Foto: Mina Šarenac

Kada prvi put uđemo u prostoriju sa nepoznatim ljudima, naša pojava i stil govore o nama i pre izgovorenog pozdrava. A između prvog i drugog utiska pri upoznavanju, jedna stvar otkriva detalje o nama mnogo više nego što mislimo, a to su cipele. Imajući to na umu, razgovaramo sa Magdalenom Klašnjom, koja osim što nam sve to potvrđuje, otkriva tajne koje stoje iza cipela sa njenim potpisom.

Znaš onu čuvenu: „Dajte ženi pravi par cipela i ona će osvojiti svet“? Da li se slažeš?
Naravno! Iako poštujem sve ostale odevne predmete, cipele su ipak najvažnije. Možete se umotati u tkaninu, staviti kaiš, obuti dobre cipele i eto savršene kombinacije. Imali smo do sada puno takvih primera. Urezala mi se u sećanje scena kada Carrie Bradshaw ulazi u stan i nosi ogromnu Zverkinu košulju, Hermes kaiš, na nogama Manolice i ništa nije čudno.

Obuća mi je uvek prvo o čemu razmišljam kada dizajniram kostim, čak i kada kreiram samo garderobu, uvek imam u glavi sa kojim cipelama se to nosi

Kako je počeo tvoj dizajnerski put i kako si se opredelila samo za aksesoar, prvenstveno za obuću?
Oduvek sam znala da ću biti dizajner. Moje opredeljenje, obrazovanje i rad su ravna linija bez previše planova i odluka. Sve je išlo vrlo prirodno, od moje prve spoznaje da želim biti dizajner i početka korišćenja šivaće mašine sa 11 godina do odluke da pokrenem brend Magdalena K. Nikada nisam imala jasan cilj da želim da se profilišem kao dizajner, oduvek sam želela da dizajniram kompletan utisak – odevnu kombinaciju od glave do pete. Zato mi je dizajn scenskog kostima bio logičan izbor fakulteta i kasnijeg stvaralaštva. Kako nisam uspela da upišem fakultet iz prvog pokušaja, utešna opcija mi je bila Viša politehnička škola, kojoj sam izuzetno zahvalna jer sam tamo stekla znanje o dizajnu obuće koje kasnije nisam drugde imala prilike da dobijem.
Obuća mi je uvek prvo o čemu razmišljam kada dizajniram kostim, čak i kada kreiram samo garderobu, uvek imam u glavi sa kojim cipelama se to nosi. Rano sam postala svesna obuće i toga koju moć ona ima. Moje prve štiklice mi je mama kupila kada sam imala tri godine, to su bile crvene nanulice. Imam fotografiju sa letovanja gde sam gola, ali imam te nanule i nije me sramota jer se osećam kompletno.

Šta pamtiš s početka karijere?
Za moj razvoj kao dizajnera možda je preloman moment bio kada sam prvi put prodala neki komad garderobe koji sam uradila jer je to bio prvi opipljivi znak da moje ideje imaju vrednost za koju je neko spreman odvojiti novac. I dalje mi je najdraže to uzbuđenje kad prođem pored nekog nepoznatog na ulici ko nosi neki komad koji sam ja napravila.

Radiš li još nešto pored dizajna?
Aktivno radim i kao kostimograf, i nadam se da to neću prestati. Izuzetno mi je bitno da se zabavljam dok radim, a to mogu upravo tako što radim i kostime, ali i svoju obuću. Nije nimalo slučajno što sam spojila ta dva oblika dizajniranja jer su usko povezani i zapravo imaju isti efekat. Kroz obuću dizajniram kompletan utisak.
Kao kostimograf zavisim od toga na koji će me projekat pozvati, kakav ću tekst dobiti, dok sa obućom imam tu slobodu da sama stvaram likove, sama izmišljam situacije za koje su te cipele namenjene i uvek imam neku scenu dok ih dizajniram.

