Među mnogobrojnim utiscima koje nosimo sa 42. Belgrade Fashion Weeka ističe se nova kolekcija mlade dizajnerke Ivane Vorguce koja nosi naziv Ruke. U razgovoru sa njom saznajemo da inspiracija potiče od istraživanja tradicionalnih dečjih igara, među kojima se nalazi i dobro poznata istoimena igra s kanapom, na našim prostorima popularizovana 80-ih godina prošlog veka u dečjoj emisiji Kolariću paniću.

Tada želimo da saznamo više o tome šta se krije iza svakog konca koji nas je privukao na modelima koji su stajali ispred nas na Vinjetama. Ono što smo i sami primetili jeste to da ovi uniseks komadi objedinjuju najbolje sa muške i ženske strane, pa se u obe verzije modifikuju kroz stil pojedinca koji ih nosi i tako podiže na nov nivo.

„Beskonačan broj kreiranja novih oblika i konstantno traganje za novim načinima preplitanja u okvirima zadatih pravila bili su osnovno polazište za stvaranje kolekcije. Tekstilne modulacije u samoj osnovi nastale su posmatranjem igre i prvenstveno su podstaknute sećanjima i imaginacijom, dok su svoj razvojni put doživele kroz proces posmatranja varijacija oblika koji nastaju tokom igre“, objašnjava Ivana.

Video u kome je akter Vedrana Vukojević, dok je iza kamere Luka Trajković doprineo je vizuelnoj realizaciji čitave ideje od koje polazi inspiracija za kolekciju

Konstrukcijski, kolekcija se sastoji iz amorfno građenih oblika koji su u sukobu sa oštrim, ravnim linijama poteklim iz vojne uniforme s početka 20. veka, dok je kolorit svojevrsna oda likovnim delima Boška Kućanskog iz ciklusa Oktoih simbiotički.

Kolekcija Ruke zasniva se na davnim sećanjima, detinjstvu i relativno bliskoj istoriji, a komadi su tradicionalno, ručno izrađeni, što neka minula vremena oživljava i osavremenjuje.

Da je nismo pitali, ništa od ovoga ne bismo saznali, ali znali smo istog trenutka da nam se dopada ono što stoji ispred nas. A onda je počeo video u kome je akter Vedrana Vukojević, dok je iza kamere Luka Trajković doprineo vizuelnoj realizaciji čitave ideje od koje polazi inspiracija za kolekciju u kojoj su saradnici projekta Textil Užice, M.V.-Tex i St. George.

„Da bi sve što je Ivana zamislila oživelo u filmskoj formi, stvorio sam dve kontrastne, vizuelne celine – modela u urbanoj sredini i apstraktnom snolikom prostoru“, kaže Luka.

https://vimeo.com/240813669

The post BFW: Ruke u modnom filmu appeared first on 42 magazin.

Nakon ovog članka zavirivaćete u sve skrivene ćoškove našeg grada jer mi upravo to radimo, a evo i zbog koga.
Fernando Abellanas je samouki dizajner koji je napravio kolibu ispod mosta u Valensiji, u Španiji. Kolibu definišu jedna ili dve prostorije za boravak i uživanje u prirodi, a njegova je pa… vrlo specifična. On je koristio betonsku infrastrukturu mosta, koja mu je poslužila kao krov i zidovi za studio, iliti garsonjeru.
Abellanas dizajnira rasvetna tela i nameštaj pod imenom Lebrel, a njegov poslednji projekat jeste koliba od metalne konstrukcije napravljena u roku od dve nedelje.

Iako nema naviku da govori o preciznim lokacijama na kojima se nalaze njegove „kolibe“ širom grada, kaže da preferira neugledna mesta koja njegovom intervencijom postaju nešto novo i drugačije.

„Nekako me veoma privlače ovakva mesta, pa ponekad intervenišem na njima. Iako moji projekti veoma zavise od uslova koje nalažu takve lokacije“, kaže Fernando.

„Ovo deluje kao lična intervencija, a cilj mi je da dodam vrednost ovakvim mestima. Istovremeno želim da ponovo oživim kolibe kao objekte, iako je ovo potpuno rekonstruisana slika njihove osnovne primene. Ideja je ostati izolovan, ali u isto vreme blizu svoje prave kuće, tu u gradu“, objašnjava Fernando.

