Aleksandar Mitrović  je beogradski muzičar poznat javnosti pod umetničkim imenom Acart. Ovaj sevdah džez gitarista muzikom se bavi od ranog detinjstva, a diplomirao je na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Nastupao je više 1.500 puta (oko 200 svirki godišnje) i sarađivao sa mnogim afirmisanim muzičarima, kao autor – kompozitor, aranžer, tekstopisac i gitarista – objavio je albume Ćiril Method i Studio Sessions za izdavačku kuću Lampshade Media Records, a novim singlom, u kojem se pojavljuje i kao pevač, i spotom – Kona najavljuje nov album Hommo ludens (Čovek koji se igra).

Aleksandre, imate zanimljiv pseudonim ili umetničko ime, po zvučnosti asocira na Mocarta, poznatog po veličanstvenoj igri notama. Sudeći po vašem dosadašnjem radu, ali i prema nazivu vašeg novog albuma, Acart se takođe igra – notama, muzikom, žanrovima. Čime se još igrate?
Volim da se poigravam životom u celosti. Pored toga što mu na duže staze sa ozbiljnošću pristupam, dajem sebi za pravo da se poigravam gotovo svakim njegovim trenutkom i da od „uštogljenog“ momenta napravim skerco. Time kvaziozbiljnim životnim tonovima šeretski guram prst u oko i ostavljam svoj spadalački pečat. Apsurdujem strogost datog momenta podižući okolnu vibraciju. Jer svaki naizgled bitan ili stresan trenutak neumitno gubi svoju oštrinu u ogledalu večnosti. Volim krajnosti – najdublju emotivnost, krajnju patetiku i zamišljenost, kao i inteligentan humor ili čak klipove sa YouTubea gde nervozni majstor popravlja tamića…

Vaša autorska muzika je fuzija onoga što se zove world music, fanka i džez roka. Uz vaše ime stoji sevdah gitarista. Kako ste u sebi otkrili sevdah i spojili ga s gitarom? Kako vas je privuklo svekoliko balkansko muzičko nasleđe?
Moja muzika je spoj mene sa sobom – onoga što sam bio i jesam sa onim što postajem. I to je magija! Kao i sam život. Deo Bećkovićevog stiha kaže: … koji si ti i prema kome svi idu da se sretnu sa sobom… A žanrovi koje pominjete predstavljaju interesovanje u kombinaciji sa zagrevanjem stolice u nekom trenutku razvoja i posvećivanja jednog dela života nečemu što kao koprena lebdi iznad nas. Sevdah, tj. sevdalinka je moja duša. Nisam ga ni otkrio rano, već u odraslim danima, ako takvi uopšte i postoje. Nekad mislim da je taj žanr samo za mene nastao ili da sam ga ja nekad davno rukom srca pisao sebi. Savda znači ljubav. Osećam najdublju sponu sa sevdalinkama, ali i sa izvornom muzikom uopšte – bilo da su to tonovi srpske frule ili jermenskog duduka. Bilo da je to glas Sezarije Evore ili raštimovana gitara Roberta Džonsona. U meni to u čitavom i nepreglednom spektru emocija dira neki nukleus ljudskosti i ljudskog. Posipa tanani melem na srce. Balkansko kulturno nasleđe (bliže poznajem samo muzički i nešto literarnog fundusa) čini kompresovanu energiju i srž iskustva čovečanstva. Već stotinama hiljada godina. Čovek koji traži sebe teško da može da se odupre frekvenciji sebe i svoga. U mom slučaju bi to delovalo kao neprirodna i isfolirana deonica na koloseku života. Verujem da za svakog ima svašta interesantno u toj rukoveti vekova, ali je poenta neodustajanje od traganja.

U umetnosti sam tankih nerava za opšta mesta i univerzalna rešenja. Kompromise u poeziji ne pravim jer se vodim samo ličnom estetikom i dušom, a u muzičkom stvaranju su kompromisi retki i to samo iz poslovnih razloga ili radi nekog specifičnog i konkretnog učinka

Osim što preplićete i mešate različite žanrove, jedan od vaših autorskih manira jesu muzički citati. Recimo, na vašem drugom EP Studio Sessions je numera Detlić, u kojoj citirate Peru Detlića, crtanog junaka generacija X i Y. Šta time želite da postignete? Kako ljudi reaguju na ono što im već dugo stoji u uhu i svesti?
To mi je bilo neodoljivo slatko i vrcavo za uraditi. Posebno zato što je tema tog crtanog filma u preplitanju sa temom Well, You Needn’t Telonijusa Monka, koju sam obrtao još na akademskoj džez fazi. Bio mi je zanatski izazov da to organski spojim, i da završim bridž na balkanski način. Želim da prenesem humor i sarkazam jezika na muziku često i razlozi su pre svega blago sebični – da bendu i meni bude zabavno dok sviramo. Kolateralna šteta je da i publika to istinski voli i prepoznaje kao maleni deo sebe. Ili bar deo sebe dok je bila malena. Uostalom, profesor kontrapunkta na akademiji je govorio nešto čega se svakodnevno setim: „Vidite, publika voli da prepoznaje, a ne da upoznaje…“ Možda se zato moja muzika slabo svira po svadbama:).

