Nabrojali smo deset najbogatijih umetnica i umetnika na planeti, među kojima je i jedna naša (verovatno možete da pretpostavite o kome se radi), a čiji se bankovni računi mogu porediti s ruskim tajkunima.

Gerhard Richter

Ovaj nemački vizuelni umetnik poznat je po apstraktnim, ali i hiperrealističnim slikama, radovima na staklu i fotografiji.

Njegova namerna nezainteresovanost da se posveti samo jednom stilu ili vrsti umetnosti često je bila na meti kritike. Osporavali su ga zbog toga što je odrastao u Istočnoj Nemačkoj, čiju je politiku kroz radove često komentarisao.

Danas ovaj umetnik ima 86 godina i gotovo dve milijarde dolara na računu.

Yayoi Kusama

Yayoi Kusama je renomirana japanska umetnica, internacionalno poznata po svojoj psihodeličnoj i repetitivnoj umetnosti kojom kreira širok spektar medijskog prostora – od slikarstva i kolaža, preko skulpture i instalacija, do performansa.

Yayoyi Kusama uslikana u izlogu modne kuće Louis Vuitton koji je dizajnirala 2012. godine

S karijerom koja traje više od sedam decenija, ona se smatra majkom pop arta, minimalizma i feminističkih umetničkih pokreta, čiji je rad veoma uticao na savremene umetnike kao što su Andy Warhol i Claes Oldenburg. Ova fantastična žena danas, upravo zbog neprekidne posvećenosti radu, na svom bankovnom računu ima preko 370 miliona dolara.

Banksy

Anonimni umetnik ulice, revolucionar, anarhista, panker = Banksy. Ujedno, umetnik o čijem smo radu i akcijama, verovatno, najviše pisali na našem sajtu.

Rođen u Bristolu, u Engleskoj, pretpostavlja se sedamdesetih, proslavio se svojim provokativnim grafitima 1990. i od tada aktivno radi po celom svetu. Tokom godina razvio je prepoznatljiv stil, međutim, svakim novim radom iznova šokira komentarišući društvena dešavanja, političke ideologije i fenomene – ratove, konzumerizam, kapitalizam, pa sve do zagađenja planete i globalnog zagrevanja.

Pretpostavlja se da je u toku sveg tog vremena na sceni zaradio preko 50 miliona dolara.

Maurizio Catelan

Maurizio Cattelan rođen je u Padovi, u Italiji, i nikada se nije školovao za umetnika. Sebe naziva umetničkim radnikom pre nego umetnikom, a među kritičarima i istoričarima umetnosti smatran je za dvorsku ludu art sveta. Međutim, ta etiketa nije tu da bi ismevala, već da naglasi njegov specifičan ukus u prikazivanju apsurda, ali i satiričnu kritiku društvenih hijerarhija – posebno kod Katoličke crkve.

Fotografija: Francesco Proietti

Njegova skulptura Papa Jovan Pavle pogođen meteorom prodata je za 886.000 dolara.

Damien Hirst

Ovaj uspešni i kontroverzni umetnik nije iznenađenje ove liste. Rođen je u Bristolu 7. juna 1965. godine, a bio je jedan od vodećih figura kada je u pitanju pokret Young British Artists osamdesetih i devedesetih godina. Njegov rad podrazumeva izlaganje mrtvih životinja potopljenih u formaldehidu, prikazivanje kvazidokumentaraca i začudnih skulptura.

Danas svaka njegova skulptura ne košta manje od 92 miliona dolara, čime je prevazišao čak i Picassa.

Jef Koons

Ovaj poznati savremeni američki umetnik stvara eklektične skulpture koje prikazuju dijapazone emocija. Poznat i kao kralj kiča, Koons uspeva da svaki svoj rad proda za desetine hiljada dolara.

Njegova, verovatno, najpoznatija serija skulptura – Psi od balona (Baloon Dogs), konkretno skulptura Narandžasti pas od balona (Orange) – prodata je za oko 58.400 dolara, dok vrednost ostalih skulptura iz te serije i dalje raste.