Kako nastaje jedan par Magdalena K cipela? Kako izgleda proces rada od ideje do prvog koraka?
Sve moje cipele rađene su ručno u mojoj malenoj radionici, zovemo je Laboratorija. Uključena sam u izradu svakog para, a razvoj modela je najzabavniji deo. Imam veliku prednost što sam pre Akademije diplomirala i dizajn obuće, tako da sam u mogućnosti da ubrzam proces i za modele izrađujem sve, od skice do prvog kroki modela. Vrlo jasno znam šta hoću da postignem i bitno mi je da taj deo radim sama. Nisam dizajner koji kreće od belog papira, izuzetno mi je važan taktilan rad, tako da prvo pronalazim materijal i boje, igram se njihovim kombinacijama, zatim definišem kalup na kome ću ih raditi, razvijam ga, potom iscrtavam model na kalupu, vadim kroj i proces je time uveliko poodmakao. Najveće uzbuđenje dešava se u tom deliću sekunde kada se javi prava ideja i toj žurbi da je zabeležim, kao i u materijalizaciji posle toga.
Svaki model ručno krojim, zatim nosim kod herihterke (žene koja ih šije), potom ih sklapamo u Laboratoriji. Mislim da smo se zasitili masovne proizvodnje i da smo postali izuzetno osetljivi na ručni rad. I upravo to se oseti u mojim modelima, ima mnogo lepših od njih, ali ono što iz njih izbija jeste količina ljubavi kojom je svaka faza izrade ispunjena. Majstorima sa kojima radim dopadaju se moje cipele i tu simpatiju prenose na njih dok ih rade.

Gde nabavljaš materijale?
Kožu i metalne komponente nabavljam u Italiji. Đonove, kalupe i pomoćne delove kupujem od domaćih proizvođača, ali koža je isključivo italijanskog porekla. Italijani su na prvom mestu po tehnologiji obrade i finiširanja kože. Sa njima morate biti vrlo strpljivi jer će vešto zakasniti ili se praviti da nešto nisu razumeli, ali sva njihova koža je vredna čekanja. Metalni delovi su mi bitni kao zubi – ako se vide, moraju biti savršeni.

Kada je reč o dizajnu, od čega ne odstupate, a šta se konstantno menja?
Jedini princip koji imam je da sva koža koju koristim mora biti isključivo od životinja koje su u lancu prehrambene industrije. Ne koristim krzno i neću ga koristiti. To je moj princip i princip mog brenda i do sada sam i u saradnjama sa drugim brendovima uspevala da u tome istrajem.
Kada sam pokrenula liniju Magdalena K, vodila sam se čistom intuicijom, crtala sam modele kako mi se sviđaju. bez preispitivanja ideje, dala sam sebi zadatak – jedna skica na dan i sutradan nema korekcija ili premišljanja, vreme je za narednu. Imala sam sreće da uradim nešto što je u tom trenutku bilo sveže i drugačije. I sada, nakon mnogo urađenih modela i prepoznatljivog rukopisa, trudim se da se okrenem sebi i tome šta mi se sviđa, pa makar bilo novo i drugačije za moju estetiku ili estetiku moje linije. Promenio mi se odnos recimo prema plastici i transparentnim materijalima za gornje delove obuće. Bitno mi je da gazište bude od kože, a ovog leta sam se malko poigrala i providnim materijalima, i to mi je zabavno. I da ne zaboravim da spomenem, svi moji modeli imaju đon magenta boje.

Još uvek mi je najdraže uzbuđenje kad prođem pored nekog nepoznatog na ulici a on nosi neki komad koji sam ja napravila

Na čijim nogama želite da vidite cipele sa svojim potpisom?
Želela bih na svačijim. Šalim se, pre znam na čijim ne bih želela, ali o tome ne moram da brinem jer znam koju ciljnu grupu ljudi privlačim i kojoj se obraćam. Znam i da ta komunikacija ide dobro jer po Instagramu vidim da sam baš takve devojke i žene zamišljala da će ih nositi. Zahvalna sam svakome ko kupi moje cipele jer je u ovom trenutku toliko velika ponuda i ima mnogo lepih modela iz svih krajeva sveta. Veoma sam svesna koliko sam privilegovana što neko odabere baš moj par. Ako bih zamišljala osobu koja bi ih nosila, volela bih da moje cipele nosi Roksanda Ilinčić. Oduševljavaju me njena estetika i njen rad, i možda bi mi bila najveća dizajnerska čast da poželi neki moj model, tim pre što ona ima svoju liniju obuće.

