„Ja sam neko ko nema šta da izgubi. Nemam roditelje, nisam u domu, nemam nikog… Imam vaspitačicu Emiliju Đurović s kojom razgovaram i to je sve. Hteo sam da kroz knjigu iskažem svoju patnju i mnoge slabe učinim jakima, iako sam i sam slabić. I nema tu filozofije. Od prve stranice uvodim čitaoca u život, pravo u srce i u glavu, glavni junak prosi na ulici… Mislim da sam neke stvari i ublažio, ali čini mi se da knjiga nikoga nije ostavila ravnodušnim. Trebao sam još jače da udarim sistem, ljude, njihovu okrutnost. I ja sam bio i bezobrazan i nadmen, ljut, prebijan sam i ja sam tukao druge, ponižavali su me i ja sam ponižavao. Bio sam grub i prema vaspitačima jer su oni bili grubi prema meni. Kada su rekli da nikada neću napisati knjigu, odgovorio sam da to više govori o njima. Danas ne kažu ništa, ne javljaju se, a sigurno su čuli za knjigu. Ali nisam ljut na njih, dobrota koja postoji u meni nikad nije nestala. To ne možeš tek tako da ubiješ.“

Ovako ispovest za 42magazin počinje devetnaestogodišnji Meti Kamberi, autor knjige Grad bola, koja je upravo ovih dana doživela treće izdanje. Prva dva su planula u rekordnom roku. I možda u svemu ne bi bilo ničeg čudnog da Meti nije naučio da piše tek sa 12 godina, kada je smešten u Dom za decu bez roditeljskog staranja. I da u knjizi na bolan način ne progovara o sopstvenom životu deteta koje je odrastalo na ulici.

Biću pisac, živim za to da svom detetu stavim knjigu u ruke, naučiću ga da bude pošteno, ali i da ga život neće maziti. I naučiću ga da poštuje ljude. I one sa ulice

„Krao sam, prosio, spavao na betonu, probao sam marihuanu… Bio sam izgubljen. Deca iz doma su poslušna, dobra deca, umeju da uzvrate ljubaznost i imaju stav. Naravno da ima onih koji su problematični i ja sam bio jedan od njih. Nisam jedini koji je preživljavao na ulici, a ulica je čudesna na mnogo načina. Vidim je kao mesto koje ćete išibati i mnogo puta staviti pred surova iskušenja. Ali ako si dovoljno snažan da to izdržiš, postaćeš duhovno jak. Razumećeš i ljude i decu… Ulica ima svoj kodeks – od oblačenja do ponašanja. Tu se prepoznajemo kad se pogledamo. Ako neko hoće da te zavrne, moraš biti brži i zavrnuti ti njega. Prijalo mi je što sam na ulici, voleo sam da prosim. I to sam dobro radio. A ljudi okreću glavu, ne zanima ih to što si bos, gladan, ostavljen, ponižen… Razumem ja i to. Lakše im je da okrenu glavu nego da razmišljaju o tome. Ne zameram nikom ništa, moje je srce veliko i praštam. Oslobađam krivice sve koji su me vređali i ponižavali. Najlakše je čoveka ubiti rečima, imati oštar jezik i povaditi mu sve organe. Teško je razumeti, saslušati i pomoći“, priča Kamberi.

Oca nikada nije upoznao, za majku koja ga je ostavila ima razumevanja.

„Život je težak i tu ne mogu ništa. Imao sam život koji nije dostojan deteta. Ne poznajem oca, nikada ga nisam video i ne zanima me ko je. I ne patim zbog toga. Majka mi živi u Nišu, preživljava od sakupljanja sekundarnih sirovina. Odem ja tamo, napunim joj frižider, ali to ne rešava stvari. Jednostavno, ona za bolje ne zna, prekasno je da nešto menja. Živela je u ciganmali, tamo se ne razgovara o manirima, o kulturi Roma, već samo kako da se preživi od danas do sutra. Nije ona kriva, nije dobila ništa od svojih roditelja. Ali opet, to nije opravdanje, ni ja nisam dobio ništa od svojih, pa se trudim da napravim nešto od sebe. Nema svako snage da nešto napravi od sebe. Nije lako, moraš da grešiš, da se izgubiš u tom miljeu ulice da bi se ponovo pronašao. Najiskrenije, majku i ne poznajem, ali je volim. Odem tamo zbog sebe, da meni bude lakše, da me ne grize savest. Ne pita me ni kako sam. Ali ne zameram, to je život. Takvi su nam putevi, a prošlost me vuče za rukav i ne da mi mira. Iskreno, pomogla mi je da prepoznam kakav roditelj ne treba biti, da nije bilo nje, ne bih napisao tu knjigu.“

Iskustvo sa hraniteljskim porodicama u kojima je boravio prilično je teško. Voleo bi, kaže, baš zbog toga da jednog dana postane socijalni radnik, iako mu pisanje ostaje prioritet.

„Žao mi je što socijalni radnici tek tako nekome prepuštaju decu. Ja sam živo biće, nisam predmet, a oni dete bace u neobrazovanu porodicu i upropaste ga. Emocionalno ga saseku. Zašto je tako teško osmogodišnjaku reći da će sve biti dobro, da se ne sekira, zašto je tako teško pomaziti ga? Nema tu filozofije – dodir, ljubav i pažnja. Detetu sa ulice je to potrebno. I malo razumevanja. I nisu oni krivi, već sistem koji im dodeljuje decu. Ali nisam ni ja kriv, nisam mogao da biram porodicu kojoj ću biti dodeljen. U hraniteljskim porodicama u kojima sam ja bio glavni motiv je novac. Neću da kažem da nema dobrih, i te kako ima plemenitih ljudi…“

Vrata drugačijeg sveta otvorila mu je vaspitačica Emilija Đurović. Bio je to slučajan susret ispred jedne kafane, za Metija, ispostaviće se, sudbinski.

„U romanu stoji da sam Emiliju upoznao ispred jedne kafane kada sam imao osam godina. To nije fikcija, već istina. Pomogla mi je puno. Veliki je trud uložen s obe strane. Ono što je ponudila meni ponudila je i drugima. Istina, otvorila mi je put, mogao sam i da ga ne prihvatim. Znači da je neki potencijal ipak čučao u meni. Naučila me bontonu, kako da se oblačim, kako da razmišljam, da čitam… I ona je od mene puno naučila. Pokazao sam joj da nemoguće ne postoji, da možeš sve… To je dvosmerna ulica.“

Nisam jedini koji je preživljavao na ulici, a ulica je čudesna na mnogo načina. Vidim je kao mesto koje ćete išibati i mnogo puta staviti pred surova iskušenja. Ali ako si dovoljno snažan da to izdržiš, postaćeš duhovno jak. Razumećeš i ljude i decu…

Meti, koji je sada književna senzacija, kaže da su sav taj nataloženi bol i tuga samo pukli i da je jednostavno počeo da piše. Želeo je, priča, da napravi nešto od svog života, da promeni nešto u društvu, da nekom pomogne, da nekog ohrabri. Svestan je da je iluzija misliti da će jedna knjiga promeniti stvari, ali siguran je da će neke ljude dotaći.

Marko Ivković Metal Artist: Umetnost sa buvljaka

„Krvario sam da napišem knjigu i drago mi je da još neko čita osim mojih prijatelja, a reakcije su zaista dobre. Shvatio sam da čovek može sve kada je bačen u arenu s lavovima, sam postavljaš granice i sam ih rušiš. Sva ta ljutnja, gnev, tuga, gnoj života koji se godinama sakupljao samo su pukli i počeo sam da pišem. Bio sam spreman da umrem za knjigu. Rođendan sam proveo pišući, a nisam imao ni za hleb. Bio sam gladan. Novu godinu sam prespavao, nisam imao u usta šta da stavim. Rekao sam sebi da me bog iskušava, da hoće da vidi koliko želim to. Žuljevitim rukama sam pisao knjigu. Pisao sam na pokvarenom kompjuteru, na telefonu, na građevini sam mešao malter i obrađivao teme u glavi… A radio sam da bih preživeo sve moguće fizičke poslove. Naučio sam da okopavam, da čuvam stoku, da radim na građevini. To su dobre stvari, ali način na koji sam ih naučio je težak.“

A da stvari budu dodatno teške, učinile su predrasude sa kojima se, budući da je Rom, susretao. Kaže da na određeni način predstavlja svoj narod, ali da voli sve ljude i nema religiju.

View this post on Instagram

#metikamberi #knjige

A post shared by Meti Kamberi (@metikamberi29) on Jun 2, 2020 at 9:48am PDT

„Mogu da se krstim i da klanjam, mogu da čitam Talmud, Bibliju ili Kuran… Čitav svet mi je na dlanu, kao i svakom normalnom čoveku. Velika je hrabrost prepoznati i u lošem čoveku nešto dobro“, kaže Meti.

Zahvalan je izdavačkoj kući Nova poetika na pomoći i činjenici da su u njegovom rukopisu prepoznali kvalitet, ali nije želeo da mu se knjiga prodaje po knjižarama. Dostupna je samo onlajn preko njegovog veb-sajta.

Hteo sam da kroz knjigu iskažem svoju patnju i mnoge slabe učinim jakima, iako sam i sam slabić. I nema tu filozofije. Od prve stranice uvodim čitaoca u život, pravo u srce i u glavu, glavni junak prosi na ulici…

„Knjižare uzimaju veliki procenat od prodaje, meni bi ostalo 100‒200 dinara od knjige. S druge strane, imam dobar marketing, ljudi su zainteresovani, dobro reaguju. Znate šta, zašto bi se neko bogatio na mojim bosim nogama? Nemam novca, živim od prodaje te knjige.“

U njegovih nepunih dvadeset godina života stalo je materijala za ko zna koliko romana, svakodnevnih ličnih drama, uspona i padova. Zadovoljan je kako se knjiga prodaje, veli i da je dobro primljen u intelektualnim krugovima. Ali ožiljci koje nosi preduboki su.

Heroj ulice: Andrej Josifovski Pijanista

„Ne uživam u svemu ovome, ne umem, život me je naučio da nema mnogo radosti. Ne mogu da budem srećan, takav sam. Biću zaista ispunjen kada budem imao porodicu, kada moje dete pročita ovu knjigu. Biću pisac, živim za to da svom detetu stavim knjigu u ruke, naučiću ga da bude pošteno, ali i da ga život neće maziti. I naučiću ga da poštuje ljude. I one sa ulice.“

The post Meti Kamberi, pisac sa ulice: Bio sam spreman da umrem, gladovao sam i pisao appeared first on 42 magazin.

A pošto se vi ne date zadovoljiti mrvicama, primpremili smo listu januarskog štiva: u nekom od predloženih dela možda stoji ona jedna rečenica, možda dve, ili pak jedan pasus koje je sročio za vas ili umesto vas pisac.

Dani napuštenosti – Elena Ferante

Elena Ferante pripoveda priču o strmoglavom proklizavanju jedne žene u nešto što ona naziva „odsustvom smisla“ nakon što je muž napusti i ona ostane sama sa dvoje male dece. Olgini „dani napuštenosti“ postaju očajnički, opasan slobodni pad u najmračnija mesta njene duše, dok luta praznim ulicama grada koji nikada nije naučila da zavoli. Kada se zatekne zarobljena unutar četiri zida svog stana, usred letnjeg talasa vrućine, Olga je primorana da se suoči sa svojim duhovima, potencijalnim gubitkom sopstvenog identiteta i mogućnošću da se život više nikada neće vratiti u normalu…
Retko kada su temelji na kojima počivaju naše predstave o tome šta znači biti majka i žena ovako otvoreno preispitani.
Booka

Beogradski trio – Goran Marković

U vreme prelomnih događaja koje je obeležila rezolucija Informbiroa s kraja četrdesetih godina prošlog veka u Jugoslaviji, jedan od službenika britanske ambasade u Beogradu i glavni junak ove knjige bio je i proslavljeni pisac Lorens Darel. On se upušta u ljubavnu avanturu sa ženom jednog visokog rukovodioca, koji će ubrzo završiti na Golom otoku.
Marković ispisuje dramatičnu povest o ljubavnom trouglu koja se odvija u posleratnom Beogradu, uspevajući da nam sivilo jugoslovenske svakodnevice u epohi hladnog rata prikaže očima jednog stranca, isplete uverljivu priču sa poznatim istorijskim ličnostima i na originalan način osvetli nemile događaje i pojedinosti iz oskudnih vremena Informbiroa.
Laguna

Zabluda Svetog Sebastijana – Vladimir Tabašević

Dobitnik NIN-ove nagrade 2019.

Deca koja plaču sama nose u sebi nadu težu od kita.
Pre nego što je postao svetac, Sveti Sebastijan bio je vođa pretorijanske garde koja je progonila hrišćane. Kao vojnik, kad je mogao, on ih je spasavao od sigurne smrti. Ali kad to nije mogao, hrabrio ih je da stradaju za hrišćanstvo, skrivajući u svom srcu nadu da će vera opstati i jačati upravo kroz žrtvu na koju ih je tajno podstrekivao.
Tabašević u ovom romanu problematizuje fenomen žrtve i zablude o njoj. Zablude o nama koji „činimo dobro“, zablude o našim pravedničkim nastojanjima, zablude u kojima često držimo druge kako bi naše „spasiteljske misije“ imale „publiku“.
Pisan neobuzdanim i razigranim jezikom, ovaj roman navešće vas da se zamislite pre nego što za sebe kažete da ste „dobri“ i da ste „hteli sve najbolje“.
Laguna

Vladimir Tabašević: Priča o suviše ljudskom

Uhvati zeca – Lana Bastašić

Luis Kerol i Elena Ferante u potrazi za belim zecom susreli su se u Zemlji čuda na brdovitom Balkanu. Nema tako crne noći kao one kroz koju kao kroz fantazmagoriju putuju dve bivše prijateljice u priči poput prosutog mastila raširenoj belinom papira. Gotovo kao Alisino spuštanje u utrobu sna, roman Uhvati zeca formira Roršahovu mrlju sećanja na jedno detinjstvo, prijateljstvo, jednu ljubav i jednu zemlju. Šta će otkriti na kraju putovanja, novi početak ili se sve užižilo u zenici zečjeg oka, to je ona mreža iščekivanja koju Lana Bastašić plete od samog početka.
Kontrast izdavaštvo

Tajni život velikih pisaca – Robert Šnakenberg

Nečuvenim i necenzurisanim portretima slavnih pisaca, od Vilijama Šekspira do Ernesta Hemingveja, Tajni život velikih pisaca čačnuo je sva ona pitanja kojih su se vaši profesori književnosti pribojavali: S kim je to Luis Kerol voleo da se druži? Čime se lečio Dž. D. Selindžer? S koliko je žena (i muškaraca) spavao Lord Bajron? Zašto Ajn Rand obožava Čarlijeve anđele? Klasična književnost nikad nije bila tako zabavna!
Evro Book