Cindy Sherman

Cynthia Morris Sherman poznata je savremena američka umetnica, fotografkinja i filmska rediteljka, prepoznatljiva pre svega po konceptualnim portretima koji postavljaju pitanja o ulozi i inkluziji žena u modernom društvu. Globalno se proslavila početkom osamdesetih, kada je njena serija crno-belih fotografija nazvana Untitled Film Stills pokupila svetske nagrade i priznanja, a ona proglašena jednom od najboljih feminističkih fotografkinja.

Njena provokativna dela, koja divno objedinjuju različite uticaje feminizma, performansa, kulturnu kritiku, zatim politike tela i identiteta, jako se dobro prodaju, te se procenjuje da bogatstvo ove umetnice danas prelazi sumu od 35 miliona američkih dolara.

Marina Abramović

Marina Abramović je performans umetnica rođena 30. novembra 1946. u Beogradu, a čiji rad istražuje odnos između umetnika i publike, telesne limite i neograničene mogućnosti uma. Njena karijera traje više od četiri decenije, a pre nekoliko godina proglašena je za pionirku, majku performansa.

Godine 2010. njujorški Muzej moderne umetnosti (MoMA) priredio je veliku retrospektivu posvećenu njenom radu, a ona ujedno predstavlja najveću izložbu performansa u istoriji tog muzeja. Tokom izložbe Abramovićeva je izvela performans Umetnica je prisutna, tihi komad u trajanju od 736 časova, tokom kog je nepokretno sedela u atrijumu muzeja dok su se pojedinci iz publike smenjivali nasuprot nje.

Procenjuje se da njeno bogatstvo premašuje sumu od 10 miliona američkih dolara.

Annie Liebovitz

Fotografkinja koju vole modni magazini i holivudske zvezde, a koja radi kako komercijalnu, tako i umetničku fotografiju – našla se na ovoj listi jer samo jedna njena fotografija (konkretno ona na kojoj je muzičar Kieth Harring) vredi oko 57.500 dolara!

Njena najpoznatija i najskuplja fotografija i dalje ostaje ona čuvena – na kojoj se nalazi John Lennon (fotografisan na dan kada je ubijen) dok grli Yoko Ono.

The post Najbolji + najbogatiji umetnici današnjice appeared first on 42 magazin.

U skladu sa njegovim karakterom, dnevnu rutinu Salvadora Dalija odlikovala je zdrava doza samopoštovanja.

„Svakog jutra nakon buđenja“, zapisao je Dali 1953, „osećam vrhunsko zadovoljstvo zbog toga što jesam Salvador Dali, i pitam se, zadivljeno, šta će to neverovatno danas učiniti ovaj Salvador Dali.“

Nadrealista nije bio jedini umetnik koji je imao svoj jutarnji ritual – mada se većina njih oslanjala više na kofein i cigarete nego na ego. Iako mnogo ljudi misli da umetnici ne poznaju jutro, da spavaju do podneva i duže, da im je i vreme umetnički haotično – nije baš tako.
Dobro, deset vrhunskih slikara nije se kvalifikovalo za ovu listu budući da su se budili uglavnom nakon podneva. Recimo, Pablo Picasso je dolazio u svoj pariski studio oko dva po podne, dok je Jackson Pollock jednom rekao novinaru: „Imam staru naviku iz starog kraja da spavam celog dana i radim cele noći.“
U našem fokusu su ipak navike deset umetnika koje pokazuju da se deo dana za maksimum kreativnosti i produktivnosti ne može planirati, te da je jedini plan za stvaranje vrhunske umetnosti uhvatiti dan i – raditi, raditi, raditi.
Mnogi primeri umetnika ranoranilaca izvučeni su iz knjige Daily Rituals: How Artists Work, u kojoj autor Mason Currey detaljno iznosi dnevne navike 161 genijalnog uma, od pisaca do naučnika i filozofa. U ovom tekstu fokus je na slikarima – odnosno, još preciznije, na slikarima koji su se budili u cik zore, a evo kako je desetoro njih započinjalo dan na pravoj, reklo bi se – desnoj nozi.