Osim obuće, imaš i druge aksesoare koji su pronašli mesto na modnim fotografijama u kampanjama i editorijalima. Šta je ono po čemu želiš da ti komadi budu prepoznatljivi svima na prvi pogled? Šta želiš da bude sinonim za tvoj brend?
Kako je razvoj mog brenda išao postepeno, tako se organski formirao pravac u kom idem, dobijao je jasnije obličje. Nemam agresivne slogane ili kampanje gde forsiram svoju estetiku, a volela bih da se moji modeli kombinuju i nose na način koji prija onom ko ih nosi. Izuzetno volim boju, metalik materijale i kombinacije desena. Polako mi se otvara prostor da se posvetim i drugim komadima pored obuće. Nažalost, sve ide dosta sporo i vreme mi ne ide naruku. Oduvek sam nosila tzv. pederuše, i dok sam radila za Daryl K, jedva sam ih ubedila da ih napravimo. Od tada je prošlo sedam godina i tek su sada počeli da dobijaju porudžbine. Ja ih već neko vreme pravim i trenutno ih radim u više veličina, boja i tekstura, ali, evo, često ih vidim na devojkama i drago mi je zbog toga.

Tvoji modeli se prodaju širom sveta – od Beograda, Zagreba, Sarajeva, preko Ženeve i Pariza, pa do Njujorka. Kako su dospele tamo?
Izlagala sam na sajmovima u Parizu i Njujorku, ali zapravo sve je krenulo iz Beograda i mog odmora ovde kada sam uradila skice i uzorke i potom izložbe u KC Gradu nakon koje su usledile i prve porudžbine. Sada je daleko lakše, a pored sajmova Facebook i Instagram mi puno pomažu i rade bez moje preterane posvećenosti.

Kako ljudi iz drugih zemalja reaguju na tvoju estetiku?
Najteže je doći do radnje, a radnje odlučuju šta će biti ponuda. One su zaslužne za zanimljiv ili dosadan asortiman na tržištu. Buyeri su ti koju biraju za radnje i vrlo je teško privući njihovu pažnju i uraditi nešto zanimljivo, a opet ne previše riskantno za prodaju. Ja tu hodam po ivici. Mnogo bolje reaguju sami kupci nego buyeri. Dobila sam komentare da sam isuviše riskantna za prodaju u Francuskoj jer Francuskinje vole minimalistički dizajn i crnu ili teget boju. Moje najveće tržište je Francuska i sva sreća pa ima i buyera koji rizikuju.

U kom pravcu želiš da koračaju tvoje cipele?
Privlači me Azija i volela bih da proširim tržište na Kinu, Japan i Koreju. Iako mojih cipela već ima tamo, a to su do sada bile pojedinačne porudžbine. Volela bih da tamo stigne što veći broj mojih cipela.

Foto: Mina Šarenac

The post Magdalena Klašnja: Zasitili smo se masovne proizvodnje appeared first on 42 magazin.

Među mnogobrojnim utiscima koje nosimo sa 42. Belgrade Fashion Weeka ističe se nova kolekcija mlade dizajnerke Ivane Vorguce koja nosi naziv Ruke. U razgovoru sa njom saznajemo da inspiracija potiče od istraživanja tradicionalnih dečjih igara, među kojima se nalazi i dobro poznata istoimena igra s kanapom, na našim prostorima popularizovana 80-ih godina prošlog veka u dečjoj emisiji Kolariću paniću.

Tada želimo da saznamo više o tome šta se krije iza svakog konca koji nas je privukao na modelima koji su stajali ispred nas na Vinjetama. Ono što smo i sami primetili jeste to da ovi uniseks komadi objedinjuju najbolje sa muške i ženske strane, pa se u obe verzije modifikuju kroz stil pojedinca koji ih nosi i tako podiže na nov nivo.

