedilo i poslednji nagoveštaj želje da se suprotstavimo. I onda nas odbacilo kao zgužvani, dogoreli opušak. I ništa tu neće pomoći argumentacija da su cigarete igrale izuzetnu ulogu u formiranju identiteta čitavih grupacija, nacija, jedinki. Još manje će se računati ako u nekom kavzifilozofskom naklapanju ponudite tezu da nema ničeg nezdravijeg od života samog, posebno u njegovoj neokolonijalnoj verziji, ili ne daj bože izgovorite da ne postoji gluplja ideja od one da umrete zdravi. I zaista, hoće li ljudi prestati da umiru ako stane duvanska industrija? I da li vas to što u životu niste povukli dim čini manje izglednim kandidatom za naprasnu smrt?

Religija i internet: Četovanje s Bogom

Možda i najbolje zapažanje o ovom fenomenu novog doba iznela je Hana Arent, filozof i politički teoretičar, koja je jednom prilikom primetila kako joj pušači zbijeni u redove ispred objekata u kojima su prokazani liče na Jevreje u vreme Holokausta koji mirno, u kolonama ulaze u stočne vagone koji će ih odvesti u gasne komore. I zaista, ako pođete u gotovo bilo koji kutak zapadanog sveta, videćete da pušače odvajaju u karantine i da im je komunikacija sa ostatkom sveta dozvoljena tek kad napuste kontaminirani prostor, naravno, po pravilima onih koji su skrojili novu normalnost i uz obaveznu dozu prezira ili bar čuđenja.

Brižljivo uzgajanu mantru o zdravom životu, koju su nam tako totalitarno skrojile neke druge „organske“ industrije i ideolozi zdravog tela i duha, niko se ne usuđuje da stavi pod upit ili da ne daj bože javno ospori

Ono što bismo krajnje kolokvijalno ili po današnjim standardima bezobzirno nazvali kulturom pušenja definitivno jeste na umoru. Sasvim je smisleno zapitati se kako se preko noći desilo da nas nateraju da zaboravimo nevine grehe iz detinjstva kada smo kradom, kopirajući svet odraslih, palili prvu cigaretu i s onom blagom vrtoglavicom još brže je gasili, a njen ukus ubijali žvakaćim gumama isto tako umotanim u celofan koji je ličio na cigaretu, kako su nas prinudili da se odreknemo tog makar i izmaštanog osećaja da smo slobodni da biramo život po sopstvenim ukusima. Posebno ako znamo da su cigarete donele osećaj da svako može osetiti dah posebnosti dok među prstima valja savršeno umotani dinamit koji je na prelazu vekova bio privilegija visoke klase sa kubanskim cigarama ili najkvalitetnijim duvanima za lule. I da se razumemo, to nikakve veze nije imalo sa zavisnošću.

Da li možete zamisliti kako flastere za odvikavanje nose Hemingvej ili Pikaso, koji je tvrdio da mu za život nije potrebno ništa više od jedne plaže, platna, stotinak mladih žena i pakle cigareta? Da li bi vam Hamfri Bogart bio toliko privlačan sa žvakom u ustima umesto sa cigaretom, a Džejms Din oličenje pobunjene mladosti, možda i bez razloga, bez cigarete među prstima

Veliki ratovi doneli su i neslućenu ekspanziju konzumiranja cigareta kod muškaraca. Sledovanja vojnicima dostavljana u rovove činila su, kako je to video Andrić, da „ljudi, kad god su to mogli, udišu taj modrikast dim koji gilica oči i grlo, i omogućuje čoveku da pusti suzu bez plača, da udahne duboko i izdahne vazduh, a da se to ne zove uzdah“. Možda i poslednji put.

S druge strane, pušenje je bilo deo poetike umetnika. Da li zaista možete zamisliti kako flastere za odvikavanje nose Hemingvej ili Pikaso, koji je tvrdio da mu za život nije potrebno ništa više od jedne plaže, platna, stotinak mladih žena i pakle cigareta. Ili još bolje, zapitajte se da li bi vam Hamfri Bogart bio toliko privlačan sa žvakom u ustima umesto sa cigaretom, a Džejms Din oličenje pobunjene mladosti, možda i bez razloga, bez cigarete među prstima.

Kod žena je cigareta savršeno korespondirala s dolazećom erom ravnopravnosti, slobode, emancipacije i oslobođene seksualnosti, iritirajući puritance onoliko zabrinute za moral. Cigareta u ustima žene bila je rukavica u lice onima koji su u tome frojdovski videli falusni simbol. Da li danas bilo ko priča o kurvarluku Koko Šanel ili Odri Hepbern zbog njihovih cigareta i muštikli?

