Legendarni nemački fotograf Peter Lindbergh rođen je 23. novembra 1944. godine u Lešnu, u Poljskoj. Posle rata njegova porodica seli se u industrijski grad Duizburg na severu Nemačke (Severna Rajna-Vestfalija), gde je u tinejdžersko doba radio kao aranžer izloga za robnu kuću Horten. Budući da je taj deo Nemačke blizu granice s Holandijom, letnje raspuste provodio je na obali u blizini Nordvejka. Velike plaže i industrijsko okruženje Duizburga ostavile su snažan uticaj na njegov rad.

View this post on Instagram

Lady Gaga & Bradley Cooper, Los Angeles, 2017 #LindberghStories #AStarIsBorn #LadyGaga #BradleyCooper #2bmanagement

A post shared by Peter Lindbergh (@therealpeterlindbergh) on Oct 5, 2018 at 11:39am PDT

Ranih šezdesetih Peter se seli u Lucern, a potom i u Berlin, gde upisuje Berlinsku akademiju lepih umetnosti. Ali ubrzo kreće put Arla, stopama svog idola Vincenta van Gogha. Tu odluku Lindbergh je svojevremeno objasnio rečima: „Želeo sam aktivno da tražim inspiracije Van Gogha, svog idola, umesto da slikam portrete i pejzaže u umetničkoj školi.“ U Arlu je proveo nekoliko meseci, a potom odlazi u Španiju i Maroko – to njegovo putovanje trajalo je dve godine.

„Odgovornost današnjih fotografa je u tome da bi upravo oni trebalo da oslobode žene, i konačno svakog čoveka, terora mladosti i savršenstva“

Po povratku u Nemačku studirao je apstraktnu umetnost na Koledžu umetnosti u Krefeldu. Bio je pod uticajem Josepha Kosutha i Conceptual Art Movementa, a 1969, pre nego što je diplomirao, pozvan je da prikaže svoje radove u avangardnoj galeriji Denise René. Po preseljenju u Diseldorf 1971. zainteresovao se za fotografiju, dve godine asistirao je nemačkom fotografu Hansu Luxu i već 1973. otvorio svoj studio. Vrlo brzo postaje veoma poznat u svojoj zemlji i pridružuje se porodici magazina Stern, u kojoj su bili fotografi kao što su Helmut Newton, Guy Bourdin i Hans Feurer.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Lindbergh je u fotografiji predstavio oblik novog realizma redefinišući standard lepote, a sve pod uticajem dokumentarnih fotografa, street fotografa i foto-reportera kakvi su bili Dorothea Lange, Henri Cartier-Bresson i Garry Winogrand. Svojim humanističkim pristupom promenio je standarde modne fotografije u vreme prekomernog retuširanja, s namerom da pokaže kako postoji nešto što čini čoveka zanimljivim a što nema veze sa njegovom životnom dobi. O tome svedoči i sledeća njegova izjava: „Odgovornost fotografa danas leži u tome da bi upravo oni trebalo da oslobode žene, i konačno svakog čoveka, terora mladosti i savršenstva.“ Na tu izjavu nadovezuje se njegovo razmišljanje da bi modni fotograf trebalo da doprinese definisanju slike savremene žene ili čoveka u vremenu u kojem žive, da odrazi određenu društvenu ili ljudsku stvarnost . Komercijalni pristup lepoti nadrealan je zato što se retuširanjem brišu svi znakovi života i iskustva, retušira se lična istina ljudskog lica.
Zato je Peter fotografisao modele gotovo bez trunke šminke. To odbijanje da se pokloni sjaju savršenstva zaštitni je znak Petera Lindbergha.

Takav pristup doneo je 1988. godine Lindberghu međunarodno priznanje, a nakon što je prikazao novu generaciju supermodela na crno-belim fotografijama u običnim belim košuljama. Linda Evangelista, Naomi Campbell, Tatjana Patitz, Cindy Crawford i Christy Turlington, još mladi modeli, prvi put zajedno poziraju Peteru za januarsku naslovnicu magazina Vogue 1990. Ta naslovna strana inspirisala je Georgea Michaela da odabere baš te devojke za spot Freedom ’90, a potom ih i italijanski modni kreator Gianni Versace angažuje za svoju kolekciju jesen/zima 1991. I Peter biva označen kao rodonačelnik ere supermodela.

