Nedavno je u gradu Kanpuru, u državi Utar Pradeš na severu Indije, otvoren restoran Pink zebra – spoj estetike Britanske imperije i filmova Wesa Andersona. Prostor, koji je dizajnirao RENESA, nalazi se unutar najstarijih građevina u Kanpuru, glavnom industrijskom gradu ranije poznatom kao Cawnpore. Opisan je kao „izmišljotina dizajnerskih teorija“ kao odgovor složenoj i kontradiktornoj arhitekturi grada. „Osnovna ideja bila je stvaranje hibrida umesto čistog kompromisa koji će ostaviti posetioce da lebde usred umetničkog mora“, objašnjava tim dizajnera, a prenosi Designboom.

RENESA dizajn je u Roze zebri (Pink zebra) ovaplotio klijentovu ljubav prema filmovima Wesa Andersona. Unutrašnjost je inspirisana američkom umetničkom upotrebom simetrije i ograničene palete boja, koje daju izraz nadrealnog, samostalnog sveta. Međutim, kako bi se probila ta rigorozna prostorna ideologija, arhitekte su dodale crne i bele zebra pruge do ružičastih tonova koji su u vezi sa britanskom vladavinom.

Jednostavna ideja bila je stvaranje izrazitog estetskog arhitektonskog stila koji se povezuje sa gradskim ljudima i predstavlja svoj stav upotrebom upadljive palete, kaže RENESA. „Ružičasta zebra sa svojim jedinstvenim unutrašnjim dizajnom ostavlja večni utisak na prolaznike i poziva ih u čarobni, stručno uređeni svet čiji su prostori uokvireni tako da leče oči.“

Iako nismo baš sigurni da leči oči, svakako jeste enterijer moderan i efektan. I verovatno ne povećava apetit.

The post Pink zebra: efektan restoran koji, verovatno, ubija apetit appeared first on 42 magazin.

Da li ste razmišljali šta vas privlači da uđete u restoran kada prolazite pored njega – miris hrane, ljudi koji sede u njemu, enterijer ili sve tri stavke? Već na prvi pogled se, bez predznanja, može pretpostaviti po enterijerskom stilu o kakvoj je kuhinji je reč. Ali, kao što knjizi ne treba suditi po koricama, isti je slučaj i ovde jer više nema pravila.

ATX Cocina je restoran u kom se služe najbolji specijaliteti meksičke kuhinje, pa bi asocijacija na enterijer bila možda eklektika, bogat kolorit i neobični komadi nameštaja, no to ovde nije slučaj. Pošto je reč o novom kulinarskom pravcu u kom se koriste organske sveže namirnice i spajaju tradicionalna meksička jela sa novim tendencijama, ključna reč je – prirodno! Pa je upravo ova reč poslužila kao zahtev vlasnika restorana kada je razvijao idejno rešenje enterijera sa arhitektama.

Arhitektonski studio Michael Hsu Office iz Teksasa je u skladu sa konceptom restorana  dizajnirao zakrivljeni drveni plafon koji dominira prostorom sa velikim zastakljenim zidom i otvorenom kuhinjom. Ovaj restoran nalazi se u okviru stambenog kompleksa, a karakterišu ga podni parket u boji drveta i prozori od poda do plafona koji pozivaju prolaznike da zavire unutra.
[See image gallery at 42magazin.rs]

Kako nam vlasnici i arhitekte kažu, ovo je savremena verzija meksičkog restorana, pa je idejno rešenje zapravo krenulo od te konstatacije, što se i vidi u rezultatu – u enterijeru gotovo ništa tradicionalno nije prisutno, već se ovaj projekat lako može prilagoditi drugim kuhinjama.

‒ Pre početka realizacije projekta postojala je staklena fasada koja se nije mogla promeniti, pa samo pažnju usmerili na plafone i poigrali se formom – objašnjava arhitekta.

Još jedna ključna tačka u prostoru jeste veliki ugradni stakleni zid, čiji se zakrivljeni lučni vrh oslanja na plafon. Ovaj pregradni element deli trpezariju stvarajući na taj način manje privatne prostore za jelo.
Otvorena kuhinja sa visokim stolovima i stolicama oko nje je ključni deo restorana, dok je vinski pult jedan od najatraktivnijih segmenata u prostoru.

Pošto je reč o novom kulinarskom pravcu u kom se koriste organske sveže namirnice i spajaju tradicionalna meksička jela sa novim tendencijama, ključna reč je – prirodno!

Klupe su pokrivene tapacirungom od živopisne prugaste tkanine, a kolor je usklađen sa bojom rasvetnih tela koja vise s plafona. Bliže kuhinji nalaze se tamniji tonovi crne, sive i zelene boje, pa ovaj deo ostavlja nešto mirniji utisak za razliku od šarene geometrijske umetnosti po zidovima, koja je delo lokalnog umetnika Aarona Michalovica.

Odabir prirodnog materijala kao što je drvo u ovom slučaju za pod, zidove i plafon nije čest slučaj naročito ne u restoranima koji na sve to imaju i drvene stolice i stolove, pa su svi ovi  delovi od različitog drveta i imaju i različitu strukturu. Iako su šanse da ovako nešto može dobro da izgleda male, svaka fotografija dokazuje da nije tako. Naturalni tonovi poslužili su kao osnova da se arhitekte poigraju enterijerskom formom, ali i da akcentuju prostor detaljima u boji.

