Verujem da se Slavimiru ne dopada kada o njemu govorimo kao o nekakvoj zvezdi grafičkog dizajna, jer on to nije – on je, jednostavno, talentovan, vredan i pragmatičan čovek. A upravo te kvalitete ljudi prepoznaju, te ga angažuju da radi sve – od kampanja za supermarkete do redizajna logotipa Zvezdara teatra.

Formula njegovog uspeha i dugogodišnjeg opstanka na samom vrhu krije se u tome što u svakom sledećem projektu pokušava da prevaziđe samog sebe. Da bude uvek nov, ali dosledan sebi i kriterijumima koje sam postavlja. Takve kriterijume jeste najteže ispuniti, a moj sagovornik upravo potvrđuje da nije i nemoguće.

Dosta tvojih drugara nam je već bilo u gostima – Slavoljub Stanković, Goran Stojičić, Vuk Vidor, Mihael Milunović… krajnje je vreme da i s tobom popričamo!
Hvalim ti se Bože (smeh)!

S ljudima koje pominjem si i sarađivao. Da li je nekad naporno raditi s prijateljima, ima li tu kreativnih nesuglasica?
Ma ne, nema teorije. Projekti koje smo zajedno uradili za mene su čisto zadovoljstvo. U takvim scenarijima mi nije bitna finansijska nadoknada. To je jedno kreativno punjenje baterija, nešto što želim češće da radim.

Sa Slavoljubom si nedavno izbacio kampanju za supermarket Idea Dorćol, a o knjizi Gorana Stojičića koju si ilustrovao smo i mi pisali. Da li vaš trio fantastiko sprema nešto novo?
Naravno, uvek. Slavoljub i ja radimo upravo na jednom projektu, komercijalna je priča doduše, ali nije važno, super nam je. Pored toga, Goran priprema nova izdanja i ne verujem da će menjati dizajnera (smeh).

Ponosan sam na knjigu koju sam radio ćerki za rođendan – Singi Lumba i Drvo čarobnih olovaka, jer mislim da je ona iskorak iz ironije u kojoj živimo ka nekoj lepšoj stvarnosti

Ti si davao zaista puno intervjua. Naišla sam na jedan u kom čak kažeš kako si postao magistar samopromocije.
(Smeh) Pa, jeste, ali nesvesno. Mislim da je to počelo još 90-ih – dosta talentovanih ljudi je otišlo iz zemlje, a advertajzing bio u začetku. Tada je u medijima, a i životu uopšte, nastala poplava primitivizma, što se lepo primalo i razvijalo u vreme raspada Jugoslavije. Zbog toga je nastao jedan upražnjen prostor u medijima za, da tako kažem, urbaniju umetničku scenu, a ja sam to iskoristio. Radio sam dosta i zbog toga dobio neke zaista važne nagrade, pa sam tako skrenuo pažnju javnosti. Mislim da sam od tad postao svojevrstan promoter pre svega profesije, više nego samog sebe. E sad, pokušavam da uvek budem u medijima s razlogom – da radim puno i, nadam se, sve bolje.

Ove godine si čak i preterao (smeh)!
Apsolutno. Svašta sam radio ove godine, i to neke baš divne stvari. Bila bi šteta da se to ne podeli (smeh)! Ljudi su željni lepog, jer smo došli do toga da živimo u jednom otklonu od javnosti tako što smo se umotali u lejere ironije. Ponosan sam na knjigu koju sam uradio ćerki za rođendan – Singi Lumba i Drvo čarobnih olovaka, jer mislim da je ona iskorak upravo iz te ironije u neku lepšu stvarnost.

Ilustracija iz knjige “Singi Lumba i Drvo čarobnih olovaka”

Nije loša, nije loša (smeh).
Potrudio sam se iz petnih žila oko te knjige! Zato je iskrena, nevina, pozitivna i lepa. Čini mi se da ljudi to prepoznaju, da im se dopada, i drago mi je zbog toga.