Ružičasta mišica – Viktor Jerofejev

Život je predivna greška koju neke budale uporno pokušavaju da isprave.
Ruska Alisa zove se Marusja Mendeljejeva. Ona je pametna, zabavna, originalna i snalažljiva. Njena Zemlja čuda je podvodna imperija Car-Dna, gde su posle oluje potonuli njeni roditelji…
Raspad porodice pretvara se pred očima čitaoca u ogromnu maštovitu metaforu podvodnog carstva, gde Marusja doživljava svoju sopstvenu prvu ljubav, rastaje se s detinjstvom, spoznaje zakone i bezakonja ljudskog života.
Geopoetika

Život po svaku cenu – Kristina Sandberg

Kad bi se nemir mogao izlupati kakvim čekićem.
Kuvanje, čišćenje, pranje, peglanje, podizanje dvoje dece – posao s punim radnim vremenom. Maj Berglund, domaćica iz Ernšeldsvika u Švedskoj sredinom 20. veka, svaki dan posvećeno održava kuću pod konac, a porodicu okuplja za trpezom. Tokom uskršnjih praznika Maj odlazi na kozmetički tretman i umesto da uživa, jedva uspeva da zadrži suze. Da li je u pitanju kriza srednjih godina, iako je u ranim tridesetim? Napetost zbog suprugove neizvesne pozicije u firmi i njegovog alkoholizma? Zabrinutost zbog ćerkinog zatvaranja u svet knjiga i filmova? Ili sinovljevog lošeg uspeha u školi?
Duboko intimna ispovest žene koju svi uzimaju zdravo za gotovo, pa čak i ona sama.
Dereta

Nepokorena sa Port de Flandr – Fuad Larui

Fatima svakog popodneva napušta Molenbek odevena u crno i sa hidžabom, uputi se pešice prema Port de Flandr, pređe kanal, diskretno se ušunja u jednu zgradu i iz nje izađe odevena na zapadnjački način, u laganoj haljini i raspuštene kose. Dalje lutajući ulicama, ona dolazi do ozloglašenog kvarta Alhambra… Taj neobični ritual ponavlja nekoliko nedelja, sve do dana kad Favzi, radoznali komšija i tajni obožavalac, ne odluči da prati Fatimu…
Obojen nemilosrdnim humorom, ovaj roman opisuje preobražaje jedne žene koja je odlučila da se pravilima igra, težeći samo jednom: slobodi.
Samizdat B92

Jebe mi se – Vanja Nikolić

Priručnik za sticanje jebe mi se životne veštine!
Nemanje vremena za život je postao hroničan problem. Trošimo vreme na ono što nam se ne radi, provodeći ga sa ljudima koji nam ne prijaju, čineći ono što je njima važno! Zato što nam je neprijatno da kažemo ne.
Jebe mi se je prva interaktivna knjiga za odrasle, koja će vas naučiti da kažete ne bez griže savesti. Prva knjiga u kojoj Vi niste samo čitaoci, već postajete i autori.
Ne propustite da kažete svoje prvo jebe mi se, i kupite ovu knjigu na poklon – sebi!
Arete

Neprijatan slučaj – Fjodor M. Dostojevski

Zajedno s bratom Mihailom, Dostojevski 1961. osniva književni časopis Vreme, i te godine u njemu objavljuje svoj prvi veliki roman Poniženi i uvređeni, a zatim i Zapise iz mrtvog doma, autobiografsku knjigu o boravku na robiji.
Već 1962. u Vremenu izlazi Neprijatan slučaj, najpoznatija novela Dostojevskog, u kojoj groteskni događaji tokom jedne noći prerastaju u košmar glavnog junaka koji je hteo da pokaže svoju humanost.
LOM

The post Lista za čitanje: Iskoristite januar do zadnje korice appeared first on 42 magazin.

Ako pratite savremenu domaću književnost, sigurno vam nije promaklo ime (i prezime) mladog autora – Vladimira Tabaševića. On je na našu književnu pozornicu zaista sleteo, a taj let bio je munjevit i uspeo je čak i da malo zatrese region. Romani Tiho teče Misisipi i Pa kao bili su u izboru za NIN-ovu nagradu, a njegova poslednja knjiga, Zabluda Svetog Sebastijana predstavljena je na ovogodišnjem sajmu i predstavlja, možemo reći, zaokruženu trilogiju ovog, u pravom smislu, jezičkog-umetničkog dela.
Sa Vladimirom smo razgovarali o elitizmu, opsesivnim temama, bananama, humanistici i još ponečemu.

Poći ćemo od opšteg ka pojedinačnom, pa možda natrag. S obzirom na to da se može steći utisak izvesnog antielitističkog stava, misliš li da to može ostaviti utisak specifičnog elitizma?
Teško je, gotovo nemoguće, pobeći od te mračne sile koja nas vreba na svakom ćošku – biti poseban, svoj. Poštena inteligencija (i oni koji se tako osećaju) po definiciji sebe svrstava na stranu obespravljenih, zastupajući u svom imaginarnom samodoživljaju njihove interese, pravdajući ih neprestano za njihove spontane navike i prakse, za ukuse, za medijske sadržaje kojima su skloni, muziku koju slušaju, društvenost koju upražnjavaju. Međutim, taj gest je sporan gotovo podjednako kao i onaj vulgarni elitizam koji nas toliko dugo umara gde god da se pojavimo.
Prvi tip mišljenja kaže: Narod (famozni narod, životinja Narod) nije kriv za muziku koju sluša, za Zadrugu koju gleda, oni, namučeni eksploatacijom, nemaju ništa drugo što bi mogli da duhovno upražnjavaju, stisnuti iznudicama – nedostatkom vremena i prostora – Oni, naprosto, treba da budu shvaćeni u svojim zabludama i u svojim istorijski serviranim „istinama“ na koje su naseli. Ovde je u pitanju klasično intelektualističko posipanje pepelom, neka vrsta vulgarnog antielitizma kojem pribegavaju svi oni što bi za sebe da pribave jednu egzotiku života koju su teorijski prethodno proglasili da je svojstvena tom Narodu, njegovim najnižim slojevima. Antielitizam, tako, postaje stanovište koje govori jezikom od kog bi, navodno, htelo da se udalji: Kako si glup, ne shvataš da je intelektualni šik danas biti antielitista. Tako se svaki „šik“, polako, suptilnim i nevidljivim „radom“ pretvara u šikaniranje.
Drugi tip mišljenja kaže: Za sve su krivi niski porivi i pogubne, nazadne sklonosti nekih „masa“, njihova užasna i odvratna sklonost da konzumiraju: lošu muziku, nikakve filmove, i još gore „vrednosne sisteme“. Njihova nepismenost, neobrazovanost, nekultura, vodi nas u propast, kao društvo, kao naciju. Kad pribegnemo tom dramljenju, svako mora da bude saglasan sa nama, što, zapravo, znači da je sila aktuelnog dominantnog mnjenja povodom predloženog problema učinila svoje: mi smo se, međusobno, razumeli ko smo – nismo, dakle, Oni. Ovakvo svođenje je često i ono otprilike znači: Dijagnostikujem, dakle, ja sam ispravan. Svaki konzument te famozne Zadruge, na primer, upražnjava taj sadržaj upravo sa pomenutom unutrašnjom distancom: Ja ovo zapravo ne gledam, nego gledam šta nam se servira. Užitak se „krade“. Šizofrenija „nadmenosti“ ide dotle da sami učesnici Zadruge (roker pčelar iz Kupinova je sjajan primer) neretko pribegavaju tom elitističkom diskursu – „Ja nisam jedan od njih“.
Dakle, pitanje „elitizma“ i „antielitizma“ svodivo je na pitanje potrebe za vlastitom izuzetnošću, koja postoji upravo na taj način što uporno, pogrešno u drugima prepoznaje ovaj ili onaj nedostatak. Sam čin prepoznavanja tuđe nedostatnosti, proizvodi, onda, na nivou doživljaja sebe, jednu dragocenu iluziju o svojoj nepogrešivoj posebnosti. Neoliberalna prinuda da imamo (slobodno!) mišljenje o svemu, često za posledicu ima upravo to da svi neprestano prepoznajemo i nalazimo povode za svoje mišljenje, ne dovodeći u pitanje samo poreklo te potrebe. Imanentno ovoj problematici, kao što vidimo, jeste svojevrsna performativna protivrečnost: ne može se misliti i komunicirati problem a da se na upadne u svojevrsno protivrečje – da ti svojim govorom ne vršiš onaj čin koji si hteo samo da opišeš kao fenomen.

Nikakav fakultet nisam u stanju da završim i ništa nisam nikada bio u stanju da učim. Kada sam bio dečak, bio sam postavljen pred dilemu: ili učenje, ili me daju na usvajanje. Seo sam, razmišljao i rekao – šaljite me u Zvečansku

Šta misliš, koliko će vremena proći dok taj bog Mars ne izađe iz naših ljudi?
Ljudsko suviše ljudsko, dakle – nikad. Važno je samo reći da to nije svojstvo „naših“ ljudi, to je svojstvo čoveka kao takvog.

Zasad si objavio tri romana: Tiho teče Misisipi, Pa kao i Zabluda Svetog Sebastijana, a oni se mogu posmatrati kao trilogija, triptih. Da li misliš da ćeš potencijalnim budućim romanom moći da se udaljiš od tema koje te okupiraju, tačnije: želiš li to?
Želim da se udaljim, moram. Poginuo sam bukvalno u tim opsesivnim prisećanjima i konstruisanim sećanjima na rat, na izbeglištvo, dečaka, raspad porodice. Ali moralo je tako – tri knjige, tri ugla, tri nišana, tri oka, tri osećaja, tri vremena. Tema je zajebana i dugovalo joj se to. Toliko sam intenzivno i silno obradio sve to, iznova, iz jednog ugla, drugog, petog, da trenutno želim da pišem najljubavniji roman na svetu. Želim da pobegnem u neku nežnost, u erotiku, u dvoje što se ljube i što im poljupci liče na otvaranje kišobrana. Međutim, strah od patetike je užasan i tako, čovek, uporno hoće da je nešto što nije. Pa evo i ja sad, svoje niske porive odmah pripisujem nekom apstraktnom „čoveku“. Neprestano imam posla sa protivrečnostima i to me izluđuje.

Osuđen sam na ovaj jezik, ovo podneblje, ovu kulturu, ovaj nemir, i nema razloga da verujem da će bilo kome biti interesantno da se zamajava mojim beskonačnim tumačenjem reči „tobože“, „obaška“, „mašala“. Ja sam od „tobože“ napravio ceo užas u romanu

Zanemarićemo ideju antielitizma i postaviti stvar ovako: recepcija je, svakako, sastavni deo književne trijade i bez nje knjiga teško opstaje. Da li misliš da tvoje tekstove može čitati neupućeni čitalac? Svakako je jasno da fizički i tehnički svako može čitati, ali da li je ipak, radi potpunog smisaonog i semantičkog bogatstva, potreban onaj upućeni i podrazumevani čitalac koji bi sve signale prepoznao i učitao, odnosno iščitao?
Ja volim da verujem da je svako u stanju sve da čita. Međutim, realnost me često razuverava. Ispisujući Zabludu, hteo sam, ponajviše, da ugađam sebi, i svojim shvatanjima jezika, mišljenja, sećanja. Svom viđenju nekih temeljnih preokupacija čovekovih: istinoljubivosti, pravdoljubivosti, iskrenosti itd. Odnos između sećanja i jezika, pa onda misao koja u sebi sadrži upravo sećanje i jezik. Iluziju o sukcesivnom karakteru misli, iluziju koja postoji kada se misao saopšti. Zamislimo to: komunicirana misao izgleda kao da se i pre nego što je saopštena u određenoj formi, na taj način „desila“. Koliko puta sam oko sebe čuo ljude koji koriste jezik bez mišljenja. A opet, sva visokoumnost često je zaludna. Naposletku, Zabluda je moj intimni rebus, onirizam, mesto mojih književnih i filozofskih preokupacija, moj drski pokušaj da pokažem kako nas osuđenost na jezik čini jurodivim, kako ne možemo izaći iz te staklene kutije jezika kroz koju gledamo svet u nadi da on zaista postoji i izvan našeg zatočeništva u jeziku. Sve bogatstvo u jeziku jeste tek posledica te nemogućnosti da se iz jezika izađe negde, u neko fantazirano „izvan“. Prema tome, nema pravog čitanja, nema pravog ključa, već samo postoji pozitivno nastojanje neke čitalačke volje da za sebe iskopa nešto u jeziku koji sam nam zajedničkim snagama izmišljao. Tu knjigu tek treba prevesti na ove jezike koje zovemo zajedničkim, ili srpskim, bošnjačkim, hrvatskim, ili kako god.

S tim u vezi, ko više gubi: onaj koji ne prepozna stihove folk i zabavne muzike ili onaj koji ne prepozna aluziju na određenu filozofsku premisu?
U Zabludi nema nikakvog folka, tu je samo nasušni nam Čola sa stihovima: Noćas lete kao ptice moje noge plesalice, ej, a štooo… a kuća u kojoj se krije i odrasta dečak/sećanje zove se Ludvig. Neki u tome prepoznaše Vitgenštajna. Svašta se dešava oko nas i mi u tome.

S obzirom na fluidnost sintakse, stiče se utisak da postoji fluidnost samog procesa pisanja. Da li, ipak, i koliko sediš (u oba smisla te reči) nad rečenicom i brusiš je floberovski ili se prepuštaš diktatu misli?
Iskren da budem, svi su pobegli od mene, drugari me počeli ignorisati, devojka hoće da me ostavi, bliski su na distanci sa mnom – i tako jedino mogu da mi budu bliski, jer neprestano i samo ne izlazim iz toga, iz te preokupacije jezikom. Ima neka gotovo dijabolična navada u tome da o svemu misliš, neka vrsta prokletstva. Aha, šta znači kad mi kažeš da sam ti lep? – na taj način često gušim voljenu osobu. Je l’ to znači da ti misliš da ja želim da čujem da sam ti lep, ili, još gore, ne misliš tako, već mi govoriš da bi sakrila da ne misliš da jesam. Neko je samo hteo bilo kakvu razmenu, a ja svaku reč, sve što mi je upućeno, oduvek, otkad znam za sebe, hvatam za neki izmišljeni rep i vrtim tako unedogled, dok ne pukne sve i ne ostane samo sećanje. Dakle, ne čitam previše, ali ono što pročitam uništim u sebi neprestanim razmišljanjem.

Koliko puta sam oko sebe čuo ljude koji koriste jezik bez mišljenja. A opet, sva visokoumnost često je zaludna. Naposletku, Zabluda je moj intimni rebus, onirizam, mesto mojih književnih i filozofskih preokupacija, moj drski pokušaj da pokažem kako nas osuđenost na jezik čini jurodivim

Kraći kviz. Pesnik na A. Režiser na T. Hrana na B. Filozof empirizma na L.
Pesnika na A – Vojislav-av-av-av Despotov. Režiser na T – Linč sa naopakim, polovičnim „T“.  Hrana na B – Banana. Filozof na L – Zabravljeni Džon.