„Beskonačan broj kreiranja novih oblika i konstantno traganje za novim načinima preplitanja u okvirima zadatih pravila bili su osnovno polazište za stvaranje kolekcije. Tekstilne modulacije u samoj osnovi nastale su posmatranjem igre i prvenstveno su podstaknute sećanjima i imaginacijom, dok su svoj razvojni put doživele kroz proces posmatranja varijacija oblika koji nastaju tokom igre“, objašnjava Ivana.

Video u kome je akter Vedrana Vukojević, dok je iza kamere Luka Trajković doprineo je vizuelnoj realizaciji čitave ideje od koje polazi inspiracija za kolekciju

Konstrukcijski, kolekcija se sastoji iz amorfno građenih oblika koji su u sukobu sa oštrim, ravnim linijama poteklim iz vojne uniforme s početka 20. veka, dok je kolorit svojevrsna oda likovnim delima Boška Kućanskog iz ciklusa Oktoih simbiotički.

Kolekcija Ruke zasniva se na davnim sećanjima, detinjstvu i relativno bliskoj istoriji, a komadi su tradicionalno, ručno izrađeni, što neka minula vremena oživljava i osavremenjuje.

Da je nismo pitali, ništa od ovoga ne bismo saznali, ali znali smo istog trenutka da nam se dopada ono što stoji ispred nas. A onda je počeo video u kome je akter Vedrana Vukojević, dok je iza kamere Luka Trajković doprineo vizuelnoj realizaciji čitave ideje od koje polazi inspiracija za kolekciju u kojoj su saradnici projekta Textil Užice, M.V.-Tex i St. George.

„Da bi sve što je Ivana zamislila oživelo u filmskoj formi, stvorio sam dve kontrastne, vizuelne celine – modela u urbanoj sredini i apstraktnom snolikom prostoru“, kaže Luka.

https://vimeo.com/240813669

The post BFW: Ruke u modnom filmu appeared first on 42 magazin.

Da mladi dizajneri i umetnici donose sveže ideje i skreću pažnju, pokazuje nam 21-godišnjakinja pred kojom je tek diplomska izložba, a novi projekat je svež kao skok u vodu u bazen koji je poslužio kao lokacija za novi video.

Na 41. Belgrade Fashion Weeku Ivana Vorguca nagrađena je za kolekciju Oda Kućanskom u okviru B-Future inkubatora. A da se tu priča o njenoj kolekciji ne završava, svedoči i najnoviji projekat koji potiče iz istoimene kolekcije. Naime, 20. maja u okviru Noći muzeja premijerno je prikazan modni eksperimentalni film.

Ovde je reč o usaglašenom miksu plesa, muzike, mode i režije, koji se prepliću kao Ivanina inspiracija za kolekciju. Razgovor na temu filma počeo je od ideje oko koje se kreće dizajn njene odeće, pa su smernice za film bile kolorit, preplitanje, veze, fluidnost, spoj savremenog i tradicionalnog. A unutrašnji monolog i spoljnu bitku trebalo je kroz ples naglasiti, pa je izbor lokacije na kojoj će vazduh i voda upotpuniti doživljaj bio bazen na 25. maju.

Kada je reč o izboru glavnog lika, za fluidnost odevnih komada najbolje rešenje je plesač, a to niko drugi ne bi izneo bolje od prvog soliste beogradskog baleta Dejana Kolareva. Režiju potpisuje Kosta Đuraković, dok je za zvuk zadužen Jovan Marić.

Kada se umetnici iz različitih branši nađu na projektu koji rade iz zadovoljstva, rezultat izgleda ovako, a da je svako dao svoj doprinos, govori i koreografija koju je Dejan Kolarov osmislio za ovu priliku.

The post Moda, ples, muzika i film appeared first on 42 magazin.

Kako izgleda baviti se dizajnom u Srbiji, možete da pretpostavite, modom takođe, a ako sve to podignete stepenik više i selektujete kategoriju muška moda, onda ste ravno zašli u sferu ekstremnog sporta. Milica Vukadinović, iako se slaže sa mnom, ne pridaje mnogo značaja tome. Iako se bavi sporednim projektima kako njena moda ne bi trpela kompromise, ona je pronašla neiscrpnu inspiraciju koja se dopunjuje svakodnevno, izlazi čim uhvati papir i olovku, pa posao dizajnera muške mode radi s lakoćom, dečjom iskrenošću i ozbiljnom ljubavlju. Za nju je njena profesija mesto kome apsolutno pripada.

