Pušenje je proglašeno modernom leprom, a pušačima je o vrat okačeno zvono gubavaca od kojih se pristojan svet ima sklanjati. Dok se olako bagateliše činjenica da je cigareta za čitave generacije bila simbol slobode i nepristajanja, dok gutamo mnoga poniženja gledajući kako nam „najbolji od svih svetova“ kroji gramzivi korporativni ološ, cigareta je diverzija, štapin koji viri iz temelja tog sveta…
Nije to bilo tako davno – tražio sam stan za iznajmljivanje, kada mi je jedna od onih vlasnica mnogobrojnih i, razume se, pošteno stečenih nekretnina kao policijski islednik u nizu besmislenih pitanja postavila i ono neizbežno: „Da li pušite?“ „Naravno“, odgovorio sam. Nakon nekoliko trenutaka tišine i njenog prezrivog pogleda, procedila je: „U redu, ali samo na terasi.“ „Nema problema“, rekao sam znajući da nema šanse da se pridržavan ove jedanaeste „božje zapovesti“ (ne puši – cigarete ubijaju), duboko svestan da će prilikom prvog obilaska stana njuškati kao pas tragač nameran da ne ispusti lovinu, tu nadomak čeljusti. Nije me bilo briga šta će se desiti kada „dresirana“ bude došla u inspekciju. I ja sam prezirao nju, na više načina i još više nivoa. I to nije imalo veze sa cigaretama. Baš kao što ni njena zabrinutost nije imala nikakve veze s mojim zdravljem.
Kako se preko noći desilo da nas nateraju da se zaboravimo nevine grehe iz detinjstva kada smo kradom, kopirajući svet odraslih, palili prvu cigaretu i s onom blagom vrtoglavicom još brže je gasili, a njen ukus ubijali žvakaćim gumama isto tako umotanim u celofan koji je ličio na cigaretu…
Naravno da bi na ovom mestu, uprkos sasvim drugačijim motivima moje stanodavke, bilo besmisleno osporavati naučno dokazanu štetnost pušenja, poricati sve te pažljivo izvedene proseke godina koliko pušači žive kraće zbog poroka koji je njihov sopstveni izbor. I upravo o tome je reč. Brižljivo uzgajanu mantru o zdravom životu, koju su nam tako totalitarno skrojile neke druge „organske“ industrije i ideolozi zdravog tela i duha, niko se ne usuđuje da stavi pod upit ili da ne daj bože javno ospori. Zdrav život nije postao čak ni ideologija, on je postao zapovest izgovorena imperativnim tonom, nova realnost koja odiše čistom autoritarnošću. Novo doba nas želi mlade, zdrave, neporočne kako bi nam do naših srednjih godina onako korporativno iscedilo i poslednji nagoveštaj želje da se suprotstavimo. I onda nas odbacilo kao zgužvani, dogoreli opušak. I ništa tu neće pomoći argumentacija da su cigarete igrale izuzetnu ulogu u formiranju identiteta čitavih grupacija, nacija, jedinki. Još manje će se računati ako u nekom kavzifilozofskom naklapanju ponudite tezu da nema ničeg nezdravijeg od života samog, posebno u njegovoj neokolonijalnoj verziji, ili ne daj bože izgovorite da ne postoji gluplja ideja od one da umrete zdravi. I zaista, hoće li ljudi prestati da umiru ako stane duvanska industrija? I da li vas to što u životu niste povukli dim čini manje izglednim kandidatom za naprasnu smrt?
Možda i najbolje zapažanje o ovom fenomenu novog doba iznela je Hana Arent, filozof i politički teoretičar, koja je jednom prilikom primetila kako joj pušači zbijeni u redove ispred objekata u kojima su prokazani liče na Jevreje u vreme Holokausta koji mirno, u kolonama ulaze u stočne vagone koji će ih odvesti u gasne komore. I zaista, ako pođete u gotovo bilo koji kutak zapadanog sveta, videćete da pušače odvajaju u karantine i da im je komunikacija sa ostatkom sveta dozvoljena tek kad napuste kontaminirani prostor, naravno, po pravilima onih koji su skrojili novu normalnost i uz obaveznu dozu prezira ili bar čuđenja.