S obzirom na postupke koje koristiš, a koji su u prisnoj vezi s jezikom, te kalamburima, igrama rečima i slično tome, koliko bi bilo nezgodno prevoditi tvoje romane? Čime treba da bude opremljen prevodilac da bi u takvom zadatku uspeo? Ne zaboravimo da je Paunović preveo Džojsa, Vinaver Rablea.
Čitav roman je pisan sa jednom idejom, preokupacijom na pozadini svega ispisanog: da se utvrdi, proveri, iznova nauči ono što se zove „maternji“ jezik. Skoro sam saznao da ne znam šta znači glagol „roniti“. Roniti suze, roniti u moru, breg roni tiha voda. Pa onda – odronjavanje. Nešto se ne da, značenja nam izmiču neprestano. Prevodilac, dakle, mora da bude opremljen entuzijazmom koji se graniči sa ludilom. Nema razloga da bilo ko uloži taj napor. Naposletku, osuđen sam na ovaj jezik, ovo podneblje, ovu kulturu, ovaj nemir, i nema razloga da verujem da će bilo kome biti interesantno da se zamajava mojim beskonačnim tumačenjem reči „tobože“, „obaška“, „mašala“. Ja sam od „tobože“ napravio ceo užas u romanu. Dečak se vozi, izbeglica je, majka je pored njega, krstić visi sa retrovizora, njiše se telo Hrista, oni odlaze, tobože, da se vrate, nekad, a odlaze zaista, zbogom, zauvek. Zbogom, oni odoše. Tako je i bilo.

Kakvo je tvoje mišljenje o postojanju katedri humanističkih nauka: filozofija, svetska književnost? Misliš li da ih sistem podriva ili da same sebe podrivaju ili pak podrivanja uopšte i nema?
Nema tu ništa. Studij, nažalost, uništava svaku autentičnu zainteresovanost za problem. Zamislite to maltretiranje duše koja lepotu neke pesme, ili romana, mora da reprodukuje na silu, da se prema tekstu odnosi tako da ima nad glavom autoritet ispitivača, ocenu, prosek, rok. Zamislite bubate Nastasijevića ili polažete Vitgengštajna. Za mene je to nemoguće. Nikakav fakultet nisam u stanju da završim i ništa nisam nikada bio u stanju da učim. Kada sam bio dečak, bio sam postavljen pred dilemu: ili učenje, ili me daju na usvajanje. Seo sam, razmišljao i rekao – šaljite me u Zvečansku. Ništa ne mogu da učim, nikome da polažem račun, ni pred kim da pokazujem kako sam ovladao tekstom na način da oni – ti autoriteti – priznaju i ocene to moje ovladavanje. Ima tu malo naprasitosti, ne kažem, ali čitava filozofija postoji o tome kako se nekoga uči filozofiji. Na koji način učitelj mora da zna kako „iznova da ne zna“, kako da zajedno sa ovim koga podučava i sam zaboravi to čemu ga podučava, na trenutak. Jer, poznato je da je u procesu obrazovanja sve vreme u igri nekakva nevidljiva pedagogija, nevidljivo disciplinovanje. Pod krinkom objektivne vrednosti nekog zadatka kojim treba ovladati krije se maltretiranje duše, izlaganje nekim drugim znanjima, koja su uvek bitnija od onoga što je, navodno, povod tog susreta na koji smo primorani. Najvažnije je ovladati jezikom udvorništva, lažnog uzajamnog poštovanja, ovladati praksama denunciranja. Od malih nogu nas dele na one koji pristaju na sve to i na one koje treba dodatno disciplinovati. Nesretni profesori sa Filološkog često se hvališu time kako su pročitali neprebrojivo mnogo knjiga. Sećam se jednog, da ga ne imenujem sad, koji je javno tvrdio kako je pročitao 12.000 knjiga. Da je jednu pročitao zaista, znao bi da je to hvalisanje vulgarnost samo takva. Nema tu nikakvog podrivanja, knjiga, književnost, teorija, filozofija mora da ode u ruke onih koji umeju da boksuju.

Želim da pobegnem u neku nežnost, u erotiku, u dvoje što se ljube i što im poljupci liče na otvaranje kišobrana. Međutim, strah od patetike je užasan i tako, čovek, uporno hoće da je nešto što nije

Zanosi: Imaš mogućnost da tvoje ime stoji pod naslovom jednog dela svetske/jugoslovenske literature. Koji bi to tekst bio i zašto?
Potpuno sam neobrazovan. Ne znam šta bi sad bilo pametno reći, biti skroman a ubosti. Svoju megalomaniju sakriti/pokazati nekim skromnim a, ipak, presudnim tekstom.

Za kraj. Kakvi su ti planovi za 1. maj?
Veče, vino i pijanino sa Sultanovićem.

The post Vladimir Tabašević: Priča o suviše ljudskom appeared first on 42 magazin.

Saša Savanović

Sve ove tačke iz njene biografije impresivne su, ali ni jedna od njih nije povod za naš razgovor. Naime, sa Sašom pričali smo povodom izdanja njenog prvog romana – Deseti život.

O tome kako književni svet izgleda za nekog ko je u njega tek zakoračio, s kakvim izazovima  se susreće nova, sasvim sveža, autorka i kako to izgleda pisati prvi roman, rekla nam je Saša, neposredno pred promociju knjige, a koja se održala 11. oktobra u Krokodilovom centru za savemenu književnost.

Večeras je promocija tvog prvog romana Deseti život. Koliko si nervozna?
Uf, veoma. Pet godina sam radila na romanu. Mada, sad kad pomislim, prve tri se priča rađala, pisala sam je s velikim pauzama i s mnogo nedoumica, i u velikoj meri nisam znala šta radim. Poslednje dve godine bile su vreme kada sam se u mnogo većoj meri posvetila romanu. Ceo taj stvaralački proces bio je za mene nešto novo i neočekivano, tako da, kada se osvrnem, vidim da sam zapravo prešla jedan dug put. I vremenski i misaono.

Nemam nikakvo stručno književno obrazovanje, završila sam i radila nešto što nema veze sa književnošću. Književnost me je, ipak, oduvek privlačila

Ti si, ovim romanom, zakoračila u jedan relativno nov svet za tebe. Profesionalno si se bavila zaista različitim i zanimljivim stvarima, ali koje su fokusirane na potpuno drugu stranu. Susrete koje si imala sa književnošću postojali su, ali u dosta kraćim, drugačijim formama. Kakav je taj novi svet, spisateljski i izdavački ovde, u Srbiji?
Moje iskustvo je bilo poprilično pozitivno. Poslala sam rukopis nekolicini izdavačkih kuća, preko mejlova koje sam pronašla na njihovim sajtovima. Imala sam sreće da mi je čak četvoro njih odgovorilo, sa izvesnim komentarima, kritikama, sugestijama, koji su mi poslužili da unapredim i menjam prvobitni rukopis. Dogodilo se to da sam se prepoznala s ekipom iz Kontrast izdavaštva, jer se saradnja s njima nekako prirodno razvijala. Oni su, na kraju, i izdali knjigu. Rekla bih da su u tom, književnom svetu, kao i u svakom drugom svetu, poznanstva i kontakti dosta bitni, ali nisu sve. Važno je biti uporan i iskoristiti razloge odbijanja, predloge i sugestije izdavačkih kuća za lično unapređivanje i rad na tekstu. Flavio Rigonat, urednik meni omiljenog izdavača – kuće LOM, iako ona nije izdala moju knjigu, veoma mi je pomogao i na tome sam mu na beskrajno zahvalna.

Deluje da super plivaš u sasvim različitim zanimanjima. Radiš i na časopisu Zent kao jedna od urednica.
Počeli smo da radimo na tom projektu jer smo smatrali da ne postoji prostor na polju teorije u kom bi mladi autori mogli da se izraze, da kažu nešto, a na neki malo pristupačniji način. Sve što je u tom trenutku postojalo bilo je institucionalizovano, okoštalo i autistično. Hteli smo da se bavimo političkim, društvenim, ekonomskim temama koje izlaze iz sfere lokalnog i da uporedimo sadašnji trenutak u svetu sa onim kod nas. Taj urednički i prevodilački posao je divan, uživam u njemu, mnogo sam naučila radeći ga i volela bih da mogu da ga radim puno radno vreme. Nažalost, ovakvi poduhvati su uglavnom finansijski neodrživi. Takođe, cela ta priča se dosta usporila jer su se članovi redakcije, pa i ja, fokusirali na neke druge stvari. U septembru smo izdali treći broj, pa ćemo videti za dalje.

Negde sam pročitala da pored sveg tvog posla iz hobija fotografišeš i pišeš… a sada si taj hobi pretvorila u promociju romana.
Tu informaciju o fotografiji ne znam gde si našla, ali je apsolutno netačna (smeh). Znam da su mi na jednom portalu uz tekst objavili i izmišljenu biografiju, koliko se sećam u njoj je stajalo da pišem poeziju, eto, očigledno i da fotografišem… a zapravo me nikad niko nije pitao da pošaljem biografiju (smeh)! Nemam nikakvo stručno književno obrazovanje, završila sam i radila nešto što nema veze sa književnošću. Književnost me je, ipak, oduvek privlačila. Pisala sam kratke priče, i zaista – iz hobija. Smatrala sam da je sve to naivno, ali nisam prestajala. Više puta sam počinjala, tako, da pišem neke različite romane, i obično sam dolazila do dvadesete strane. Tu sam nailazila na zid i odustajala.

Rekla bih da su u tom, književnom svetu, kao i u svakom drugom svetu, poznanstva i kontakti dosta bitni, ali nisu sve

Ovog puta si istrajala.
Mislim da je to zbog toga što sam, po prvi put, svoju priču pokazala nekom, tražila fidbek, pa na osnovu toga menjala šta je trebalo… Podelila sam je s nekim. Upravo taj spoljašnji komentar uticao je na mene, na to da prestanem da se identifikujem sa likovima i pokušam da objektivno sagledam svoj rad. U tom momentu sam i knjige počela da čitam na potpuno drugi način, da ih analiziram, promišljam kako se gradi radnja, likovi… Razgovarala sam o tome i sa mnogom ljudima koji se bave kreiranjem narativa, piscima, rediteljima, dramaturzima… Roman na kraju nije bio proizvod nekog nasumičnog trenutka inspiracije, već sam dobro znala šta radim, zašto to radim, ko su mi likovi, kakvi su i šta njihovom pričom želim da kažem.

Baš sam jutros naišla na informaciju da je američki pisac David Foster Wallace prepisao celu knjigu Za kim zvono zvoni (For Whom the Bell Tolls) Ernesta Hemingwaya u želji da sazna kako izgleda napisati to delo. Da li si ti u tom procesu otkrila nekog autora koji te na taj način inspirisao?
Otkrila sam jaaaako puno njih. To se, verovatno, u romanu ne čita na očigledan način, ali on je prepun raznoraznih citata. Međutim, tek sam pred kraj samog procesa shvatila da kod drugih autora mogu da nađem ne samo ideje već i načine, postupke, sredstva kojima se gradi naracija, sama priča, što je za mene i bio najveći izazov. Danilo Lučić (urednik u kući Kontrast Izdavaštvo) mi je baš juče rekao kako mladi pisci često iskoriste kostur neke poznate priče da reše ovaj problem, a ja se na primer tog rešenja uopšte nisam ni setila. Moj postupak je u velikoj meri bio intuitivan, prepun pokušaja i promašaja, traganje za načinom da se od delova napravi smislena celina, da se od glasova koji progovaraju naizgled različite ili nepovezane stvari naprave kompleksne i višeslojne ličnosti, a od zbira situacija narativ. Prema komentarima koje sam do sada dobila, čini se da je to u isto vreme i najveći kvalitet i najveći problem knjige.

To se, verovatno, u mojoj knjizi ne čita na očigledan način, ali ona je prepuna raznoraznih citata

Pominješ emotivno distanciranje od romana i to kako si pokušavala objektivno da ga sagledaš. Ipak, glavna junakinja je devojka koja radi u NGO sektoru, a to je, donedavno bio i tvoj posao. Koliko ipak ima tebe ili je ona sasvim izmaštana?
Nije sasvim izmaštana. Prvobitno sam počela da radim stihijski, pa sam kroz proces rada otkrivala šta zapravo želim da kažem. Verujem da prve knjige tako i nastaju, da ne možeš u potpunosti da se distanciraš od sopstvenog iskustva. Međutim, daleko od toga da je knjiga autobiografska. Ja se prepoznajem u tom okruženju koje opisujem, to radno mesto, neka porodična iskustva…

I sam grad, pretpostavljam.
Tako je, za mene je grad jedan bitan lik. Ali priča nije moja. Ono što sam želela da postignem jeste da čitalac oseti ambivalentnost i raspolućenost, izvesnu paralisanost, te emocije koje, čini mi se, pripadaju našoj generaciji, naravno i ovom gradu, ovom podneblju, ovom istorijskom trenutku. Ne meni, posebno. Zato sam, u nekoj ranoj fazi pisanja, planirala da niko od likova nema ime, već sam ih zamislila kao tipske modele, da svako može u njima da se prepozna. Međutim, kroz rad sam shvatila da oni ne mogu da ostanu tako opšti, zapravo da je neophodno upravo suprotno, da oni moraju da budu što specifičniji, da bi bili stvarni. Znaš, pre ovoga sam dominantno pisala i čitala teoriju, a tu se uglavnom baviš apstraktnim konceptima, koje sam, potom, prirodno pokušala da primenim na roman. Izazov mi je bio da stvorim te, opipljive likove s kojima možeš da se identifikuješ, a da nisu slični meni. Bar ne sasvim.

Dakle, ako sam dobro shvatila, neka gradska deca, tj. mladi ljudi sada, jesu ciljna grupa romana?
Roman se dešava u gradu, Beogradu, i glavni likovi su mladi. Ne bih rekla da je roman zbog toga namenjen mladima, iako će mladima verovatno da bude bliži, prosto zato što im je iskustvo koje se u njemu opisuje bliže. Takođe, iako je radnja smeštena u Beogradu, ne mislim da je on čitljiv samo lokalnoj publici. Roman govori o našem ovde i sada, ali mislim da se to iskustvo donekle može i univerzalizovati. Roman tematizuje bežanje od realnosti, ciničan odnos spram sveta, generacije koje su odrasle na rejvu, one kojima je konzumiranje supstanci svakodnevica… a toga je bilo svuda u poslednjih par decenija. Ono što je autentično gradsko, ili „domaće“, vidi se u detaljima, situacijama, eksterijerima i enterijerima.