U numeri Kona osavremenili ste aranžman ljubavne pesme nalik na sevdalinku Oči moje, kletvom bih vas kleo, delo pokojne domaće harmonikašice Radojke Živković. Kako ste se setili Radojke? Postoje li još neki izvođači čije etno-nasleđe ne bismo smeli da zaboravimo?
Kupila me je Kona lično, tj. sevdalinka pod nazivom Oči moje kletvom bih vas kleo. Tačnije – razbila me je! Posebno Mostar Sevdah verzija. Sudbina mi je sasvim slučajno kasnije dodelila da za magazin, sa kojim kao kolumnista sarađujem, napišem recenziju najnovijeg albuma ovog sastava. Inače, posle ove verzije otkrio sam i Safeta i Nedžata i ostale koje su prethodile decenijama unazad. Kupila me je priča, emocija i muzička ekspresivnost. Kada sam pristupio radu na pesmi, odlučio sam, kako bih dobio prava za korišćenje pesme, da potražim autora kompozicije i našao Radojkine sinove kao naslednike. Jedan od dvojice sinova mi je dozvolu poslao čak iz Australije. Mislim da ima na desetine kvalitetnih izvođača koji se više nego retko pomenu u nekoj radijskoj emisiji ili, još ređe, na televiziji. Vrlo često tako i otkrijem neko važno i veliko ime za koje se praktično i ne zna a čija dela često živimo.

U Koni prvi put i pevate. Čime ćete nas još iznenaditi u vašoj novoj muzičkoj igri?
Tako je. Već desetak godinama pevam na raznim nastupima, ali je Kona prva zvanično objavljena pesma koju, osim gitarom, donosim i glasom. Upravo sam objavio kompoziciju Lament. Muzička meditacija napojena setom i melanholijom, a koju su tonovima začinili neverovatni muzičari. Uskoro će biti izdat i autentičan duet sa jednim od najkvalitetnijih ženskih vokala sa naših prostora – Saškom Janx.

Volim krajnosti – najdublju emotivnost, krajnju patetiku i zamišljenost, kao i inteligentan humor

Nastupali ste sa mnogim bendovima i izvođačima, poput Dada Glišića, Milene Vučić, Željka Vasića, Bokija Miloševića…, vaš album Ćiril Method producirao je Marko Louis, a spot Kona režirao je Dragan Jereminov, koji sarađuje sa Markom, Božom Vrećom i Vasilom Hadžimanovim. Sam krem balkanskog world musica. Šta su vam donele te saradnje? Koga biste još izdvojili na regionalnoj ili srpskoj sceni, i ima li muzičara sa kojim niste sarađivali a jedva čekate?
Ovi ljudi su, pre svega, divne i sadržajne osobe. Posvećene, kvalitetne i kreativne, često sa sličnim ljudskim problemima i nadanjima. Oni bratski pomažu jedni drugima i samim tim ubrzavaju razvoj regionalne muzičke bajke i kulture. A ima ih još sijaset koji zaslužuju ove epitete. Lično, mnogi su oni sa kojim bih želeo da sarađujem ili ću sarađivati. Iz karmičkih razloga ne bih želeo da otkrivam, ali se unapred radujem zajedničkom igranju.

Osim što se bavite muzikom, autor ste satiričnog muzičkog bloga Praktikum za muzičare 22. veka, gde ironijom bojite tekstove, i pišete muzičke recenzije u world music časopisu Ethnoumlje. Šta propuštate kroz ironiju? Šta vam smeta?
Malo toga u našim životnim iskustvima nije pogodno za ironisanje. Za mene je to način funkcionisanja sa ljudima, terapija, intelektualna igra, razmahivanje mašte na svakom koraku, viđenje života i pojava. Imam ceo demo-album sa parodijama domaćih pesama. To su mi i bili prvi zvučno zabeleženi koraci u muzičkom kreiranju. Jednostavno, moja iskrena potreba za raznim oblicima humora je ogromna. Kada gledate očima ironije, sve vam smeta. To jest u svemu nalazite zrno smetanja koje bi vam raspirilo maštu. Tako da to i ne predstavlja smetanje samo po sebi nego stvaralačku varnicu. Najviše je toga što mi ne smeta i na čemu sam zahvalan i mislim da je to dobra baza za življenje.

Sevdah, tj. sevdalinka je moja duša. Nisam ga ni otkrio rano, već u odraslim danima, ako takvi uopšte i postoje. Nekad mislim da je taj žanr samo za mene nastao ili da sam ga ja nekad davno rukom srca pisao sebi

Objavili ste i knjigu poezije Simfonija kiša. Recite nam nešto o toj vašoj strasti, talentu, poeziji. O čemu imate potrebu da pišete, a šta volite čitate? Hoćete li nešto skoro objaviti?
Moja strast ka poeziji ima istu vibraciju poput one prema sevdalinkama. Lirsku narodnu poeziju čudesno volim, a uz nju i Šantića i Dučića, pesnike iz mog Smedereva i mnogo druge… Poezija je duhovno čišćenje, literoterapija sa ogromnim učinkom. Pišem je bez ambicija i težnji za karijerom u pisanju. Simfoniju kiša objavio sam pre desetak godina, i nekoliko godina posle toga u najvećem procentu završio i narednu knjigu koja čeka svoj trenutak da u javnosti osvane. Inače, obavezno pišem uz muziku. Pišem moderno, bez rime, i volim da bude osvežavajuće i sa mnoštvom poliumetničkih slika u svakom stihu. Čitalac, mislim, ima priliku da među tim stihovima nalazi emotivnu toplinu u lebdenjima nad nesvakidašnjim slikama. U umetnosti sam tankih nerava za opšta mesta i univerzalna rešenja. Kompromise u poeziji ne pravim jer se vodim samo ličnom estetikom i dušom, a u muzičkom stvaranju su kompromisi retki i to samo iz poslovnih razloga ili radi nekog specifičnog i konkretnog učinka. Inače, na mnoge knjige, kao i na filmove i muziku, vraćam se više puta u roku od nekoliko godina. Čitam najčešće poeziju jer me munjevito takne, podstakne i ostavlja neograničen prostor za izmaštavanje pročitanog. Inače, u poslednje vreme sam prezauzet i prebrz za čitanje i češće slušam predivne audio-knjige.