Dizajn: Michael Hsu Office
Fotografije: Casey Dunn

The post Sve teksture drveta u jednom prostoru appeared first on 42 magazin.

Više nije dovoljno samo da imate dobrog kuvara da biste otvorili restoran, danas vam treba i jedinstvena ideja koja objedinjuje više usluga istovremeno. S obzirom na to da je sve više onih koji su kancelariju zamenili kafićima ili restoranima i svoje radne sate uz laptop provode u ovakvim prostorima, potrebno je omogućiti uslove za te nove goste. Jedan ovakav prostor nastao je u zapadnom delu Amsterdama, a on primarno odaje počast starim tramvajima sa obnovljenog dizajna.

Rezultat ovih ideja je jedinstveno kreiran prostor dizajnerskog studija Modijefsky sa snažnim referencama prošlosti. Inspiracija za izbor palete materijala bili su, naravno, tramvaji, a boje novog enterijera su tu da donesu moderno doba, ali i da funkcionalno podele ovaj ogroman prostor od tačno 699 metara kvadratnih na različite zone.

Ono što i danas ostaje u odnosu na nekadašnji izgled zdanja jesu tramvajske šine. One su kao enterijerski element postale trend poslednjih godina, pa je u ovom projektu to bio nezaobilazan izbor koji se sam nameće kao obavezan. Metalna konstrukcija nastavljena je u formi luka koji ide oko bara, a integrisana svetla u njemu naglašavaju njegovu prostornu poziciju. Ovaj sjajan luk formiran od šina razbija monotoniju velikog prostora čineći ga dinamičnim. Bar je postavljen centralno u prostoru, pa je vidljiv sa svih strana dok podela prostora dozvoljava stvaranje intimnih zona za sedenje.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Tramvajske oznake i jezik korišćeni su kroz potpisivanje čitavog restorana, dok je nameštaj rađen po meri direktna asocijacija na starinski dizajn tramvajskih sedišta. Postavljena na preostale tramvajske šine, sedišta sa malim točkovima izgledaju kao da će svakog trenutka da kliznu niz šinu, što nije slučajno jer su na ovaj način dizajneri želeli da dodaju malo igrarije restoranu koja bi asocirala na samu vožnju tramvajem. Industrijske zavese sa jasnim kolor crtama razdvajaju prostor tako što formiraju predsoblje za one koji ulaze u restoran sa terase.

Ovo mesto osmišljeno je da bude i radno mesto tokom dana, iako je restoran i bar istovremeno, pa su omogućeni punjači sa ormarićima u kojima možete zaključati telefon ili laptop. Tu je i štampač za slučaj da se bavite administracijom, ali i foto-štand da se zabavite. Veliki sto sa ugrađenim USB portovima i utikačima postavljen je u radnoj zoni za prijatan radni dan u grupi.

Osim svega pomenutog, ovaj restoran ima i bazen, ali on nije ispunjen vodom već okruglim jastucima, sa plavom bojom svuda okolo, pa ovde možete da uživate u svom koktelu. Izrađen od plave gume sa odgovarajućim pločicama i tipičnom ogradom za bazen ovaj prostor ima i talasasta ogledala koja su jasna asocijacija na vodu.

Ime Kanarie Club takođe je osmislio dizajnerski studio, a ideja je bila da naziv bude razigran i prijateljski, da predstavlja klub kome svi mogu da se pridruže. Želja arhitekata i vlasnika bila je da ovo bude prostor za rad, ali i druženje sa prijateljima uz dobar obrok – jednostavno, ovo je mesto zamišljeno za sve.

Dizajn: Studio Modijefsky
Fotografije: Maarten Willemstein

The post Tramvaj u dizajnu enterijera appeared first on 42 magazin.

Nekako se čini da danas imamo tri osnovne potrebe – za dobrom hranom i pićem na prijatnim mestima, za dešifrovanjem Facebooka i Instagrama kao osnovnim alatima za marketing ili selfmarketing, zavisno od izbora biznisa, i poslednja je, naravno, najkompleksnija – što potvrđuje Urošev odgovor na poslednje pitanje – a mislimo na ljubav.

Pre pet godina bio si direktor Centra za kulturu u Knjaževcu, jednog dana si samo odlučio da sutra daješ ostavku i seliš se, zar ne?

Moram da kažem da to nije potpuno tačno. Da sam rešio da „sutra“ dam ostavku, pitanje je da li bih danas bio ovde ili
 i dalje na tom mestu. Tog dana rešio sam da „danas“ dam ostavku i bez ikakve ideje o budućnosti odmah napustim sve što sam gradio godinama. To je svakako najrizičnija i najveća odluka koju sam doneo u životu.