Otkud muška moda?
Ne postoji neki konkretan razlog zašto muška moda. Počelo je od fakulteta, kroz zadatke i teme koje smo obrađivali, i muška moda je sama izašla iz mene. To je očigledno nešto što sam oduvek nosila u sebi. Nikada se nisam ni pitala, niti želim da znam zašto sam u polju muške mode. U tome se samo prijatno osećam i crpim ogromnu inspiraciju. To je trenutno moj život i nadam se da će i dalje biti.

Ne beležim usput na papiru, ne pravim moodboardove, ne tražim fotografije koje me inspirišu – kada sednem za sto, to samo ispliva iz mene

Šta je ono što te privlači kod muške mode što ne pronalaziš u ženskoj?
Mislim da sam bila tomboy kao mala i dosta sam okružena muškarcima. Imam lep odnos sa svojim ocem, bratom i drugarima i mislim da je esencija svega što radim izvučena iz odnosa sa tim ljudima. Od detinjstva do dana današnjeg crpim iz naših svakodnevnih razgovora, žurki i vremena koje provodimo zajedno – kada sednem za sto, to samo ispliva iz mene. Ne beležim to usput na papiru, ne pravim moodboardove, ne tražim fotografije koje me inspirišu. To su stvari koje svakodnevno zabeležiš duboko u svojoj podsvesti i kada dođe trenutak da radim na kolekciji, krenem da radim i sve to što se nakupilo izleti samo od sebe.

Foto: Jani Ugrin

Kada umetnik dobije nagradu ULUPUDS-a, to dâ izvestan vetar u leđa, ali koji momenat ti je zapravo dao pravi vetar u leđa?
To je bila prva kolekcija na Beogradskoj nedelji mode 2013. godine. Između fakulteta i te prve kolekcije sam malo istraživala i udaljila se od svog posla. Bavila sam se drugim poslovima i preispitivala sam sebe. Vodila sam jedan bar u Beogradu i mislila sam da se neću ni vratiti u modu koliko sam se udaljila. Zatim se desio taj prelomni trenutak kada sam počela da radim na kolekciji i kada sam je prikazala publici. Nisam očekivala nikakvu reakciju, radila sam je za svoju dušu iz ljubavi prema sadašnjoj profesiji i želji da se vratim njoj. Kada se revija završila, taj osećaj bio je prekretnica za sve što se dalje dešavalo, za ono što danas radim i ono što me danas pokreće. Tada sam se setila koliko ljubavi imam za svoj posao, kakav je osećaj biti u profesiji koju voliš. Ja se neću više odvajati od toga, to je definitivno i nema više nazad. Ja tu pripadam.

Baviti se ovakvim poslom u Srbiji tera te da se preispituješ svakodnevno, ali mi je drago i kada naletim na prepreke, ne bežim od toga, to doživljavam kao iskustvo

Kako je došlo do saradnje sa Not Just a Labelom i šta ti je to donelo?
NJAL su sa mnom kontaktirali nakon revije u Holandiji. Prezentovala sam samo svoj rad, nisam još uvek ušla u prodaju, jer ti komadi koje sam radila odmah posle revije odu, tako da nije bio trenutak da uradim nešto vezano za prodaju. Oni su poznati, ali nisu jedini način, postoje druga mesta gde dizajneri mogu da se promovišu. Ja se ne promovišem previše i znam da je to pogrešno. To je ta umetnička strana sa kojom se borim i radim na tome.

Šta je razlika između autorskih kolekcija i brenda u tvom slučaju?
Autorska moda je nešto gde se mi predstavljamo kao umetnici, bar iz mog ugla. To je kada ja kao umetnik želim da ispričam jednu priču koju će svako doživeti na svoj način, to je neka neobjašnjiva potreba da izbaciš iz sebe tu kreativnost koja se taloži, koju ako ne prikažeš imaš osećaj da ćeš eksplodirati. A brend je drugi vid celine, gde ti kao umetnik pratiš klijente. Gledaš i ispituješ ko bi mogao da ponese tvoje stvari i svakodnevno uživa u nečemu što ja stvaram, to je jako kompleksna stvar. To zahteva ne samo biti umetnik, već se prilagoditi tržištu, kupcu i socijalizovati se. Kada me posmatraš kao umetnika, ja ne moram da se socijalizujem, da se krećem, ni komuniciram, sve što imam da kažem je kroz reviju prikazano. Ne moram da dam opis kolekcije, ni da kažem šta me inspiriše, svako može da doživi kolekciju na svoj način. A brend je nešto od čega se živi, uspostavlja se komunikacija sa svim ljudima i teško je iako istovremeno i lepo.