Opet, kod žena je cigareta savršeno korespondirala s dolazećom erom ravnopravnosti, slobode, emancipacije i oslobođene seksualnosti, iritirajući puritance onoliko zabrinute za moral. Cigareta u ustima žene bila je rukavica u lice onima koji su u tome frojdovski videli falusni simbol. Uostalom, da li danas bilo ko priča o kurvarluku Koko Šanel ili Odri Hepbern zbog njihovih cigareta i muštikli ili ih pamte kao pop ikone, osobe koje su odašiljale glamur, smelost i koje su na koncu redefinisale položaj žena u društvu.

Koliko danas traje brak?

Sve u svemu, čini se, pomalo olako bagatelisala se činjenica da je cigareta za čitave generacije predstavljala simbol ako ne baš slobode, onda u svakom slučaju nepristajanja. Tako su Francuzi od toga da je pušenje nacionalnih cigareta kao što su Gauloises i Gitanes, koji su tokom Drugog svetskog rata bili čin patriotizma i kontramera Hitlerovoj antiduvanskoj kampanji, stigli dotle da početkom ovog veka raspravljaju o potpunoj zabrani ovih simbola nacionalnog identiteta.

Cigareta se pali za pobunu koja nam zaverenički šapuće da na kraju teškog dana imamo pravo na trunku samodestrukcije

Ništa bolje se prema pušačima ne odnose ni Britanci, čiji je parlament u ozbiljno razmatranje uzeo mogućnost da se svima koji su rođeni posle 2000. doživotno zabrani pušenje. Zvuči kao aparthejd? Ne dozvoliti pravo na slobodan izbor, makar on bio i neodgovoran. A da apsurd bude potpun, tu meru planiraju da uvedu isti oni poslanici u čijim su toaletima i na čijim su lavaboima u tom istom parlamentu pronađeni tragovi droge. Nekoliko poslanika engleskog parlamenta priznalo je da je u mladosti koristilo drogu, a aktuelni premijer Boris Džonson da je „povlačio crte“. Ili šta reći na činjenicu da je tim nemačkih stručnjaka u četrdeset jednom od četrdeset šest toaleta Evropskog parlamenta 2005. pronašao tragove kokaina. Završilo se demantijem poslanika, bez ikakve istrage. Taj i takav establišment uzeo je sebi za pravo da pušenje proglasi modernom leprom, a pušačima o vrat okači zvono gubavaca od kojih se pristojan svet ima sklanjati.

I zaista, hoće li ljudi prestati da umiru ako stane duvanska industrija? I da li vas to što u životu niste povukli dim čini manje izglednim kandidatom za naprasnu smrt?

I tako, na mnoge smo kompromise pristali, mnoga poniženja progutali gledajući kako nam „najbolji od svih svetova“ preko noći kroji gramzivi korporativni ološ, prekaljeni borci za sopstvene pozadine, ubeđujući nas usput da je samo smrt u multinacionalki dostojna življenja. Izdresirali su nas da je svaka individualnost pogubna po timski duh, usadili refleks Pavlovljevih pasa koji bale kad gazda zvekne praznim tanjirom o pod. Svarili smo i činjenicu da je seksualna orijentacija koja je, razume se, stvar slobodnog izbora izjednačena sa zanimanjem i moćnim poslovnim lobijima. Pristali smo na političku korektnost nazivajući ih koalicionim snagama kako bismo prikrili činjenicu da su bezočno kao Huni, Goti, Vizigoti, naočigled čitavog sveta pljačkali, ubijali i razarali drevne civilizacije. A oni bi o cigaretama.

I to što bi oni o tome nije nimalo slučajno. Stalo im je do našeg zdravlja koliko i mojoj stanodavki, inače nas ne bi pripremali da budemo jeftina radna snaga, poslušna i zamenljiva. I zato zapaljenu cigaretu doživljavaju kao akt pobune, mali predah u kome smo sami sa svojim mislima, tren u kome povlačeći dugački dim žickamo sekunde kako bismo pronašli odgovor na pitanja koja su nam nametnuli, a koja se kose s normalnošću. Zato je cigareta diverzija, štapin podmetnut u temelje sveta koji su skrojili po sopstvenoj meri.