Do ključa uspeha nije lako doći, ali su koraci prilično poznati i jasni. Učenje, vežba, istrajnost, hiljade grešaka. Ali kada konačno dođete do ključa, faliće vam brava. Za ljubav je potrebno dvoje

Kada uložiš celog sebe u neki projekat i više od toga, a povrh svega veruješ u njega 
i on daje rezultate kao tvoj centar koji je prepoznala i prvi put u Srbiji finansirala Evropska unija,
 šta bude kap u čaši koja te natera da odustaneš i nastaviš dalje?
Centar za kulturu u Knjaževcu je u tih nekoliko godina postigao rezultate, tako jasne i nikada neizbrisive, da je glupo biti skroman. Uostalom, skromnost ne smatram vrlinom, bar ne u ovom društvu. Projekti sa EU, izložbe originalnih dela Salvadora Dalija, Gustava Klimta, svih najvećih jugoslovenskih slikara… Zatim, grandiozni koncerti svih najvećih zvezda Balkana… Naši najpoznatiji glumci sa svojim predstavama, folklorni ansambli iz celog sveta, rok bendovi iz Njujorka, slikari iz Italije…
 Uz sve to, ozbiljno organizovane i vođene sekcije najrazličitijih profila, koje su u svakom trenutku imale upisani veći broj
 dece od škola u gradu. Kada takav posao radite na način na koji sam ga ja radio, onda to ima ozbiljnu cenu,
 bilo da je merite kroz novac, prijatelje, porodicu, zdravlje… Iako je mnogo kapi različitog sadržaja prošlo što kroz grlo,
 što niz obraze – u tom trenutku nije postojala neka posebna kap. Jednostavno se tog dana mozak ubacio u šestu brzinu
 i doneo odluku, koju već treću godinu preispitujem svake noći. Na sreću, u poslednje vreme sa osmehom.

Kako je teklo dalje dok nije nastao sajt Gde i Kad?
Narednih mesec dana proveo sam u iznajmljenom „stanu“ na Dorćolu, za koji su me ubeđivali
 da ima 13 kvadrata. I danas sam siguran da je imao bar duplo manje. Telefon mi je bio pun kontakata raznih umetnika
 kojima sam bio domaćin u Knjaževcu i uvek sam razmišljao o tome kako sam sa mnogima toliko dobar da ih mogu zvati u pola noći kada mi bude bilo potrebno. Evo, prošle su tri godine, većina njih i dalje ne zna da živim u Beogradu. Jednostavno,
 nisam mogao da tražim pomoć. Tada je bukvalno u par dana nastao portal Gde i Kad. Ideja je bila jako jednostavna,
 a proizašla je iz mojih nekadašnjih čestih dolazaka u Beograd na razne sastanke. Obično sam ja bio taj koji bira mesto,
 a ja mesta nisam znao. Živimo u 21. veku, pa sam kapirao da je normalno da taj problem rešim pomoću interneta, ali ja tada nisam pronašao sajt na kome mogu videti lepe restorane ili kafeterije. Nalazio sam samo
 one sajtove koji se bave kafanama ili modernim mestima, gde izlaze mladi, a danas su nešto između kafane, kluba
 i diskoteke sa narodnom muzikom. Nemam apsolutno ništa protiv takvih mesta, ali sam tražio nešto drugo. Tog trena,
 kada sam zaključio da Beogradu fali takav portal, nacrtao sam ga na papiru, taj papir odneo momcima koji izrađuju
 sajtove, oni su za nedelju dana završili posao, ja za to vreme otvorio stranice na društvenim mrežama, podneo papire
 za otvaranje agencije i već narednog ponedeljka je sve funkcionisalo. Sajt i danas izgleda isto kao i probna verzija
 koju sam prvi put pogledao i odobrio.

Puno sam osvajao u životu. Vreme je da prestanem sa osvajanjem i trčanjem za nečim što, kada ga stignem, promeni svoj oblik

Beograd na prvi pogled ima raznorazna mesta, ali kada se sve filtrira, ostaju biseri
 koji pariraju svetskim standardima po atmosferi, gastronomiji, dizajnu enterijera i muzici. Kako se oni pronalaze?
U Beogradu definitivno postoje mesta koja pariraju svetskim standardima, i jako mi je drago da vidim da ta mesta rade sve bolje, a da se fine dining koncept polako prihvata u našem glavnom gradu.
 Čini mi se da su ti standardi u Beograd stigli nekako odjednom i da on nije bio spreman za njih.
 Možda je i to normalan proces. Nije isključeno da sam ja to doživeo na pogrešan ili jednostavno na drugačiji način zbog manjka znanja i iskustva. Ipak, u Beogradu postoje mesta poput Madere, Franša ili Kluba književnika, ali ja za njih znam tek par godina. Nije realno da ja ocenjujem takve institucije. Na kraju krajeva, moja agencija bazira
 se na znanjima iz marketinga i samo ljubavi prema gastronomiji.

Koji lokal te je posebno iznenadio u poslednje vreme, da si pomislio da toga nikada neće biti u Beogradu?
Definitivno Mandala. Jedan od retkih restorana koji ima vrlo jasnu priču i koja ne spada samo u hranu, ili samo u pića, ili u nešto što je trenutno moderno. U njemu ima puno povezanih stvari koje čine neki lifestyle potreban Beogradu. Atmosfera, duhovne vrednosti, fantastičan veganski meni (u kome ne znam šta mi se više dopada, iako nisam vegan), detalji u restoranu, hrana koja stiže direktno sa farme, prodavnica organske hrane u okviru restorana, terasa sa 
jednim od najlepših pogleda koje sam video u Beogradu i nešto što mogu da opišem kao mir.