Ova struktura koncipirana je tako da se na betonske šine oslanjaju točkovi koji dozvoljavaju da mini-prostor bude mobilan i da se pomera kako vam odgovara. Konstrukcija od metala i drveta na ovaj način može kotrljanjem da se pomera, pa da se postavi uz stub koji postaje jedan od četiri zida.

Studio je dizajniran kao urbana kabina za one koji žele da se opuste u gradu uz paradoks da su bukvalno ispod gužve i buke – ispod mosta. Na ovaj način može nastati i kancelarijski prostor, malo neobičan, ali, ko zna, možda podstiče na rad. Ukoliko se doda lampa i dušek, može da posluži i za noćenje. A postoji mogućnost da se učini kao da kampujete ili da ste u karton cityju… ko zna.

Ono što je sigurno, a što naglašava dizajner, jeste da ovakvih mesta u gradu ima pregršt, to su objekti u kojima ljudi mogu da se nasele i budu u centru zbivanja, a da niko ni ne baci pogled ka njima, da budu potpuno nevidljivi. On je probao, pa verujemo da je tako.

„Otkrivajući, istražujući i analizirajući ovakva mesta, shvatio sam da se kod svih javlja osećaj izolacije, mira i spokoja i, ono što je čudno, sigurnosti, što automatski podseća i vraća na detinjstvo kada smo se krili igrajući se žmurke ili pronalazili skrovište ispod stola dok nam je gužva u kući“, priča dizajner.

Dizajn: Fernando Abellanas
Foto i video: Jose Manuel Pedrajas

The post Skrovište u centru grada appeared first on 42 magazin.

Kada Chanel predstavlja nov proizvod, to nikad ne prolazi nezapaženo, a tako je i ovoga leta. Naime, novi Chanelov parfem Gabrielle, koji izlazi tek na jesen, već uveliko ima svoju spektakularnu kampanju o kojoj svi pričaju. A zašto? Dovoljno je da se pomenu imena čuvenog modnog fotografa Maria Testina, muzičara Pharrella Williamsa, glumice Kristen Stewart ili žene koja je sinonim za francuski stil Caroline de Maigret, pa da već na prvu loptu shvatimo da je obuhvaćena esencija svih sfera javnog sveta koji će se poistovetiti sa Gabrielle.

Da li ova kamapnja miriše jače od samog parfema – saznajemo tek na jesen!

Pomenuti slavni ljudi, kao i mnogi drugi, u kratkom videu izgovorili su svoje ime i prezime i odabrali ključnu reč koja ih opisuje kao ličnosti, a sve te reči trebalo bi da obuhvate tipove ličnosti kojima će pomenuti parfem biti namenjen. Kampanja i promocija Chanelovog novog parfema trajaće celog leta, s obzirom na to da ćemo miris osetiti tek na jesen, pa čekamo ključni trenutak – da dođe na rafove jer tek tada će se miris, slika i emocija koju već budi Gabrielle spojiti, a onda tek možemo da odlučimo da li će postati svakodnevni deo nas.

The post Ko miriše na Gabrielle? appeared first on 42 magazin.

Da mladi dizajneri i umetnici donose sveže ideje i skreću pažnju, pokazuje nam 21-godišnjakinja pred kojom je tek diplomska izložba, a novi projekat je svež kao skok u vodu u bazen koji je poslužio kao lokacija za novi video.

Na 41. Belgrade Fashion Weeku Ivana Vorguca nagrađena je za kolekciju Oda Kućanskom u okviru B-Future inkubatora. A da se tu priča o njenoj kolekciji ne završava, svedoči i najnoviji projekat koji potiče iz istoimene kolekcije. Naime, 20. maja u okviru Noći muzeja premijerno je prikazan modni eksperimentalni film.

Ovde je reč o usaglašenom miksu plesa, muzike, mode i režije, koji se prepliću kao Ivanina inspiracija za kolekciju. Razgovor na temu filma počeo je od ideje oko koje se kreće dizajn njene odeće, pa su smernice za film bile kolorit, preplitanje, veze, fluidnost, spoj savremenog i tradicionalnog. A unutrašnji monolog i spoljnu bitku trebalo je kroz ples naglasiti, pa je izbor lokacije na kojoj će vazduh i voda upotpuniti doživljaj bio bazen na 25. maju.