Zdrav život nije postao čak ni ideologija, on je zapovest izgovorena imperativnim tonom, nova realnost koja odiše čistom autoritarnošću. Novo doba nas želi mlade, zdrave, neporočne kako bi nam do naših srednjih godina onako korporativno iscedilo i poslednji nagoveštaj želje da se suprotstavimo. I onda nas odbacilo kao zgužvani, dogoreli opušak

Naposletku, jedno istraživanje Univerziteta u Bristolu pokazalo je da je 70 odsto ispitanika samo na osnovu fotografija prepoznalo pušače, a skoro jednoglasno nepušače označili kao poželjne partnere i seksualno privlačnije. Dakle, rezultati totalitarne propagande više su nego očiti. Ako je za utehu, cigareta je još donekle prihvatljiva na filmu i češće u modnoj industriji. Sasvim je moguće da zvezde poput Marlona Branda, Džonija Depa, Rite Hejvort, Džona Travolte ili Kejt Mos ne bi bile ono što jesu da nije bilo cigareta. Ali to možda i čitavu stvar čini većom od života.

Marlon Brando: Životna pravila holivudskog ekscentrika

I zato, ne preporučujem, samo kažem onako usput – puši se iz zadovoljstva, protiv njihovog sveta „najboljeg od svih“, za neuzvraćenu ljubav, za prijatelja na drugom kraju sveta. Cigareta se pali pre i posle seksa kao drhtavo iščekivanje i najlepši ritual, ona je onaj vojnikov minut za dva dima pre odsudnog juriša, poslednja želja osuđenika na smrt. Na koncu, pali se za pobunu koja nam zaverenički šapuće da na kraju teškog dana imamo pravo na trunku samodestrukcije.

The post Cigareta – dinamit u temeljima njihovog sveta appeared first on 42 magazin.

Modna dizajnerka Jovana Kobald, koja stoji iza brenda ženske odeće JKobald, ove godine slavi deset godina uspešnog bavljenja modom u Srbiji i Austriji.

Neobičan put od umetnice do preduzetnice prelazila je sama. Kako joj je bilo, to verovatno samo ona zna, ali ipak uspela je u onome što mnogi smatraju nemogućom misijom – da izgradi brend pod nazivom JKobald bez žrtvovanja sopstvenog umetničkog senzibiliteta. Za 42 magazin govori o konceptu veganske i organske mode, modnim kompromisima, perfekcionizmu i sreći.

#designed #by #jkobald #frommyperspective #colors #ss17 #work

A post shared by Jovana Dlacic Kobald (@thejovanakobald) on May 6, 2017 at 2:43pm PDT

Brend JKobald, koji nosi ime po tebi, prvi je u Srbiji plasirao koncept organske i veganske mode. Kakve su reakcije?
Lično, nikad nisam volela poliestere i uvek su mi prijali prirodni materijali, tako da sam želela da napravim jednu takvu modnu oazu u Beogradu. Radim isključivo sa prirodnim materijalima koji nisu životinjskog porekla. Istražujući dalje tu temu, došla sam do koncepta organskih materijala, tako da danas radim s materijalima koji imaju Global Organic Textile Sertificate, što znači da su te biljke gajene u prirodnim uslovima, bez pesticida koji zagađuju okolinu.
Reakcije su različite. Ima žena koje su oduševljene činjenicom da konačno postoji mesto na kom će moći da nabave kreacije od čistog pamuka ili čiste svile, dok ima i drugih kojima smeta činjenica da se većina prirodnih materijala gužva.
Iskreno, ja se osećam dobro u prirodnim materijalima, a mislim da je u životu veoma važno da se osećamo dobro. Imaju mnogo bolji pad, bolje se ponašaju na telu. Meni je čak i super što se oni gužvaju jer je to ono što ih čini prirodnim tkaninama koje žive zajedno sa nama, nisu plastika.

Osim umetnosti, šta te najviše inspiriše?
Moda je tu da svakodnevnom životu damo boju koja nama odgovara, i zaista verujem da odeća treba da prati ličnu harizmu osobe. Upravo zbog toga me je uvek najviše inspirisala energija koju sa sobom nose samosvesne i samopouzdane žene. Želim da odeća koju stvaram uvek bude tu za dame koje je nose u važnim životnim i poslovnim situacijama, dakle, da im donosi uspeh, ali i one sitne radosti koje nas čine ispunjenim i zadovoljnim osobama.