Osim portala Gde i Kad paralelno vodiš agenciju koja nudi usluge promovisanja putem socijalnih mreža.
 To je došlo spontano ili kao finansijska potreba u tom trenutku?
Sajt (portal) jeste i dalje svakako baza svakog biznisa na internetu, ali je sve jasnije da ogroman broj ljudi kao pretraživače koristi društvene mreže i da se na bilo koji sajt odlazi baš preko društvenih mreža. Danas baviti se ovakvom vrstom posla 
i imati sajt a ne koristiti društvene mreže jeste kao namigivati devojci u mraku, ti znaš šta radiš, ali niko drugi to ne zna.
 Da bismo razvili naš biznis, morali smo da razvijamo i naše stranice na društvenim mrežama. To je podrazumevalo mnogo guglanja, mnogo čitanja, puno odlazaka na sva moguća predavanja, seminare, kurseve. Onda smo jednog dana dobili pitanje: „Vi to mnogo lepo radite, da li hoćete i za nas?“, i tako je krenulo. Od posećivanja kurseva došli smo
 do toga da, između ostalog, danas i držimo kurseve. Ove jeseni je naša agencija učestvovala u projektu Regionalne agencije za razvoj istočne Srbije, koji je podržala Razvojna agencija Srbije, u kome je kroz naše prezentacije,
 kurseve i radionice prošlo preko 300 zadovoljnih učesnika, a uskoro će svetlost dana ugledati i jedno štampano izdanje koje će biti od pomoći svim početnicima u ovom poslu.

Community manager je relativno novo zanimanje kod nas, iako potreba za njim postoji mnogo duže nego što ono postoji, šta ono podrazumeva u tvojoj firmi, tj. kako ga ti definišeš?
Najveća promena koja se desila u marketingu jeste to što je komunikacija postala dvosmerna. Ranije, kada pustite reklamu na TV-u ili radio-stanici, ili objavite članak u nekom magazinu, to je to. Nemate povratnu informaciju. Možda je dobro, možda je loše, ali to je kraj procesa i onda čekate efekte. Sada 24 sata dnevno komunicirate sa svojom publikom. Oni koji misle da to podrazumeva da odgovorite na pitanje „od koliko radite“ sa „od osam“ neće uspeti u tom poslu. Oni koji ukapiraju da je cilj da svojom objavom nateraju potencijalne kupce ili klijente da pošalju poruku, a da je zvuk poruke trenutak istine kada posao tek počinje imaju šanse u zanimanju koje nije bez razloga jedno od najtraženijih na svetu.

Danas nije dovoljno samo razumeti kako funkcioniše Facebook da biste nekog zastupali, već i filozofiju i njegove poslovne ciljeve, zatim estetiku, način komunikacije i sl. U čemu se razlikuju, a gde poklapaju realan i online social marketing?
Ja iskreno često nailazim na mišljenja ljudi koje jako poštujem, a potpuno su suprotna od mojih po tom pitanju. Glupo je reći da se ovim poslom možete baviti bez ikakvih znanja iz tradicionalnog marketinga. Ali morate imati i osnovna znanja iz istorije, dizajna, fotografije, novinarstva i psihologije. Digitalni marketing funkcioniše po potpuno drugačijim, često i suprotnim pravilima od tradicionalnog, a opet, baš zbog toga, nekad mi se čini da je lakše obučiti nekog ko ništa ne zna od nekog ko se godinama bavio tradicionalnim marketingom jer mnoga znanja iz tog segmenta postaju neznanja kada pređete u digital, a jako je teško odbaciti principe po kojima nešto radite dugo. Ja sam imao sreću da me je životni put vodio tako da sam završio Fakultet primenjenih umetnosti, da sam se godinama bavio dizajnom, vodio štampariju koju sam nasledio od oca, u kojoj sam pravio i vizit-karte za automehaničare, ali i da sam među klijentima u jednom trenutku imao kompanije kao što su Moschino, Paul Smith, Voile Blanche, da sam kratko bio i urednik radio-stanice, pored već najbitnijeg posla u Centru za kulturu. Taj ludi skup iskustava i osećaj za lepo koji sam nasledio od majke i oca bili su temelj nadograđivan učenjem poslednjih godina.

Jeftino a dobro ne postoji i ne mogu da razumem da neko stvarno misli da će prevariti ceo sistem uz pomoć nekoliko sekundi guglanja i 200 dinara

Tvoja firma danas ima oko tridesetak klijenata kojima vodite stranice, kako to uspevate s obzirom na to da to zahteva celodnevnu posvećenost jer Facebook je živa stvar koja mora da se prati u realnom vremenu i deluje u skladu sa tim?
Na jedini mogući način. Apsolutnom posvećenošću svakom klijentu, neprihvatanjem većeg broja poslova od onog koji smo sposobni da obavimo i najboljom mogućom organizacijom. Prevazišli smo problem koji inače imaju velike agencije, a to je da rade po difoltu i da im stranice klijenata liče jedne na druge. Nekoliko nas se bavi početnim postavljanjem strategije nastupa, fotografije rade različiti fotografi, tekstove pišu različiti ljudi i na kraju stranice vodi opet više nas, a ponekad se i menjamo, ukoliko dođe do zasićenja.