Šta još inspiriše vašu igru notama i rečima, te vaš angažman u različitim poljima umetnosti?
Inspiracija leži u svemu, a kvalitet posmatrača da je pronađe. Život i njegova raznolikost, priče – tople ljudske ili preostale iz naroda, razgovor, naučna emisija ili neko čudesno saznanje. Nekad samo reč… Ipak, muzika mi je oduvek bila najveća inspiracija. Bilo da je to samo fraza Čet Bejkerove umiruće trube, strasni Rahmanjinov ili slikoviti Dedić. Nisam imun na muziku.

Osećam najdublju sponu sa sevdalinkama, ali i sa izvornom muzikom uopšte – bilo da su to tonovi srpske frule ili jermenskog duduka. Bilo da je to glas Sezarije Evore ili raštimovana gitara Roberta Džonsona. U meni to u čitavom i nepreglednom spektru emocija dira neki nukleus ljudskosti i ljudskog. Posipa tanani melem na srce

Kada ćete objaviti album i u kom formatu?
Treći album koji nosi radni naziv Homo Ludens, tj. Čovek koji se igra, uveliko spremam sa odličnom, posvećenom i nemalom ekipom saradnika. Imajući u vidu mnoge faktore, voleo bih da ovaj album privedem kraju ove godine. Svakako će biti objavljen digitalno, kao i prethodna dva, ali voleo bih da ovu priču imam i u štampanom, CD izdanju. Svakako i da bi publika na koncertima i festivalima mogla sa nečim konkretnim u rukama da ode sa svirke.

I za kraj – šta je za vas smisao života?
Najteže pitanje nikako da dobijem na početku razgovora, kada me još nije zagušio sopstveni jezik :). Smisao su ljubav, lični razvoj i spoznaje. Smisao je sam životni put i ostaviti nešto iza sebe na tom putu. Smisao života je život.

The post Aleksandar Mitrović Acart: Nekad mislim da je sevdah samo za mene nastao appeared first on 42 magazin.

Sara Radojković je dramaturškinja po struci, ali se oduvek trudila da pisanje usavršava u što više žanrova, pravaca i formata. Kaže da je, što se pisane reči tiče, ona jedan pravi multipraktik – radila je u brojnim redakcijama kao novinarka, u agencijama kao kopirajterka, pisala je za pozorište i film, zanima se za pisanje scenarija za VR i igrice, a mi smo je pozvali da nam priča o njenoj najnovijoj knjizi baš sjajne poezije – Vežbanka za strah.

Sonja je po struci arhitekta, ali je svi znaju kao ilustratorku. Živi u Parizu, ali s vremena na vreme svrati u rodni Novi Sad ili Beograd kako bi ispromovisala neki svež, genijalan i vizuelno bogat ilustratorski projekat. U jednoj od takvih akcija uspela sam i da je uhvatim – zajedno sa Sarom, ona je koautorka pomenute knjige Vežbanka za strah. Dok nas je Sara omađijala rečima, Sonja je to uradila svojim sada već prepoznatljivim ilustratorskim stilom.

Saro, kažeš da si multipraktik kada je o pisanju reč. Kako takva karijera izgleda?
S jedne strane je uzbudljivo, ali, s druge strane, nisam sigurna da je to najbolja poslovna strategija (smeh). Čini mi se da živimo u vremenu poslovnih niša i da ljudi koji se opredele za usavršavanje u jednom smeru brže dolaze do uspeha. Uspeli su da se profilišu i postanu prepoznatljivi. Ne znam koliko ja mogu da budem prepoznatljiva kao multipraktik (smeh).

Sonja, ti, takođe, radiš dosta raznovrsnih projekata.
Jeste, ja sam ilustratorka, čini mi se da ljudi najpre prepoznaju mape gradova koje sam radila, ali sam i dizajnerka brendiga ili vizuelnih identiteta, pozivnica za venčanja, radim sa dosta različitih klijenata… Držim radionice…To je do osobe, čini mi se. Neko prosto hoće da koordinira različite stvari, neko ne. I to je sve u redu.

Meni je totalno okej da se još uvek pronalazim u raznim poslovima

Nedavno sam dobila ponudu da uredim jedan Instagram profil, što se meni dopalo. Tako da odjednom postajem i neka vrsta content kreatorke. Uzbudljivo!

Kada je reč o Vežbanci za strah, čini mi se da vas je tu spojila crta zajedničkog interesovanja za ženska pitanja. Saro, ti si pisala o problemima s kojima se kao žene susrećemo u današnjem društvu, dok je Sonja imala nekoliko projekata na slične teme. Meni je omiljen Kakva ženska, knjiga koja govori o ženama iz 19. i 20. veka koje su na našem području ostavile istorijski trag.
Sara: Da nije bilo knjige Kakva ženska, verovatno ne bih bila upoznata sa Sonjinim radom. Upravo tako sam je otkrila i napisala članak o njoj. Kada sam razmišljala o objavljivanju knjige poezije i crtežima koji tu poeziju prate, pomislila sam kako bi bilo dobro da te dve stvari budu u konrtapunktu. I setila sam se Sonje, kao devojke koja se bavi nekim ozbiljnim pitanjima, ali na jedan lep, drugačiji i krajnje prijemčiv način. To mi se baš dopada.
Sonja: Kažu mi često da je to što radim „ženskasto“. Ne znam da li je to zaista tako, ali nemam problem sa tim. Za mene je to jedan lični stil izražavanja, a percipiranje istog ostavljam svima ostalima. Otvorena sam za konstruktivne komentare (smeh).