View this post on Instagram

Karen Elson, Los Angeles, 1997 #fromthevault #LindberghStories #2bmanagement

A post shared by Peter Lindbergh (@therealpeterlindbergh) on Sep 11, 2018 at 10:18am PDT

„Crno-bela fotografija bila je zaista važna za stvaranje supermodela. Svaki put kad sam pokušao da ih snimim u boji, iako je njihova lepota bila blizu savršenstva, to je izgledalo kao loš kozmetički oglas. Na crno-belim fotografijama stvarno možete da vidite ko su one. Crno-bele fotografije smanjuju mogućnost komercijalne interpretacije kakvu omogućuju boje. One zaista pomažu da postignete efekat i osećaj realnosti“, rekao je Peter u jednom intervjuu 2008. godine.

Lindbergh je fotografisao modele gotovo bez trunke šminke. To odbijanje da se pokloni sjaju savršenstva njegov je zaštitni znak

Da ima zaista dobar osećaj za život i realnost koju živi, govori njegov veliki opus u mnogim vizuelnim poljima koja imaju veze sa fotografijom, a koje je ovde nemoguće pobrojati. Između ostalog vreddi poneuti: njegova prva knjiga 10 Women (1996) prodata je u više od 100.000 primeraka, Lindbergh je prvi fotograf u 50-godišnjoj istoriji kalendara Pirelli koji ga je tri puta slikao (1996, 2002. i 2017), režirao je brojne kratke filmove, muzičke video-spotove i radio kavere albuma mnogih muzičkih zvezda, uradio je dva izdanja magazina Vogue od korice do korice – za proslavu 30-godišnjice Vogue Nemačka oktobra 2009. i Vogue Španija decembra 2010…

U slavu (prave) žene

Komercijalni pristup lepoti nadrealan je zato što se retuširanjem brišu svi znakovi života i iskustva, retušira se lična istina ljudskog lica

Poslednje što pleni pažnju ovog umetnika jesu fotografije za aktuelni film i iz filma Zvezda je rođena (A Star is Born). prvi koji je režirao glumac Bradley Cooper, a u kojem igra i glavnu ulogu uz  kontroverznu pop zvezdu Lady Gagu (koja je prvom ulogom oduševila kritiku). Film je urađen prema klasičnoj priči iz 1937. o tragičnoj ljubavi između muzičara na zalasku karijere i mlade pevačice u usponu, sa originalnom muzikom koju je pisao Cooper, a koja je snimljena uživo.

Film je bio prikazan van takmičarske konkurencije u okviru glavnog programa 75. Venecijanskog festivala, upravo se daje i u našim bioskopima, a fotografije Petera Lindbergha će vas sigurno podstaći da krenete u bioskop.

The post Peter Lindbergh: Fotograf koji ne želi da retušira život appeared first on 42 magazin.

Najveći regionalni festival komunikacija održava se ove godine od 20. do 23. septembra, kao i uvek, u bivšoj fabrici duvana u Rovinju.

Štampani mediji nekad su na svojim internet portalima objavljivali gotovo isti sadržaj kao i u print izdanjima, a danas digitalne platforme imaju vlastite forme i originalne načine prenošenja informacija i pričanja priča, koji se bitno razlikuju od stvaranja sadržaja za tradicionalne medije.

Ruke u zrak tko je spreman! #Weekend2018 #Weekend11

A post shared by Weekend Media Festival (@weekendmediafestival) on Aug 21, 2018 at 2:55am PDT

Digitalni mediji, kao sredstvo informisanja i edukacije, počeli su pažljivo balansirati produkciju vlastitog sadržaja, poput analiza i kolumni, te brzih vesti koje čitaoci očekuju na portalu. Ipak, novinari i urednici i dalje se nalaze pred izazovom na koji način u velikoj dnevnoj produkciji istaći kvalitetne teme i podići njihovu čitanost, a, s druge strane, i dalje biti prvi koji će objaviti vest.