Andy Warhol

Svakog radnog dana od 1978. do 1987. Andy Warhol budio se oko devet sati i odmah potom pričao telefonom sa svojim prijateljem Patom Hackettom kako bi mu izdiktirao događaje od prethodnog dana. (Razgovori su prevashodno bili namenjeni stvaranju preciznog zapisa o umetnikovim troškovima – Internal Revenue Service revidirao je njegovo poslovanje svake godine počev od 1972 – ali su na kraju postali osnova za The Andy Warhol Diaries, intimnih memoara pop ikone i njegovog dugogodišnjeg prijatelja Hacketta, koje je on uredio i objavio nakon Andyjeve smrti.)
Ti razgovori ponekad su trajali i po dva sata, nakon čega se Warhol tuširao, oblačio i sa svoja dva jazavičara silazio u kuhinju na doručak sa kućepaziteljima. Ostatak prepodneva provodio je u kupovini na Medison aveniji, u aukcijskim kućama, u juvelirnicama ili u prodavnicama antikviteta. Uvek je sa sobom imao nekoliko primeraka magazina Interview, koje je ostavljao vlasnicima prodavnica kako bih ih podstakao da se u njemu oglašavaju ili da ih daju fanovima.

Balthus

Kada je Galerija Tate Balthusu uputila zahtev da joj dostavi biografske podatke za njegovu retrospektivnu izložbu 1969, ekscentrični slikar poslao joj je telegram sledeće sadržine: „Nema biografskih detalja. Početak: Balthus je slikar o kome ništa nije poznato. A sada da pogledamo slike. S poštovanjem, B.“
Ipak, kad je ostario, bio je malo otvoreniji, a francuski novinar Alain Vircondelet utkao je u njegove memoare iz 2002. seriju anegdota iz poslednjih godina umetnikovog života, što daje uvid u njegove jutarnje navike.
U poznim godinama Balthus je živeo ogromnoj švajcarskoj planinskoj kolibi sa mačkama, slugama i svojom drugom suprugom. Svakog jutra doručkovao je oko 9.30. Nakon što bi iščitao mejlove, preispitivao je kvalitet dnevnog svetla kako bi odlučio hoće li ili neće slikati toga dana. Pod pretpostavkom da je svetlo dobro, u kasno prepodne ili rano popodne pešačio bi (a kasnije ga je u kolicima gurala supruga) do studija u blizini sela. Pre nego što bi počeo da radi, izgovorio bi molitvu ili meditirao nekoliko sati pred nedovršenom slikom – pušeći sve vreme. „Intuitivno sam shvatio da je pušenje udvostručilo moju sposobnost koncentracije i omogućilo mi da budem potpuno unutar platna“, rekao je jednom.

Robert Rauschenberg

Matt Hall, koga je Robert Rauschenberg 1993. angažovao da upravlja njegovim imanjem na Floridi, seća se da je umetnik svakog jutra nakon buđenja imao lep i zdrav doručak. Uzeo bi vitamine, a zatim popio espreso. „Gospode, pio je dupli ili čak trostruki espreso.“
Ipak, centralni i najvažniji deo Rauschenbergove jutarnje rutine bila je TV emisija The Young and the Restless, koju je gledao s neverovatnom posvećenošću. Sapunske opere i drugi televizijski sadržaji konstantno su bili na repertoaru njegovog ateljea. „Obožavao je da gleda televiziju.“ David White, viši kustos u Fondaciji Robert Rauschenberg, rekao je 2016. za Artsy: „Mislim da je razlog tome očigledno vizuelna stimulacija.“ Američki umetnik bio je nezasiti konzument slika, isečaka iz novina i glosi magazina, a spajao bi ih u svojim uticajnim asemblažima koje je nazivao combines.