Kada je reč o izboru glavnog lika, za fluidnost odevnih komada najbolje rešenje je plesač, a to niko drugi ne bi izneo bolje od prvog soliste beogradskog baleta Dejana Kolareva. Režiju potpisuje Kosta Đuraković, dok je za zvuk zadužen Jovan Marić.

Kada se umetnici iz različitih branši nađu na projektu koji rade iz zadovoljstva, rezultat izgleda ovako, a da je svako dao svoj doprinos, govori i koreografija koju je Dejan Kolarov osmislio za ovu priliku.

The post Moda, ples, muzika i film appeared first on 42 magazin.

Kako izgleda baviti se dizajnom u Srbiji, možete da pretpostavite, modom takođe, a ako sve to podignete stepenik više i selektujete kategoriju muška moda, onda ste ravno zašli u sferu ekstremnog sporta. Milica Vukadinović, iako se slaže sa mnom, ne pridaje mnogo značaja tome. Iako se bavi sporednim projektima kako njena moda ne bi trpela kompromise, ona je pronašla neiscrpnu inspiraciju koja se dopunjuje svakodnevno, izlazi čim uhvati papir i olovku, pa posao dizajnera muške mode radi s lakoćom, dečjom iskrenošću i ozbiljnom ljubavlju. Za nju je njena profesija mesto kome apsolutno pripada.

Otkud muška moda?
Ne postoji neki konkretan razlog zašto muška moda. Počelo je od fakulteta, kroz zadatke i teme koje smo obrađivali, i muška moda je sama izašla iz mene. To je očigledno nešto što sam oduvek nosila u sebi. Nikada se nisam ni pitala, niti želim da znam zašto sam u polju muške mode. U tome se samo prijatno osećam i crpim ogromnu inspiraciju. To je trenutno moj život i nadam se da će i dalje biti.

Ne beležim usput na papiru, ne pravim moodboardove, ne tražim fotografije koje me inspirišu – kada sednem za sto, to samo ispliva iz mene

Šta je ono što te privlači kod muške mode što ne pronalaziš u ženskoj?
Mislim da sam bila tomboy kao mala i dosta sam okružena muškarcima. Imam lep odnos sa svojim ocem, bratom i drugarima i mislim da je esencija svega što radim izvučena iz odnosa sa tim ljudima. Od detinjstva do dana današnjeg crpim iz naših svakodnevnih razgovora, žurki i vremena koje provodimo zajedno – kada sednem za sto, to samo ispliva iz mene. Ne beležim to usput na papiru, ne pravim moodboardove, ne tražim fotografije koje me inspirišu. To su stvari koje svakodnevno zabeležiš duboko u svojoj podsvesti i kada dođe trenutak da radim na kolekciji, krenem da radim i sve to što se nakupilo izleti samo od sebe.

Foto: Jani Ugrin

Kada umetnik dobije nagradu ULUPUDS-a, to dâ izvestan vetar u leđa, ali koji momenat ti je zapravo dao pravi vetar u leđa?
To je bila prva kolekcija na Beogradskoj nedelji mode 2013. godine. Između fakulteta i te prve kolekcije sam malo istraživala i udaljila se od svog posla. Bavila sam se drugim poslovima i preispitivala sam sebe. Vodila sam jedan bar u Beogradu i mislila sam da se neću ni vratiti u modu koliko sam se udaljila. Zatim se desio taj prelomni trenutak kada sam počela da radim na kolekciji i kada sam je prikazala publici. Nisam očekivala nikakvu reakciju, radila sam je za svoju dušu iz ljubavi prema sadašnjoj profesiji i želji da se vratim njoj. Kada se revija završila, taj osećaj bio je prekretnica za sve što se dalje dešavalo, za ono što danas radim i ono što me danas pokreće. Tada sam se setila koliko ljubavi imam za svoj posao, kakav je osećaj biti u profesiji koju voliš. Ja se neću više odvajati od toga, to je definitivno i nema više nazad. Ja tu pripadam.