Na panelu New world order: Kako proizvoditi sadržaj za digitalno doba Weekend Media Festival predstavnici ključnih medija pojasniće specifičnosti proizvodnje i distribucije sadržaja u digitalu

Više nije isto ni uređivanje naslovnica internet portala koje su se nekad uređivale tek nekoliko puta dnevno. Danas korisnik očekuje nove informacije na naslovnoj stranici svaki put kad poseti portal. Stoga ne čudi što trendovi pokazuju značajan porast produkcije članaka – s nekadašnjih desetak na nekoliko stotina dnevno.

Uz sve veću produkciju sadržaja, vidljiv je i porast korišćenja internet portala i zadržavanja čitalaca na njima. U poslednjih deset godina, pokazalo je istraživanje Gemiusa, vreme zadržavanja na digitalnim platformama poraslo je za čak 50‒100 odsto na mesečnom nivou.

Na panelu New world order: Kako proizvoditi sadržaj za digitalno doba Weekend Media Festival okupiće se predstavnici ključnih medija kako bi nam pojasnili koje su to specifičnosti proizvodnje i distribucije sadržaja u digitalu.

Novinari i urednici i dalje su pred izazovom na koji način u velikoj dnevnoj produkciji istaći kvalitetne teme i podići njihovu čitanost, a, opet, i dalje biti prvi koji će objaviti vest

Ove godine partneri Festivala su Francuska i Nemačka, svi markentingaši svoje radove mogu prijaviti na sedmi po redu BalCannes, a najbolje digitalne radove u regiji predstaviće najvažnija digitalna nagrada – SoMo Borac.

Osim po konstruktivnim, a ponekad i provokativnim raspravama o trendovima u komunikacijskoj industriji, Weekend je poznat i po najboljim zabavama, a i ove godine sve učesnike očekuje raznovrstan muzički program i druženja do dugo u noć.

The post New world order: Kako proizvoditi sadržaj za digitalno doba? appeared first on 42 magazin.

Dok gledaju filmove Davida Lyncha, ljude preplavljuju čudna osećanja. Kao da se prisećaju čudesnog sna ili su pak na seansi kod psihoterapeuta.
Koje god čudno ili čak mučno osećanje da bude filmska dela ovog reditelja, opus Davida Lyncha, još i glumca, likovnog umetnika i muzičara, ima mnogo poklonika širom sveta, a kod domaće publike i status „kultni“.
Svako ko uđe u njegov neobičan, zastrašujući, mračan imaginarni svet, pun neobičnih likova, depresivaca, uvek na ivici sna i jave, naleti, možda, na svoje drugo ja. Kad govori o svom stvaralaštvu, Lynch ga definiše kao intuitivno istraživanje baš tog „drugog ja“, snova, strahovanja i predrasuda.

Svaki posetilac imaće svoj, individualni doživljaj, to je suština slikarstva, fotografije, filmske umetnosti. Svet je onakav kakvi ste vi, kaže David

Paralelno sa režijom, Lynch se već decenijama bavi i fotografijom, a od 1. septembra u tri galerije Kulturnog centra Beograda moći ćemo da vidimo njegovu izložbu Male priče  (Small Stories) – na kojoj će se naći 56 crno-belih fotografija velikog formata.

Izložbu je, kako je Lznch rekao za belgijski sajt BRUZZ, tako nazvao jer, kada bi se uporedila sa knjigom, svaka fotografija bila bi dugačka rečenicu ili dve.

Kao i filmovi, i ove fotografije nalik su na snove, uznemirujuće, ali moćne,  na njima se ponavljaju motivi iz sveta Davida Lyncha,, a mnoge podsećaju na trulež i raspadanje.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Postavku su producirali galerija Item iz Pariza i Evropska kuća fotografije, gde je premijerno predstavljena 2014, a ekskluzivno će, po želji autora, biti prikazana samo u prostoru Kulturnog centa Beograda, što je jedan od ključnih programa ove institucije u okviru proslave jubileja – 60 godina od osnivanja.