Explore Feed je nedavno uveden i to je mnogima izgledalo kao social apokalipsa, kako si ga ti video i kako ste reagovali na novonastale uslove?
Explore Feed je samo eksperiment koji je Facebook uveo u nekoliko zemalja, među kojima je i Srbija. Taj eksperiment ne bi trebalo da traje predugo i pretpostavljam da će se nakon toga sve vratiti na staro. Postoji i mogućnost da se, ako pokaže dobre rezultate, uvede u sve zemlje, ali ja u to ne verujem. Sa druge strane, nama to uopšte ne smeta jer smo agencija koja voli da uči i usavršava se, a Facebook je tu da nam uzima novac za to što nam pruža. Samim tim to znači da oni nikada neće uvesti nešto što je nemoguće koristiti i na taj način izgubiti ljude od kojih zarađuju. Promene u digitalnom marketingu dešavaju se na dnevnom nivou i oni koji to ne mogu da prate izgubiće trku, a njihovi klijenti preći će kod onih koji prate, uče i usavršavaju se. Takvo čišćenje donosi i zdraviju i ozbiljniju konkurenciju, a samim tim će i klijenti dobijati kvalitetnije odrađen posao. Ništa strašno, naprotiv.

Danas je sve u brojkama, lajkovima, foloverima, šarovima i to je ono po čemu je većina počela privatno i poslovno da meri ljude/stranice. To ima svoju cenu i može da se kupi. Tvoje mišljenje?
To ima dve cene. Prva je jako mala, a to je sama kupovina pratilaca i lajkova. Bukvalno za par stotina dinara možete kupiti na hiljade pratilaca. Ja sam se nekako celog života vodio onim da jeftino a dobro ne postoji i ne mogu da razumem da neko stvarno misli da će prevariti ceo sistem uz pomoć nekoliko sekundi guglanja i 200 dinara. Nakon te male cene dolazi ona visoka cena koju plate ovi lakoverni koji to i urade, i to čim postave prvi naredni post i on krene da se prikazuje novim pratiocima, koji u realnom životu ne postoje, koji ništa od njih neće kupiti, koji neće postati novi klijenti, ali će zauzeti ogroman procenat u broju profila koji su videli njihovu objavu. Najjednostavnije rečeno, broj stvarnih ljudi koji će videti njihove buduće postove će od tog trenutka biti mnogostruko manji. Onda tek počinju muke, a završavaju se obično, opet u Googleu uz pitanje „How to remove fake followers?“ Da tu ne bude kraj mukama, uglavnom ne postoji jednostavan odgovor na ovo pitanje.

Najveća promena koja se desila u marketingu jeste to što je komunikacija postala dvosmerna

Da li znaš da prepoznaš fake i prave brojke i kako?
Ljudi koji se aktivno bave ovim poslom uglavnom mogu da ih prepoznaju već na prvi pogled. Ja znam koliki je otprilike realan broj ljudi koji može da prati određenu vrstu restorana, ali i drugih biznisa. Znam koliko je vremena za šta potrebno, znam koji način rada donosi pratioce a koji ne, na kraju znam i kako uglavnom izgledaju fake profili, kakva su im imena, kakve profilne fotografije, kakav sadržaj – pa jednostavno pregledam samu stranicu koja me interesuje i njene pratioce. Sa iskustvom i informacijama dolazi i mogućnost da bez provere odmah ukapirate neke stvari, ali vam mogu pomoći i razni alati preko kojih možete na primer otkriti da je 60 odsto pratilaca neke naše narodne pevačice iz Konga, Ekvatorijalne Gvineje, Mozambika i Svazilenda

Šta bi savetovao onima koji počinju, šta je ključ online uspeha?
Do ključa nije lako doći, ali su koraci prilično poznati i jasni. Učenje, vežba, istrajnost, hiljade grešaka. Ali kada konačno dođete do ključa, faliće vam brava. Za ljubav je potrebno dvoje.

Facebook i Instagram su kao nove zemlje koje neprestano otkrivamo, šta ti je plan da osvojiš?
Puno sam osvajao u životu. Vreme je da prestanem sa osvajanjem i trčanjem za nečim što, kada ga stignem, promeni svoj oblik i nastavi da beži još brže. Ako nešto osvojim, to znači da je neko drugi pao, a živimo u zemlji u kojoj više ne smemo dozvoljavati da drugi padaju ni da se borimo jedni protiv drugih. Jako mi je drago što prvi put u životu radim posao u kome ima mesta za sve one koji ga rade dobro, pa mi je sasvim dovoljno da osvojim nova znanja i poverenje klijenata.

Gde vidiš sebe kroz nekoliko godina?
S obzirom na to da smo mi i dalje jako mala agencija u kojoj se dešavaju nepredvidive promene i da među klijentima pored restorana imamo i fakultete, klinike, kozmetiku, pekare itd., dok naši klijenti nisu samo iz Srbije, već i iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Italije i Amerike, ne mogu da budem siguran gde će me put voditi. Ono što znam jeste da sam se uvek kada čitam ovakva pitanja i vidim odgovor „Žena, deca, dvorište, pas, roštilj vikendom…“ pitao: „Pa dobro, zar ništa kreativnije nisi mogao smisliti?“, ne shvatajući da ništa kreativnije ,ali ni teže, od toga i ne postoji. Mislim da sam konačno to shvatio, i da, to je jedini način na koji vidim sebe.

The post Uroš Stanišić: Ne koristiti društvene mreže je kao namigivanje devojci u mraku appeared first on 42 magazin.