View this post on Instagram

morning faves

A post shared by Dunja Jovanović (@third_girl) on Feb 10, 2019 at 12:03am PST

Važbanka za strah je prepuna divnih ilustracija. Kako ste izabrale onu za koricu?
Sara: Na koricama se nalazi ilustracija ogledala, što je vrlo sugestivno. Brzo smo se oko toga dogovorile, prosto – smisleno je, a ne naročito proračunato. Iako imam iskustva u advertajzingu, za potrebe ovog projekta vodila sam se isključivo intimnim osećajem.

Pa da, ova zbirka poezije treba da nađe svoje kupce, a ne da ih namami.
Sonja: Za sve one koje imaju hrabrosti da se suoče sa svojim strahovima. Iako, eto, kažem da moje ilustracije opisuju kao ženskaste, ja bih volela da je poruka koju one prenose univerzalna i razumljiva baš svima.
Sara: Naravno, ovu vrstu stvaralaštva ne treba opterećivati rodnim pitanjima.

Saro, kako izgleda baviti se poezijom u Srbiji? Danilo Lučić, urednik Kontrast izdavaštva, rekao nam je da je izdavanje poezije danas antikapitalistčki čin.
Zaista Kontrast ima taj altruistički momenat, gde niko što se objavljivanja poezije tiče ne računa na profit.

To je pre svega stav, da ulažu u poetsku scenu i ne dozvoljavaju joj da nestane

Iako se te knjige ne prodaju u ogromnim tiražima. Danas nije teško objaviti bilo šta – svako može biti samizdat. Prvu zbirku poezije koju sam napisala sama sam objavila. Naravno, ona je prepuna stvari koje danas ne bih sebi oprostila, ali eto – tada sam poželela da imam knjigu i zaradila sam dovoljno da sam mogla sebi to da priuštim. Te knjige sam besplatno podelila, nisam ih prodavala i zarađivala na njima. Naravno, s Vežbankom za strah je potpuno druga priča. Tu je uložen ozbiljan rad, i spisateljski i urednički, kriterijumi i ciljevi bili su mnogo viši.

Pitam to zato što je, iako se to na promociji vaše knjige nije videlo, publika koja u Srbiji posvećeno čita poeziju – veoma uska.
Sonja: To je tačno. Evo, polazim od sebe. Volim da čitam, nije mi važan žanr, a naročito volim ilustrovane knjige, što je sasvim logično. Ipak, teško pristupam poeziji. Kada sam dobila priliku da sa Sarom radim na ovoj knjizi, morala sam da se suočim sa njom, a u tom suočavanju sam je i zavolela. Rekla bih da je poezija, pre svega, veoma lična. Ipak, mislim da se ovde poezija najpre vezuje za neka prošla vremena, pogrešno je koncipiramo, uglavnom ne znamo kakva je zapravo savremena poezija.
Sara: Poezijom sam počela da se bavim nakon jedne književne radionice, na kojoj sam upoznala mnoge ljude koji pasionirano pišu pesme. Iako dramaturgija i književnost nisu sasvim bliske oblasti, mene su oni zadivili svojom željom da uopšte formiraju poetsku scenu, a kasnije je održavaju živom i rade na njenom rastu i razvoju. I uspevaju. Danas za npr. pesnika Marka Tomaša možemo da kažemo da je neka vrsta zvezde, kao i za pesnikinju Milenu Marković. Tu je i Ognjenka Lakićević… Dakle, publike ima, samo joj se treba obratiti na jasan i razumljiv način.

Sara Radojković i Sonja Bajić na promociji knjige “Vežbaka za strah”

Kakav je fidbek vaša knjiga zasada dobila?
Sara: Pozitivan, baš. Najviše od te ekipe pasioniranih pesnika koju sam malo pre spomenula, što mi je posebno drago. Rekli su da je – sve na svom mestu. Taj komentar mi se posebno dopada. A super mi je i što mi je par ljudi reklo da sam ih prevarila – da su ih korice navele na nešto lagano, kao da će unutra naći pop pesmice za relaksaciju, a da su ih pesme onda sasvim neočekivano raznele. A to smo baš i očekivale – da spojimo tu neku pop prijemčivu formu, jednostavne reči, uglavnom kratke pesme, divne nežne pametne ilsutracije i da cela stvar onda polako krene da se otvara u hiljadu nevidljivih slojeva. Na prvi pogled mala slatka knjižica iz koje neočekivano samo grune neka sila.

Primetila sam da je dosta slikana i deljena na društvenim mrežama, što je dosta važno.
Sara: Verovatno je to zbog ilustracija. Moja poezija nije previše hermetična, ali nije baš najkomunikativnija, barem ne u onoj meri u kojoj je to, na primer, ona koju piše Rupi Kaur. Sa njenom svakom pesmom može da se poistoveti skoro svaki čovek, moje su jednostavne, direktne i otvorene ali nekada malo teže. Na par njih baš svi odreaguju i one su se najviše i vrtele po mrežama, ali nije baš da će svaki čovek, kao na Rupi, klimnuti glavom i usvojiti je kao mudru izreku. Eventualno onaj mnogofejvovani citat na Kontrastovom instagramu „Danas te boli ono što će sutra biti plodna zemlja“. Milim da u životu nisam imala 3k fejva kada bi se sve moje objave sjedinile ikad.