Izložba Male priče, po želji autora, biće prikazana samo u Beogradu

Lynch je rođen 1946. u Mizuli, Montana, a pre nego što je postao režiser studirao je slikarstvo na Akademiji umetnosti u Pensilvaniji.

„Režiju nikada nisam studirao. Filmove sam počeo da snimam jer sam želeo da se moje slike kreću. Razlikuju se mediji, a ideja sama diktira da li će se razviti kao filmski scenario, litografija, rezbarija ili fotografija“, kaže Lynch za belgijski sajt.

David je svoje prve fotografije uradio 1979, kada je i kupio prvi foto-aparat Cannon. Od tada su najčešće u fokusu njegovog objektiva bile fabrike i aktovi. Industrijske pejzaže najpre je nalazio u Los Anđelesu i Nju Džersiju, ali najviše fotografija fabrika snimio je u Evropi, na severu Engleske kada je završio snimanje Čoveka slona (1980), a kasnije i u Nemačkoj i Poljskoj u vreme filmskih festivala. Te fotografije objavio je knjizi The Factory Photographs.

Iako Lynch potpuno odvaja film i fotografiju, njegove slike su neizbežno filmske jer pripadaju istom imaginarnom vizuelnom svetu

Lynchove fabrike na fotografijama nose efekat zločina ili filmskog seta: ne može se reći da li se akcija tek planira ili se već dogodila, ali postoji neki osećaj predznanja. Mračni, široki pejzaži, dim, razbacani eksterijeri slikani odozdo, krupni planovi pokazuju tragove ljudske aktivnosti, svetlo seče hodnike: da li su ti prostori ćelije, šta je napravljeno tamo?…, piše o njegovim radovima The Telegraph.

I fotografije na izložbi Male priče su neizbežno i intenzivno filmske.

Izložbu je nazvao Male priče jer, kada bi se uporedila sa knjigom, svaka fotografija bila bi dugačka rečenicu ili dve

O izložbi koju ćemo videti David kaže „da će svaki posetilac imati svoj, individualni doživljaj, jer je to suština slikarstva, fotografije, filmske umetnosti. Kažu, svet je onakav kakvi ste vi. Tako je i sa slikama”,

U pratećem programu beogradske izložbe biće prikazan dokumentarni film David Lynch: Umetnički život, koji je premijeru imao na 73. Venecijanskom filmskom festivalu, a planirana su i predavanja, tematska vođenja stručnjaka iz različitih oblasti, edukativno-kreativne radionice za srednjoškolce i studente i filmski program.

U pratećem programu beogradske izložbe biće prikazan dokumentarni film David Lynch: Umetnički život, koji je premijeru imao na 73. Venecijanskom filmskom festivalu

Njegove fotografije, kao i drugi radovi iz domena vizuelno-likovne umetnosti, izlagane su u prestižnim muzejima i galerijama širom sveta i deo su brojnih javnih i privatnih kolekcija.

Izložba u Kulturnom centru Beograda biće otvorena do 30. septembra.

The post Fotografije Davida Lyncha pričaju male filmske priče appeared first on 42 magazin.

City Tree je mobilna struktura razvijena u Nemačkoj koja, osim toga što u sebi ima inkorporiran urbani nameštaj, jeste i moguće rešenje za zagađen vazduh u svetskim urbanističkim centrima.

Ovaj projekat započet je 2014. godine i na njemu je radio tim od 25 eksperata arhitekture, informatike, inženjeringa i hortikulture. Danas je rezultat njihovog rada proizvod koji je pokupio mnogobrojne nagrade na internacionalnim konkursima i pažnju svih znalaca iz oblasti ekologije, arhitekture, hortikulture i urbanog dizajna.

‒ Naša ambicija bila je da razvijemo efikasno i održivo rešenje koje bi poboljšalo prirodno okruženje u gradovima danas i u budućnosti – kažu nam iz tima.