Sva deca u razredu tvoje ćerke dobila su po jednu knjigu, je l’ da?
Jeste. Oni su oduševljeni. Razgovarao sam sa svima njima o knjizi, o ideji iz koje je ona nastala, crtao im korak-po-korak kako sam razvijao karaktere. Oni su se potpuno uživeli, a ja uživao. Na sledećem času likovnog dobili su i temu da nacrtaju Felipo Bibija i Singi Lumbu, glavne junake priče, pa su mi poklonili punu kartonsku kutiju tih crteža. Eno mi je kod kuće. To je jedno od najvećih kolekcionarskih bogatstava koje posedujem!

Hoće li biti nastavka?
Da, da. Biće tri priče, na drugoj sada radim. Trebalo bi da je završim oko Nove godine, dok treću planiram da objavim na proleće. Te rokove sam sebi zadao, pa sad videćemo da l’ ću ih ispuniti ili probiti (smeh).

Da li ti ćerka pomaže u svemu tome?
Moja ćerka je čista inspiracija. Ja njoj godinama, pa i danas, pričam izmaštane priče pred spavanje, a ona mi ne dozvoljava da se ponavljam – svako veče moram da smišljam novu. Ona ima devet godina, sve je zahtevnija što se tiče mojih priča, privlači je šala, želi da se zabavi dok ih sluša. U tom smislu me je motivisala da razvijam narativ, da ga činim duhovitim i približim nečemu što se njoj dopada.

Ima nekoliko dizajn studija koji rade zaista odlične stvari, ali ne ostavljaju dublji trag na svest potrošača jer je dobrih projekata malo

Koliko je bitno da klinci odmalena budu vizuelno pismeni i da li se na tome uopšte radi?
To se sve uči, ali ne na silu već sopstvenim primerom, isključivo. Ne volim da branim svojoj ćerki svari, da joj govorim da se ne oblači poput nekog ko se meni možda ne dopada. Ne volim da diskvalifikujem one koji misle drugačije od mene.

Ti si, rekla bih, i starijima davao primere kako da komuniciraju vizuelnim putem, vaspitavao ih u tom smislu.
To je uloga koju dobiješ time što si u prilici da oblikuješ nečiji vizuelni svet – ali, i neviđena privilegija. Sve što radim, radim za druge, a kako će ti drugi moj rad da iskoriste, na njima je. U svaki projekat ulažem ogroman deo sebe, kreativnosti, duha i intelekta, i nadam se da, ponekad, uspem da pomerim stvari, i naučim ljude da uvek može drugačije i lepše. Što je veća publika, to je zadatak zahtevniji, ali i izazovniji u pozitivnom smislu – potrebno je mnogo truda i razmišljanja kako bi što više ljudi prepoznalo ono što sam želeo da kažem i pokažem.

Radiš sad već skoro trideset godina, radio si i u preinternet eri. Koliko je ova današnja količina sadržaja na internetu inspirativna?
Studirao sam u vreme raspada Jugoslavije i bilo je veoma teško uopšte doći do knjiga, informacija. Na faksu smo bili van tokova, imali ograničenu bazu literature, a kompjuteri nisu bili ni u najavi. Sve je bilo sporije najmanje deset puta.

Koliko ti danas treba vremena da završiš jedan projekat?
Ako mi krene kako treba, mogu da kompletiram projekat veoma brzo – za jedan dan. A ranije je to bilo pitanje meseci! U odnosu na ovo danas to je bio srednji vek.

A na koji  način ta brzina danas utiče na kreativnost i ekskluzivitet projekata?
Smatram da je veoma bitno da svako od nas, pre svega, mora da zna šta želi da kaže. A ako to znaš – onda samo moraš da pronađeš način na koji ćeš to da saopštiš. Ima milion načina na koje možeš da kažeš jednu istu stvar, a pravi način najlakše pronalaze talentovani. Taj način može biti teži ili lakši, brži ili sporiji, ali se krajnja poruka u suštini ne menja zbog toga što sada imamo mnogo više pomagala koja nam olakšavaju čitav proces. Meni je, na primer, danas mnogo bolje nego kada sam počinjao. Baš sad, poslednjih godina. Utrenirao sam se da brzo radim i mislim i to mi prija. Možda nekom drugom više odgovara sporiji tempo rada, što je, takođe, u redu.