Chris Ofili

Umetnik Chris Ofili preselio se 2005. iz Britanije u Trinidad. Ali već u godinama koje su prethodile preseljenju nesvesno je razvio svoju radnu rutinu i da, kako je rekao reporteru New York Timesa, „pretpostavlja da ima ogroman broj pravila“.
Njegov londonski studio bio je podeljen na centralnu binu, gde su bila njegova velika kolažirana ulja na platnu, te na odvojeni ugao za akvarele i crteže. Ofili, koji je u atelje stizao svakog jutra između sedam i 10 sati, počinjao je svoj dan u pomenutom uglu. Nakon što bi ogroman list papira podelio na osam jednakih delova, opustio bi se crtajući apstraktne oblike olovkom. Zatim bi prešao na akvarel i na svakom listu slikao drugačiju afričku glavu (to su, kako kaže umetnik, bile njegove afro-muze). Za svaki rad trebalo mu je od pet do 15 minuta. Nekim danima završio bi samo jednu sliku, ali bilo je dana kad bi uradio čak deset slika. Na kraju, od tih radova koji su nastajali duže od decenije – 181 rad postao je osnova za Studio Museum u Harlemu.

Louise Bourgeois

Louise Bourgeois je bila „veoma obična“, svedoči njen dugogodišnji asistent Jerry Gorovoy. Svakog jutra umetnica je nakon buđenja pila šolju čaja „uz malo želea koji je uzimala direktno iz tegle“, priseća se Gorovoy, a čim bi joj se malo podigao šećer, bila je spremna za pokret. Gorovoy bi je pokupio iz kuće u Čelsiju u 10 sati i zajedno bi se odvezli do njenog ateljea u Bruklinu, smeštenog u nekadašnjoj fabrici farmerica. Ta rutina bila je toliko jaka da je Louise kreirala rad pod nazivom 10 am is When You Come to Me (2006), na kojem su crteži njenih i Gorovoyjevih ruku. Louise je zahtevala tišinu i samoću u svom ateljeu. „Najmanja buka bi je uznemirila“, svedoči Gorovoy. Umetnica je jutro uglavnom provodila u fizičkim aktivnostima kao što je pripremanje zavarivača i drugih tehničkih pomagala. Posle ručka, crtala bi nekoliko sati, što joj je omogućavalo da se malo oporavi kako bi kasnije mogla da se vrati vajanju.

N. C. Wyeth

Newell Convers Wyeth, američki umetnik koji je ilustrovao književne klasike kao što su Ostrvo s blagom (Treasure Island) i Robinzon Kruso, svoja navrednija dela uradio je baš ujutru. Ustajao bi u pet i odmah počinjao da seče drva. Odlagao je sekiru oko 6.30 i bacao se na doručak: grejpfrut, palačinke, jaja i kafa. Potom bi odlazio u brdo do svog pensilvanijskog ateljea i sastavio nekoliko pisama, a zatim je svojim karavanom odlazio do pošte da ih pošalje, a u povratku je svraćao do svojih studenta.
I onda je bilo vreme da se vrati radu. Navukao bi radno odelo, zapalio lulu i počeo da slika. Wyeth je generalno radio brzo, ponekad bi završio sliku za samo nekoliko sati. Međutim, ukoliko bi se zaglavio, zalepio bi mali komad kartona na naočare kako bi blokirao pogled kroz veliki prozor na severnoj strani ateljea.

Willem i Elaine de Kooning

Willem de Kooning nije bio ranoranilac niti jutarnji tip. Kao mladić, nevoljno bi se budio oko 10 ili 11 sati i odmah bi ispijao nekoliko šolja veoma jake kafe. Zatim bi nastavljao da slika celog dana, praveći pauzu za večeru ili posetu prijateljima.
Čak ni brak nije mogao da naruši tu njegovu naviku. Kada se 1943. oženio koleginicom, umetnicom Elaine Fried, oboje su se budili kasno ujutru. Umesto da doručkuje, par je ispijao kafu s mlekom koje se hladilo na prozoru tokom zime. Potpuno ovisni o kofeinu i duvanu, radili su u zajedničkom ateljeu koji je bio povezan sa stanom u kojem su živeli – pa su mogli često da prave pauze za još koju kafu ili cigaretu.