Kad sam završila fakultet, uradila sam diplomsku kolekciju, kao i svi, ali šta sad s njom? Nije poenta kreacije da je držim u kući i da joj se ja divim, poenta je da ta moda živi

Pomenula si gužvanje i opsednutost naborima, besprekornost kao tendencija je zaista uzela maha i u beauty segmentu. S dolaskom trenda organskih materijala i zdravog života, da li misliš da će klatno zaljuljano u jednu stranu otići na drugu, pa da će bore i na licu ponovo biti okej?
Iskreno, ne verujem. Volela bih da new age generacija donese tu promenu. Nažalost, u mejnstrimu toga ima sve više i više. Susrećemo se sa brojnim ženama koje su potpuno preneražene zbog jednog nabora na suknji, kao i na licu. Nedavno se Meghan Markle pojavila na nekom prijemu u beloj svilenoj haljini i nakon što je ustala napravio joj se nabor, što je sasvim normalno, ali su brzo usledili komentari kako je to „nedopustivo“. Zapravo, to je skroz super! Naravno da ne treba da idemo ulicom neuredni, ali ne znam čemu taj pristup životu. Ne možemo ceo dan i ceo život stajati mirno i ne disati da se slučajno nešto ne bi pokvarilo.

JKobald ima svoj ogranak i u Austriji. Kako stoje stvari po tom pitanju u Beču?
Tamo priča jeste drugačija. Opterećenost savršenstvom na taj način tamo ne postoji ni u tragovima, rekla bih. Cela Evropa funkcioniše u srednjoj klasi koja je noseća, i ljudi su dosta okrenuti sebi. Njima su te stvari zaista nebitne, ne postoje solarijumi, nema opsednutosti botoksom, a i mnogo manje vremena provode gledajući u mobilne telefone i na mrežama.

#jkobald #jkobaldstore #pinkbow #openbackdress #belgradefashion #designerclothes #belgrademontmartre

A post shared by Jovana Dlacic Kobald (@thejovanakobald) on Jul 16, 2018 at 9:13am PDT

Meni je super što se prirodni materijali gužvaju jer je to ono što ih čini prirodnim tkaninama koje žive zajedno sa nama, nisu plastika

Završila si Fakultet primenjenih umetnosti i skoro odmah nakon studija pokrenula si brend JKobald, što je moda, ali i preduzetništvo. Kako je izgledao taj put?
Nakon studija svaki modni kreator naiđe na taj susret sa realnošću jer shvati da sve to što smo nacrtali treba da se prenese u konkretan odevni predmet koji treba da stoji u određenoj radnji. Kad sam završila fakultet, uradila sam diplomsku kolekciju, kao i svi, ali šta sad s njom? Nije poenta kreacije da je držim u kući i da joj se ja divim, poenta je da ta moda živi. Moja dodatna edukacija podrazumevala je učenje u pravcu modelarstva, tehničkog razvoja, ali i konkretnih znanja iz polja preduzetništva, što nije nimalo bilo lako. Smatram da je važno da se radi na usavršavanju likovnosti i umetničke strane, ali onda kreneš da radiš i shvatiš koliko toga tek treba da naučiš da bi zaista taj neki san bio ostvaren.
Bilo je nezgodno u početku, ali s ove distance mislim da je i zdravo jedan period života posvetiti isključivo umetničkom sanjarenju i razvoju ličnog umetničkog pravca bez brige o preduzetničkim pitanjima. Iz ove perspektive, tih pet godina studija smatram stvarno poklonom! Posao zahteva rad, disciplinu i jednu vrstu žrtve. Sve je to jako naporno, naročito ako si umetnik. Meni je najteže bilo da nadomestim manjak znanja na polju menadžmenta, finansija, marketinga i ljudskih resursa. Modni brend je vrlo kompleksna stvar i ne zavisi od isključivo umetničkih pitanja, već od ogromnog broja drugih faktora.

Kolekcije radim kao stilske celine, ne pravim kompromise, ali uvažavam sugestije mušterija

#jkobald #streetstyle #openback #jkobalddress #dress #naturalmaterials #designerclothes #kosancicevvenac #belgrademontmartre

A post shared by Jovana Dlacic Kobald (@thejovanakobald) on Jul 14, 2018 at 4:56am PDT

U stilskom i likovnom smislu, JKobald je vrlo dosledan svom pravcu koliko god da se trendovi i vremena menjaju, pa samim tim i kolekcije. Kako si to postigla?
Neminovno je osluškivati trendove u modnoj atmosferi koja preovladava bilo u Beogradu i Beču ili na globalnom nivou. Kodeksi koji čine identitet brenda JKobald jesu diskretna zlatna pločica na svim modelima, fina izrada, postava u boji, šareni paspuli, prirodni materijali, svedeni i zanimljivi krojevi… Da bih ostala JKobald, uvek se držim tih principa. Naravno, ako imate maštu i ako poznajete krojeve i dizajn, vrlo je lako i kroz sopstveni modni pravac diskretno provući određeni trend. Ne bežim od trendova, ali težim autentičnom pristupu modnim idejama koje trendovi nude.