Pošto nema velike konkurencije, brčkamo se u moru prosečnosti

Da je za dizajnera bitno da ima svoj stil ili je dizajner neka vrsta majstora koji treba da prenese određenu poruku?
To je super pitanje. Oko njega se lome ljudi – počevši od studenta pa do najzrelijih autora. Ono što ja mogu iz iskustva da kažem jeste da sve zavisi od projekta na kom radiš. Ako radiš dizajn robe široke potrošnje, na primer ambalažu za Plazmu– u tim situacijama svi elementi rada su već dati i samo ih treba lepo ukombinovati. To nisu mesta na kojima treba da zabriljira neki tvoj unutrašnji duh ili prepoznatljiv fazon. Treba biti talentovan i za takve stvari, neko ovakve projekte može da radi ceo život i to brilijantno. Postoji mnogo nivoa unutar našeg posla na kojima ima mesta za različite vrste dizajnera. S druge strane, ako želiš da imaš slobodu i izraziš svoj autorski pečat, moraš da budeš spreman na to da ćeš raditi za maltene istovetne projekte – a to su mahom projekti u kulturi.

Dešava se da dizajneri počnu da rade slobodnije projekte u nadi da će ih primetiti neki veći klijent.
Apsolutno. Rade neke lepe autorske projekte misleći da će isti princip rada moći da primene u nekoj kampanji za, na primer, novi šoping centar. E pa, kod nas se to ne događa jer ovde klijenti mahom igraju na sigurno i nisu toliko otvoreni za eksperimente. Možda tako nešto može da se dogodi u Njujorku, gde velike kompanije skautuju mlade dizajnere zbog njihovog inovativnog likovnog manira koji žele u svojoj reklami. To je mnogo lepo, ali je u tom slučaju neophodno da se reinventuješ svako malo, što je veoma surovo i teško.

Koliko je tvojih projekata završilo u fioci?
Oko 99 odsto mojih projekata se ne realizuje. Za neke mi je bilo žao, a za neke sam skapirao i sâm da je bolje što nisu prošli (smeh).

Šta je preporuka za dugovečnost u dizajnerskom poslu?
Najbitnije je da znaš šta klijent želi, da se sa njim zbližiš, da znaš šta mu zaista treba. Za to je potrebno mnogo talenata, a osim dizajnerskog umeća neophodna je i razvijena socijalna inteligencija. Opet, ne postoji proverena formula. Ništa ne garantuje da će te neko non-stop angažovati. I meni se dešava da me nekoliko meseci niko ne zove.

Oko 99 odsto mojih projekata se ne realizuje. Za neke mi je bilo žao, a za neke sam skapirao i sâm da je bolje što nisu prošli

Koliko naše tržište po kreativnom izrazu može da se takmiči s ostatkom Evrope, pa i sveta?
Naša komercijalna scena je prosečna, tek ponekad zaiskri neki kreativniji projekat. E sad, i taj prosek se diže iz godine u godinu, ali previše sporo za moj ukus. Ima nekoliko dizajn studija koji rade zaista odlične stvari, ali ne ostavljaju dublji trag na svest potrošača jer je dobrih projekata malo. Recimo studio Peter Gregson iz Novog Sada radi odlične stvari već godinama, mnogo mi se dopadaju njihove ambalaže za brend Bakina tajna ili Next sokove. Tu je i studio Metaklinika… Dakle, postoje neki veliki klijenti koji su otvoreni za malo inovativnija i hrabrija dizajnerska rešenja, ali ih je još uvek malo. A pošto nema velike konkurencije, brčkamo se u moru prosečnosti.

Jedno kliše pitanje za kraj – najbolji savet koji si dobio, a prenosiš mlađim generacijama na svojim predavanjima?
Pre nekoliko godina Bob Isherwood, tadašnji kreativni direktor agencije Saatchi & Saatchi, rekao je: „Dobar si onoliko koliko je dobar tvoj poslednji projekat.“ To je jedna teško održiva maksima, ali se zaista trudim da svaki sledeći projekat bude bolji od prethodnog. Tako se inače i unapređujem u životu – pobeđujući samog sebe.