Tvoji modeli predstavljeni su u Holandiji, Sloveniji, Italiji, kako reaguju ta tržišta na tvoje modele i gde se najbolje pozicioniraju?
Reakcije su uvek pozitivne. U Srbiji takođe, ali to nije isti tip reakcije.

Foto: Jani Ugrin

U kom smislu?
Izlažem istu kolekciju u Holandiji, Sloveniji, Italiji, Engleskoj i Srbiji. Ne pravim posebne korekcije za inostranstvo i Srbiju, idem uvek sa istim komadima. Za ovo tržište trebalo bi da ne budem previše ekstravagantna, da bude malo mirnije, a svesna sam da se u inostranstvu traži nešto inovativno, pomereno i nesvakidašnje. Dosta mi je izazovno da radim kolekcije koje će biti predstavljene ovde i tamo, jer treba da zadovoljim oba tržišta. U tom smislu su reakcije drugačije. Kod nas je reakcija da je to malo pomereno i nešto što nismo videli do tada, a tamo je reakcija da je to super i pomereno, ali komercijalno, ono što bi moglo da se ponese. Tako da su to potpuno različita dva tržišta. Izazovno je raditi paralelno i iz te pozicije postaviti cilj. Moram sebe da preispitam više puta i dosta je kompleksnije nego da su ti razrešene ruke. Baviti se ovakvim poslom u Srbiji tera te da se preispituješ svakodnevno, ali mi je drago i kada naletim na prepreke, ne bežim od toga, to doživljavam kao iskustvo.

Ti si jedini iz publike koji zna sve mane, a opet ti izgleda fenomenalno, onda skapiraš da si uradio baš dobar posao

Izazov je baviti se dizajnom u Srbiji, modom, a muškom pogotovu. To dođe kao neki ekstremni sport.
Jeste kao ekstremni sport, i fizički i psihički! Iz čiste ljubavi možeš da se baviš time, ali moraš da imaš backup.

Šta je tvoj backup?
Ja ih na sreću imam više. Upuštam se u mnogo projekata koji mi zvuče interesantno kada se skupi dobra ekipa, tako da ne mogu da se požalim. Bavim se muškom modom, to je moja primarna profesija, ali sam konstantno u predivnim projektima, okružena sam super ekipom, radim punom parom, ali apsolutno uživam u tome.

Mnoge tvoje kolege se bave stajlingom, kostimom i sličnim stvarima kako bi zaradili da ulažu u svoje primarno zanimanje, odnosno u izradu kolekcija. Kako ti gledaš na to?
Baš malopre sam rekla da se inspiracija sreće svakodnevno i gde ćeš više od toga. Kada radiš kao kostimograf, stilista, dizajner za jednu, drugu, treću firmu, od kojih se jedna bavi sportskom odećom, druga trikotažom, treća uniformama… ti se svakodnevno susretneš sa toliko ljudi, toliko različitih prostora, enterijera, eksterijera, upoznaš mnogo toga i kako, kada dođeš na to da radiš na svojoj kolekciji, ne možeš da nemaš inspiraciju. Nemoguće je da, kada si konstantno zaposlen i okružen timom kreativnih ljudi, budeš neispunjen.

Foto: Jani Ugrin

Gde nabavljaš materijale?
Kada putujem. Kada sam na godišnjem odmoru (smeh).