View this post on Instagram

U galeriji Polet, 9. februara održaće se promocija interaktivne ilustrovane zbirke poezije „Vežbanka za strah“. A kako se po mišlljenju pesnikinje Sare Radojković strah prevazilazi? ⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀ ⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀ „Iskrenošću i suočavanjem. Zvuči mnogo jednostavnije i lakše nego što jeste. Prosto, u prirodi straha je da pritiska, ali u prirodi ljudi je da budu slobodni. Zato je mnogo lakše suočiti se sa strahom kada u sebi imamo jasan oslobađajući osećaj koji struji našim bićem a javlja se kada se lišimo tako teškog tereta kakav je strah. Ljudi su danas skoro pa navikli da žive u strahu, adaptirali su se na strah kao što se u gradovima adaptiramo na zagađen vazduh. Taj strah najčešće nastaje onda kada poverujemo u to da smo kao pojedinci nemoćni i da smo u milosti i nemilosti nekih drugih ma ko oni bili – sudbina, vlast, partner. Istina je naravno sasvim drugačija, mi smo jedini vladari naših bića. Samo je i sama istina ponekad zastrašujuća pa postoje razni razlozi zbog kojih biramo da od nje okrenemo glavu.” ⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀ ⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀ Zbirka “Vežbanka za strah” u prodaji će se naći od 8. ferbuara, Više informacija uskoro na www.kontrastizdavastvo.rs #vrednoprice #kontrast_knjige #kontrast_izdavastvo #vežbankazastrah #sararadojković #sonjabajić

A post shared by Kontrast izdavaštvo (@kontrast_izdavastvo) on Jan 30, 2019 at 5:55am PST

Sonja: Dobila sam fidbek od nekih ljudi koji čitaju poeziju i rekla bih da ih je emotivno probudila, a to je upravo ono što se i meni dogodilo kada sam počela da sarađujem sa Sarom na zbirci. Presek poezije i crteža doprinosi dopadljivosti knjige nadam se, pa će i oni koji nisu preterano zainteresovani za poeziju možda eto uživati u ilustracijama. Uglavnom, to je jedna mala knjiga koja zaista puno toga nudi.
Sara: Mi smo poželele da ta knjiga postane nečiji lični predmet – da je čitaju, da po njoj zapisuju svoje misli, crtaju, dopunjuju je, boje, menjaju i prilagođavaju sebi. Poezija jeste ličan, intiman čin i jako mi je zanimljivo na koji način će je razni i različiti ljudi doživeti.
Sonja: Kada mi je Sara dala rukopis, moram priznati da sam se automatski povezala sa njim. Pročitala sam ga čak tri puta pre nego što sam počela da ilustrujem. Kada sam osvestila način na koji se čitaju i razumeju pesme, kada sam ih doživela, poželela sam da napravim crteže koji će raditi istu stvar – biti različito percipirani od svakog ko ih posmatra.

I, naravno, dajem vetar u leđa svima onima koji žele da docrtaju, oboje, izbrišu nešto sa svake strane u knjizi

Saro, na koju pesmu si dobila najviše komentara?
Sara: Na Prosto rečeno, jer je tačna a prosto rečena, očigledno(smeh) Ali i na pesmu San o prečici. Tu pričam o nekoj vrsti samoubistva, zamišljenom samoubistvu i odmoru od života. Moja majka je to vrlo emotivno doživela. Svako ko oseti težinu te pesme pozvan je da se iskali na knjizi, da je ižvrlja, dopiše, pocepa… Meni je prijalo da neku frustraciju iskalim kroz pesmu, sigurna sam da će i drugima prijati da se oslobode svojih upravo kroz našu knjigu. Mračne misli su najtoksičnija stvar na svetu i nikome ih ne želim, ali hajde da od njih pravimo barem lepu poeziju.
Sonja: Ona je neka vrsta dnevnika, a znate šta se sa dnevnikom radi – uništava se (smeh)!

The post Sara Radojković i Sonja Bajić: Vežbanka za strah je slatka knjižica iz koje neočekivano grune sila appeared first on 42 magazin.

Kada je Leonard Cohen umro, 6. novembra 2016, ostavio je beleške o mislima koje su ga okupirale, kao i dnevnike, i crteže. Sve ove uspomene i vizije, uključujući i tekstove s poslednja tri albuma, sakupljene su na jednom mestu, u formi knjižice.

Zbirka pesama, koja je posthumno objavljena, sastavljana je tokom čitave 2016. godine i zove se The Flame (Plamen). Kroz predgovor nam se obratio njegov sin Adam, a ova kolekcija Cohenovih pesama deveta je po redu, i poslednja.

Adam kaže da je zbirka bila finalni Cohenov projekat. Životni projekat – what he was staying alive to do, his sole breathing purpose at the end. Zar ona, u isto vreme, nije prozor u um jednog od najvećih umetnika 20. i 21. veka? Umetnika čije su reči i pesme pomogle generacijama slušalaca i čitalaca.