Verujem da prve knjige tako i nastaju, da ne možeš u potpunosti da se distanciraš od sopstvenog iskustva. Međutim, daleko od toga da je knjiga autobiografska

Koliko je važno istraživati sebe na raznim poljima. Ti zaista radiš sve i svašta – i neke kreativne i neke ne tako kreativne poslove. Koliko se oni zapravo dopunjuju i da li i kako to šaltanje iz profesije u profesiju utiče na kreativnost?
Mislim da je to šaltanje neizbežno. Prosto, iako nije naš izbor, vreme u kom živimo nas primorava da to radimo. Nepostojanje sigurnosti je nešto što boji naša radna mesta. Stalno smo na oprezu. Ta situacija mi donekle prija, podstiče me da radim razne stvari. Da idem dalje. Svaki posao, kao i sve ostale stvari koje se dogode u životu, jesu iskustva. Kreativno umeće je znati iskoristiti ova razna iskustva i znanja u samom pisanju, odnosno od njih napraviti književnost. Kroz ta iskustva i ja sama se menjam, i otvara mi se prozor u novi svet. Ako to iskustvo nemaš, male su šanse da ćeš da se promeniš, nešto novo da naučiš ili drugačije da razumeš, a samim tim i nešto da stvoriš. Naravno, vremenski faktor je veoma bitan u ovoj celoj priči, tj. da imaš vremena za sve. A češće to vreme nemamo.

The post Saša Savanović: Kreativno umeće je da obična iskustva pretvoriš u književnost appeared first on 42 magazin.

Centralno mesto kulturnih dešavanja s jeseni donosi Međunarodni beogradski sajam knjiga – koji se ove godine održava 63. put na Beogradskom sajmu od 21. do 28. oktobra. Uprkos tome što se poslednjih godina u kulturnoj eliti vode polemike koliko je Beogradski sajam knjiga ostao istinsko mesto kulture, bićemo slobodni da kažemo da u svakom žitu ima kukolja, te ćemo pokušati da predložimo naslove na koje treba obratiti pažnju, a koji nisu nužno novi, friški iz štamparije. Pokušali smo da napravimo presek većine izlagača i da sažeto kažemo šta okvirno nude, te da damo i poneki predlog. Imajte u vidu da većina izdavača nudi širi spektar od onog što je spomenuto, ali ideja je da imate predstavu šta možete gde pronaći i koje štandove možete da zaobiđete, a kojima da posvetite vreme – u odnosu na vlastite prioritete. Sa ovog spiska izostavljene su hale u kojima su strani izlagači, predstavnici udruženja i tome slično, kao i oni o kojima nismo znali mnogo, a nismo došli do relevantnih informacija ili izdavači koji mahom nude slične/iste preštampavane naslove.

Nadamo se da će vam ovaj kraći vodič pomoći da skratite vreme u traganju jer svi znamo da – uprkos tome što je divan osećaj biti okružen hiljadama naslova – vreva i buka mogu postati naporni.

HALA 1

1. Admiral Books – raznolika ponuda izdavača.
2. Agora – kvalitetna savremena proza. Predlog: Sunce ovog dana, Vladimir Pištalo.
3. Akademska knjiga – prošlogodišnja nagrada za izdavača godine, dakako zaslužena. Ovde ćete pronaći celokupna dela Tišme, ali i specifična izdanja poput: Ka lepoti: erotološko čitanje Sapfine poezije, Jelena Pilipović (nagrada Nikola Milošević); Šta je kritika?, Fuko, Dž. Batler.
4. Albatros plus – širok spektar političke literature.
5. Albion Books – naslovi iz oblasti istorije, politike, međunarodnih odnosa.
6. Algoritam – Josif Flavije, Jevrejski rat, Lion Fojhtvanger (istorijski roman sa filozofskim podtekstom).
7. Arhipelag – ovaj štand definitivno posetite. Dela Danila Kiša u deset knjiga. Izdavač objavljuje praktično celokupnu Kišovu književnost u posebnoj ediciji i u posebnoj opremi: piščeve romane, priče i novele, sabrane pesme, televizijske i pozorišne drame, te dva filmska scenarija koja ranije nisu objavljivana.
8. Babun – ovde svratite ako vas zanima tradicija borilačkih veština, bušido, tao itd.
9. Bernar – Antologija ruske moderne priče u četiri knjige, priredio Vladimir Jagličić
10. Clio – preporuka: Istorija filma, Kun.
11. Darkwood – serijal Beležnica smrti (Darkwood izdavaštvo najčuvenije je po gajenju strip kulture).
12. Dereta – preporuka: Kasandra i vuk, Margarita Karapanu, u prevodu Milice Špadijer. Savremena grčka proza je nešto potpuno drugačije, pružite joj priliku.
13. Dibidus – nova izdavačka kuća sa, verovatno, najprepoznatljivijim koricama i „najestetskijim“ ilustracijama. Predlozi: knjige o Bouviju i Fridi Kalo.
14. Dosije studio – obratite pažnju na ovog izdavača koji podržava i publikacije iz oblasti teorije književnosti i kritike. Predlozi: Fikcija kao svedočanstvo, Dunja Dušanić; Sito, Dragan Stojanović (poezija, izabrani skup poezije Dragana Stojanovića, profesora emeritusa Filološkog fakulteta).
15. Duhovni lug – literatura religiozne tematike.
16. Enco Book – kuća sa izdanjima za decu.
17. Finesa – knjige koje se bave popularnom psihologijom, teorijama uspeha, karijerom, umom. Najtraženija literatura ovog izdavača su, i dalje, knjige dr Ane Gifing o čuvenoj hrono ishrani.
18. Geopoetika – autori koje izdaje ova kuća: Murakami, Goleman (Emocionalna inteligencija), Dejan Stojiljković.
19. Globosino – ova izdavačka kuća poglavito nudi izdanja Ljiljane Habjanović Đurović, te ako ste ljubitelj, znate šta vam je činiti.
20. Gradac – jedan od eminentnijih književnih časopisa. Obavezno posetiti.
21. Heliks – ovde možete pronaći izdanja popularne nauke.
22. Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića – ako ste u svetu filozofije, teorije književnosti, sociologije, nauke, fizike, ovaj štand ne smete zaobići. Predlozi: Estetički rečnik, Kajoa Rože; Problemi komike i smeha, Prop; O kretanju nebeskih sfera, Nikola Kopernik; Pad u vreme, E. Sioran.
23. Karpos – obratite pažnju na ovog izdavača ako vas zanima ozbiljna filozofska, sociološka i teorijska literatura, sa progrčkim akcentom. Predlozi: Pozicije, Žak Derida; Strah od varvara, Cvetan Todorov.
24. Klett – PONS izdanja priručnika za strane jezike (izdavača posetiti za udžbenike, školsku literaturu, priručnike).
25. Kokoro – ovde dođite da onjušite duh Istoka. Grupa autora, O budizmu / Hođoki; Japanske bajke.
26. Kontrast izdavaštvo – novi, mladi, savremeni – rešeni. Ovo bi se moglo nazvati poduhvatom godine: Dostojno jest Vladimira Manigode – humanitarna knjiga koju je Kontrast izdavaštvo priredilo u saradnji sa organizacijom BELhospice (org). Celokupan prihod od prodaje knjige biće doniran ovoj organizaciji, a čime se želi podići svest naših sugrađana o najvećem nepoznatom problemu u Srbiji kojim se BELhospice bavi – činjenici da se nakon utvrđivanja terminalnog statusa pacijenata oni puštaju na kućno lečenje u trenutku kada im je lekarska nega najpotrebnija. BELhospice pokušava da pomogne ovim pacijentima i izbori se za rešavanje ovog dramatičnog zdravstvenog pitanja.
27. KOS (Književna omladina Srbije) – ovde potražite izdanja mladih autora koji odnose nagrade na konkursima, te im romani, poezija ili pripovetke bivaju štampani. Svakako treba podržati mlade autore.
28. Kreativni centar – najslađi dizajn za najmlađe posetioce.
29. Laguna – jedan od najvećih lanaca, gde ćete sigurno pronaći ponešto i za sebe. Ali pazite da ne kupujete izdanja koja nisu od ovog izdavača, zato što ćete na matičnim štandovima pronaći po povoljnijoj ceni, a ujedno i podržati izdavače.
30. LOM izdavačka kuća – pored interesantnog dizajna, ova izdavačka kuća poznata je po odabranim naslovima i dobrim prevodima. Preporuke: Kompromis, Sergej Dovlatov; Lutalice, Knut Hamsun; Apsurdne priče, Danil Harms.
31. Mali princ – Vladari sveta – istorija iluminata, Bojan Timotijević. Koga zanima slična literatura, može pogledati i ostale naslove ovog izdavača.
32. Mali vrt – prvenstveno izdaju literaturu iz domena psihologije.
33. Media centar Odbrana – Borbeni avioni Prvog svetskog rata (ovu izdavačku kuću posetite ukoliko vas zanimaju vojna, vazduhoplovna i istorijska literatura).
34. Miroslav – kod ovog izdavača možete pronaći domaće autore.
35. Mladinska knjiga – Umetnost, velika ilustrovana enciklopedija (Mladinska je čuvena po kapitalnim i enciklopedijskim izdanjima, koja često staju više novca, ali ukoliko vas određena oblast naročito zanima i želite da posedujete nešto slično, obratite pažnju i na njih).
36. Orfelin – preporuka: Srpska mitologija I‒III. Veoma specifična dizajnerska rešenja, kao i izbor naslova.
37. Otvorena knjiga – kod njih možete pronaći široki spektar beletristike, te ako vam se dopadne dizajn njihovih verzija Dostojevskog, Kafke i sl., možete pazariti.
38. Partenon – dela Vladete Jerotića.
39. Pikom – sve za decu, od knjiga do edukativnih slagalica i didaktičkih pomagala.
40. Platoneum – kapitalna istorijska izdanja.
41. Plavi jahač – Kuća incesta, Anais Nin; Veoma blaga smrt, Simon de Bovoar; Sopstvena soba, Virdžinija Vulf. (Ako možemo reći da je neki izdavač usmeren na žensko pismo, to bi mogao biti ovaj.)
42. Presing nezavisni izdavač – ovde ćete pronaći nezavisna izdanja nezavisnih autora, nezavisnih tekstova, nezavisnih ideja.
43. Princip Press – Legende o Beogradu, Dragan Lakićević. Poglavito literatura istorijske sadržine iz srpske istorije.
44. Prometej – izdavačka kuća iz Novog Sada nudi lepe pesničke antologije.
45. Propolis Books – Tajna detinjstva, Marija Montesori (dečja literatura i književnost za mlade).
46. Psihopolis – ovaj institut ima bogatu ponudu iz oblasti psihologije i popularne psihologije. Predlog: Psihologički spisi, Zoran Milivojević.
47. Publik Praktikum – Samo svoja, Tanaz Batena; 100 Montesori aktivnosti za otkrivanje sveta; Riznica maminih priča (ova kuća najpoznatija je po kvalitetnim dečjim izdanjima, ali od prošle godine aktivno se uključila u svet beletristike, sa posebnim akcentom na žanr young adult (YA). A ove godine pripremaju i Tolkina. Obratite pažnju na štand.
48. Rende – predlog: knjige Muharema Bazdulja.
49. Samizdat B92 – predlog: 1793, Niklas Nat o Dag, švedski autor, nagrađen na sajmu u Geteborgu.
50. SKZ – tradicionalno dobri, pronaći ćete pregršt zanimljivih naslova.
51. Službeni glasnik – predlozi: Ansksiozni poremećaji, Milan Latas (psihijatar koji se bavi poremećajem anksioznosti); Tradicija i individualni talenat, T. S. Eliot.
52. Solaris – prirodno se nameće predlog: Solaris, Stanislav Lem. Pored toga, oni su glavni izdavači bestselera Dena Brauna.
53. SPC – literatura religiozne tematike.
54. Svet knjige – predlog: Knjiga o Mostaru, priredio Borivoje Pištalo.
55. Treći trg – ne propustiti! Sveže, friško, snažno. Sjajni prevodilački poduhvati u oblasti poezije!
56. Urban Reads – young adult (YA) literatura.
57. Valera – kuća se od 2002. bavi, pre svega, izdavanjem poklon-knjiga o ljubavi, mudrosti, prijateljstvu, sreći, porodičnim odnosima i slično.
58. Velika Srbija – naziv govori kakvu vrstu literature možete očekivati na ovom štandu, koji će, ove godine, zauzimati ozbiljan prostor.
59. Veseli četvrtak – Stripoljubitelji, izvolite!
60. Vulkan – Ovde nema šta mnogo da se doda, možete pronaći literaturu koja pokriva sve – od igle do lokomotive, a poznati su po akcijama 2+1 itd.

Dakle, da zaokružimo:

• Nisu navedeni svi izdavači.
• Ne zaboravite na antikvare, kod kojih uvek možete pronaći svakojaku literaturu, ali ne možemo reći da imaju značajne sajamske popuste.
• Podržite manje izdavače.
• Volite književnost – jer to je, na koncu, najvažnije!

The post Ultimativni kratki vodič kroz Sajam knjiga appeared first on 42 magazin.

Vladimir Arsenijević opet piše o devedesetim godinama, gde locira izvor svekolikih nesreća ovog regiona, ali bez zrna patetike ide dalje i već deceniju dokazuje da književnost prati ubrzano vreme u kojem živimo, da može i te kako biti zabavna, da u njenoj biti stoji pričanje priča, te da književnost koja nastaje na četiri varijeteta jednog jezika jeste književnost jednog jezika.
O tome na KROKODIL-u već deset godina svedoče pisci iz eksjugoslovenskih republika koje bez titla i simultanog prevodioca sve razumemo dok daju sofa-intervju ili čitaju odlomak iz svojih dela. Ove godine imali smo priliku da baš razumemo Vedranu Rudan, Abdulaha Sidrana, Miru Furlan, Marka Tomaša, NewsBar, pa i Rumenu Bužarovsku koja je čitala odlomak svoje knjige Moj muž koja je prevedena s makedonskog. Čuli smo i Dejana Atanackovića, Marka Vidojkovića, Marka Šelića Marčela, Njuz.net i Zorana Kesića…
KROKODIL je opet doneo Okrutni optimizam – i kroz istoimeni dokumentarac o svojih prvih deset godina, ali i kroz animirani film Untravel Ane Nedeljković i Nikole Majdaka mlađeg, knjigu Ranka Bugarskog Govorite li zajednički?, debatu o Deklaraciji o zajedničkom jeziku i prvu konferenciju o tome Ko je prvi počeo? Istoričari protiv revizionizma,  te muziciranje pesnika Kralja Čačka i Bojane Vunturišević…
Budući da je KROKODIL Engaging Words zvanično ušao u drugu deceniju, sa Vladimirom pričamo o samoj ideji festivala koji se nadvija nad regijom, rečima i mislima.