Joan Miró

Joan Miró se pridržavao svoje rutine gotovo religiozno, delom i zato što je bio uplašen da bi teška depresija sa kojom se borio u mladosti (oko 18. godine, pre nego što je postao slikar) mogla da se vrati. Tokom tridesetih godina, dok je živeo u Barseloni sa suprugom i ćerkom, španski slikar ustajao je u šest. Nakon tuširanja i laganog doručka, koji su obično činili hleb i kafa, smestio bi se ispred štafelaja. Slikao je bez prestanka do sedam sati uveče, a onda bi napuštao atelje i vežbao sat vremena.
Miró je bio ozbiljan u fizičkim aktivnostima koje je video kao još jedan metod da depresiju drži pod kontrolom. U Barseloni je preskako konopac i praktikovao švedsku gimnastiku, u Parizu je boksovao, a na odmoru u Kataloniji plivao je i džogirao pored mora.

Marina Abramović

Tokom jednog od najznačajnih radova Marine Abramović The Artist Is Present (2010) umetnica je sedela nepomično u galeriji MoMA sedam sati dnevno (petkom deset sati), šest dana nedeljno – 11 nedelja zaredom. Kao i veliki deo njenog opusa, to je uključivalo i fizičku izdržljivost koja je zahtevala striktan režim.
Jedan od najvažnijih izazova bilo je to kako da ne dehidrira, budući da tokom performansa nije uzimala ni vodu ni hranu. Marina se za to pripremila tako što je stekla naviku da se noću budi na svakih 45 minuta i popije malu čašu vode. Ustajala je u 6.30 svakog dana dok je trajao performans i u sedam bi popila poslednju čašu vode, a onda doručkovala: pirinač, sočivo i šolju crnog čaja.
U devet časova po nju, njenog asistenta i fotografa dolazio je auto i vozio ih u MoMA, gde bi ona obukla svoju haljinu za performans. Sledećih 45 minuta odlazila bi u kupatilo četiri puta (Marina nije ustajala ni da ode do toaleta, novinari su spekulisali da je imala kateter, ali umetnica se jednostavno suzdržavala). Potom bi na zidu obeležila izvedbu od prethodnog dana i 15 minuta sedela sama, sve dok se vrata muzeja ne otvore.

Georgia O’Keeffe

„Jutro je najbolji deo dana, nema ljudi okolo“, rekla je Georgia O’Keeffe u jednom intervjuu 1966. „Moja prijatna narav voli svet u kome nema nikoga.“ Zato ne iznenađuje to što se slikarka, pošto se preselila u Novi Meksiko, obično budila sa prvim zracima sunca. Često bi naložila vatru i pripremila čaj, a potom bi se vratila u krevet i posmatrala svitanje. Zatim bi odlazila u polusatnu šetnju pustinjom. Nabavila je i štap kojim bi se branila od zvečarki ukoliko joj se ispreče na putu.
Već u sedam doručkovala je ono što bi joj pripremio kuvar – meko kuvana jaja ili kajganu, hleb sa džemom, ljutu papriku sa uljem od belog luka, naseckano voće i kafu ili čaj. Ponekad je jutra provodila u bašti ili zabavljala posetioce, ali njeni omiljeni dani bili su oni koje je provodila u ateljeu.

The post Jutarnje navike 10 slavnih umetnika appeared first on 42 magazin.

Neki, retki ljudi bez sumnje poseduju specijalnu vrstu magnetizma koji je, iako okom neprimetan, fascinantan i jasan. Auru, neki će reći. Upravo ti ljudi postaju glas određene generacije ili nekoliko generacija. Zbog njih se avangarde ruše i iz tih ruševina dižu se nove; ono što je nekad bilo kritikovano postaje norma, a novi umetnički oblici grade se iz ovog konflikta.

S tim na umu počinjemo priču o Marini Abramović, svetskoj i našoj najvećoj performans umetnici: ženi kontrasta – ćerki jugoslovenskih komunističkih heroja, koja je otvoreno flertovala sa religijom.