Baviti se ovakvim poslom u Srbiji tera te da se preispituješ svakodnevno, ali mi je drago i kada naletim na prepreke, ne bežim od toga, to doživljavam kao iskustvo

Kako je došlo do saradnje sa Not Just a Labelom i šta ti je to donelo?
NJAL su sa mnom kontaktirali nakon revije u Holandiji. Prezentovala sam samo svoj rad, nisam još uvek ušla u prodaju, jer ti komadi koje sam radila odmah posle revije odu, tako da nije bio trenutak da uradim nešto vezano za prodaju. Oni su poznati, ali nisu jedini način, postoje druga mesta gde dizajneri mogu da se promovišu. Ja se ne promovišem previše i znam da je to pogrešno. To je ta umetnička strana sa kojom se borim i radim na tome.

Šta je razlika između autorskih kolekcija i brenda u tvom slučaju?
Autorska moda je nešto gde se mi predstavljamo kao umetnici, bar iz mog ugla. To je kada ja kao umetnik želim da ispričam jednu priču koju će svako doživeti na svoj način, to je neka neobjašnjiva potreba da izbaciš iz sebe tu kreativnost koja se taloži, koju ako ne prikažeš imaš osećaj da ćeš eksplodirati. A brend je drugi vid celine, gde ti kao umetnik pratiš klijente. Gledaš i ispituješ ko bi mogao da ponese tvoje stvari i svakodnevno uživa u nečemu što ja stvaram, to je jako kompleksna stvar. To zahteva ne samo biti umetnik, već se prilagoditi tržištu, kupcu i socijalizovati se. Kada me posmatraš kao umetnika, ja ne moram da se socijalizujem, da se krećem, ni komuniciram, sve što imam da kažem je kroz reviju prikazano. Ne moram da dam opis kolekcije, ni da kažem šta me inspiriše, svako može da doživi kolekciju na svoj način. A brend je nešto od čega se živi, uspostavlja se komunikacija sa svim ljudima i teško je iako istovremeno i lepo.

Tvoji modeli predstavljeni su u Holandiji, Sloveniji, Italiji, kako reaguju ta tržišta na tvoje modele i gde se najbolje pozicioniraju?
Reakcije su uvek pozitivne. U Srbiji takođe, ali to nije isti tip reakcije.

Foto: Jani Ugrin

U kom smislu?
Izlažem istu kolekciju u Holandiji, Sloveniji, Italiji, Engleskoj i Srbiji. Ne pravim posebne korekcije za inostranstvo i Srbiju, idem uvek sa istim komadima. Za ovo tržište trebalo bi da ne budem previše ekstravagantna, da bude malo mirnije, a svesna sam da se u inostranstvu traži nešto inovativno, pomereno i nesvakidašnje. Dosta mi je izazovno da radim kolekcije koje će biti predstavljene ovde i tamo, jer treba da zadovoljim oba tržišta. U tom smislu su reakcije drugačije. Kod nas je reakcija da je to malo pomereno i nešto što nismo videli do tada, a tamo je reakcija da je to super i pomereno, ali komercijalno, ono što bi moglo da se ponese. Tako da su to potpuno različita dva tržišta. Izazovno je raditi paralelno i iz te pozicije postaviti cilj. Moram sebe da preispitam više puta i dosta je kompleksnije nego da su ti razrešene ruke. Baviti se ovakvim poslom u Srbiji tera te da se preispituješ svakodnevno, ali mi je drago i kada naletim na prepreke, ne bežim od toga, to doživljavam kao iskustvo.

Ti si jedini iz publike koji zna sve mane, a opet ti izgleda fenomenalno, onda skapiraš da si uradio baš dobar posao

Izazov je baviti se dizajnom u Srbiji, modom, a muškom pogotovu. To dođe kao neki ekstremni sport.
Jeste kao ekstremni sport, i fizički i psihički! Iz čiste ljubavi možeš da se baviš time, ali moraš da imaš backup.

Šta je tvoj backup?
Ja ih na sreću imam više. Upuštam se u mnogo projekata koji mi zvuče interesantno kada se skupi dobra ekipa, tako da ne mogu da se požalim. Bavim se muškom modom, to je moja primarna profesija, ali sam konstantno u predivnim projektima, okružena sam super ekipom, radim punom parom, ali apsolutno uživam u tome.