Ako ne postoji izazov, nema ni motivacije za rad. Hvala, Slavimire!

The post SLAVIMIR STOJANOVIĆ: Ne volim da diskvalifikujem one koji misle drugačije od mene appeared first on 42 magazin.

Njega stalno sa svih strana spopadaju ideje i reči, kako one koje će tek završiti u knjizi ili reklami, tako i one koje u reklamama žive. Pisac i stručnjak za oglašavanje, filozof i kopirajter koji uvek traži i pronalazi nov ugao iz kog posmatra stvari, učitelj koji drugima daje smernice kako da lomeći um ne slome vrat, povremeno scenarista, radijski voditelj na službenom putu, trenutno posvećen kvantnoj fizici…
Slavoljub Stanković napisao je četiri romana, The Box, Split, Prvaci sveta, Čarobnjak Dandruf i izgubljena knjiga, i delo o životu u nama i životu oko nas Knjiga utisaka; slovi za jednog od najboljih pisaca mlađe srednje generacije, a neprekidno piše, piše, piše…
Možda novu knjigu?
Kao veliki ljubitelj košarke u svom poslednjem romanu Prvaci sveta (2014) podsetio nas je kako su ljudi nekad u SFRJ pratili finala zlatne košarkaše reprezentacije, pa smo se zapitali kako je on pre mesec dana doživeo eks-Ju finale na Evropskom prvenstvu.

Zamalo da budemo prvaci Evrope. Nekad smo bili prvaci sveta, to je i naziv tvog poslednjeg romana. Sa kim si gledao utakmicu, da li si se nervirao i da li si navijao?
Utakmice sam gledao u radnoj sobi sa Šarencem i Sedlačekom. Dakle, sam Tokom prenosa vračam, bajem, zračim… Imam dve košarkašice u kući, moram da se krijem, da ne vide koliko mi to sve znači. Kad je Kuzmić promašio bacanja, to je bilo to. Ugasio sam TV i poslao čestitke Slovencima koje znam.

Danas jedan tvit ili post može da učini koliko i milionska kampanja. Slava je strava

Dve mikropriče o tome kako se gledala, a potom i slavila, ova finalna utakmica u Beogradu (Srbiji) i Ljubljani (Sloveniji)?
Tri mejla pre utakmice. Iz Ljubljane: „Šteta što nisu i Hrvati završili s medaljom, Slaboljube, zar ne? No, kot mi rečemo: kdor zna, pač zna!” Iz Beograda: „Oni bi sišli sa postolja.“ Iz Zagreba: „Dobro je, jednom će susjedu svakako krepati krava.“

Da li si pogledao film 250 stepenica o zlatnoj košarkaškoj reprezentaciji Jugoslavije iz ’85? Ko je baštinik eks-Ju košarke?
Imao sam mesto u drugom redu, ali nisam stigao na projekciju zbog sveopštih predizbornih radova po beogradskim ulicama. Tu se nalazi i odgovor na drugo pitanje – političari. Vešto koriste svaki javni događaj, bila to medalja ili ubistvo. Što se košarke tiče, jasno je da su naši treneri najbolje nastavili ideju.

Propaganda je sveprisutna. Nema dana bez reklama. Recimo, svi naši profili na društvenim mrežama, zar to nije i oglašavanje?

Tvoje knjige (Split, Prvaci sveta) vezane su za region i imale su izdavača i u Hrvatskoj, Sloveniji i Makedoniji, a inače puno sarađuješ sa ljudima diljem eks-Ju. Da li si potpisao Deklaraciju o zajedničkom jeziku? Dominiraju nostalgija, nacionalizam, a za normalno ljudi moraju da se bore peticijama i deklaracijama. Ko se ovde ne razume?
Valjda jesam, ne sećam se više. To je poligon na kome razuman čovek nema šta da traži. Nemamo iste interese. Politika deli, umetnost spaja.

Kada će tvoj četvrti roman? Šta je tvoja nova tema? Stižeš li da pišeš budući da si angažovan na mnogo frontova? Ništa skoro nisi objavio, a svuda te ima.
Misliš, peti? Četvrti je roman u stihu za decu Čarobnjak Dandruf i izgubljena knjiga.