Kodeksi koji čine identitet brenda JKobald jesu diskretna zlatna pločica na svim modelima, fina izrada, postava u boji, šareni paspuli, prirodni materijali, svedeni i zanimljivi krojevi…

Osluškuješ želje dama koje nose JKobald. Ipak, kad je reč o zahtevima tržišta, gde ne praviš kompromise?
Ne pravim kompromise po pitanju materijala jer ne želim da radim s poliesterima čak ni kada dobijem takav zahtev. Takođe, ne pravim kompromise po pitanju toga šta je neko negde video. Na primer, dešava se da dođem u fashion store i da čujem: „jao znate mogli biste da napravite nešto sa zvonce rukavima jer svi sada nose zvonce rukave…“. Kolekcije radim kao stilske celine, tako da u takvim varijantama ne pravim kompromise, iako svakoj mušteriji želim da izađem u susret i volim da poslušam njihove sugestije.

Moda je tu da svakodnevnom životu damo boju koja nama odgovara, i zaista verujem da odeća treba da prati ličnu harizmu osobe. Zato me je uvek najviše inspirisala energija koju sa nose samosvesne i samopouzdane žene

Ove godine slaviš deset godina bavljenja modom, koliko si, otprilike, modela do sada prodala?
Negde oko 25.000 modnih komada izašlo je iz naše JKobald radionice do sada. I ponosna sam na taj broj.

The post Jovana Kobald: Moja moda je 100% organska, bez poliestera i kompromisa appeared first on 42 magazin.

Iako je funkcionalni trening već svetski popularan, kod nas postoje još uvek brojne nedoumice šta on zapravo predstavlja. Ukratko – on je zamenio klasičan trening sa tegovima i kardio-spravama i zauzeo vodeću poziciju kod većine vežbača, jer je visokointenzivni, individualno prilagođen funkcionalni trening.
Velike traktorske i kamionske gume, masivni lanci i konopci postali su neophodni rekviziti treninga 21. veka, kako mnogi drugačije nazivaju ovu vrstu treninga. Reč je o treninzima koji omogućavaju da više grupa mišića bude istovremeno aktivirano kroz integrisane i kompleksne pokrete koji uključuju i um i telo.

 Da biste brže doveli telo u željenu formu, jasno je da favorizujemo ovaj vid treninga, ali pre nego što obujete patike pređite naše „uputstvo za upotrebu“ u vidu osam koraka koji slede.

1. Dobro procenite svoju trenutnu formu
Radi se o visokointenzivnom vidu treniranja, u kome su vežbe kružno koncipirane, kao što su mrtvo dizanje, zgibovi, sklekovi, propadanja i druge koje zahtevaju određenu kondiciju. Zbog toga se početnici najčešće preforsiraju i odustanu od ovog vida treninga. Zato je veoma važna procena ličnih kapaciteta kao polazna osnova za napredak i pomeranje sopstvenih granica.

2. Budite prisutni na treningu i pokažite maksimalnu koncentraciju
Za razliku od vežbanja na spravama, gde vam je ponekad i dozvoljeno da odlutate u mislima, na funkcionalnom treningu je to gotovo nemoguće. Vežbači moraju biti potpuno uključeni i koncentrisani kako bi pravilno izveli sve vežbe jer one predstavljaju objedinjeni fizički i mentalni izazov.

2. Odaberite najbolju opremu i trenirajte kao šampion
Odabir kvalitetne opreme je podjednako važan kao i sam trening. Tim povodom je Reebok predstavio nove CrossFit Nano 8 patike sa posebnom Flexweave tehnologijom koja predstavlja revoluciju brenda sa savršenim balansom lakoće, izdržljivosti i stabilnosti. Kreirana kao vrhunska patika za ovu vrstu treninga, Nano 8 pruža lagan osećaj na nogama, a zahvaljujući Flexweave tehnologiji, ovo su do sada najudobnije i najistrajnije patike koje stopalu omogućavaju prozračnost tokom treniranja.

4. Uključite celo telo i ojačajte najslabije tačke
Funkcionalni trening je najkompletniji način treniranja koji kombinuje sve elemente – snagu, kondiciju, eksplozivnost, brzinu i izdržljivost. Zajednička nit kod svih vežbi jeste angažovanje više grupa mišića istovremeno, uz jačanje najslabijih delova tela – stomaka i donjeg dela leđa.