Foto KROKODIL

Moram da vas pitam, možda neko to ne zna, a zanimljivo je: kako se angažuje reč i kako ste vi angažovali reč krokodil, da li ste prvo osmislili naziv pa se on složio u akronim ili ste slovima reči krokodil pridavali značenje?
Mi smo zaista krenuli od koncepta koji smo želeli da promovišemo. Naime, početkom dvehiljaditih konačno se otvorio prostor za novu komunikaciju. Ja sam u Beogradu osnovao izdavačku kuću Rende, naša prva edicija bila je Ledolomac – čija je namera bila da objavljuje autore sa prostora bivše Jugoslavije, jer čitavih prethodnih deset godina nismo znali šta se događalo u književnostima u Hrvatskoj, BiH, sa kojima delimo srodan, jedan jedinstveni jezik, ali ni sa onima koje su nam po senzibilitetu bliske, poput makedonske, slovenačke, kosovske književnosti. U Hrvatskoj je tada osnovan Festival A književnosti – FAK, koji je počeo da poziva pisce sa drugih prostora bivše Jugoslavije, te sam ja prilično redovno nastupao na FAK-u, kao i drugi autori koji nisu bili iz Hrvatske. U Rendeu smo već tada imali ideju da treba prodrmati i osvežiti format književnog predstavljanja, a FAK je donosio neku svežinu – bio je zasnovan na principima Novih puritanaca u Velikoj Britaniji, to je bio jedan interesantan neopank književni pokret krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih – odbijali su posredstvo i intervenciju književnih kritičara ili teoretičara, odbijali su institucije, nastupali su u pabovima i barovima, direktno, u neposrednoj komunikaciji sa publikom, uglavnom kroz javna čitanja, a događaji su se plaćali pivom. To je FAK preuzeo tako što je cena ulaznice uvek bila ekvivalentna ceni piva na mestu gde se događa, a ljudi su to razumeli kao participaciju, „evo, popiću tri a ne četiri piva, a jedno dajem piscima“. Romantičarski, poput nekog ranog rokenrola, i tu je bilo nečega jako uzbudljivog, a odgovaralo je promeni koju je književnost doživela tokom devedesetih – ona se od one ponešto rascvetale postmoderne, suviše formalne, suviše autoreferentne pa i samozaljubljene vratila na jednostavnost pričanja priče, gde je sadržaj ipak važniji od forme. A mi smo pred očima imali sadržaj koji je bio važniji od svake forme – gradovi gore, ljudi ginu, događaju se sve te nesreće… FAK se nakon nekoliko godina raspao zahvaljujući borbi ega… i za njim je ostala praznina. KROKODIL je osmišljen kao malo savremeniji FAK – već je bila 2008/09. Bilo nam je jasno da hoćemo da radimo regionalni festival i da hoćemo da ga radimo na interesantan i zabavan način, da nećemo onu postratnu fejk pornografiju gde se sad svi grle i ljube, nego da se kao autori na jedan normalan način obraćamo ljudima koji nas na jednako normalan način razumeju. Kad po knjižarama već nema knjiga pisaca iz nama srodnih zemalja, pisanih na našem jeziku, kad je sve toliko glupo, kad smo otkrili da čak i kad otpadnu politički razlozi koji stoje na putu komunikaciji ipak ostanu oni jadni provincijski poslovni razlozi i jedna uskogruda surevnjivost u zemljicama u kojima su po pravilu najveći izdavači ujedno i knjižari. A ako već nemamo knjige, hajde da pokušamo da dovodimo autore. KROKODIL – Književno regionalno okupljanje koje otklanja dosadu i letargiju – tako je stvorena definicija onoga što smo hteli i načina na koji smo time hteli da se bavimo.

Foto KROKODIL

Foto KROKODIL

Spektakl je svuda, morate da se poistovetite sa logikom svog vremena. To je ono što smo mi pokušavali da uradimo, da nekako i sami sebi dokažemo da nije uopšte istina da je književnost izgubila nekakve bitke i da se uopšte nikakve bitke ni ne vode, te da je prirodno i normalno da ako jedna umetnička forma trpi vremensku promenu, da je problem u toj formi, a ne u vremenu kao takvom

I da li ste uspeli u svom cilju ili, ako više volite, misiji?
Deset godina kasnije i dalje je taj regionalni aspekt jednako važan, i to je ono što je ujedno i malo depresivno. Kada smo pripremali ovaj, deseti festival, radili smo kratki dokumentarni film o nama i nazvali smo ga Okrutnim optimizmom jer smo videli da mi možemo ovako da se kao nešto veselimo, ali da realno kod nas razloga za veselje uopšte nema i da je sve to što smo mi radili u stvari danas u još gorem stanju nego što je bilo pre deset godina. I to je ta tužna istina, tako da ma koliko mi mislili da ćemo ostaviti regionalni aspekt po strani kada on postane uobičajen, nažalost, to se još nije dogodilo.

Za mene inostranstvo počinje nakon Slovenije i nakon Makedonije, nakon Vojvodine i sa druge strane Jadranskog mora, moje inostranstvo nije na granicama današnje Srbije. Uživam u toj komunikaciji i na različitim nivoima

Pre nego što ste se druge večeri vratili u amfiteatar ispred Muzeja Jugoslavije i primarno KROKODIL-ovo gnezdo, prve večeri sklonili ste se od kiše u bivši Dom sindikata koji je bio prepun – sve više ljudi dolazi na književnost uživo, svojevrstan karneval književnosti nabijen tim okrutnim optimizmom.
Mene je kao pisca užasno nervirala traljavost književnog predstavljanja. U razgovoru sa akterima, tokom devedesetih, uvek je postojala neka uobraženost tipa „književnost se brani samom sobom“ ili nešto tako, kao da književnost ima pravo da bude dosadna, a ti moraš mazohistički da trpiš, i to je rezultiralo time da na književnim događajima ima 11 ljudi, kada ih je 20, to se smatra velikim uspehom, devet je okej, a troje je sasvim u redu. Brojevi su se survali, a značajno otkriće jeste da je, izuzev možda par svetlih primera, to globalna pojava, ne nešto svojstveno ovom prostoru. Otuda se o tome govorilo tokom čitave prve decenije dvehiljaditih u nezavisnom književnom sektoru, te postoji i fraza audience development – razvoj publike, jer se smatralo da zapravo publike nema. Publike zaista i nema, a nema je zato što su književni događaji užasno dosadni. U startu smo doneli jednostavne odluke za koje smo znali da moraju da prijaju publici – dakle, ko god trenutno nema posla na stejdžu, nije na stejdžu, kratko i jednostavno. Hteli smo da shvatimo da nije stvar u svakom piscu pojedinačno nego u ukupnoj dinamici festivalske večeri, čak smo okrutno skraćivali nastupe, to je sada tri-četiri minuta kratkog razgovora i sedam-osam minuta čitanja, već deset minuta čitanja po autoru je mnogo. To može nekome da se čini brutalnim prema književnosti, ali nije tako. To je priznanje da živimo u doba strahovitog ubrzanja i da svi mi osećamo to ili kao problem ili kao suštinu našeg vremena. Ja to sve više osećam kao suštinu našeg vremena i pokušavam da se snađem u tom ritmu, umesto da nad tim jadikujem, što mi se čini jako konzervativnim i besmislenim.
Razumeli smo i da ljudi žive u pojačano vizuelnoj kulturi, da ne možete staviti pisca na praznu scenu i očekivati da publika u tome uživa. Sve oko nas je hiper-režirano – spektakl je svuda, morate da se poistovetite sa logikom svog vremena. To je ono što smo mi pokušavali da uradimo, da nekako i sami sebi dokažemo da nije uopšte istina da je književnost izgubila nekakve bitke i da se uopšte nikakve bitke ni ne vode, te da je prirodno i normalno da ako jedna umetnička forma trpi vremensku promenu, da je problem u toj formi, a ne u vremenu kao takvom. Ako je kukičanje propalo, ima nečeg u kukičanju što nije odolelo modernizaciji. Ista stvar je i sa knjigama. I to je rezultiralo time da je publika zaista u poprilično velikom broju počela da dolazi na naše događaje i taj broj se iz godine u godinu povećavao. Ove godine su te prve večeri vremenski uslovi zaista za nas bili jako deprimirajući. Trčali smo u Kombank dvoranu, koja je sjajan prostor, ali mislili smo „pući ćemo, biće to lep događaj za jedno stotinak ljudi“. Ali kada smo otvorili vrata, ponovilo se ono što nam se dogodilo na našem prvom festivalu 2009, kada smo zapravo samo oglasili svoje namere i spisak učesnika, pa su ljudi mogli da naslute o čemu se radi. Tada smo imali još goru kišu nego ove godine, tri dana je trajao festival, tri dana je padalo tako da se prst pred okom nije video, a mi nismo ni imali razloga da očekujemo više od stotinak, sto pedeset ljudi. Otrčali smo tada sa delom opreme u kino-dvoranu Muzeja Jugoslavije, smestili se, stajali na tremu i gledali tu kišu i mislili „toliko smo propali a nismo ni počeli“. No, onda smo videli ljude kako nadiru kroz pljusak koji je ličio na maglu, videli smo kako ljudi dolaze s kapuljačama i kišobranima, i to nas je zaista dotaklo jer smo shvatili da uopšte nije stvar u nama već u jednoj potrebi koju određeni ljudi imaju. Taj veliki broj ne dokazuje neke skrivene velike brojeve, to dokazuje veliku zainteresovanost jednog manjinskog dela našeg stanovništva. Broj ljudi koji bi došli na naš festival nije strahovito veliki, toga treba biti svestan, ali naših hiljadu ljudi je za nas jako važnih hiljadu ljudi.

Foto KROKODIL

Želimo da uklopimo književnost u ono što je opšta kultura, pop kultura, da pokažemo da ona nije ništa izuzeto od nje, ona nije ništa ni više od nje, nije ni ništa dosadnija od nje, ona je deo cele te kulture i dobro komunicira i sa muzikom, i sa filmom, i sa animacijom…

Kakvi su vaši utisci sa KROKODIL-ovih 10? Sudeći po utiscima učesnika i publike, imate razloga da budete zadovoljni, a vidim da vas posebno veseli pozitivna energija, osmeh i zajedništvo.
Zaista smo zadovoljni spram umora koji osetimo, mogućnosti da sve propadne zbog glupih meteoroloških okolnosti jer moramo da trčimo u neku dvoranu koja, naravno, nije besplatna, a mi trpimo najelementarnije probleme finansiranja festivala koji je besplatan za publiku protiv svake logike i s obzirom na to šta donosi – a podrška nama na lokalnom nivou iznosi nula dinara. Iako, vrlo vredno i uredno, a to nameravamo da radimo i dalje, apliciramo na sve konkurse i kod Ministarstva i Grada Beograda. S druge strane, imamo podršku publike. I  u vezi sa pomenutim smehom, to je nešto čime se mi mnogo bavimo, jer ako osluškujete samo ono šta je želja publike, neminovno klizite ka populizmu, i tu nema govora. Mi zaista želimo da uklopimo književnost u ono što je opšta kultura, pop kultura, da pokažemo da ona nije ništa izuzeto od nje, ona nije ništa ni više od nje, nije ni ništa dosadnija od nje, ona je deo cele te kulture i dobro komunicira i sa muzikom, i sa filmom, i sa animacijom, i sa različitim drugim stvarima. Naša namera je da i sami sebi a i drugima dokažemo da književnost pripada ovom vremenu. Ali ljudi vole da se smeju, i to je u izvesnom smislu problem. Mi ne bežimo od komičnih sadržaja – bili su kod nas ove godine i Kesić, Njuz.net, NewsBar, Vedrana Rudan pa i Rumena Bužarovska, i svi su oni naprosto duhoviti, oni unose taj komični element, a to je takođe i jedan veliki deo stvaralaštva – ali naprosto kod dela publike to prevagne i stalno žele sve uzbudljivije nadražaje. I kad vi dovedete nekog ko je sjajan autor, ali naprosto ili nema izražen osećaj za performans ili performerski šlif, malo čita sebi u bradu ili naprosto ta proza ili poezija nije pisana tako da vam dotiče primarne receptore nego zahteva malo vašeg intelektualnog angažmana, ti vidiš da ljudi već kuckaju poruke, smaraju se, neki odlaze itd. Tu stvarno treba biti oprezan. Postoji zadovoljstvo u reakciji publike, to glumci znaju i vole aplauze, vole kad su ljudi zadovoljni, ali to vodi malo ka pojeftinjenju. Naš glavni angažman je u stvari da nađemo dobar balans.

Da je Deklaracija ispunila svoj cilj, to bi značilo da su te četiri zemlje regiona na visokoinstitucionalnom nivou prepoznale da mi govorimo jednim jedinstvenim jezikom i napravile određene dogovore. Naravno, to se nije dogodilo. Imali smo snažan otpor političkih i društvenih elita u čitavom regionu, ali razum ukazuje na to da na toj ideji treba raditi

Ipak, na KROKODIL-ovoj sceni se često mogu videti i trema, stidljivost i neprijatnost kao iskrena i danas ne baš na glasu osećanja senzitivnih bića kojima je primarno da napismeno, u samoći, kažu to što imaju. I lepo je kad to prepoznate.
Da, tako je, ali to zahteva senzibilisanu publiku, zahteva ipak jednu ozbiljnost publike i mislim da jedan deo publike svakako dolazi s takvim očekivanjima. Ono što je nama u svemu tome jako drago jeste da – u vreme kada ljudi retko izlaze iz generacijskih mehura, tinejdžeri komuniciraju sa tinejdžerima, stariji sa starijima – na našem festivalu je interesantan taj široki raspon publike. Kada gledamo fotografije, a uvek insistiramo da fotografi slikaju publiku, za nas je to zanimljivo da na svakom odsečku vidimo publiku različitih generacija, različitog imovinskog stanja – od klinaca, tinejdžera, koji rado dolaze jer im je zabavno, do moje mame, koja je veteranka u onim najzlatnijim godinama. Tu se stvori jedan kontakt između generacija koji je za nas dragocen.