Mnoge tvoje kolege se bave stajlingom, kostimom i sličnim stvarima kako bi zaradili da ulažu u svoje primarno zanimanje, odnosno u izradu kolekcija. Kako ti gledaš na to?
Baš malopre sam rekla da se inspiracija sreće svakodnevno i gde ćeš više od toga. Kada radiš kao kostimograf, stilista, dizajner za jednu, drugu, treću firmu, od kojih se jedna bavi sportskom odećom, druga trikotažom, treća uniformama… ti se svakodnevno susretneš sa toliko ljudi, toliko različitih prostora, enterijera, eksterijera, upoznaš mnogo toga i kako, kada dođeš na to da radiš na svojoj kolekciji, ne možeš da nemaš inspiraciju. Nemoguće je da, kada si konstantno zaposlen i okružen timom kreativnih ljudi, budeš neispunjen.

Foto: Jani Ugrin

Gde nabavljaš materijale?
Kada putujem. Kada sam na godišnjem odmoru (smeh).

Kada reaguješ na kolekciju – kada je vidiš prvi put na modelima tokom revije ili kada je gotova kampanja?
Reakcija publike mi je jako bitna. Kada vidim gotovu kolekciju, editorijale i kampanje, tada je već to davno prošlo. Kada dođe do editorijala i kampanje, ja sam već u sledećem projektu. Kada se završi prvo predstavljanje pred publikom, ta histerija i pozitivno zadovoljstvo traju par dana i odmah imam potrebu da uđem u nešto novo – to je za mene sasvim dovoljno.

Od koga tražiš drugo mišljenje kada nisi sigurna u nešto što napraviš?
Dešava mi se da se, pred sam kraj kolekcije, ja malo zasitim, krenem da razmišljam o sledećem projektu i imam neke nove ideje koje se ne uklapaju u ono na čemu radim u tom trenutku. Tada počnem da mislim da to nije dovoljno, da je trebalo više, bolje i onda se žalim par dana prijateljima koji su iz istog posla. Niko me ne podrži tada, ali imam njihovu ogromnu podršku za ono što radim i to prođe. To se uvek dešava, sada već znam, to je uvek nedelju dana pred predstavljanje kolekcije kada je najveći haos. Onda samo ustaneš jednog jutra, uđeš u atelje, pogledaš kolekciju i kažeš sebi – strava!

Kada sam bila mlađa, bilo je svakakvih snova, ali prava draž i prava stvar je ono što se dešava dok ideš ka cilju

Šta pomisliš kada iz publike gledaš svoju reviju?
To je pravi osećaj! Ti si odabrao muziku, prošao fitinge, tu i tamo si uhvatio zihernadlom neke modele da to bolje stoji, sediš u publici i znaš šta je iza svega toga i sve ti izgleda savršeno. Ti si jedini iz publike koji zna sve mane, a opet ti izgleda fenomenalno, onda skapiraš da si uradio baš dobar posao.

Kada govorimo o ciljnoj grupi za tvoje modele, oni su neprestano na granici između dečaka i muškarca, za koga ih zapravo praviš?
Ja se držim dosta te dečje, dečačke strane muškarca. Svaki muškarac, koliko god je odsečan, ozbiljan, skockan, simetričan, ima tu dečju crtu, koju kod nekog prepoznaš na prvu loptu, a kod nekog zagrebeš, pa je opet nađeš. Koliko god kolekcije različite bile, mislim da je ono što ih objedinjuje baš ta dečja strana muškarca. Nekad je predstavljena kroz vez, kroz kolorit, aksesoar, ali to dečačko je ono što svaka kolekcija nosi. Ta igra dečaka i muškarca je konstanta, i to će se provući kroz svaku kolekciju. To je srž svega toga. Toga ima i kod žena, ali kod muškaraca je intrigantnije s obzirom na njihov stav. Otkriti tog dečaka u njima, to je jako kompleksan, ali i zanimljiv put – to je istraživanje koje ne može da se generalizuje, vrlo je individualno. To je neiscrpna inspiracija!