Kada reaguješ na kolekciju – kada je vidiš prvi put na modelima tokom revije ili kada je gotova kampanja?
Reakcija publike mi je jako bitna. Kada vidim gotovu kolekciju, editorijale i kampanje, tada je već to davno prošlo. Kada dođe do editorijala i kampanje, ja sam već u sledećem projektu. Kada se završi prvo predstavljanje pred publikom, ta histerija i pozitivno zadovoljstvo traju par dana i odmah imam potrebu da uđem u nešto novo – to je za mene sasvim dovoljno.

Od koga tražiš drugo mišljenje kada nisi sigurna u nešto što napraviš?
Dešava mi se da se, pred sam kraj kolekcije, ja malo zasitim, krenem da razmišljam o sledećem projektu i imam neke nove ideje koje se ne uklapaju u ono na čemu radim u tom trenutku. Tada počnem da mislim da to nije dovoljno, da je trebalo više, bolje i onda se žalim par dana prijateljima koji su iz istog posla. Niko me ne podrži tada, ali imam njihovu ogromnu podršku za ono što radim i to prođe. To se uvek dešava, sada već znam, to je uvek nedelju dana pred predstavljanje kolekcije kada je najveći haos. Onda samo ustaneš jednog jutra, uđeš u atelje, pogledaš kolekciju i kažeš sebi – strava!

Kada sam bila mlađa, bilo je svakakvih snova, ali prava draž i prava stvar je ono što se dešava dok ideš ka cilju

Šta pomisliš kada iz publike gledaš svoju reviju?
To je pravi osećaj! Ti si odabrao muziku, prošao fitinge, tu i tamo si uhvatio zihernadlom neke modele da to bolje stoji, sediš u publici i znaš šta je iza svega toga i sve ti izgleda savršeno. Ti si jedini iz publike koji zna sve mane, a opet ti izgleda fenomenalno, onda skapiraš da si uradio baš dobar posao.

Kada govorimo o ciljnoj grupi za tvoje modele, oni su neprestano na granici između dečaka i muškarca, za koga ih zapravo praviš?
Ja se držim dosta te dečje, dečačke strane muškarca. Svaki muškarac, koliko god je odsečan, ozbiljan, skockan, simetričan, ima tu dečju crtu, koju kod nekog prepoznaš na prvu loptu, a kod nekog zagrebeš, pa je opet nađeš. Koliko god kolekcije različite bile, mislim da je ono što ih objedinjuje baš ta dečja strana muškarca. Nekad je predstavljena kroz vez, kroz kolorit, aksesoar, ali to dečačko je ono što svaka kolekcija nosi. Ta igra dečaka i muškarca je konstanta, i to će se provući kroz svaku kolekciju. To je srž svega toga. Toga ima i kod žena, ali kod muškaraca je intrigantnije s obzirom na njihov stav. Otkriti tog dečaka u njima, to je jako kompleksan, ali i zanimljiv put – to je istraživanje koje ne može da se generalizuje, vrlo je individualno. To je neiscrpna inspiracija!

Kakve su tvoje ambicije, o čemu maštaš?
Mislim da ništa nije preambiciozno – sve može, zašto da ne? Kada sam bila mlađa, bilo je svakakvih snova, ali prava draž i prava stvar je ono što se dešava dok ideš ka cilju. U tome sam najviše uživala, to je ono što me formiralo kao ličnost i kao umetnika, i onda sam svoje ciljeve počela da postavljam u što bližoj budućnosti da bih više uživala. Tako da su moji ciljevi uglavnom kratkoročni, tu su. Svako veče ležem s novim ciljem i novom idejom i to je ono što me ispunjava.

 Završen je Ljubljana Fashion Week, gde si se predstavila kolekcijom Fallirant, a šta je sledeće?
Nastavljam sa radom na seriji, spremam autorsku kolekciju koja bi trebalo da bude gotova na jesen i radim na svom brendu, to su krupnije stvari, a ima sa strane projekata i projekata.