Svakodnevno 90 odsto građana udiše zagađen vazduh koji za posledicu ima smrtni ishod svakog sedmog čoveka na svetu. Upravo ovaj podatak bio je alarmantno saznanje i okidač da započnu rad na projektu budućnosti.

‒ Tokom rada na projektu želeli smo da naš proizvod bude napravljen od recikliranih materijala, kao i da bude samostalno samoodrživ – rekli su nam iz tima.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Veštačko drvo sastoji se od velikog vertikalnog panela koji čine zidovi mahovine, koja, kako kažu dizajneri, ima sposobnost da apsorbuje istu količinu azot-dioksida i štetnih mikročestica iz vazduha kao čak 275 prirodnih stabala.

Svaki City Tree može apsorbovati 250 grama čestica i skladištiti 240 metričkih tona ugljen-dioksida godišnje, kažu tvorci veštačkog drveta.

Instalacija traje oko šest sati, a održavanje je vrlo jednostavno s obzirom na to da struktura ima ugrađene senzore koji kontrolišu temperaturu, kvalitet vode i vlažnost zemljišta. Senzori takođe mere kvalitet vazduha koji momentalno pokazuje efikasnost rada ove strukture.

Svakodnevno 90 odsto građana udiše zagađen vazduh koji za posledicu ima smrtni ishod svakog sedmog čoveka na svetu. Upravo ovaj podatak bio je alarmantno saznanje i okidač da započnu rad na projektu budućnosti

Svi budući benefiti koje obećava City Tree zvuče fenomenalno, ali došli smo i do njegove mane, a to je cena. Postavljanje i održavanje tradicionalnog drveta košta manje od 1.000 dolara po deceniji, a samo kupljeno City Tree košta oko 25.000 dolara, što automatski postavlja pitanje da li bi bilo efikasnije koristiti ove investicije kako bi se rešili izvori atmosferskog zagađenja u gradovima. No, pošto politika i raspodela državnog novca nije bila opcija koja nudi rešenje globalnog problema zagađenja, ovaj tim je umesto pametovanja ponudio konkretno rešenje u vidu proizvoda koji radi – čisti vazduh koji mi udišemo danas, a koji će naša deca udisati sutra.

Ove strukture su se već pokazale kao prihvaćene i popularne u gradovima širom sveta, pa su već implementirane u čak 25 gradova, uključujući Oslo, Hongkong, Glazgov, Brisel, kao i nekoliko gradova u Nemačkoj – Minhenu, Berlinu, Krefeldu, Regenzburgu, Drezdenu i drugim. Da li će se jedna od njih naći i u Beogradu ili ćemo se ipak baciti na tradicionalno pošumljavanje od 275 drveta, ostaje da vidimo. Svakako znamo gde možemo na vikend da prodišemo punim plućima.

Dizajn: Green City Solutions

The post 1 veštačko drvo = 275 prirodnih stabala appeared first on 42 magazin.

Ulicama Hamburga prošle nedelje šetali su zombiji, sablasne i sive ljudske figure od glave do pete prekrivene prahom gline. Slepi i u betonske ljušture pretvoreni ljudi. U tom gradu prošle nedelje održan je samit Grupe 20 industrijski razvijenih zemalja, a kraj zombija šetali su i obični ljudi mirno pozivajući na poštovanje čoveka, životne sredine i života.

Ti sivi slepi ljudi pojavljivali su se u malim grupama tiho, a onda je njihov performans kulminirao velikim skupom – kada je oko 1.000 njih sporo poput zombija prošetalo kroz Hamburg.

I to je bio umetnički performans 1.000 Gestalten koji se odvijao kao priča o transformaciji i rastu, o buđenju i skidanju prašnjave čaure društva koje je izgubilo osećaj solidarnosti i postalo kontaminirano sebičnošću i neprihvatanjem razlika.

Ipak, grupa sivih nekadašnjih ljudi u jednom trenutku tokom performansa dramatično otkriva svoju drugačiju suštinu – simbolišući tako oslobađanje od krutih ideoloških stega, društvo koje je prevazišlo sva moguća previranja i udružilo se u potrazi za više tolerancije, otvorenosti i konstruktivnog razgovora.