Od samih početaka njena umetnost bila je šokantna, a ona gotovo ekskomunicirana iz Jugoslavije. Uprkos tome, uporna i hrabra, Marina je na noge postavila performans kao značajnu umetničku granu, koja i te kako može biti sredstvo za prenošenje emotivnih i političkih poruka. Postala je miljenica publike, kritike i art kuratora, nezaustavljiva sila čiji je rad sve bolji i značajniji što je ona starija.

@dev9t poslednje veče i @marinaabramovicart je tu #42magazin @42loves #marinaabramovic #dev9tfestival #art

A post shared by 42 magazin (@42magazin) on Jun 23, 2018 at 12:17pm PDT

Telo kao medijum

Abramović je rođena 30. novembra 1946. u Beogradu, u Jugoslaviji. Njeni roditelji, partizanski heroji Drugog svetskog rata, u godinama koje su usledile radili su u Titovoj vladi i učili je strogim socijalističkim principima. Ipak, veći uticaj na nju imala je religiozna baka koja joj je govorila o veri, praktikovala razne rituale, a samim tim pokazivala bunt prema tadašnjem sistemu.

Performans Kuća s pogledom na okean postao je toliko popularan da se čak nalazi i u jednoj od epizoda serije Seks i grad

Godine 1965. upisuje beogradsku Akademiju likovnih umetnosti, odsek slikarstvo. Međutim, umesto platna, više ju je zanimao body art. U tom periodu počinje da otkriva mogućnosti koje podrazumeva performans, pogotovo korišćenje sopstvenog tela za istraživanje spiritualnosti, preispitivanje društvenih principa i konstrukata. Nakon što je završila postdiplomske studije na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu, 1972. godine započinje seriju visceralnih performansa u kojima koristi upravo sopstveno telo kao objekat i kao medijum.

Tokom performansa Ritam 10 (1973), na primer, medotično probada nožem prostor među prstiju na ruci, često se ubada i krvari. U akciji Ritam 5 izvedenoj na Aprilskim susretima 1973. zapalila je vatru oko zvezde petokrake i legla u njen centar. Tokom ove izvedbe zamalo se nije ugušila, publici je trebalo dosta vremena da shvati kako Marina ne glumi trans, već je zapravo ostala bez svesti. U Ritmu 0 (1974) želela je da se suoči sa smrću. Stajala je nepokretno tokom šest sati u sobi u kojoj su nalazila još 72 objekta, od ruže do napunjenog pištolja, sugerišući publici da mogu bilo koji da iskoriste na njoj, kako god žele. Tokom ovog performansa izbila je tuča jer je jedan od posetilaca hteo da upuca Marinu, dok su ga ostali obuzdavali.

Ovakvi performansi bili su kontroverzni ne samo zbog opasnosti u koju je stavljala i sebe i publiku, već i zbog nudizma koji je postao regularan element u njenom kasnijem radu.

Ulay

Godine 1975. seli se u Amsterdam gde, samo godinu dana kasnije, započinje saradnju sa Frankom Uweom Laysiepenom (poznatijem po nadimku Ulay), nemačkim umetnikom koji je delio s njom rođendan i artistički pogled na svet.

Njihov zajednički rad pre svega je istraživao temu rodnog identiteta. Tokom danas čuvenog performansa Imopenderabilia (1977) stajali su potpuno nagi na uskom ulazu u muzej, pri čemu su posetioci morali da se „uguraju“ između njih kako bi ušli, a samim tim i morali da izaberu prema kome od njih dvoje će okrenuti leđa, a kome će gledati direktno u lice.

Marina i Ulay

Često su putovali i ta putovanja pretvarali u performanse, u umetnost. Od ’81. do ’87. na više od deset lokacija širom sveta meditirali su i govorili o važnosti i vežbanju koncentracije, fokusiranja. Čak je i kraj njihove veze i umetničkog partnerstva završen performansom – 1988. krenuli su jedno drugom peške u susret sa suprotnih krajeva Velikog kineskog zida (8.851 km), kako bi se na sredini oprostili.