 Šta je koncept prethodne kampanje Fallirant i otkud taj naziv?
Svi znamo značenje reči folirant. Kada sam krenula da pišem tekstove i najave za kolekciju, ta igra reči se desila spontano, ali ne bih volela da taj fallirant ima negativno značenje. Mi smo navikli da kada kažemo za nekog folirant kada je prevrtljiv, lažljiv i sl., ali ne – to može da bude muškarac koji će da se zaigra i poigra svojom pojavom, ali to ne mora nužno da bude loše. U ovom slučaju sigurno nije loše. Pretposlednja kolekcija bila je Haiduk jer je to bio savršen opis energije muškarca koji bi poneo tu kolekciju i uvek je prisutan taj bunt, pa sam odlučila da taj naziv zadržim i za brend koji radim – u toj jednoj reči najbolje se predstavlja muškarac za kog ja stvaram, muškarac koji to može da ponese, njegov stav prema svetu i samoj modi definitivno jeste Haiduk.

The post Milica Vukadinović: Hajduk je tip muškarca za kog stvaram appeared first on 42 magazin.

Foto: Marija Aničić

Ne sumnjamo da vam je Koncept 45 poznata šoping lokacija na kojoj otkrivate nove brendove odeće i aksesoara, ali i dizajnerske komade koji momentalno privlače pažnju kada postanu deo vašeg doma.

Ova multibrend radnja već nekoliko godina uspeva da spoji modu, dizajn i muziku na najlepši mogući način, a sinoć je u saradnji sa Harper’s Bazaarom priredila zabavu povodom prezentacije novih prolećnih trendova, sasvim novih brendova, novog kataloga za sezonu proleće/leto 2017. i novog albuma benda Depeche Mode – Spirit.

Za sve one sa izuzetnim ukusom za modu sinoć je predstavljeno desetak novih svetski poznatih brendova, koje možete naći u Beogradu samo u ovoj radnji:

Être Cécile, La La Berlin, Nanushka, Come for Breakfast, Citizens of Humanity, Hussein Chalayan, Black Kaviar, Schield, Sarah’s Bag, Bijoux de Famille, Sheriff & Cherry, Anton Heunis nakit su najaktuelniji brendovi, pažljivo odabrani u šourumovima Pariza, Milana, Firence i Londona u toku nedelja mode.

Koncept 45 od samog starta podržava domaće dizajnere koji kreiraju posebne capsule kolekcije specijalno za Koncept 45, pa je trenutno aktuelno nekoliko izuzetnih domaćih dizajnera, kako odeće tako i nakita i aksesoara, poput: Ive Stefanović, Damsel in Distress, nakit Harem Royal i Hota Hota, torbe Koishi, X Wear, šeširi MM Couture, Fun Fan nakit slikarke Jelene Blečić…

Svetski top-model Mijo Mihaljčić, kao zaštitno lice Koncepta 45, zablistala je u katalogu za sezonu proleće/leto 2017. na fotografijama Marije Aničić, pod kreativnom direkcijom Ive Stefanović.

Koncept 45 nalazi se u Ulici kralja Petra, a broj je naravno 45!

Foto: Bojana Janjić

The post Spoj mode, dizajna i muzike u jednom konceptu – 45! appeared first on 42 magazin.

Foto: Milenko Miklja

U potrazi za komadima koji se lako uklapaju i postaju deo našeg svakodnevnog stila nailazimo na dizajnerku Ivanu Davidović, koja je iz istog razloga stvorila svoj brend Disciplina.

„Volim da stvari koje osmislim ožive na onima koji ih nose, da dobiju karakter tih osoba, da im se time udahne život, dâ neka posebnost i lični pečat. Ništa mi nije draže nego kada ne prepoznam iz prve da se radi o mom odevnom komadu jer ga je osoba koja ga nosi učinila svojim i jedinstvenim“, kaže Ivana.

Monohromatska paleta, oversized silueta i minimalistički kroj karakterišu njene modele koji jednako dobro pristaju ženama i muškarcima jer je uniseks njihov zaštitni znak.

Nakon otvaranja svog prvog one stop shop concept storea u Kralja Petra 70, najnovija kolekcija ovog brenda postaje dostupna i offline, a osim novih i prepoznatljivih modela iz ranijih kolekcija, u Disciplini će se naći i drugi brendovi kao što su Alberto Guardiani, Beba, CutCat, Dondup, Exodus, Omaya Homme, Plantwear, Pyrex, Twinset, Weggy i drugi.

Foto: Milenko Miklja

The post Nova modna disciplina appeared first on 42 magazin.