5. Manje različitih vežbi za veći učinak
Kod kreiranja programa za ovu vrstu treninga akcenat se stavlja na izvođenje manjeg broja vežbi sa više ponavljanja, tako da se neretko čitav trening sastoji od samo dve vežbe. Upravo zbog pomenutog visokog intenziteta vežbi, treninzi traju oko 30 minuta.

6. Trenirajte u paru
Odaberite idealnog trening partnera koji će biti vaš oslonac, podrška i motivator. Pronađite osobu koja će vam pomoći da pomerite svoje granice i koja neće dozvoliti da odustanete pri prvoj prepreci.

7. Postavljajte sebi ciljeve i stremite ka njima
Ne dozvolite da vam glavni cilj bude regulisanje telesne mase ili izgradnja muskulature. Postavljajte sebi kratkoročne ciljeve pomoću kojih ćete unaprediti svoje performanse i učiniti da trening bude sastavni deo vašeg života i odličan ventil za sve dnevne izazove. Na ovaj način ćete trening trajno uvesti u svoju rutinu i unaprediti suštinski kvalitet života.

8. I, naravno, pravilna ishrana!
Za postizanje bilo kakvih rezultata neophodno je redukovati ishranu. Izbegavajte masnu hranu, slatkiše, a unosite optimalnu količinu proteina, voća i povrća. Takođe, važna je i rehidratacija organizma – pijte od litar i po do tri litra vode dnevno.

Da sumiramo… sada kada znate sve što je potrebno za pravilan trening, na vama je samo da odlučite koje je pravo vreme za jednu kvalitetnu promenu u vašem životu i ne čekajte ponedeljak ili prvi, teretane rade i nedeljom, tako da nema izgovora!

The post Otkrivamo 8 saveta za funkcionalni trening! appeared first on 42 magazin.

Foto: Andres Garcia Lachner

Svi znamo da je zdrav način života, vreme u prirodi i vežbanje dobro za naše zdravlje u svakom smislu – kako izgledamo i kako se osećamo. Ono što takođe svi znamo jeste da nije lako držati se pravila zdravog života, a još teže je ako to zahteva da se odreknemo svega što nam 21. vek donosi. Sav komfor današnjeg trenutka teško bismo menjali za vreme provedeno u prirodi – na duže teže, nakratko odmah! A to odmah je upravo zato što nam je neophodan restart od svakodnevice. Sve ovo znaju arhitekte koji stoje iza ovog projekta i sve su to uzeli u obzir!

Foto: Andres Garcia Lachner

Tako je arhitektonski Studio Saxe sagradio hotel i joga studio u svom prirodnom okruženju – tropskom pejzažu Kostarike. Ovaj hotel nije samo još jedan eko-projekat već zdanje koje se  bez greške uklapa u savremen dizajn, ali njegova održivost i rad lokalnih zanatlija čine ga drugačijim. Ovaj kontrastni spoj objedinjuje savremeno i tradicionalno, pa je rezultat prirodno okruženje koje arhitektura samo zaokružuje.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Nasara je sada destinacija koju posećuju ljudi iz svih delova sveta u potrazi za kvalitetnijim načinom života koji će uticati na njihovo zdravlje, a tu su i wellness i sufring. Tako su vlasnici hotela Nalu-Nosara Nomel i Mariya Libid želeli da sam dizajn njihovog hotela reflektuje stav njihovih gostiju i to je bio jedini zahtev arhitektama. Da su oni uspešno realizovali ovaj zadatak, govori i to da je joga studio za jako kratko vreme postao neverovatno popularno mesto za vežbanje u gradu. On je zamišljen kao  multidisciplinarni prostor za vežbanje i smešten je usred vegetacije koja ga okružuje sa svih strana i stvara jedinstven osećaj relaksacije, pa imate osećaj da vežbate u džungli.

Foto: Andres Garcia Lachner

Ono što je specifično za hotel jeste što je gostima omogućeno da borave u individualnim paviljonima umesto u sobama, a svaki od njih je nekoliko minuta šetnje od mora. Da ovo ne liči na tradicionalni hotel, vidi se već na prvi pogled, a to je bila i početna zamisao arhitekte – da stvori prijatan prostor sa izbalansiranom dozom privatnog i javnog u kome će gosti boraviti.

Kada je reč o materijalima, u skladu sa celim projektom eko-momenat ni ovde ne izostaje, pa je tako krov napravljen od recikliranog drveta za koji su svoj doprinos dale lokalne zanatlije, iako se to na prvi pogled ne vidi jer je završni utisak moderna forma dizajna.