Živeo je izuzetan i turbulentan život – rođen je u Montrealu 1934, sarađivao je sa velikim Bobom Dylanom i legendarnom Arethom Franklin, autor je genijalnih hitova Hallelujah, First We Take Manhattan, Dance me to The end of Love, Chelsey Hotel No. 2… Bio je zavodnik i budistički zen-monah, često je govorio o svojoj borbi sa depresijom, a manje o nagradama poput one Grammy (za životno delo) ili o članstvu u Rokenrol holu slavnih. U momentu kada je pisao pesme sabrane u zbirci The Flame imao je 82 godine, bio je lošeg zdravlja i trpeo bolove. Ono što knjiga uspeva da prenese, a što i njegov sin Adam navodi u uvodu, jeste Cohenov trud da se patnje oslobodi upravo kroz poeziju, kroz izbacivanje misli na papir. Njegova nemilosrdna posvećenost pisanju bila je lek.

Like a bird on the wire
Like a drunk in a midnight choir
I have tried, in my way, to be free.
Leonard Cohen

Obojena paletom tamnih nijansa, zbirka The Flame nudi nam pogled na svet koji samo sa određenim godinama možemo da vidimo. Njegov ton je oštar; mnoge od pesama govore o kajanju i priznavanju grešaka. No time to change / It’s much too late / My gentle book, piše on. Iako prva asocijacija, kada čitate ovo, može biti mrak ili tuga, mi bismo ipak rekli – pasija i emocija koja plamti, bez uzdržavanja ili prilagođavanja. Hrabrost koja dolazi iz sučeljavanja sa životnim istinama. Ljubav, ljubav prema životu, ljubav prema iskrenosti… To je ono što se, takođe, čita. I ne samo sad, već i u celokupnom Cohenovom stvaralaštvu.

Ponekad zna da bude i zabavan, komentarišući svetska dešavanja. U pesmi koju su najviše citirali na internetu – Kanye West is not Picasso, Cohen kaže:

I am the real Kanye West
I don’t get around much anymore
I never have
I only come alive after a war
And we have not had it yet.

I čitajući ovo, možemo da zamislimo autora kako sasvim ozbiljno kontemplira rad repera, koji, posebno danas, ima nezanemarljivo loš uticaj na kulturu i politiku čitavog sveta. Pesma je, inače, napisana 2015. godine.

I am the Kanye West of Kanye West
The Kanye West
Of the great bogus shift of bullshit culture

Iako smatran za introspektivnog autora, Cohen poemom Kanye West is not Picasso jasno govori da obraća pažnju na svet oko sebe, i govori da ga taj svet razočarava.

„Pisanje je bilo njegov razlog za postojanje“, govori Adam Cohen u predgovoru. „Ono je bilo plamen koji je održavao, sagorevao, rasplamsavao. Plamen koji se nikada neće ugasiti.“

Za čoveka koji je posvetio svoj rad razmišljanju o letargiji, tami i smrti, reći da ga više nema – smešno je. Upravo u smrti njegova vizija dobija nov život

Iako nije doživeo da u rukama drži publikovano izdanje, Cohen u njemu nudi zbirku pesama koja ponosno stoji na koncu njegove karijere. A ta karijera je, kao što već znate, trajala više od šest decenija, i tokom nje je objavio čak 14 studijskih albuma, dva romana i, sada, devet zbirki poezije. Ipak, za čoveka koji je posvetio svoj rad razmišljanju o letargiji, tami i smrti, reći da ga više nema – smešno je. Upravo u smrti njegova vizija dobija nov život.

U nastavku pročitajte jednu pesmu iz zbirke The Flame:
Happens to the Heart

I was always working steady
But I never called it art
I was funding my depression
Meeting Jesus reading Marx
Sure it failed my little fire
But it’s bright the dying spark
Go tell the young messiah
What happens to the heart

There’s a mist of summer kisses
Where I tried to double-park
The rivalry was vicious
And the women were in charge
It was nothing, it was business
But it left an ugly mark
So I’ve come here to revisit
What happens to the heart

I was selling holy trinkets
I was dressing kind of sharp
Had a pussy in the kitchen
And a panther in the yard
In the prison of the gifted
I was friendly with the guard
So I never had to witness
What happens to the heart

I should have seen it coming
You could say I wrote the chart
Just to look at her was trouble
It was trouble from the start
Sure we played a stunning couple
But I never liked the part
It ain’t pretty, it ain’t subtle
What happens to the heart

Now the angel’s got a fiddle
And the devil’s got a harp
Every soul is like a minnow
Every mind is like a shark
I’ve opened every window
But the house, the house is dark
Just say Uncle, then it’s simple
What happens to the heart

I was always working steady
But I never called it art
The slaves were there already
The singers chained and charred
Now the arc of justice bending
And the injured soon to march
I lost my job defending
What happens to the heart

I studied with this beggar
He was filthy he was scarred
By the claws of many women
He had failed to disregard
No fable here no lesson
No singing meadowlark
Just a filthy beggar blessing
What happens to the heart

I was always working steady
But I never called it art
I could lift, but nothing heavy
Almost lost my union card
I was handy with a rifle
My father’s .303
We fought for something final
Not the right to disagree

Sure it failed my little fire
But it’s bright the dying spark
Go tell the young messiah
What happens to the heart

24. jun 2016. godine

The post Nemilosrdna posvećenost pisanju: poslednja knjiga Leonarda Cohena appeared first on 42 magazin.