Ups! Da, peti!
Trenutno pišem reklame, držim predavanja i gostujem po festivalima. I mene zanima kad će taj moj sledeći roman.

Šta misliš o tzv. piščevoj krizi kreativnosti?
Kriza se javlja kad se ambicija uzdigne preko mere. Skromnost leči svaku krizu.

Voliš da se izražavaš u stihu. Odgovori nam u rimi – jesi li ti epski ili lirski čovek?
Ja sam slovoljub. Stih ili proza, od tog me pitanja hvata nervoza.

Najbolja knjiga svih vremena?
Nije još napisana.

Ti si i stručnjak za oglašavanje, kreativni direktor u velikoj kompaniji i veoma angažovan kopirajter, a sve popularniji je kurs za kopirajtere ili kreativno pisanje koji vodiš u Filmskoj školi PREDITOR. Šta je to kopirajting? I kako to ide sa tim učenicima, kojih je sve više? Kako prepoznaješ talente?
Kopirajting je primenjeno pisanje. Kreativna komunikacija koja pomaže prodaji. Pozicioniranje u svesti potrošača. Pokretanje na akciju. Filozofija nebitnih stvari. I tako dalje. Moji učenici su moje mlađe kolege, nežni, krhki, hrabri i maštoviti ljudi. Trudim se da oni prepoznaju svoje talente, moje je da ih inspirišem da što više pišu.

Mnogi čuveni pisci, Džejms Džojs, F. Skot Ficdžerald, Salaman Ruždi, Don DeLilo, Frederik Begbede, Džordž Orvel, Duško Radović, Momo Kapor, Duško Kovačević, Ivan Tokin, Ana Rodić, Marko Vidojković…, radili su, tj. rade kao kopirajteri. Ima li danas književnosti u kopirajtingu ili, možda, kopirajtinga u književnosti?
Dobro je kada se reklama pretvori u umetnost. Obrnuto nije dobro.

Ko je stariji, Slavoljub pisac ili Slavoljub kopirajter?
Pisac. Ali obojica slušaju filozofa.

Čime počinje svako pisanje?
Čitanjem. Kako napisanog, tako i onoga između redova. Čitanjem lica, postupaka, događaja, duha vremena…

Gde je advertajzing danas? Šta je reper za dobru i uspešnu reklamu, čujem da ljudi stalno govore „jao, na šta ovo liči“? Kriza kreacije, zakoni ekonomije, nešto drugo, šta?
Advertajzing je jedna od najrazvijenijih oblasti naše stvarnosti. Propaganda je sveprisutna. Nema dana bez reklama. Recimo, svi naši profili na društvenim mrežama, zar to nije i oglašavanje? Zar ovaj intervju nije i neka vrsta reklame? Teško je razdvojiti pojavnost od suštine, šta tu uopšte nije promocija… I u vezi sa tim, ako govorimo o krizi kreacije, ona je, paradoksalno, u hiperkreaciji. Danas jedan tvit ili post može da učini koliko i milionska kampanja. Slava je strava.

Ko je majstor, uslovno rečeno, ove manipulacije?
Onaj ko ume da razume.

Najbolja reklama/kopirajter svih vremena?
Zanatski gledano, nažalost, Gebels.

Tvoj najuspešniji slogan ili hedlajn? Na šta si ponosan?
Ko u Beogradu živi, taj Beograd i stvara.

Klijent ili potrošač?
Potrošač je jedini klijent.

Daj nam hedlajn za oglas za Slavoljuba pisca.
„Taj diše da piše“. A za knjige, recimo, „Smejaćete se – do suza.“

Kakve veze imaju košarka, književnost i kopirajting osim što sve tri reči počinju na „k“?
Sva tri pojma su zasnovana na igri – loptom, rečima ili idejama. Da parafraziram Andrića, u igri je lepota. Zlobnici bi rekli, Ivo je voleo žensku košarku, zato.