Brižljivo uzgajanu mantru o zdravom životu, koju su nam tako totalitarno skrojile neke druge „organske“ industrije i ideolozi zdravog tela i duha, niko se ne usuđuje da stavi pod upit ili da ne daj bože javno ospori
Ono što bismo krajnje kolokvijalno ili po današnjim standardima bezobzirno nazvali kulturom pušenja definitivno jeste na umoru. Sasvim je smisleno zapitati se kako se preko noći desilo da nas nateraju da zaboravimo nevine grehe iz detinjstva kada smo kradom, kopirajući svet odraslih, palili prvu cigaretu i s onom blagom vrtoglavicom još brže je gasili, a njen ukus ubijali žvakaćim gumama isto tako umotanim u celofan koji je ličio na cigaretu, kako su nas prinudili da se odreknemo tog makar i izmaštanog osećaja da smo slobodni da biramo život po sopstvenim ukusima. Posebno ako znamo da su cigarete donele osećaj da svako može osetiti dah posebnosti dok među prstima valja savršeno umotani dinamit koji je na prelazu vekova bio privilegija visoke klase sa kubanskim cigarama ili najkvalitetnijim duvanima za lule. I da se razumemo, to nikakve veze nije imalo sa zavisnošću.
Da li možete zamisliti kako flastere za odvikavanje nose Hemingvej ili Pikaso, koji je tvrdio da mu za život nije potrebno ništa više od jedne plaže, platna, stotinak mladih žena i pakle cigareta? Da li bi vam Hamfri Bogart bio toliko privlačan sa žvakom u ustima umesto sa cigaretom, a Džejms Din oličenje pobunjene mladosti, možda i bez razloga, bez cigarete među prstima
Veliki ratovi doneli su i neslućenu ekspanziju konzumiranja cigareta kod muškaraca. Sledovanja vojnicima dostavljana u rovove činila su, kako je to video Andrić, da „ljudi, kad god su to mogli, udišu taj modrikast dim koji gilica oči i grlo, i omogućuje čoveku da pusti suzu bez plača, da udahne duboko i izdahne vazduh, a da se to ne zove uzdah“. Možda i poslednji put.
S druge strane, pušenje je bilo deo poetike umetnika. Da li zaista možete zamisliti kako flastere za odvikavanje nose Hemingvej ili Pikaso, koji je tvrdio da mu za život nije potrebno ništa više od jedne plaže, platna, stotinak mladih žena i pakle cigareta. Ili još bolje, zapitajte se da li bi vam Hamfri Bogart bio toliko privlačan sa žvakom u ustima umesto sa cigaretom, a Džejms Din oličenje pobunjene mladosti, možda i bez razloga, bez cigarete među prstima.
Kod žena je cigareta savršeno korespondirala s dolazećom erom ravnopravnosti, slobode, emancipacije i oslobođene seksualnosti, iritirajući puritance onoliko zabrinute za moral. Cigareta u ustima žene bila je rukavica u lice onima koji su u tome frojdovski videli falusni simbol. Da li danas bilo ko priča o kurvarluku Koko Šanel ili Odri Hepbern zbog njihovih cigareta i muštikli?
Opet, kod žena je cigareta savršeno korespondirala s dolazećom erom ravnopravnosti, slobode, emancipacije i oslobođene seksualnosti, iritirajući puritance onoliko zabrinute za moral. Cigareta u ustima žene bila je rukavica u lice onima koji su u tome frojdovski videli falusni simbol. Uostalom, da li danas bilo ko priča o kurvarluku Koko Šanel ili Odri Hepbern zbog njihovih cigareta i muštikli ili ih pamte kao pop ikone, osobe koje su odašiljale glamur, smelost i koje su na koncu redefinisale položaj žena u društvu.
Sve u svemu, čini se, pomalo olako bagatelisala se činjenica da je cigareta za čitave generacije predstavljala simbol ako ne baš slobode, onda u svakom slučaju nepristajanja. Tako su Francuzi od toga da je pušenje nacionalnih cigareta kao što su Gauloises i Gitanes, koji su tokom Drugog svetskog rata bili čin patriotizma i kontramera Hitlerovoj antiduvanskoj kampanji, stigli dotle da početkom ovog veka raspravljaju o potpunoj zabrani ovih simbola nacionalnog identiteta.