Nekada su to bili renesansni stubovi, zatim kao osnovni materijal dolazi beton jednostavnih linija, a danas su to industrijski elementi i kontejneri. Metalne kutije kao takve, one namenjene transportu robe, postale su apsolutni trend kada je reč o dizajnu. I to iz više razloga, prvo zato što ove module tipskih dimenzija slažemo kao dete kockice, a zatim prelazimo na sledeći nivo, otvaramo ih stavljamo klizna vrata ili prozore od poda do plafona. Ako ih stavimo jedan na drugi, dobijamo sprat, a sečenjem poda gornjeg kontejnera dobija se otvor za stepenište. Kombinacija je pregršt, sve što vam treba je malo para i mnogo igre.

Jedan takav projekat nastao je u Tahalu, mestu za rekreaciju u Teheranu, Iran, koje je tokom proteklih godina imalo izvanredan razvojni plan, a u skladu sa njim arhitektonski biro On Office dobio je zadatak da uradi Cub Club.

„Tokom ovog projekta susretali smo se sa brojnim izazovima kao što su posebni uslovi dizajna, vizije klijenata, finansijska i vremenska ograničenja i posebni zahtevi za izgradnju koje lokacija nalaže. Za vreme izrade shvatamo da mogućnosti i ograničenja postaju glavni uticajni faktori u procesu dizajna“, kažu nam arhitekte.

Metalne kutije kao takve, one namenjene transportu robe, postale su apsolutni trend kada je reč o dizajnu

Lokacija je već bila zacrtana, a njene prednosti i mane mogu da se pretpostave s obzirom na to da je reč o planinskom predelu. Načelo im je bilo da zadrže okruženje i vegetaciju kao nastavak projekta i njegov sastavni deo u koji se uklapa. Svemu dodaju i to da se nalazi na visini i ima pogled na grad.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Da to nije jedini problem sa kojim su se susreli dizajneri, saznali su već na početku jer je  Teheran za ovu lokaciju dao dozvolu za izgradnju lakih i privremenih objekata, pa su odgovarajuće rešenje za ovaj izazov pronašli u kontejnerima za transport. Stavka lake konstrukcije je rešena, a to je ubrzalo i sam proces izgradnje.

Da bi se smanjili troškovi, da bi se prirodno i veštačko okruženje uklopili i napravio dizajn samoodrživog objekta, ovo rešenje su kao pravo prepoznali i arhitekte i klijenti.

Kontejnerska arhitektura uzela je maha kada je reč o svetskim trendovima i po dizajnu, i po ekološkim tendencijama, pa je se kao alternativa za građevinske materijale pojavljuje na spisku svih onih koji su eko-savesni.

Kada se uzeli u obzir sve uslove i jedina potencijalna rešenja, tada su dizajneri i arhitekte počeli da rade na dizajnu. Uz minimalne promene u njihovom osnovom izdanju kontejneri su kao modularna jedinica postali glavi element projekta u arhitektonskom i konstruktivnom smislu. Čitavo područje na kome se nalazi objekat je 1.200 kvadratnih metara, iako to na osnovu fotografija možda ne biste pomislili.

Rezultat je objekat koji se segmentira na tri zone, istočna koju uključuju kafić i restoran, južna je mesto za kancelarije i uslužne delatnosti celokupnog objekta, dok je zapadna zona namenjena igri i spavanju. Gornji kontejner na istočnoj strani okrenut je da omogući pogled na grad. Otvoreni i zatvoreni prostori stvaraju traženu dinamiku ovog višefunkcionalnog zajedničkog prostora.

A kako kontejneri već u startu diktiraju industrijski stil, od toga se nije bežalo, već je to bila glavna vodilja dizajna enterijera. Što se savršeno uklopilo sa okruženjem na kome se objekat nalazi. Ne bi li razigrali celu priču, ofarbali su neke od kontejnera u jarke boje i time stavili tačku na projekat koji odnedavno radi aktivno.

Dizajn: On Office
Arhitekte: Roozbeh Ghaemmaghami, Mehrad Habibi, Sahar Zargar, Zeynab Abedi, Gilava Rohipour, Shabnam Khezeli, Saba Taghizadeh, Saeed Kabiri
Fotografije: Hamidreza Khansari, Zahra Behbahani

The post Nov život kontejnera appeared first on 42 magazin.

Ljudi sve više žude da svoj odmor provedu na nesvakidašnjim mestima. Zato za prenoćište biraju kuće na drvetu, apartmane na liticama, sobe na najneverovatnijim mestima u suludim okruženjima. Sve je podređeno borbi protiv dosade i želji da se dostigne nov nivo doživljaja tokom odmora.

Tako je farmer Martyn Steedman, videvši da je Ministarstvo odbrane Škotske objavilo aukciju za rashodovan helikopter ZA127 Sea King, pomislio da bi to mogao biti izazov za ljude koji bi voleli da provedu svoj odmor u nesvakidašnjem enterijeru.

Sve je podređeno borbi protiv dosade i želji da se dostigne nov nivo doživljaja tokom odmora

Kupio je helikopter za 7.000 funti u martu prošle godine i potpuno ga preuredio u apartman koji može da primi šestočlanu porodicu.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Osim dela za spavanje, postoji toalet s tuš-kabinom koja je smeštena u sonarnoj stanici, kao i mini-kuhinja koja zadovoljava sve zahteve višečlane ekipe spremne za provod.