Foto KROKODIL

Kad bismo se pojavili kao jedna književnost jezika, koja bi bila pristojnih razmera u evropskom kontekstu od 20 i nešto miliona govornika, i kada bi se objedinile te književne scene, onda bismo već imali šta da pokažemo i onda bi možda naša vidljivost u toj evropskoj, čak globalnoj areni bila nešto veća

Ove godine predstavili ste knjigu Govorite li zajednički? Ranka Bugarskog, u kojoj profesor daje naučno-lingvističko potkrepljenje Deklaraciji o zajedničkom jeziku iz 2017. Kakvi su zaključci, koliko je i da li je Deklaracija ispunila svoj cilj? Igor Štiks je najavljujući debatu rekao da „regionom kruži bauk u vidu Deklaracije…“
On je naravno iskoristio Manifest Komunističke partije, što je sjajno poslužilo alegorijski. Da je Deklaracija ispunila svoj cilj, to bi značilo da su te četiri zemlje regiona na visokoinstitucionalnom nivou prepoznale da mi govorimo jednim jedinstvenim jezikom i napravile određene dogovore. Naravno, to se nije dogodilo. Mi smo imali snažan otpor političkih i društvenih elita u čitavom regionu, koji se najviše čuo u Hrvatskoj, iz određenih razloga, a bio je malo podmukliji ali ništa manje agresivan u drugim zemljama. S druge strane, mi smo postavili jedno hipotetičko pitanje da bismo označili našu nameru da nastavimo da se bavimo tom stvari, i to na nekoliko nivoa istovremeno, neposredno i kao deo festivala KROKODIL i nakon debatnog programa u CZKD-u održali smo prvu konferenciju projekta Ko je prvi počeo? Istoričari protiv revizionizma, gde smo sa eminentnim istoričarima iz čitavog regiona počeli da se bavimo pitanjem revizionizma u regionalnim istoriografijama. To sve spada, ako se gleda kroz prizmu obrazovanja, u grupu tzv. nacionalnih predmeta koja je najviše izložena manipulaciji. Niko vam ne vrti mozak kroz časove muzičkog ili fizičkog, ali kroz časove društvenih predmeta, istorije, geografije, jezika itd. vrši se strahovita manipulacija, naročito u etnički mešanim sredinama. Nadam se da ljudi znaju za projekat Dve škole pod istim krovom u BiH i za segregaciju koja se vrši po školskim ustanovama i gde deca koja žive u istim soliterima i igraju se u istim parkićima idu u dve različite smene, u dva različita odeljenja, kao recimo hrvatsko i bošnjačko u Jajcu, pod lažnom premisom da govore različitim jezicima i uče različite verzije istorije u kojima su oni u ulozi neprijatelja. Dodajte tome dvadesetak ili petnaestak godina i dajte tim ljudima oružje u ruke i oni će ratovati jedni protiv drugih, a to nije samo zabrinjavajuće, to je zaista zastrašujuće, to zahteva brzu reakciju. Kada su se prošle godine klinci pobunili u Jajcu protiv segregacije i kada su demonstrirali i tražili da idu u ista odeljenja i da se ne razdvajaju po etničkom principu, nosili su parole na kojima su bile nacrtane kruške i jabuke – a to su radili zato što im je, kada je problem segregacije po etničkom principu bio predstavljen njihovoj kantonalnoj ministarki obrazovanja, ona rekla: „Pa čujte, ne možemo mešati kruške i jabuke.“ To politika čini odraslima. I to jeste zastrašujuće. Uprkos nevernim Tomama koji su nam govorili da klince to ne interesuje – mi smo imali jednu autentičnu pobunu klinaca, 15-godišnjaka koje nervira takvo stanje stvari jer im ide protiv zdravog razuma, jer oni jasno vide da razumeju jedni druge. Zato mislim da ima osnova da se na tome radi i da treba hvatati kontakt sa mladim generacijama i da takođe stvar treba jednim delom prebacivati sa polja lingvistike na polje književnosti.

Foto KROKODIL

Mi nosimo taj grč u sebi i što nosimo to nešto mraka u sebi i ekonomski jako teško živimo, u jednoj smo akutnoj nesigurnosti, a onda nam se čini da su stvari gore nego što su bile. Ali stvari zapravo uopšte nisu gore nego što su bile

Kako?
Nas već duže intrigira jedna ideja, a to je da je u književnosti teško opravdati postojanje nacionalnih selekcija. Šta konstituiše, recimo, italijanskog pisca? Možda jedino jezik kojim piše jer je taj italijanski pisac možda inspirisan nekim norveškim piscem, odrastao je na raznim uticajima koji dolaze s različitih strana jer mi odrastamo na globalnoj kulturi. Šta je to, recimo, u mojoj književnosti dominantno da bih samoga sebe smatrao srpskim piscem? I još dalje, kad pređemo na teritoriju ovog jezika koja zahvata četiri države i kada Boris Dežulović napiše pripovetku Smrt na čistoj ekavskoj varijanti onoga što bismo zvali srpskom varijantom zajedničkog jezika i kad se ta priča, povrh svega, dešava u Kragujevcu 1941. godine – kada biste pravili antologiju srpske i antologiju hrvatske književnosti, gde tačno ide ta priča? Šta konstituiše nacionalnost priče? Genetska slika, hoćemo li da uzmemo autoru DNK da merimo? I tu ulazimo u jako neprijatne dalje teme i to raskrinkava ideju nacionalne književnosti, ona je u kontekstu u kojem mi postojimo, na sreću, nemoguća. Ona je, nažalost, činjenica, ali protiv nje treba raditi. Pisci su vezani zajedničkim senzibilitetom koji je lako definisati i još su više vezani činjenicom da pišu na jeziku koji postoji u četiri formalizovana oblika, ali da je uzajamno razumljiv i ne prevodi se. Te smo mi time pomislili da bi bilo jako interesantno da umesto onih jadnih štandića – crnogorski, bosanski itd. sa kojima se mi pojavljujemo na Lajpciškom sajmu knjiga ili u Frankfurtu i gledamo jedni na druge s nepoverenjem, a uvek nas smeste tamo negde pored WC-a – kad bismo se pojavili kao jedna književnost jezika, koja bi bila pristojnih razmera u evropskom kontekstu od 20 i nešto miliona govornika, i kada bi se objedinile te književne scene, onda bismo već imali šta da pokažemo i onda bi možda naša vidljivost u toj evropskoj, čak globalnoj areni bila nešto veća. Uvek je dobar primer latinoameričke književnosti kako je odustajanjem od tih nacionalnih surevnjivosti pedesetih i šezdesetih godina postigla svetski uspeh koji ima i danas, pa više ne može da se razvrsta odakle je Ljosa, odakle je Markes… niti je to uopšte važno, oni pripadaju tom latinoameričkom duhu, oni su ga potom i kosmopolitizovali do izvesne mere i stvorili novu generaciju latinoameričkih pisaca i osvojili su za sebe pravo da pišu globalno, a mi se, nažalost, uvek saplićemo o same sebe.

Ljudi vole da se smeju, ali to je u izvesnom smislu problem. Mi ne bežimo od komičnih sadržaja – ali naprosto kod dela publike to prevagne i stalno žele sve uzbudljivije nadražaje. Tu stvarno treba biti oprezan

Foto KROKODIL

Nedavno je objavljen vaš roman Ka granici treći iz tetralogije, sapunske opere Cloaca Maxima (U potpalublju, Ti i ja, Anđela). U knjizi još traju devedesete, a da li vam se u realnom vremenu čini da smo napustili cevi kanalizacije (ili metaforično analnog otvora)… i ako nismo, kada ćemo?
Iako se to protivi opštim uverenjima, zapravo mislim da smo mi već izašli iz toga, samo ono što nas je zateklo na drugoj strani nije ono čemu smo se baš nadali… Jedna naivna pomisao vladala je i kod nas i širom istočne Evrope da svi mi imamo potencijal neke Švedske, samo treba da se promene okolnosti i mi ćemo odmah da postanemo Švedska. Pritom su naše zamisli o tome šta znači i kako se postaje Švedska bile prilično vulgarne. Kada pogledate unazad, ljudi koji su živeli u ograničenim slobodama komunističkih sistema nisu hteli višepartijski sistem, ni ljudska prava, ni vladavinu prava… oni su hteli Kit-Kat čokoladice, leviske, ploče, hteli su da konzumiraju… Zapad je konzumerizmom pobedio Istok, a ne superiornom ideologijom. Ideologija verovatno jeste bila superiorna, ali nije to tako draškalo masu koliko svi ti proizvodi. Jer šta je bilo jugoslovenstvo? Ti zapravo nemaš farmerke, ali imaš mogućnost da odeš do Trsta, a onda s tamo kupljenim farmerkama odeš u Moskvu, pa se kurčiš. „Uživali“ smo neku središnju poziciju, ali bili smo siromašni rođaci Zapada i to je postalo jasno čak i po onoj gradaciji – kad se iz Srbije pređe u Hrvatsku, putevi su oduvek bili nešto bolji, pa su u Sloveniji bili još mnogo bolji, a u Austriji su putevi bili nenormalno dobri… Nama je bilo jasno da smo mi tu negde, no ne baš sasvim. Prošli smo kroz pakao raspada jedne zemlje za koju je imalo smisla čuvati je mimo ideologija, ali u redu, ona se raspala i, dakle, izašli smo negde na drugu stranu potpuno razoreni, razvaljeni i sa jako mnogo neodgovorenih pitanja u društvu, tako da je to tih naših dvadeset godina. Ima nečeg zastrašujućeg u tom vremenu jer uvek čovek dâ tome dobru perspektivu kada meri godine od završetka II svetskog rata. I tu je mesto gde naš problem zapravo leži – u jednom osećanju da stvari zapravo nisu gotove, da nisu završene. Kad je II svetski rat bio gotov, on je bio nesporno gotov, gotov na globalnom nivou, završen, podvučene su crte, neko je osuđen, većina ljudi koji su učestvovali u zločinačkim poduhvatima nije, ali to ko je pobedio a ko je izgubio u ratu nije dovođeno dalje u pitanje… I svet se formirao po nekim osnovama koje nisu bile zastrašujuće, moglo je da se krene dalje. Već 10 godina nakon II svetskog rata imate korenitu promenu paradigme, dolazi Elvis, počinje rokenrol, kultura mladih, novi talas u francuskom filmu, italijanska kinematografija, vespe, ceo svet se kreće negde drugde, već za generaciju kojoj ja pripadam, a koja je rođena samo 20 godina nakon II svetskog rata, ide Cezar, pa Napoleon pa Hitler… to je nešto što pripada davno preživljenom vremenu – samo 20 godina kasnije. Već tada nisi mogao da zamisliš da si mogao da se vratiš u neko takvo doba. Problem sa tim ratovima devedesetih jeste što su oni ostali otvoreni i što ih do dana današnjeg neko drži otvorenim. Tako da naš doživljaj sadašnjeg vremena nije u apsolutnoj koliziji sa vremenom kakvim jeste, ali jednim delom mi učestvujemo u mračenju ovog vremena. Nažalost, ekonomski ne stojimo dobro, a ne stojimo ni politički baš dobro. Ali kada neko kaže da je gore nego devedesetih, ja samo mogu da se gorko nasmejem, ali nekada bih nekome odvalio šamar. Jer danas lepo uzmeš pasoš, kupiš jeftinu avionsku kartu, iznajmiš Airbnb i za 200‒300 evra možeš da odeš bilo gde na svetu, cene su prilično ujednačene i u Beogradu, i u Stokholmu, ali i u Ugandi ili Argentini. Relativno je dostupno i moguće, a ti si slobodan da putuješ. Svet je prilično otvoren za nas, možda neko ima lične probleme da ode u Sloveniju, Hrvatsku, BiH i na Kosovo, ja lično nemam, za mene su to prijateljska okruženja. Uživam u činjenici da postoji naš region, za mene inostranstvo počinje nakon Slovenije i nakon Makedonije, nakon Vojvodine i sa druge strane Jadranskog mora, moje inostranstvo nije na granicama današnje Srbije. Uživam u toj komunikaciji i na različitim nivoima, kroz projekte kao što je KROKODIL itd., gledam da ih pospešim i podignem na viši nivo, ima dosta toga sa čime bi čovek mogao da se oseća dosta dobro u današnjem vremenu.

Foto KROKODIL

Problem je što mi nosimo taj grč u sebi i što nosimo to nešto mraka u sebi i ekonomski jako teško živimo, u jednoj smo akutnoj nesigurnosti, a onda nam se čini da su stvari gore nego što su bile. Ali stvari zapravo uopšte nisu gore nego što su bile. Čak ni ako si u Bratuncu ili u Srebrenici ili u Orahovcu, onda mi se čini da ipak nije tako gore jer ti niko ne gine i nikoga ne kolju i niko nikog ne ubija na najstrašniji način. Legitimno je da neko misli da mu nije bolje jer nas interesuju naši lični životi, osoba koja ne može da sastavi kraj s krajem ne može biti zadovoljna svetom koji je eto takav, ali u jednom opštem smislu stvari jesu bolje.

A u tim devedesetim protagonisti vaše tetralogije od rata po slobodu odlaze u pseudoraj, na izmišljeno grčko ostrvo Omfalos.
Knjiga ima tri segmenta i tako je treba i čitati, oma ima i formu spirale, mislim da je i tako treba čitati. Iz tvrde realnosti ovog prostora, gde se gine na najstrašnije načine na dnevnom nivou, protagonisti ispaljuju sebe u nešto što njima liči skoro na alegoriju. Mi danas više to ne možemo da osetimo, ali taj osećaj koliko smo bili stranci u svakoj normalnosti, da se mi iz one atmosfere zateknemo u grčkom letovalištu ili u nekom evropskom gradu, u Parizu… Mi smo celom kožom, svakim milimetrom sebe osećali da nismo to, da ne pripadamo tu, a istovremeno to je i ta mimikrija da i mi imamo dve noge, dve ruke, glavu i da se ovako prividno ne razlikujemo od drugoga, ali naš osećaj stvarnosti bio je toliko drugačiji, da u tom jednom mitu jeftinog paradajz letovališta ili raju paradajz letovališta protagonisti knjige nakon svega što se dogodilo u U potpalublju i u Ti i ja Anđela pokušavaju nekako da izađu na kraj sami sa sobom i polaze na jedno putovanje koje ih vodi od Omfalosa, tog fiktivnog ostrva na samom severu Grčke, prema Atini i dalje prema…

Vladimir Arsenijević čita odlomak iz svog romana Ka granici na KROKODIL-u, foto KROKODIL

Stanite… Neka ljudi krenu Ka granici i pročitaju roman.
Hvala, Vladimire.

The post Vladimir Arsenijević: KROKODIL je opet rasterao sve bauke appeared first on 42 magazin.

Aleksandar Kujučev je najpre čovek, posvećeni otac, likovni umetnik, fotograf, japanofil, veliki ljubitelj muzike, filma, književnosti, kolekcionar igračaka, ploča, stripova… Čovek koji se igra, eksperimentiše i crpi inspiraciju podjednako iz jave i iz snova. Sensei koji zna tajnu kako se održati u kovitlacu protivurečnosti koju živimo, tajnu digitalne iluzije.
On je fotolozof čiji su intervju i zbirka radova objavljeni u francuskom časopisu Photo, koji je izlagao širom regiona, u Americi, Rusiji, Francuskoj, Japanu, na mnogo zbirnih i sedam samostalnih izložbi, usavršavao se u SAD i Francuskoj. Njegovi radovi su u kolekciji Muzeja primenjenih umetnosti u Beogradu, ali i u skopskom muzeju savremene umetnosti, te u kolekciji Zuisho-Ji u Tokiju. Radio je portrete i kavere za najveće jugoslovenske i srpske rok i pop zvezde (EKV, Partibrejkers, Električni orgazam, Rambo Amadeus, Bebi Dol, Darkwood Dub, Vlada Divljan, Disciplin A Kitschme…) Kao modni fotograf sarađivao je sa domaćim avangardnim dizajnerima, radio editorijale za sve glosi magazine, sarađivao sa najvećim srpskim reklamnim agencijama, a za reklamnu fotografiju i više puta nagrađivan.