Umetnički performans 1.000 Gestalten je priča o transformaciji i rastu, o buđenju i skidanju prašnjave čaure društva koje je izgubilo osećaj solidarnosti

Predstavnici 1.000 Gestaltena poručuju svima nama da promene „ne možemo očekivati od svetskih moćnika, od političke elite, već da moramo pokazati političku i društvenu odgovornost – svi mi – sada“. Oni žele da se svi bar po sećanju vratimo u vreme kada su saosećanje i javni duh bili važni za identitet jednog društva, a njihova kampanja je još jedan simbol činjenice da mnogi ljudi više ne mogu i ne žele da trpe destruktivni uticaj kapitalizma. Ono što će nas na kraju spasiti nije stanje na bankovnom računu, već neko ko će nam pružiti ruku.

Promene ne možemo očekivati od političke elite, već moramo pokazati političku i društvenu odgovornost – svi mi – sada

Organizacija Gestalten osnovana je u februaru ove godine kao odgovor na najnovije globalne događaje. Zahvaljujući više od stotinu volontera, nakon nekoliko nedelja priprema, projekat je svetu poslao snažnu poruku iz Hamburga.

Performans 1.000 Gestalten pogledajte ovde:

The post 1.000 zombija u maršu protiv kapitalizma appeared first on 42 magazin.

Vlada Savezne Republike Nemačke posredstvom Nemačke organizacije za međunarodnu saradnju (GIZ) nedavno je organizovala trodnevni susret blogera iz različitih oblasti iz Nemačke i Srbije, pod nazivom ZEHN + ZEHN: podrška evorintegracijama uz uključivanje društvenih mreža.

Poslednjeg dana susreta, 16. juna, na panelu u prostoru Impact Huba u centru Beograda blogeri su razmenili iskustva o uticaju blogerske scene i socijalnih medija na promene u društvu u Nemačkoj i Srbiji. Centralna tema panela, ipak, bili su utisci o nekoliko preduzetničkih projekata započetih u Srbiji uz podršku GIZ-a, koje su posetili prethodnih dana.

Branislava Antović, Jochen Mai i Sabine Weisel

Jochen Mai, autor bloga Weinbilly, posetio je Rajačke pimnice, seoski lokalitet u kome je svaka kuća – vinski podrum. Ovo selo u kome je proizvodnja vina tradicija već 250 godina oživelo je zahvaljujući podršci GIZ-a i lokalne samouprave.

‒ Potencijal, to je reč kojim bih najkraće opisao to fascinantno mesto. Kao i Srbiju uopšte. Ne možete da ostanete ravnodušni na tu lepotu i osećaj da živite istoriju. Kada kažem potencijal, u stvari mislim na to da Rajačke pivnice nude ono što se teško nalazi na turističkoj mapi sveta. Mislim da bi taj proizvod mnogi turisti iz sveta rado kupili – rekao je pomenuti bloger iz Nemačke.

Farma za biodinamičku uzgoj goveda blizu Vršca

‒ Kompletna priča našeg domaćina Zoran Petrova ne može a da vas ne inspiriše. Posebno u vremenima kada toliko mladih ljudi jedva čeka da ode i Srbije, a vi upoznajete nekog ko se nakon dve decenija života u inostranstvu vratio i započeo pravi pionirski projekat u kojem se isključivo oslanja na kišu, sunce i svoje sposobnosti. Predivno iskustvo i toliko toga novog što smo čuli i naučili o biodinamičkoj proizvodnji na potpuno netipičan način: jedući preukusan domaći sir, hraneći krave, šetajući kroz polje pšenice – opisala je svoje iskustvo sa farme povrća i goveda gajenih po biodinamičkim principima u blizini Vršca Branislava Antović, čiji je blog Branasdewineworld jedan od najpopularnijih lifestyle bologova kod nas.