Nedavno je završena kampanja Beograd grad vaših IDEA, u kojoj je više od 1.000 predloga prikupljeno u IDEA prodavnicama i na sajtu www.BGvasihIDEA.rs . Stručni žiri, koji su činili Ivan Ivanović, Slavimir Stojanović Futro, Slavoljub Stanković i Đuro Svilar, imao je težak zadatak – da napravi uži izbor i svojim sugrađanima dâ priliku da izglasaju one najbolje.

Na osnovu više od pola miliona glasova, Beograđani su izabrali 11 ideja koje će grad u kojem živimo učiniti lepšim i humanijim mestom za život.

U obilazak pobedničkih ideja krenuće se sa Zvezdare, i to gradskim prevozom. Baš na stanicama na toj opštini će Beograđani, već u toku juna, čitati najlepše pesme srpske poezije dok budu čekali autobus. Na Dorćolu, u blizini Kalemegdana, naći će se kreativni mural za veću bezbednost dece u saobraćaju. Vračar će dobiti svoju jedinstvenu urbanu baštu, koja će doneti urbanu ekološku obnovu kao trend svake veće prestonice.
U Karađorđevom parku biće postavljene dodatne kante za smeće za park bez opušaka. Tašmajdan će dobiti prvi park u kome će i odrasli moći da se igraju sa svojom decom.

Cilj kampanje nije samo ulepšavanje Beograda već i promovisanje pravih vrednosti koje ga čine kulturnom prestonicom

Studenti Fakulteta organizacionih nauka na Voždovcu dobiće solarni punjač za mobilne telefone, što će podići svest o značaju obnovljivih izvora energije.
Srce Beograda, park kod hotela Moskva na Terazijama osvanuće u novom, osveženom ruhu. Na Novom Beogradu, kod hotela Jugoslavija, postavljene su kamene žardinjere, gde mali umetnici već sada mogu da prikažu svoje likovno umeće. Park kod Vukovog spomenika biće u skladu sa potrebama svih sugrađana uz pomoć ekrana sa znakovnim jezikom,
Zemunski park Kalvarija dobiće dodatne klackalice i ljuljaške za mališane. Bežanijska terasa s pogledom na Novi Beograd konačno dobija izgled kakav zaslužuje, a u kome će uživati svi građani Beograda.

Cilj kampanje nije samo ulepšavanje Beograda već i promovisanje pravih vrednosti koje ga čine kulturnom prestonicom. IDEA će sa velikim zadovoljstvom realizovati 011 pobedničkih ideja.

Duh grada živi zahvaljujući ljudima koji ga vole i zato – ko u Beogradu živi, taj Beograd i stvara.

The post 011 ideja za lepši Beograd appeared first on 42 magazin.

Iako se u samom intervjuu nismo bavili njegovom uredničkom ulogom, spomenuo nam je dvomesečnik za kulturna i društvena zbivanja Zarez, za koji je radio, a koji je, nažalost, ugašen zbog nedostatka finansijske podrške. Marko je pričao o muzici kao pokretačkoj snazi, o tome zašto je lični izraz bitan za savremenu književnost i kako, da biste se bavili pisanjem, uvek morate prevazilaziti sebe. A onda je odjurio dalje, na promociju svoje nove knjige Slijepa karta.

U kojim bendovima si svirao?
Uh, pa svirao sam u dosta bendova, ali većina nije vredila toga da im se zapamti ime.  Jedini ozbiljno diskografski aktivan bio je bend Death Disco. Bili smo dio te neke zagrebačke klupske scene, svirali smo po regionu i šire, ali dobro, to je bilo pre deset godina i ne treba ga se s posebnim žalom sećati. Nisam ja uopče bio neki talentirani muzičar, više muzički entuzijasta.

Ti si svirao bubnjeve?
Znaš one viceve o bubnjarima?

Imala majka dva sina, jedan bio muzičar, drugi bubnjar?
Pa dobro, ne baš to (smeh), ali sam se uklapao u stereotip i udarao ritam svuda, ali ne previše tečno – i kad kucam na vrata, malo usporavam ili ubrzam. Sad bez šale, voleo sam to što smo radili, događalo mi se i da dijelim pozornicu s idolima iz mladosti, poput benda Gang of Four. Sad kad se osvrnem, ostaje mi ljepa uspomena iz nježne mladosti. Ili nježnije mladosti (smeh). Ispunio sam dječački san.

Sviraš li i dalje?
Jaaako slabo. Previše putujem sada, a bubanj je glomazan, glasan. Imam neke bendiće u Beogradu i Beču, ali to je više kao neki hobi, sviramo na svaka dva tri mjeseca. Ipak, fali mi ta posebna sinergija s bendom i publikom, koju samo muzika može da donese.

Pre svega sam pesnik, nisam se nikad smatrao proznim piscem

Čitala sam tvoju knjigu Jugoton gori!, koja upravo govori o muzici, i to nekoj dobroj muzici iz osamdesetih i s početka devedesetih godina na našim prostorima. Ono što mi je palo na pamet dok sam prolazila kroz sva ta imena pevačica, pevača i bendova koji nisu bili mainstream, ali bili su popularni. Po nekima se danas zovu kulturni centri ili ulice – Vlada Divljan ili Milan Mladenović su primeri toga. Bili su borci za kulturu i rokenrol. Da li takvi ljudi postoje i danas na savremenoj sceni?
Interesantno, sinoć sam s društvom imao sličan razgovor na temu – zašto indie bendovi danas, i to ne samo rok bendovi, uglavnom više nemaju hitova? Kad se vratim unazad, sjetim se grupa iz, recimo, treće lige osamdesetih godina – dakle, onih koji nisu punili velike dvorane, ali su snimali ploče i bilo ih je na radiju, imali su svoju publiku. Na primjer zagrebačka Boa ili beogradski U škripcu. Svako od takvih je imao barem dva hit singla po ploči, koje i danas volimo. Kad slušam savremene bendove koji imaju super zvuk, ali se ne mogu probiti izvan okvira indi-scene, nisam siguran je li stvar više u produkciji, pomacima u logici muzičke industrije, medija, recepcije i slično, ili dominaciji žanrova koji se oslanjaju na stil i zvuk, zaobilaženju okvira pop žanra. Meni to nedostaje, fan sam ekstremnih aranžmana, glasne i brze muzike, ali sam i pop-nacista – volim da zviždim.