Kakve su tvoje ambicije, o čemu maštaš?
Mislim da ništa nije preambiciozno – sve može, zašto da ne? Kada sam bila mlađa, bilo je svakakvih snova, ali prava draž i prava stvar je ono što se dešava dok ideš ka cilju. U tome sam najviše uživala, to je ono što me formiralo kao ličnost i kao umetnika, i onda sam svoje ciljeve počela da postavljam u što bližoj budućnosti da bih više uživala. Tako da su moji ciljevi uglavnom kratkoročni, tu su. Svako veče ležem s novim ciljem i novom idejom i to je ono što me ispunjava.

 Završen je Ljubljana Fashion Week, gde si se predstavila kolekcijom Fallirant, a šta je sledeće?
Nastavljam sa radom na seriji, spremam autorsku kolekciju koja bi trebalo da bude gotova na jesen i radim na svom brendu, to su krupnije stvari, a ima sa strane projekata i projekata.

 Šta je koncept prethodne kampanje Fallirant i otkud taj naziv?
Svi znamo značenje reči folirant. Kada sam krenula da pišem tekstove i najave za kolekciju, ta igra reči se desila spontano, ali ne bih volela da taj fallirant ima negativno značenje. Mi smo navikli da kada kažemo za nekog folirant kada je prevrtljiv, lažljiv i sl., ali ne – to može da bude muškarac koji će da se zaigra i poigra svojom pojavom, ali to ne mora nužno da bude loše. U ovom slučaju sigurno nije loše. Pretposlednja kolekcija bila je Haiduk jer je to bio savršen opis energije muškarca koji bi poneo tu kolekciju i uvek je prisutan taj bunt, pa sam odlučila da taj naziv zadržim i za brend koji radim – u toj jednoj reči najbolje se predstavlja muškarac za kog ja stvaram, muškarac koji to može da ponese, njegov stav prema svetu i samoj modi definitivno jeste Haiduk.

The post Milica Vukadinović: Hajduk je tip muškarca za kog stvaram appeared first on 42 magazin.

Buried Clothes je modna inicijativa koja ispituje i traga za estetikom prošlih vremena, a zatim je stilizuje kao savremeni kontekst i reinterpretira njenu izložbenu, fotografsku i filmsku formu. Vintage odeća služi kao polazna tačka šire naracije koja se svaki put iznova razvija u jedinstvenom smeru. Buried Clothes sa mnogobrojnim saradnicima istražuje nove uloge vintage predmeta i tako redefiniše stav prema prošlosti, stvarajući tako prostor za različite kreativne i umetničke koncepte čiji je cilj drugačiji pristup prezentaciji brenda.
Upravo zato ova hrvatska modna inicijativa iz Zagreba ovoga puta udružuje snage i ideje sa beogradskom rediteljkom i fotografkinjom Irenom Fabri.

[See image gallery at 42magazin.rs]
Ne oslanjajući se isključivo na prikaz tekstilnih struktura i modela, već na stvaranje celokupne atmosfere određenog trenutka, vintage odeća preuzima i ulogu scenografije, a njena otkopana prošlost polazište za jačanje svesti o ekološkom aspektu nošenja stare odeće predstavljajući je na ovaj način u sadašnjem, modernom kontekstu.

„Savremeno doba karakteriše neprekidna zatrpanost neselektovanim informacijama, te potreba za permanentnim osvrtanjem na situacije koje su ispred ili iza nas. Ideja shootinga bila je da se kroz minimalistički pristup model poveže sa prostorom. Tim postupkom fokus se prebacuje na ljudsko telo koje uspeva da dođe do izražaja, a sama dinamika ne leži u ekspresiji modela, već u ritmu stvorenom putem boje i oblika unutar samog kadra. Izvesne podudarnosti zapažaju se između tonaliteta odeće, forme tela i prostora, a time se sugeriše na prisutnost i povezanost živog i neživog, njegovu reakciju i pripadanje aktuelnom momentu“, rekla je Irena.
Vintage odeća korišćena na snimanju uglavnom je iz sedamdesetih i osamdesetih godina, proizvedena na području bivše Jugoslavije.

Autor videa i fotografija: Irena Fabri
DOP: Bojan Haron
Model: Sendi Osmičević
Styling: Ana Guzmić
Odeća: Buried Clothes
Muzika: Strahinja Beganović

The post Odeća Jugoslovenki u novom kontekstu appeared first on 42 magazin.