Ovaj kontrastni spoj objedinjuje savremeno i tradicionalno, pa je rezultat prirodno okruženje koje arhitektura samo zaokružuje

‒ Naš projekat Nalu predstavlja jednostavnu, modernu, tropsku arhitekturu. Za kratko vreme ovo mesto postalo je omiljeno u gradu, što samo pokazuje iskrenu želju ljudi da borave u prostorima koji će ih približiti prirodi, ali bez kompromisa kada je reč o potrebama savremenog života – rekao nam je arhitekta Benjamin Gracia Saxe, koji se već godinama bavi istraživanjem prirodnog okruženja kroz arhitektonsku prizmu.

Ovaj projekat samoodrživog dizajna dobio je mnoge internacionalne nagrade, a multidiscplinarni tim koji je radio na njemu čine arhitekte, tehnolozi i zanatlije.

Foto: Andres Garcia Lachner

Početna ideja jedinstvenog tima bila je da zgrade moraju biti u konekciji sa svojim okruženjem, a bilo da je reč o tropskom raju ili betonskoj džungli, ovaj arhitektonski studio drži se globalnog stava kako bi rešio lokalne probleme, što je pokazao ovim projektom.

Foto galerija

Dizajn: Studio Saxe
Fotografije: Andres Garcia Lachner 

The post Eko-hotel koji spaja arhitekturu, jogu i džunglu appeared first on 42 magazin.

U susret novoj sezoni: pre neki dan sam slučajno naišla na ovaj naslov koji me je zaintrigirao: biohemičar Frank Madeo sa Univerziteta Karl-Franzens u Gracu vodi Interfast istraživanje, odnosno post u intervalima koji – po rezultatima istraživanja – reguliše metabolizam, čini telo zdravijim i punim energije.
Primera radi, on jede na svakih 20 sati – odnosno preskače doručak i ručak, te je večera jedino jelo koje konzumira u toku 24 časa. Vrlo kontradiktoran pristup u odnosu na uvreženi zdrav način ishrane koji nalaže da je doručak najvažniji obrok u toku dana. Dok većina nutricionista preporučuje od pet do sedam manjih obroka tokom celog dana, rezultati Madeovog istraživanja dolaze od nejela.

Šta je zapravo post u intervalima?
Po Madeu, formula uspešnog i zdravog gladovanja meri se 16:8, odnosno u vremenskom okviru od 24 sata, dozvoljeno je konzumiranje hrane u periodu od osam sati, a u preostalih 16 njegovo istraživanje nalaže da se suzdržimo od konzumiranja hrane i pića (voda se pije tokom celog dana). Kada govori o postu 5:2, to znači da se tokom sedmice pet dana normalno jede, dok su dva dana u nedelji rezervisana za post.

Profesor ističe da je mršavljenje samo propratni efekat interfasta – glavni su obnova metabolizma i zdrav organizam. Kada jednom uvedete post u svoju rutinu, nećete poželeti da se vratite starim navikama…

Šta kažu rezultati istraživanja?
Biohemičar Frank Madeo je u svoje istraživanje uključio 100 osoba. Njih 50 je minimum šest meseci primenjivalo princip 1:1 – jedan dan se normalno jede, drugi se posti, i tako šest meseci. Ostalih 50 su mogli da jedu šta i koliko hoće. Na svakih mesec dana pravljen je medicinski presek – te je ispitivano stanje svakog pacijenta, počevši od nivoa insulina, pritiska, gustine koštane srži itd.

Rezultati su obećavajući: u osnovi, krvni pritisak pada, kao i nivo šećera, a padaju i vrednosti koje ukazuju na neki upalni proces u organizmu. Činjenica koja izaziva wow efekat jeste ta da se menja i ćelijsko obnavljanje (jer ćelije bez hrane troše svoje rezerve). Tako se raspadaju stare, oštećene ćelije koje mogu izazvati teške bolesti poput kancera ili neurodegeneracije, a istovremeno se dobija na energiji. Ovaj proces zove se Autofagija. Sudeći po ovim podacima, post u intervalima čini čuda.

Da li se sa interfastom tope kilogrami?
Profesor ističe da je mršavljenje samo propratni efekat i ne preuzima glavnu funkciju interfasta – to su obnova metabolizma i zdrav organizam. Kada jednom uvedete post u svoju rutinu, nećete poželeti da se vratite starim navikama. Na vama je da odaberete koji interfast program vam najviše odgovara i samo krenete…

Po Madeu, formula uspešnog i zdravog gladovanja jeste 16:8, odnosno u vremenskom okviru od 24 sata dozvoljeno je konzumiranje hrane u periodu od osam sati, a u preostalih 16 njegovo istraživanje nalaže da se suzdržimo od konzumiranja hrane i pića (voda se pije tokom celog dana)

The post Post u intervalima appeared first on 42 magazin.