Na Radiju Laguna vodiš emisiju Pisci biraju u kojoj tvoje kolege pisci biraju muziku. I ne pričate gotovo uopšte, a ti si inače glagoljiv, kao i pisci inače. Šta znači tuturtutu?
Tutu. Naziv albuma i numere Milesa Davisa. Planirao sam da celu emisiju vodim nemuštim jezikom, ali ukinuti smo pre nego što sam skroz odlepio. Koncept emisije je, inače, izbor muzike pisaca iz celog regiona. Trajemo sedam godina. Trenutno smo na službenom putu.

Politika deli, umetnost spaja

Šta ljudi mogu da puste dok čitaju ovaj intervju sa tobom?
Upravo se završila Bojana Vunturišević Kese etikete. Evo, ide pesma Nisam dobro Đorđa Miljenovića. „Koga bole ku*ac, šta se meni dešava…“

Jesi li kao filozof spoznao nešto novo o životu?
Ništa na šta me već nisu upozorili. To me jedino iznova iznenađuje.

Tvoj prvi roman The Box ekranizovan je po tvom scenariju. Gde može da se nađe i pogleda? Pišeš li neki nov scenario?  Šta gledaš?
Vimeo. Daću vam šifru Filmski scenario me trenutno ne zanima kao forma izražavanja. Gledam YouTube, neke serijale tipa Na rubu znanosti, sve u vezi sa kvantnom fizikom… Pokušavam da razumem kako biti na više mesta u isto vreme.

Kriza kreativnosti se javlja kad se ambicija uzdigne preko mere. Skromnost leči svaku krizu

Nego, da li te nekad zovu Slavimire (Slavimir Stojanović Futro sa kojim Slavoljub stalno sarađuje, prim. aut,)?
Normalno. Mešaju me sa tim lepotanom.

Ima li novih utisaka za Knjigu?
Samo pritisaka.

Ko nam kreira, dizajnira stvarnost?
Političari. Ali mislim da je sudbina jedini pravi kreator.

Sa kim igraš basket?
Društvo sa posla. Nešto mi se rasula ona ekipa sa Kojom, koncertne obaveze nas ubiše.

Imaš li ti neko pitanje za sebe na koje bi odgovor podelio sa nama?
Radije bih sa vama podelio neku veliku lovu.

Slavoljube, hvala najlepše!

The post Slavoljub Stanković: Svako pisanje počinje čitanjem appeared first on 42 magazin.

Domaći pisac mlađe srednje generacije Slavoljub Stanković, autor tri romana za odrasle The Box, Split, Prvaci sveta, romana u stihu za decu i odrasle Čarobnjak Dandruf i izgubljena knjiga i Knjige utisaka, zbirke utisaka o životu oko nas i životu u nama, koju je ilustrovao dizajner Slavimir Stojanović Futro, kaže da je ovo štivo koje možete pročitati ovog meseca.

Ovo je njegova lista:

Moj muž – Rumena Bužarovska

Makedonski hit, zbirka priča o ženama, a kako drugačije nego na račun muškaraca.
Booka

Crnogorski roman – Đuro Radosavović

Crnogorski hit, roman u kome se lično pronašao svaki Beograđanin.
Samizdat B92

Sjećanje šume – Damir Karakaš

Hrvatski hit, svima utroba van, i piscu i čitaocima. Karakaština.
LOM

Besani – Goran Stojičić

Srpski hit, pripovetke o tome kako zatvaramo oči kad se ljubimo, pa nam je posle đavo kriv.
Ammonite

A 42 magazin bira roman svoga gosta:

Prvaci sveta! – Slavoljub Stanković

Taman kad su vam se slegli utisci sa poslednjeg EP u košarci, možete da pročitate ovaj roman, da se podsetite kako su se širom Jugoslavije pratila finala svetskih prvenstava u košarci sedamdesetih i devedestih godina, kada je reprezentacija Jugoslavije bila svetski šampion. Priča o uzdizanju sporta i nestajanju države prikazana je kroz kombinovani radio-prenos emisije Vreme sporta i razonode sa uključenjima Radio Beograda, Zagreba, Sarajeva i Ljubljane.
Ovo je Slavoljubov omaž nepostojećoj zemlji i njenim sportskim junacima.
Geopoetika

The post Pisac Slavoljub Stanković bira top 4 knjige za oktobar appeared first on 42 magazin.