Pre nego što je počeo naš razgovor, čula sam kako sa našim fotografom Dačom priča o „babama u muzičkim spotovima“.

Aleksandre, osim što opet mešaš zvezde, devojke i babe, šta trenutno radiš, šta te tišti, šta okupira tvoje misli i foto-aparat? Hoćeš li nam uskoro baciti neku filozofsko-fotografsko-sociološku bombu?
Bombe su najefikasnije kada iznenade. Bilo bi lepo da su sve filozofsko-fotografsko-sociološke, ali, nažalost, većina nije.

Dakle, jednog dana iznenadićeš nas izložbom.
Jedna anegdota – pre nekoliko godina jedan kustos mi je rekao: „Vidiš, Kujo, problem je što ja za svoju izložbu tražim radove koji su reči od kojih sklapam rečenicu, dok su tvoji radovi rečenice sami za sebe, tako da su mi neupotrebljivi.“
Možda je stvarno tako mislio, a možda je mislio da su mi radovi bez veze, pa je bio fin i nije hteo da me povredi.
U jednom periodu su u umetnosti bile dosta popularne sponzorisane teme, dok sam ja (uz zaleđinu koju mi obezbeđuju komercijalni poslovi) imao sreću da mogu isključivo da radim ono što je moje i što mene lično muči.

Bebe bodibilderi iz serije fotografija Forever 2001. bile su izložene na bilbordima

A šta te trenutno boli?
Pa ono, što kažu, Weltschmerz. Osećam bol celog sveta (smeh). Mada, kako vreme prolazi, inspiraciju za svoje radove sve više pronalazim u ličnim pričama i osećanjima koja su ograničena na neki moj svet.

Često sam u snovima poslednji čovek na Zemlji, Omegamen. Imam moć letenja i pržim horde (kako u kom snu) zombija, vanzemaljaca ili vampira. U tim snovima se ne bojim ničega pošto imam supermoći

Zanimljivo je da tvoja izložba The Closet, čija je tematika kod nas još na neki način tabu, nikada nije prikazana u Beogradu i Srbiji, dok je jedan od ormana koji transformišu posmatrača u Makedoniji.
(The Closet je serija portreta ljudi iz stigmatizovanih i marginalizovanih društvenih grupa. Fotografija je zalepljena na unutrašnjoj strani vrata ormana, a na suprotnom zidu je ogromno osvetljeno ogledalo. Na vratima ormana je mali otvor u nivou očiju osobe na fotografiji, pa gledalac, kao u peep show kabini, gleda kroz otvor i toj tački prolazi kroz ličnu transformaciju gledajući svoje oči na licu druge osobe i na taj način postaje ta osoba.)
Da, u Skoplju, u Muzeju savremene umetnosti. Prvo je bio u Ljubljani na međunarodnoj izložbi Kontinentalni doručak, pa je kamionom prošvercovan u Skoplje kao stari nameštaj kako bi se izbegli problemi sa carinom vezani za transport umetničkih dela.
Razlog zašto još uvek nije izložena kod nas nije neki ne daj bože tabu, već čista logistika. Svaku svoju izložbu zamislim ambiciozno, ali onda sve to treba i napraviti. U Sloveniji su mi sve omogućili, prostor za rad, ormane, materijal, majstore. Kod kuće imam problem s prostorom. Potreban je veliki radni i skladišni prostor pre izložbe, a još veći problem je šta raditi sa deset ili više ormana posle izložbe. Jedino da ih sekirom isečem za potpalu (smeh).
Neko tada reče: „Kujučev, najveći problem imamo s tvojim radom, prevelik je i komplikovan za izlaganje i transport.“ Moguće je da se delom i zbog toga mnogo umetnika opredelilo za video-radove. Putuješ lako, turiš DVD u džep, naći će se u galeriji već neki projektor ili TV, i to je to.

Deluje kao da ne voliš reklame, Šta je reklama za tebe i kako je moguć pomenuti utisak kad si toliko u tome bio i još u tome jesi?
Reklame radim kao hired gun – gotov lejaut, agencija smislila, klijent odobrio, art direktor na snimanju. Na meni je samo da ideju na najbolji način oživim, eventualno da u nekoj meri doprinesem sugestijom vezanom za moj deo posla.
Posao se menja poslednjih godina. Manje je kreativnosti i hrabrosti. Stvari postaju sve više generičke, kada gledaš neku reklamu na TV, često više ne znaš šta je u pitanju, da li je reklama za uloške ili za banku. Kao neki vizuelno atraktivni stok-futidž, gubi se priča, ideja … Čitao sam negde da u advertajzingu i marketingu stvari postaju komplikovanije, pošto se menjaju načini kako se stiže do klijenata. Šta populacija koja najviše troši tačno želi? Proizvođači piva su u nekoj analizi utvrdili da milenijalci manje piju njihove proizvode, da manje izlaze i više vole da kod kuće sede uz TV. Industrija žileta je u problemu pošto su brade u modi (simptomatično, muškarci u reklamama uglavnom imaju brade). Tinejdžeri su takođe zanimljivo prikazani u reklamama – bićeš glavni u društvu pošto se za Facebook slikaš sa bocom i dobiješ milion lajkova. Prvo se naljutiš i pomisliš kakvo užasno potcenjivanje inteligencije mladih ljudi, a onda se zabrineš, ko zna, možda su klijent i agencija u pravu, možda je ciljna grupa zaista takva?! Možda ja imam pogrešnu percepciju i mislim da ljudi zaslužuju bolje, dok širokoj publici to u stvari ne treba.
Kampanje su ranije bile kreativnije, bilo je zabavnije raditi. Sada kada vidim na šta se svodi većina reklama… Nesigurnost u sebe i strah su veliki pokretači. Imaš perut – niko neće da te voli, imaš žuto pod pazuhom pa spustiš ruku od sramote. Nećeš pronaći ljubav ako imaš kosu koja ne odskakuje, kao u čuvenoj reklami gde svi muškarci čekaju u redu na plaži ispred devojke koja koristi šampon od kojeg joj kosa odskakuje, a druga je jadna usamljena zato što još je kosa pala. A muškarci (uglavnom) uopšte ne gledaju frizure! Nećeš biti voljena ako imaš, kako reklama kaže, „nesavršenosti“ na licu, dečaci se neće družiti sa tobom.
Proizvođači često prvo izmisle problem, a onda ti nude rešenje za taj problem. Sada je sve bez glutena, mada stvarne probleme sa glutenom ima jako mali deo populacije koji boluje od jedne specifične bolesti. Čim nešto nema glutena, odmah je dobro i bolje od konkurencije. Favorit mi je majonez bez glutena (gluten je protein iz žitarica, kojih u majonezu nema). Sledeća je mineralna voda bez glutena? Sviđa mi se i krema za negu kože sa dijamantima.

Nikada nisam previše uživao zgrbljen u mraku kupatila, udišući isparenja fiksira i razvijača. Danas to sve deluje romantično retro, ali meni nekako još uvek ne nedostaje

Dobio si silne nagrade upravo za reklamnu fotografiju i to na advertajzing festivalima.
To se dešavalo pretežno devedesetih, kada je Dragan Sakan vodio Saatchi&Saatchi. Radile su se posebne kampanje namenjene za prikazivanje na festivalima, koje nisu ni stizale do naših ulica i oglasa u štampi. Ta kreativnost se onda prelivala i u regularne reklamne kampanje koje su nekada bile inteligentnije i kreativnije. Imam utisak da se to danas sve manje radi. Budžeti su sve manji, osim u slučaju par najprofitabilnijih grana koje se međusobno takmiče. Danas za Novu godinu na bilbordima imamo 3D render neke ambalaže, recimo soka, i stok fotografije nekog novogodišnjeg ukrasa i natpis „Srećna Nova godina!“. Što je nekada bilo nezamislivo.

Izložba Bio sam srećan / Oh, kako sam lagao, 2014, inspirisana knjigom “Ispovest maske” Jukija Mišime

Aleksandar kraj svojih dela

Autentičnim fotografskim jezikom manipulišeš ljudima, a onda se još autentičnijim jezikom suprotstavljaš manipulaciji. Da li je to lek za tebe, čovečanstvo, je l’ to neka vrsta ličnog iskupljenja?
Nije u pitanju neka agenda, to je više unutrašnja potreba, nešto o čemu ne razmišljam svesno, nešto što se godinama plaćeništva nakupilo i onda počelo da izbija na površinu. Potreba za komentarom i za iskupljenjem pred sobom i drugima.

A gde je u svemu tome fotografija danas i kuda ide ovaj segment vizuelne umetnosti sa toliko digitalnih uređaja u posedu ljudi, a posebno pomenutih milenijalaca?
Trendovi i moda se menjaju. Na primer, ponovo se otkriva topla voda, to jest mokre ploče, stari kolodijumski proces sa početaka istorije fotografije. U pitanju je spor proces, u mraku sam praviš i nanosiš foto-osetljivu emulziju za staklenu ploču koja mora da se eksponira dok je još vlažna, što je iskustvo suprotno od fotografisanja mobilnim telefonom.
Sa jedne strane, to je sve analogno kul i super, heštag #wetplate, ali sa druge strane imamo trendi fascinaciju pukim postupkom. Svi uglavnom rade iste stvari i malo je dobrih i kreativnih radova koji zahtevaju i opravdavaju upotrebu baš tog postupka.
Da ne budem pogrešno shvaćen, koristio sam film skoro dvadeset pet godina i mnogo eksperimentisao i kombinovao razne slikarske tehnike sa fotografijom. Rezultati koji se ovakvim postupcima mogu dobiti su stvarno jedinstveni. Stvar je u tome da sada tehnika postaje sama po sebi cilj, a ne sredstvo za realizaciju određene ideje.
Tu su negde i hipsteri, koji slušaju samo gramofonske ploče i fotografišu samo na filmu, pošto su samo ti medijumi „topli“ i imaju „dušu“.
Lično, jedva sam čekao trenutak kada su digitalni foto-aparati dostigli dovoljan stepen kvaliteta koji omogućava prelazak na digitalnu fotografiju. Nikada nisam previše uživao zgrbljen u mraku kupatila, udišući isparenja fiksira i razvijača. Danas to sve deluje romantično retro, ali meni nekako još uvek ne nedostaje. Jednog dana… ko zna? Mom klincu bi sigurno bilo zanimljivo da stavi papir u neku hemikaliju i posmatra kako se pod crvenim svetlom, nekom magijom, pojavljuje slika.
Što se profesionalne fotografije tiče, u stara vremena je fotograf bio i zanatlija, a oprema je bila skupa i komplikovana. Pristup poslu je bio drugačiji, a sam proces rada dugotrajan. Snimanje, razvijanje filma, skeniranje, svaki od tih delova zahtevao je određeno zanatsko umeće i znanje. Morao si da znaš mnogo toga da bi rezultat bio dobar. Dobra stvar digitalne tehnologije je što fotografijom na nekom višem nivou danas može svako da se bavi. Foto-aparati su sve pristupačniji, postoji i jeftina rasveta. Cela stvar postaje mnogo demokratičnija. Produkcija je jeftinija, brža i lakša. Mnogo više nego ranije nije bitno da li si školovan fotograf. Tehnike koje smo vežbali na fakultetu sada se mogu naučiti na internetu za pola sata. Odeš na YouTube, vidiš kako se recimo slika flaša piva – svetlo odavde i odande, okineš, na displeju foto-aparata odmah vidiš da ne valja, malo mrdneš svetlo, okineš ponovo, bolje, pa ponovo, još bolje… i tu si.

Magazin FAAR – Picture of Doriana Gray

Pretpostavljam da pratiš tehnologiju što se tiče fotografije, a šta je sa ostalim novitetima, gedžetima, tabletima, telefonima?
Što se tiče fotografije, da, a ovo ostalo ne. Imam svoju Nokia ciglicu, dugme sa zelenom slušalicom da se javim na poziv, sa crvenom da prekinem.

Uvek sam se trudio da moje fotografije imaju više nivoa čitanja. Da poseduju izraženu likovnu komponentu iza koje vreba poruka

Nema te na društvenim mrežama, na Facebooku, Instagramu, a internet i mreže su prepune tvojih fotografija. Zašto bojkotuješ mesta gde su svi?
Na ovo pitanje bih mogao da dam ili dugačak ili kratak odgovor.
Dugačak bi bio predugačak, a kratak je da nemam ideju šta bih kačio na Facebook i Instagram.

Mreže nisu loše za ponovno upoznavanje ljudi koje inače već misliš Ida znaš.
Svestan sam da društvene mreže nisu loše za posao, za neku samopromociju, ali mene je uvek bio blam da se hvalim. Verovatno tu grešim, ali to sam što sam.
Čak i kada se upoznajem sa nekim, pa me neko predstavi „ovo je Kuja, on je super fotograf“, ja k’o dete počnem da crvenim, gledam u sopstvene patike i osećam se neprijatno.
Ljudi koji prate samo Facebook, kada se sretnemo, često pitaju što me nema, da li sam živ, da li sam se odselio u Japan pošto su čuli da sam tamo izlagao, i slično. FB koristim isključivo da se sa drugarima, kada dolaze iz inostranstva, dogovorim u kojoj se kafani nalazimo.
Mada možda bi bilo zabavno napraviti Instagram nalog i kačiti fotografije skorelih masnih sudova u sudoperi. U zalasku sunca.

Ipak, bio si među prvim fotografima ovde koji su pokrenuli svoj sajt, koji je dva puta bio veoma posećen.
Slike golih žena su uvek popularne. Playboy sekcija mog sajta je uvek bila najmanje deset puta posećenija od ostatka. Ipak, moj sajt je nekoliko dana beležio posebno rekordnu posetu, desetine hiljada posetilaca dnevno iz celog sveta, kada je neko objavio da se jedna od starleta koju sam slikao za Playboy navodno zabavlja sa nekim svetski poznatim fudbalerom.
Da ne bude sve tako crno, sajt mi je još jednom bio rekordno posećen, pošto mi je u poznatom francuskom magazinu Photo na četiri strane izašao intervju sa radovima sa izložbe Forever. Časopis se prodaje širom sveta, tako da je interesovanje bilo veliko. Google me je vodio do sajtova tipa MySpace, DeviantArt i sličnih (tada nije bilo Facebooka!), gde je gomila mladih ljudi u svojim profilima navodilo da su fanovi Gandija, Endija Vorhola i Aleksandra Kujučeva i slično. Bio sam u (prijatnom!) šoku.
Photo i dalje u svojim svečanim jubilarnim brojevima redovno objavljuje zahvalnicu na dve strane, na kojoj navodi imena svih fotografa sa kojima su sarađivali. Uz velikane fotografije i moje heroje kao što su Helmut Newton, Weegee, Witkin, Bourdin, Avedon, Sieff, Araki, Hiro, Saudek i mnogi drugi, nalazi se ravnopravno i moje ime!
U to mi je još uvek teško da poverujem, pošto sam još kao klinac gutao Photo i po buvljacima skupljao stare brojeve iz 60-ih i 70-ih. Maštao sam kako bi bilo kada bi se moji radovi jednog dana pojavili u njemu, ali mi nije na pamet padalo da će se to dvadeset godina kasnije stvarno dogoditi.