Svi zidovi imaju odličnu izolaciju koja omogućava prisustvo gostiju i zimi i leti, a unutrašnjost je uređena u toplim nijansama drveta.  Posebna priča je autentičan kokpit koji ima mnoštvo dugmića i poluga, omiljen deo za decu koja prosto obožavaju da gostuju u ovom zanimljivom smeštaju.

Samo, nemojte da se nadate da ćete se otisnuti put nebeskih visina sa svojim novim apartmanom – za 150 funti par će u njemu moći da prespava, ali i da uživa u krajoliku koji posmatra sa zemlje. Ko još spava u helikopteru dok on leti?!

The post Helioglamping, nov nivo glamuroznog kampovanja appeared first on 42 magazin.

Sigurno znate šta znači reč oksimoron. A ukoliko ne znate, iako u slobodnom prevodu asocira na recimo spoj osam morona, ipak znači nešto drugo. Oksimoron potiče od grčke reči oksys, što znači oštar, i moros u značenju lud, pa je bukvalan prevod oštroumna ludost. Objašnjenje: to je posebna vrsta antiteze, odnosno paradoksa u kome se spajanjem protivrečnih pojmova stvara novi pojam, tj. nova slika. Ova stilska figura koristi se za opisivanje kompleksnih, iracionalnih stanja. Pošto smo prošli čas lingvistike i teoriju, vreme je za praksu i to u polju dizajna. Možda vam izgleda da stilske figure i enterijer ne idu zajedno, ali ima onih koji ih uspešno spajaju. Jer, kako je pisanje grana umetnosti, tako je i dizajn kao deo primenjene umetnosti njen rođak, možda ne najrođeniji i nisu često u poseti, ali ovaj projekat dođe kao prikaz njihovog susreta, recimo na porodičnoj proslavi pošto govorimo o baru, restoranu i podijumu za igru.

Koncept dizajna zasnovan je na opoziciji elemenata, pa svaki deo ima svoj kontrapar

Oksimoron, što je i naziv ovog mesta, jeste, kao što smo već rekli, spoj pojmova kontradiktornog ili suprotnog značenja. Ime bara budi inuitivnost kod arhitekata jer je klijent želeo da stvori mesto koje se poigrava sa dualitetom i mešavinom suprotnosti: muškarac-žena, belo-crni, dan-noć. Pa je tako po programu da u sumrak pored hrane i pića bude burleska za atmosferu zabave i plesa.

Ovaj prostor je staro skladište, kao mesto sa već neverovatnom strukturom, a arhitektonski tim želeo je da to zadrži i još više naglasi. Kako bi to uspeli, koristili su intenzivno crvenu boju da određene zone unutar prostora.

Koncept dizajna zasnovan je na opoziciji elemenata, pa svaki deo ima svoj kontrapar. Četiri ogromna neonska tela na ulazu postavljena su kao dobrodošlica u sva četiri ćoška u prostoru. Kontrastni parovi šalju jasnu poruku u formi oksimorona: nikada – uvek iznova, mir-snaga, sveto-pakleno, javno-tajno. I polazna tačka dizajna i želja klijenta bili su vrlo jasni.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Dva luka okružuju centralni prostor na dvostrukoj visini i služe kao pozadinska scenografija sačinjena od dva velika bara. Odmah pored belog luka nalazi se bar El Mama koji je duhovit, udoban sa detaljima od drveta i mnogo vegetacije. Na suprotnom kraju nalazi se bar El Papa na crnom luku kao noćni kontraodgovor, on je industrijski, sa metalnim elementima.

Na svakoj strani gde je postavljen bar zamišljene su konstrukcijske platforme na različitim visinama, koje su povezane sa velikom binom, pa ovako koncipiran prostor ostavlja više putanja kojima se ljudi mogu kretati u istoj prostoriji. Ove platforme, koje kao i ostali elementi imaju suprotne forme, stvaraju dve vrste prostora – onaj privatniji, takozvani skriveni bar, i deo koji je rezervisan za javne nastupe i događaje.

Različiti nivoi, klupe i barovi zapravo su okvir centralnog mesta tokom večeri, a to je podijum za ples.

Prilikom odabira materijala arhitekte i dizajneri držali su se početnog koncepta, pa su i oni potpuno kontrastni. Drvo visokog sjaja u formi zidne obloge potpuno je suprotno od keramičkih mozaika na podu, kao i mediteranski stil koji se oseća u vazduhu sa metalnim hladnim industrijskim segmentima.

Kako je pisanje grana umetnosti, tako je i dizajn kao deo primenjene umetnosti njen rođak, možda ne najrođeniji i nisu često u poseti, ali ovaj projekat dođe kao prikaz njihovog susreta

‒ Mislim da smo uspeli u onome što je bilo početna ideja. Da stvorimo prostor kontrasta. Kontrasti kao takve jesu beskonačne, pa nam je bilo lako da realizujemo ovu ideju ‒ kažu iz arhitektonskog biroa.

Ovako izgleda kada se oksimoron primeni na dizajn enterijera, a onda ovaj prostor treba da pozove suprotne socijalne, rasne, polne, starosne i druge grupe da se u njemu okupe i stvore nov jedinstveni pojam jedinstva i to uz dobru hranu, piće i muziku. Možda na podijumu za ples.