Cigareta se pali za pobunu koja nam zaverenički šapuće da na kraju teškog dana imamo pravo na trunku samodestrukcije
Ništa bolje se prema pušačima ne odnose ni Britanci, čiji je parlament u ozbiljno razmatranje uzeo mogućnost da se svima koji su rođeni posle 2000. doživotno zabrani pušenje. Zvuči kao aparthejd? Ne dozvoliti pravo na slobodan izbor, makar on bio i neodgovoran. A da apsurd bude potpun, tu meru planiraju da uvedu isti oni poslanici u čijim su toaletima i na čijim su lavaboima u tom istom parlamentu pronađeni tragovi droge. Nekoliko poslanika engleskog parlamenta priznalo je da je u mladosti koristilo drogu, a aktuelni premijer Boris Džonson da je „povlačio crte“. Ili šta reći na činjenicu da je tim nemačkih stručnjaka u četrdeset jednom od četrdeset šest toaleta Evropskog parlamenta 2005. pronašao tragove kokaina. Završilo se demantijem poslanika, bez ikakve istrage. Taj i takav establišment uzeo je sebi za pravo da pušenje proglasi modernom leprom, a pušačima o vrat okači zvono gubavaca od kojih se pristojan svet ima sklanjati.
I zaista, hoće li ljudi prestati da umiru ako stane duvanska industrija? I da li vas to što u životu niste povukli dim čini manje izglednim kandidatom za naprasnu smrt?
I tako, na mnoge smo kompromise pristali, mnoga poniženja progutali gledajući kako nam „najbolji od svih svetova“ preko noći kroji gramzivi korporativni ološ, prekaljeni borci za sopstvene pozadine, ubeđujući nas usput da je samo smrt u multinacionalki dostojna življenja. Izdresirali su nas da je svaka individualnost pogubna po timski duh, usadili refleks Pavlovljevih pasa koji bale kad gazda zvekne praznim tanjirom o pod. Svarili smo i činjenicu da je seksualna orijentacija koja je, razume se, stvar slobodnog izbora izjednačena sa zanimanjem i moćnim poslovnim lobijima. Pristali smo na političku korektnost nazivajući ih koalicionim snagama kako bismo prikrili činjenicu da su bezočno kao Huni, Goti, Vizigoti, naočigled čitavog sveta pljačkali, ubijali i razarali drevne civilizacije. A oni bi o cigaretama.
I to što bi oni o tome nije nimalo slučajno. Stalo im je do našeg zdravlja koliko i mojoj stanodavki, inače nas ne bi pripremali da budemo jeftina radna snaga, poslušna i zamenljiva. I zato zapaljenu cigaretu doživljavaju kao akt pobune, mali predah u kome smo sami sa svojim mislima, tren u kome povlačeći dugački dim žickamo sekunde kako bismo pronašli odgovor na pitanja koja su nam nametnuli, a koja se kose s normalnošću. Zato je cigareta diverzija, štapin podmetnut u temelje sveta koji su skrojili po sopstvenoj meri.
Zdrav život nije postao čak ni ideologija, on je zapovest izgovorena imperativnim tonom, nova realnost koja odiše čistom autoritarnošću. Novo doba nas želi mlade, zdrave, neporočne kako bi nam do naših srednjih godina onako korporativno iscedilo i poslednji nagoveštaj želje da se suprotstavimo. I onda nas odbacilo kao zgužvani, dogoreli opušak
Naposletku, jedno istraživanje Univerziteta u Bristolu pokazalo je da je 70 odsto ispitanika samo na osnovu fotografija prepoznalo pušače, a skoro jednoglasno nepušače označili kao poželjne partnere i seksualno privlačnije. Dakle, rezultati totalitarne propagande više su nego očiti. Ako je za utehu, cigareta je još donekle prihvatljiva na filmu i češće u modnoj industriji. Sasvim je moguće da zvezde poput Marlona Branda, Džonija Depa, Rite Hejvort, Džona Travolte ili Kejt Mos ne bi bile ono što jesu da nije bilo cigareta. Ali to možda i čitavu stvar čini većom od života.
I zato, ne preporučujem, samo kažem onako usput – puši se iz zadovoljstva, protiv njihovog sveta „najboljeg od svih“, za neuzvraćenu ljubav, za prijatelja na drugom kraju sveta. Cigareta se pali pre i posle seksa kao drhtavo iščekivanje i najlepši ritual, ona je onaj vojnikov minut za dva dima pre odsudnog juriša, poslednja želja osuđenika na smrt. Na koncu, pali se za pobunu koja nam zaverenički šapuće da na kraju teškog dana imamo pravo na trunku samodestrukcije.