POPularizacija performansa

Bez obzira na značajne performanse koje je izvodila preko 20 godina, postaje svetski priznata tek 1997, nakon što osvaja nagradu Zlatni lav za najbolju umetnicu Venecijanskog bijenala.

Njena tada nagrađena izložba Balkanski barok bila je mešavina video-instalacija i performansa, a bavila se istraživanjem kulturnog i porodičnog identiteta koji razvijamo tokom odrastanja. Pažnju publike privukla je i galerijskom instalacijom Kuća s pogledom na okean (2002) – tokom koje je živela u galeriji 12 dana dozvoljavajući publici da posmatra njenu svakodnevicu. Ovaj performans postao je toliko popularan da se čak nalazi i u jednoj od epizoda serije Seks i grad.

Bez obzira na značajne performanse koje je izvodila preko 20 godina, postaje svetski priznata tek 1997, nakon što osvaja nagradu Zlatni lav

Do 2005. godine počinje da razmišlja o nasleđu performansa kao umetničke grane, o individualcima koji svoja dela ne kače na zid, već je njihov rad živ, trenutan i neretko brzo zaboravljen. Kako bi ustoličila status performansa u svetu umetnosti, Marina u muzeju Guggenheim prezentuje Seven Easy Pieces – seriju reperformansa ili ponovo izvedenih performansa. Dva su bila njena, a pet od kolega među kojima se nalaze Bruce Nauman i Joseph Beuys.

Umetnica je prisutna

Pet godina kasnije njujorški muzej moderne umetnosti MoMA održava veliku retrospektivu Marininog rada nazvanu Umetnica je prisutna (The Artist Is Present).

Tokom ove izložbe Marina je 763 sata i 30 minuta sedela nepomično u tišini, dok su se posetioci jedan po jedan smenjivali na stolici nasuprot nje a da je ne dodiruju ili pričaju sa njom. Za vreme trajanja performansa preko puta Marine smenilo se 1.545 posetilaca, među kojima su bili Lou Reed, James Franco, Bjork, Lady Gaga… Više od 750.000 posetilaca prošlo je kroz atrijum muzeja za vreme trajanja izložbe. Bila je to najveća izložba performansa u istoriji Muzeja moderne umetnosti u Njujorku.

Tokom performansa “Umetnica je prisutna”

Iako su njeni reperformansi često kritikovani kao dela koja smanjuju vrednost i originalnost prvobitnih izvedbi, doneli su čitavom umetničkom žanru validaciju, a Marini još veća priznanja – 2012. godine HBO snima dokumentarac nazvan po muzejskoj izložbi Umetnica je prisutna. Ova hronika retrospektive dokumentuje njenu psihofizičku spremnost, emotivne reakcije publike, i sve u svemu – pokazuje zbog čega je to performans neophodan današnjem društvu. Film je osvojio je nagradu Peabody za najbolje televizijsko ostvarenje u kategoriji dokumentarnog programa.

Umetničko nasleđe performansa

Nakon retrospektivne izložbe i dokumentarca, Abramović nastavlja da istražuje performans i da beleži njegovo nasleđe kroz osnivanje organizacija, škola i drugih institucija (najpoznatiji je Marina Abramović institut u državi Njujork). Pre dve godine objavila je memoare Prolazim kroz zidove (Walk Through Walls), a kod nas je ovu knjigu, u prevodu Ivana Radosavljevića, izdala kuća Samizdat.

„Volela bih umreti bez straha i ljutnje. Učiniću sve što je u mojoj moći da to i postignem.“

Posle više od četiri decenije Marina Abramović predstaviće svoja dela u rodnom Beogradu na samostalnoj izložbi – njena retrospektivna postavka Čistač biće otvorena u Muzeju savremene umetnosti u septembru 2019. i trajaće do januara 2020. godine.

The post Umetnička biografija: Marina Abramović appeared first on 42 magazin.