Dizajn: El Equipio Creativo
Fotografije: Adria Goula

The post Oksimoron – kafić u kom se sreću suprotnosti appeared first on 42 magazin.

Jovana je balerina i tako je znaju svi u gradu. Studirala je na FDU, a zatim na baletskoj akademiji u Kanu, igrala u Narodnom pozorištu, živela i radila u Splitu, Vašingtonu, Tuluzu, putovala svetom, a usput je sasvim spontano počela da se bavi modelingom, pa su je domaće dizajnerke kao što su Ana Ljubinković i Dragana Ognjenović uzimale za svoje zaštitno lice. Zatim na to dodajte glumu u Ateljeu 212, na filmu, a reklame, muzički spotovi i naslovne strane svakako idu uz to. Za sebe skromno kaže da je svetski putnik koji je jednostavno imao sreće, a mi kažemo da kada sve ovo što znamo o njoj ostavimo sa strane, ona je jednostavno kul kada je upoznajete. Čuvena slika Edgara Degasa bila je okidač kada je imala tri godine i rekla svojim roditeljima da će ona biti balerina sa slike kada poraste, i tako počinje njena prva strast. Danas ih ima nekoliko, pa je rešila je da ih sve spoji na jednom mestu i podeli sa drugima. Adresa je Jevremova 25, a na njoj žive umetnost, moda, arhitektura i dizajn, balet i restoran s neobičnom hranom i milanskim aperitivom od 18 do 20 časova svakog dana. I to je samo početak naše priče.

J25 store se složio sam od sebe, svi dizajneri se na neki način uklapaju sa onim drugim. Imam ludu sreću da su baš ti divni, talentovani ljudi moji ljudi

Jevremova25 je jedinstven lifestyle concept store koji objedinjuje umetnost, modu, arhitekturu i dizajn, balet i neobičnu hranu na jednom mestu. Kako je nastala ideja da sve to složiš u jednom?
U ovom prostoru se već duži niz godina nalazio Arts&Crafts Concept, kreativni studio mog tate Bratislava Mirosavljevića, dizajnera nameštaja i enterijera. Ovde je izlagan nameštaj, zakazivali su se sastanci, crtali projekti i osmišljavali enterijeri kroz koje svakodnevno svi mi prolazimo u Beogradu. Bar je nekako bio obavezan, a ideja o restoranu rodila se iz tatine ljubavi prema kuvanju. Počelo je kao okupljanje za komšije i prijatelje svakog petka, a sada napokon prerasta u pravi restoran.
Prošle godine odlučili smo da moj Backstage Dance Store preselimo u Jevremovu, to je zapravo prva ikada prava prodavnica profesionalne baletske i plesne opreme kod nas – u smislu profi uvoznih brendova. Narednih meseci smo razmišljali, slagali ideje i napokon smislili da spojimo sve ono što smo mi kao individue, porodica, umetnici.

[See image gallery at 42magazin.rs]

 Ko su ljudi zbog kojih je nastao ovaj jedinstven prostor, kome je namenjen?
Prostor je namenjen svima, ali znamo da će se dopadati onima koji imaju ukusa za piće, hranu, modu, umetnost… za one koji su putovali i videli, onima kojima nedostaju ta putovanja dok su u Beogradu.

 Borosane, Boromine, Startasice i Polaroid kamere jesu ono čega smo se prvo uhvatili u prostoru, a ne sumnjamo da će i drugi. Šta je vodilja kada praviš selekciju brendova za radnju?
Ja već godinama, namerno ili ne, vučem neku nit između Beograda, Zagreba, Splita… iako sam veliki nomad, uvek me vuče ovo naše more, šarenilo, spoj kultura, tako sličnih, a opet različitih, Tašmajdan, Zrinjevac, dalmatinsko sunce, miris detinjstva. Povratak Borova u Srbiju, Startasice i Borosane na nogama Beograda biće jedan od mojih najvećih uspeha, znam to već sada. Kad biste samo znali koliko osmeha smo već stavili na mnoga lica.

Šta je tu još od brendova?
Yugochic, Mihska, People Like Us, Bleyzer, Borovo, Kalis (nakit), NV nakit, Dream Light Design, Selma Starfinger, Cocopat, Little Wonder Jewelry. J25 store se složio sam od sebe, svi dizajneri se na neki način uklapaju sa onim drugim. Imam ludu sreću da su baš ti divni, talentovani ljudi moji ljudi. Biram stvari koje ne možete naći tako lako negde drugde, biram stvari koje meni nedostaju, biram brendove iza kojih stojim.

 Šta želiš da ljudi dobiju osim onoga što su kupili po odlasku iz Jevremove25?
Jevremova25 nije samo mesto kupovine. Nadam se da će ljudi iz nje izaći sa delićem svih naših energija, a tamo ih ima mnogo, različitih.

U planu muzičI događaji, izložbe, tematske večeri… Kako će izgledati ovaj prostor u budućnosti?
Jevremova25 kao prostor nudi mnogo opcija, ne želimo se ograničavati niti previše najavljivati. Dokle god je umetnosti, mode, muzike, dobre hrane i pića i, naravno, našeg jedinstvenog aperitiva, svi će se dobro provoditi.

The post JOVANA MIROSAVLJEVIĆ: Iako sam nomad, uvek me vuče ono naše appeared first on 42 magazin.