Spominješ u knjizi i film Geto – tajni život grada (1995), dakle, nije samo bilo do muzičara, postojala je ta neka ekipa kreativaca koji su opisivali stanje scene kroz razne medije.
Istina. Ali mislim da ima i toga što je od tada prošlo više od 20 godina. Danas mi promatramo EKV kao veliki i važan istorijski bend, što on svakako jeste, ali tada EKV nije punio zagrebački Dom sportova, a u nekim manjim sredinama su svirali i pred pedesetak ljudi. Ne zaboravimo da su prave zvijezde tog doba bili Bijelo dugme i Čorba, na kraju krajeva, Lepa Brena. Možda će nam se, kada današnju scenu budemo promatrali za 15, 20 godina, neki od aktualnih bendova činiti jednako važni kao grupe novovalne eksplozije… Zadnje ploče Jarbola su mi, recimo, jako zanimljive. Goribor, Repetitor, Artani… nije da ih nema.

Nagovarali su me da napišem nastavak knjige Jugoton gori! o stranim bendovima, ali to bi se graničilo s komercijalnim projektom, što meni nije blisko

Koliko ti svojom poezijom i prozom imaš prostora da utičeš na kulturnu scenu danas?
Uf, to je teško i kompleksno pitanje. Pokušavam se kad god je moguće jasno izjasniti o nekim stvarima, inzistirati na političkom, pa i u književnosti, iako ne mislim da to mora biti u prvom planu. Ono što me zanima jeste prije svega književnost, ali važno mi je da se, pisanjem, uspijem uhvatiti ukoštac s nekim aktualnim pitanjima i problemima. Sve ovisi o mogućnostima pisca da se s takvim temama na odgovarajuć način izbori, da od njih napravi literaturu, a ne pamflet.

Na šta ljudi bolje reaguju: na poeziju ili prozu?
Pre svega sam pjesnik, i nisam se nikad smatrao proznim piscem, pogotovo ne u fikcijskom smislu. Jedina proza koju sam radio jeste knjiga kratkih priča Bog neće pomoći. Pomenut naslov Jugoton gori! je zbirka eseja, donekle pop štivo, u toj knjizi se pominju bendovi s kojima se dosta ljudi identificira, pa je valjda i zato bila interesantna širim krugovima. Svašta se događa oko te knjige – ljudi prave plejliste s tim pjesmama na YouTubeu i tako… Interesantno mi je to – ima neki svoj život. Nagovarali su me da napišem nastavak o stranim bendovima, ali to bi se graničilo s komercijalnim projektom, što mi nije blisko. No imam jedan projekat za koji bih voleo da si osiguram mentalno vrijeme i ostvarim ga – radni naslov je Bizaro B. Pričao bih o nekim bizarnim domaćim bendovima koji su nestali, želeo bih uronit u tu paralelnu, tajnu historiju, naličje te inače kvalitetne i tada žive pop-rok kulture.

Šta je uopće putopis 2017. godine, kad se možete uz pomoć Google Mapsa šetati ulicama Buenos Ajresa ili Pariza?

Tvoja najnovija knjiga Slijepa karta se bavi putovanjima?
Ta knjiga se prije ili kasnije morala pojaviti jer, zvuči kao neka loša floskula znam – živim na putu, pa je teško izbeći tematizirati iskustvo putovanja, pomicanja. Slijepa karta je žanrovski hibrid, nije klasični putopis, niti nekakva reportaža, nećete iz nje previše saznati o nekim egzotičnim zemljama, kontinentima. Poenta knjige je bila između ostalog da se pokuša odgovoriti na pitanje – šta je uopće putopis 2017. godine, kad se možete uz pomoć Google Mapsa šetati ulicama Buenos Ajresa ili Pariza? Za mene je to neki lični doživljaj, priča o tome šta za pojedinca znači promjena mjesta, koliko i kako to mijenja percepciju, život. To je jedan psihogram, niz bilježenja odnosa protagoniste i krajeva kojima se kreće. Prije svega u pitanju je književni tekst, a ostaje mi nadati se da je kao takav i uspio.

Kada ćemo čitati nove pesme?
Završavam jednu pjesničku knjigu koja treba da se pojavi kroz šest mjeseci.

Hoće li biti dobra kao Ili ti ili svjetlo?
Hehe, ta knjiga je dobra zato što su to izabrane pjesme koje sam pravio za srpskog izdavača, Kontrast izdavaštvo, pa je u tom smislu probrana, konciznija. Ali da, naravno da vjerujem da će nova knjiga biti bolja, kako drugačije? Ako u to ne bih vjerovao, ne bi imalo smisla baviti se tim pjesničkim poslom.

The post Marko Pogačar: Lični izraz je prozor u savremenu književnost appeared first on 42 magazin.