Ilustracija za recept umetnice Judith Bernstein

Živimo u vreme kada se na kuvanje gleda kao na umetnost. Jela se ne prave, ona se kreiraju, sastojci se dugo odmeravaju i testiraju pre nego što završe u istom jelu, spaja se nespojivo, eksperimentiše se sa do juče nejestivim… Kroz sipanje ulja, seckanje i garniranje provučen je niz skoro scenskih, teatralnih gestova, a soljenje je postalo specijalna veština. Zahvaljujući poznatim šefovima i popularnim TV formatima, sad i dok spremate jaja na oko možete da zamislite kako kamera zumira pucanje ljuspice na jajetu i usporava kap ulja koja iz vrelog tiganja leti do vaše hladne kože…

Ilustracija za omiljeni recept umetnika Henninga Strassburgera

Kuhinja nije više prostorija za pripremanje hrane, ona je laboratorija ili atelje gde nastaju remek-dela koja bivaju – pojedena. S utešnom činjenicom da mogu biti ponovljena, beleže se i obznanjuju u kuvarima, na gastro-blogovima. Hrana je svuda.

Kao veliki gurmani, gastronomi, kulinari, bazelski umetnički dvojac Admir Jahić i Comenius Roethlisberger, poznat po živahnoj i raznolikoj upotrebi medija u svojim umetničkim projektima i delima, stavio je 2015. pred izazov posmatrače, čitaoce, ljubitelje umetnosti i ljubitelje hrane i predstavio im nov projekat: kuvar Artists’ Recipes – zbirku recepata i ilustracija 81 internacionalnog umetnika, u tvrdom povezu na 354 strane.

Fotografija jela po receptu Marine Abramović

Krajem 2016.  drugo izdanje ovog kuvara štampao je Bolo-Publishing, a uz omiljene recepture mnogih imena svetske art scene, u njemu su recepti i radovi Marine Abramović i Vuka Vidora.

Do ove zbirke nije došlo slučajno. Umetnici Admir Jahić i Comeniusi Roethlisberger mnogo pažnje posvećuju hrani. Zanima ih ritual pripremanja, vole da debatuju o namirnicama i recepturama, uživaju u opuštanju nakon večere s prijateljima – rečju: gaje ljubav i strast prema kuvanju… Zato su pozvali i druge umetnike da sa njima i sa svima podele svoje omiljene recepte i poslali im šablon sa osnovnim informacijama – naziv jela, sastojci, vreme pripreme i sliku jela, a umetnici su imali odrešene ruke. Jedino što su morali bilo je – da čekaju na odgovor.

Ilustracija za recept omiljenog jela umetnika Rogera Ballena

Vreme je prolazilo. Recepti su stizali u poštansko sanduče. Desetine njih. Neki umetnici slali su svoje tajne za ukusna jela, neki za obična i manje tradicionalna, a neki su voleli da učestvuju, ali nisu bili zainteresovani za hranu… Jahić i Roethlisberger nisu znali šta da očekuju.

„Ponosni smo što smo uspeli da uključimo ovako renomirane umetnike. Ova knjiga jeste zbirka recepata, ali istovremeno pokazuje ličnu, sigurno manje poznatu stranu važnih umetnika današnjice“, kaže Roethlisberger.

Ovako recepte beleži umetnik Jeppe Hein

Svaki recept je jedinstven kao i sam umetnik, a svaki je predstavljen na četiri stranice – ime i otprintan recept, a potom recept ispisan rukom i s ponekom flekom od hrane i umetnički rad – ilustracija – u rasponu od figurativne do konceptualne.

A osim Vuka i Marine, svoje recepte priložili su i Judith Bernsein, Fabian Marti, Roger Balle, Olafur Eliasson, Ryan Baciti, Erwin Wurm, Anish Kapoor, Maurizio Cattelan…

Ova knjiga više je od zbirke recepata, ona pokazuje da umetnici s čudnom dozom strasti pristupaju spremanju jela, baš kao i svojim umetničkim delima.

The post Artists’ Recipes: Gastro-strast najvećih umetnika današnjice u reči i delu appeared first on 42 magazin.