Marko Cvetković

Marko Cvetković, autor takođe veoma popularnog bloga Donmarkoc, posetio je u okviru projekta ZEHN + ZEHN istočnu Srbiju i, između ostalog, doživeo posebnost turističke ponude porodice Popović – brodić koji se iznajmljuje za prekorečne obilaske turističkih atrakcija poput Malog i Velikog kazana, Gvozdene kapije, Trajanove table i lika kralja Decebala uklesanog u stenu sa rumunske strane.

‒ Područje istočne Srbije obiluje atrakcijama koje predstavljaju sjajan sklad prirode i čoveka. Ideja turističke organizacije da unapredi turističku ponudu jeste odličan potez jer širi ponudu, umrežuje postojeću i spaja lokalno stanovništvo sa potencijalnim gostima. Biciklistička staza, divna hrana i divni meštani, plovidba Dunavom sa svim lokalitetima koje ovo podneblje nudi idealni su za razvoj turizma. Izazovi koji postoje u ovom kraju samo su dobri pokazatelji da uz podršku lokalne samouprave i države ovaj kraj Srbije ima potencijala – rekao je Marko Cvetković.

Autentičnost ili još konkretnije sloboda u načinu rada blogera u direktnoj je vezi sa poverenjem koje u ono što oni pišu imaju njihovi pratioci. Oni pripadaju onom delu medijske scene koja trenutno zauzima poziciju najbližu ljudima i ljudi im zato veruju

‒Samo putovanje do Svrljiga bilo je prelepo i uzbudljivo, kako zbog predivne prirode, tako i zbog toga što smo menjali automobile zbog puta kojim smo išli nakon glavnih saobraćajnica. To je na neki način odredilo i moj kompletan utisak o preduzetničkom projektu koji sam upoznala: divni ljudi, divna hrana, mnogo potencijala, ali za sada ograničenih nedostupnošću i nepostojanjem šireg sistema podrške koji bi ono što oni imaju da ponude učinio profitabilnim, atraktivnim i za turiste i za kompanije naručioce – kaže Sabine Weisel, autorka bloga Rreisenomadin, o porodici koja u blizini Niša, u Svrljigu, svoju egzistenciju i životnu perspektivnu obezbeđuje skupljajući autentične, lokalne lekovite biljke za potrebe velikih farmaceutskih kompanija, i uz to proizvodi autentične proizvode poput belmuža.

Andrej Horvat (GIZ) i Lazar Džamic

‒ Ove priče o transformaciji dokazuju da je uz inovativnu ideju, rad i podršku moguće razviti i na duže staze održati mali i srednji biznis, koji doprinosi približavanju Srbije Evropskoj uniji na konkretan i životan način. U pitanju su priče o ljudima, koji su kroz preduzetništvo promenili svoj i život svoje porodice, ali i zajednice u kojoj žive. Ideja ovog projekta bila je da te priče, na najutentičniji način, prenesemo ljudima i inspirišemo ih. Drago mi je da se pokazalo da smo bili u pravu. Bilo je ovo jedno zaista sjajno iskustvo, koje dokazuje da vreme tehnologije, uprkos svemu, može da zbližava i povezuje ljude – rekao je organizator projekta Andrej Horvat.

Rajačke pivnice

‒ Autentičnost ili još konkretnije sloboda u načinu rada blogera u direktnoj je vezi sa poverenjem koje u ono što oni pišu imaju njihovi pratioci. Oni pripadaju onom delu medijske scene koja trenutno zauzima poziciju najbližu ljudima i ljudi im zato veruju. Blogosfera funkcioniše na nivou prepoznavanja iskustva, dobre priče, a u projektima koje podržava GIZ priča koje vrede da budu ispričane zaista ima. Zato je ovo bio idealan spoj, koji će, nadam se, postati recept u pridobijanju šire podrške za pozitivne promene – zaključio je nakon završnog panela poznati ekspert u oblasti digitalnih i analognih komunikacija Lazar Džamić, koji je učestvovao u radu blogera tokom ovog trodnevnog projekta.

The post Uticajni blogeri prepoznaju offline potencijal appeared first on 42 magazin.