U poslednje vreme, istražujući po world wide webu, najčešće nailazim na tekstove motivacionog zen sadržaja – sve u cilju smanjivanja nivoa svakodnevnog stresa… Izaberite svoju mantru, razmišljajte pozitivno, nosite se sa stresom sa osmehom na licu, prevaziđite prepreke s lakoćom pomoću autosugestivnih rečenica i tako unedogled.

Dovoljno je samo da u Google pretraživaču ukucate pojam „stres“, i u prvih nekoliko strana će vam izaći tekstovi s naslovima Kako prevazići stres?, 10 strašnih posledica stresa, Simptomi i posledice, Savetovalište – centar za pomoć, Napetost, nervoza, stres… I svi naslovi impliciraju na hronično stanje u kojem se nalazi većina srpskog stanovništva. Stoga ne čudi da količina motivacionog sadržaja srazmerno raste iz dana u dan. Nije potrebno mnogo mozganja da bi se zaključilo da se naše društvo nalazi pod višedecenijskim mentalnim pritiskom (primarno zbog gole egzistencije) – te se hvata za slamku mantrajući „da će osvanuti novo jutro i sve će biti OK“…

Nego, povod mog pisanija je informacija koja je (slučajno ili namerno!) stigla do mene: psihološkinja Kelly McGonigal sa Univerziteta Stanford je na održanom Ted Talku izjavila da je „stres naš prijatelj!“, navodeći da je u osmogodišnjem istraživanju, u kojem je učestvovalo 29.000 Amerikanaca različite starosne dobi, obrazovanja i društveno-socijalnog statusa, zaključeno da stres puni naše baterije neophodnom pozitivnom energijom i da nam je stres neophodan za zdrav život. Ček’, ček‘… po mojoj matematici (a znam da sabiram i oduzimam, a i množenje mi ponekad ide od ruke) i logici ovaj rezultat istraživačkog rada možda pije vode u jednoj Americi, Nemačkoj, Velikoj Britaniji… ali sasvim sigurno ne važi za zemlju u kojoj živimo! Moram da dodam i ovaj „zanimljiv“ podatak (takođe rezultat istraživanja sa Stanforda): rizik smrtnosti osoba koje žive život bez stresa je za 43 odsto veći u odnosu na one ljude koji su pod konstantnim stresom?! Šta mislite, da li su ovi podaci primenjivi i u našem slučaju? Cenim da je situacija obrnuta!

Dragi svetski stručnjaci, svi ste vi super i svaka čast na istraživanjima i rezultatima, ali svratite malo kod nas i upoznajte našu realnost koja je vama potpuno nepojmljiva i toliko daleka da se može meriti svetlosnim godinama

Iskreno, volela bih da imam probleme i stres jednog prosečnog stanovnika iz zemlje Evropske unije ili SAD. S virtuoznošću i bravurom bih ih rešavala, i to sa iskrenim osmehom na licu – a ne fake osmehom koji stavljam svako jutro na lice pre nego što izađem iz kuće.
Slažem se da određena količina stresa može pozitivno da se odrazi na naš organizam, da čak ojača imunosistem, daje nam neophodan udar pokretačke energije, ali preduslov za ovakvu reakciju jeste da faze stresa moraju da se smenjuju sa mirnim i opuštenim fazama. Ali gde u Srbiji da pronađemo one mirne i opuštajuće faze? U kom ćošku se kriju? Ako neko zna, nek mi se slobodno javi – a ja ću ga čak i nagraditi za učinjeno dobro delo!

Dragi svetski stručnjaci, svi ste vi super i svaka čast na istraživanjima i rezultatima, ali svratite malo kod nas i upoznajte našu realnost koja je vama potpuno nepojmljiva i toliko daleka da se može meriti svetlosnim godinama.
Mi živimo pod stresom 24/7, 365 dana u godini i pokušavamo da se održimo iznad površine vode ne bismo li udahnuli malo vazduha kako bismo nekako pregurali naredni dan.

Zaključak: mogu i dalje da dišem na slamku ili da dobijem zelenu kartu (to bih poredila sa osvojenom sedmicom na lotou) ili da izaberem mantru. Recimo… Svaki novi dan dočekujem radosno. Svaki dan je novi početak (ovo ironija i sarkazam govore iz mene).

I, koja je vaša mantra za opstanak?

The post Dajte nam stresa, pa da dođemo k sebi! appeared first on 42 magazin.