Izložba Hey Kids, My Eyes Can Move Too!

Može li u fotografiji naučeno da nadomesti instinkt, osećaj, refleks, improvizaciju? Šta znači imati autentičan fotografski rukopis? Kako se čita, razume fotografija?
Nisam preterani ljubitelj suvog koncepta. Uvek sam se trudio da moje fotografije imaju više nivoa čitanja. Da poseduju izraženu likovnu komponentu iza koje vreba poruka. Da na površini budu zabavne i šarene, a da kada pročitaš prateći tekst u katalogu izložbe, možeš da promrmljaš sebi u bradu i „Aha, sad razumem!“.
Dobar primer je moja stara izložba u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda Forever. Želeo sam da kroz formu virtuelne reklamne kampanje prikažem opsednutost fizičkim savršenstvom, večnom mladošću i lepotom. Poneko je razumeo celu priču, ali je svakome bilo zabavno da vidi čudne i šarene četiri metra visoke bebe bodibildere.
Izložba je bila neverovatno posećena pošto je galerija u prometnoj Knez Mihajlovoj ulici. Sa ulice su se u galeriji videli bilbordi sa ogromnom nabildovanon decom, tako da su slučajni prolaznici bili u fazonu „Šta je ovo!?!“ Svraćale su žene tegleći cegere sa pijace na Zelenom vencu i krivile vratove gledajući fotografije u čudu. Došao sam da fotografišem postavku izložbe za ličnu dokumentaciju i bilo je fantastično – krkljanac, ljudi su se slikali ispred radova zauzimajući poze kao bilderi, opštenarodno veselje i žurka!
Svako je pronašao nešto za sebe. Neko je razumeo to što sam hteo da kažem, a neko je video uvrnute šarene slike i super se zabavio.
Volim kada ljudi mogu da pronađu neku svoju ličnu priču u mojim radovima.
U mom vizuelnom izrazu mi je puno pomoglo to što sam prvo crtao i slikao pre nego što sam se tokom studija grafike na Primenjenoj akademiji počeo ozbiljnije baviti fotografijom.

Angažuješ ljude svojim angažovanim fotografijama. Šta je van kadra?
Van kadra može biti potpis ispod novinske fotografije. Čovek sa puškom pored rasplakanog deteta može biti proglašen herojem koji je dete upravo spasio ili zločincem koji je dete otrgao od roditelja. Istina ne postoji, sve je podložno manipulaciji.
Moje fotografije su plod mašte, pogled van kadra je pogled u nas same.

Tvoj omiljeni fotograf? Kome se diviš?
Jedan od prvih je Weegee koji je aparatom velikog formata realistično prikazivao život i smrt na ulicama Njujorka 30-ih i 40-ih godina prošlog veka.
Helmut Newton, koji je imao provokativan i angažovan odnos prema glamuru i modnoj fotografiji.
Joel-Peter Witkin, Amerikanac iz Nju Meksika, koji stvara mračni čudesni svet koji nastanjuju nesrećnici deformisanih i amputiranih udova, transvestiti, sijamski blizanci i leševi iz mrtvačnica Meksika.
Francuski fotograf provokativnog stila Guy Bourdin, koji je bio najaktivniji 60-ih i 70-ih, kojeg sam davno otkrio kupujući stare časopise na buvljaku. Izvršio je ogroman uticaj na mnoge fotografe, od kojih je najpoznatiji David La Chapelle. Bourdinov rad se tek poslednjih godina ponovo otkriva i odaje mu se odavno zasluženo priznanje.
Jan Saudek, Araki, Richard Avedon, Bob Richardson, Hiro…

Kako tehnologija napreduje, izgleda da će deda Kuja praviti društvo svojim praunucima sa ekrana nekakvog tableta. Pa kada se nešto posvađamo, oni izvuku moj bekap od pre mesec dana i kao da ništa nije bilo!

Izložbom Bio sam srećan / Oh, kako sam lagao iz 2014, koja je inspirisana knjigom Ispovest maske Japanca Jukija Mišime ukazuješ na usamljenost svakog ljudskog bića, pa u prostore lišene ljudi stavljaš tekstualne fragmente iz knjige. Reci nam nešto o Japanu u kome si više puta izlagao. Kako je ta kultura uticala na tebe? Deluješ smireno kao sensei.
(Smeh) Čak i tai-chi treniram, mada je to kineska veština. U Japanu sam izlagao u više navrata, u Jokohami, Okajami i Tokiju, u kojem sam imao i dve samostalne izložbe. Većini je prva asocijacija na Japan njihova kulturna tradicija. Meni je podjednako (ako ne i više) interesantna njihova pop kultura.
U Tokijskom muzeju me je fascinirala težnja Japanca ka savršenstvu – mač star 1.200 godina izbliza izgleda kao da je napravljen današnjom najsavremenijom tehnologijom. Laserska preciznost izrade, dizajn i ukrasi na njemu deluju potpuno moderno. U jednom delu muzeja izloženi su predmeti iz nekih susednih azijskih kultura. Razlika je ogromna u odnosu na japanske artefakte iste starosti – maltene deluju kao da su ih pravila deca.
Najveći utisak su, naravno, sami Japanci i njihovo poimanje sveta koje je drugačije od našeg. Često sam imao utisak da sam na drugoj planeti.
Jako mi se dopalo poštovanje ličnog prostora. Na ulici te niko te ne gazi i ne naleće na tebe, čak nije pristojno prilaziti ljudima bliže od dužine ispružene ruke. Nama tako nešto možda deluje preterano, ali to odsustvo agresije, bahatosti i primitivizma mi je donosilo osećaj velikog rasterećenja. Mogao bih tamo da živim neko vreme, čisto u terapijske svrhe. Naravno da kada se zagrebe dublje ispod površine nije sve tako idealno – i Japanci su ljudi kao i mi, sa istim nagonima i željama. Za razliku od nas oni su prinuđeni da žive na taj način. Na malom prostoru ih je nabijeno više od sto miliona, da se ponašaju kao mi, međusobno bi se pobili.
Onoliko koliko se meni sviđa uredni Japan, toliko se Japancima sviđa Srbija – haos, oronule zgrade, đubre na ulici, gluvarenje u kafiću u po bela dana… svako želi ono što nema.
Video sam tamo mnogo čudnih i, za zapadni svet, nastranih stvari na koje bi smo mogli potrošiti pet ovakvih intervjua. Otaku kultura, ljudi koji ne mogu da ostvare veze sa suprotnim polom već se zaljubljuju u virtuelne manga i anime likove, prodavnice u kojima se mogu kupiti neizreciva čuda za uvrnute kolekcionare.

Fokusiran si na ljude, da li postoji neka ličnost čiji bi karakter voleo da zabeležiš?
Nemam fascinaciju ličnostima. Inspiraciju pronalazim u svom unutrašnjem svetu. Uvek, u prenosnom smislu, fotografišem sebe.

Uz tvoje ime se najčešće vezuje modni fotograf, radio si s modne editorijale za sve domaće glosi magazine Cosmopolitan, Grazia, Playboy, Maxim, Fame, FAAR…, slikaš glamurozne devojke u skupoj garderobi, režiraš i uvek daš neki otklon, provučeš poruku.
Moj odnos prema modnoj fotografiji je sličan odnosu koji imam prema advertajzingu. Moda me sama po sebi, na neki klasičan način, u stvari previše i ne interesuje. Kao modni fotograf, svestan sam svojih ograničenja koja sam u stvari sam sebi nametnuo, pošto ne volim klasično komercijalno poziranje. Za razliku od kolega koji su u tom smislu puno bolji, koji taj klasični komercijalni aspekt mode osećaju na pravi način, instiktivno i iznutra, to je kod mene nekako nakalemljeno. Modnom fotografijom sam počeo da se bavim spletom okolnosti, i u njoj sam pronašao teren za oživljavanje nekih mojih ideja koje tematski sežu mnogo dalje. Moda je tu uglavnom samo pokriće, bitna je priča koju želim da ispričam.

Kampanje su ranije bile kreativnije, bilo je zabavnije raditi. Sada kada vidim na šta se svodi većina reklama… Nesigurnost u sebe i strah su veliki pokretači

Sve tvoje izložbe ili fotografski serijali tretiraju ono što sve nas progoni i plaši, u projektu A Moment of Happiness baviš se starenjem, prolaznošću, nestajanjem…
Uvek sam voleo da pravim fotografije malih običnih stvari iz mog okruženja. Kada nam se rodio sin, postali smo okruženi igračkama. Kako je vreme prolazilo, te igračke sa fotografija, zaturene i zaboravljene po fiokama i ormanima, nastavile su da vode svoje nezavisne živote. Živote koji će trajati duže od naših. Plastika je večna, mi nismo.
Kao veliki fan naučne fantastike, kao klinac sam smišljao način za postizanje besmrtnosti. Telo je samo prevozno sredstvo za naš um, ono što nas čini je svest koja posle naše smrti iščili. Smislio sam da bi bilo super da se pre trenutka naše smrti naša svest iskopira u kompjuter nekog svemirskog broda. I da onda oslobođeni vremenskih stega putujemo i istražujemo svemir. Maštao sam da ću napisati revolucionarni SF roman koji će se baviti time, ali, eto, nisam. Sada to polako postaje stvarnost. Kako tehnologija napreduje, izgleda da će deda Kuja praviti društvo svojim praunucima sa ekrana nekakvog tableta. Pa kada se nešto posvađamo, oni izvuku moj bekap od pre mesec dana i kao da ništa nije bilo!

Šta čitaš ovih dana?
Spremam se da počnem da čitam Seks i smrt u Japanskoj kulturi – harakiri, jaje, amputacije Velimira Grgića.

Čega si sve kolekcionar?
Previše stvari. Skupljam stare igračke, foto-aparate, muzičke uređaje, filmove, gramofonske ploče kojih sigurno imam par hiljada, knjige, stripove… samo kopam po berzama, Limundu i buvljacima. Jedini je problem što sve to zauzima previše mesta.

Moje fotografije su plod mašte, pogled van kadra je pogled u nas same

Budući da voliš uvrnutu i mračnu estetiku, imaš li ti neke košmare?
Često sam u snovima poslednji čovek na Zemlji, Omegamen. Imam moć letenja i pržim horde (kako u kom snu) zombija, vanzemaljaca ili vampira. U tim snovima se ne bojim ničega pošto imam supermoći. Prave košmare imam kada sanjam da se šetam Kalenićem ili buvljakom, i sa užasom shvatam da mi je neko provalio u stan, pošto na tezgama i na kartonima prostrtim po zemlji prepoznajem delove svojih kolekcija. To su noćne more zbog kojih skačem iz kreveta.

Kad si poslednji put obukao nešto što je u koloru, da nije crno?
Mislim 1994 ili 1995. Volim jednostavnost. Kada ujutro otvorim orman, sve je crno, pa ne moram da razmišljam šta ću da obučem. Kada mi se nešto od garderobe svidi, kupim nekoliko identičnih komada, crnih.

Aleksandre, hvala najlepše.
Hvala tebi!

kujucev.com

The post Aleksandar Kujučev: Poslednji čovek na Zemlji appeared first on 42 magazin.

Ovo je naša lista 10 naslova koji će vam sigurno obogatiti ovaj avgust.

1. Tri stigme Palmera Eldriča, Filip K. Dik

Dobavljači halucinogene droge koja život marsovskih kolonista čini podnošljivim suočavaju se sa zlokobnom i nemilosrdnom konkurencijom – Palmerom Eldričom, povratnikom sa međuzvezdanog putovanja koji ima moć da iluzijom potisne stvarnost. Radnja romana smeštena je u ambijent Amerike zamišljene u situaciji u kojoj su Japan i Nemačka pobedili u Drugom svetskom ratu. Strašna vizija tog „paralelnog vremena“, koju autor objašnjava kao iluziju ili ružan san, osnova je iz koje izrasta akcija protagonista romana: ljudi uhvaćenih u realistički dočaranu konstrukciju neostvarenog pakla.
Iako u većini svojih romana K. Dik kao osnovnu nit pripovedanja provlači suočavanje sa izmenjenim realnostima, ovo je njegov najpotpuniji i najhumaniji prikaz te teme, kao i uvek s težištem na ljudima, čije se sudbine prepliću na neočekivane načine.
Kontrast izdavaštvo

2. Zvuk stvari koje padaju, Huan Gabrijel Vaskes

Antonio Jamara upoznaje bivšeg pilota Rikarda Laverdea u sumnjivoj bilijarskoj birtiji u Bogoti, a ubrzo životna tajna njegovog novog prijatelja počinje da ga opseda. Rikardo prima tajanstvenu pošiljku i ubrzo biva ubijen na ulici… Istražujući Rikardovu sudbinu Antonio se vraća u šezdesete godine 20. veka, u vreme kada je u Kolumbiji cvetalo krijumčarenje marihuane, pre nego što će trgovina kokainom uvući čitavu zemlju u nasilje i košmar.
Hronika novije istorije jedne zemlje prepliće se sa velikom ljubavnom pričom i neobičnim sudbinama živopisnih protagonista Vaskesove knjige. Jedan od najvećih latinoameričkih romana 21. veka, remek-delo prevedeno na deset svetskih jezika.
Booka

3. Priča o providnom kralju, Rosa Montero

Srednjovekovna Francuska bila je poprište krstaških pohoda, viteških borbi i surove odmazde crkve, kada su seljančici Leoli oca, brata i dragog prisilno odveli u rat i ona ostala potpuno sama. S mrtvog viteza skida oklop i preobučena u muškarca pokušava da se spase kao žena. Slična i veoma različita od svog književnog pretka Don Kihota, Leola kreće u potragu za dragim i na tom putu sreće vešticu Ninev, svoga Sanča Pansu. Leoline vetrenjače biće, međutim, sasvim drukčije: boriće se da osvoji pravo da piše i čita, voli i misli slobodno, da živi…
Ova pripovest sa istorijskom pozadinom, ispunjenom i elementima fantastike, bajka je za odrasle koja govori o najvažnijim životnim iskušenjima.
Štrik

4. Opasne veze, Pjer Šoderlo de Laklo

Ljubav, požuda, zavođenje, a samo je poslednje vredno truda. Ljubav je besmislena reč, požuda prolazno zadovoljstvo, ali zavođenje je prilika da se neprijatelji ponize i zabavna igra u kojoj pobeda znači moć. Dokoni aristokrati, bivši ljubavnici vikont De Valmon i markiza De Mertej, uživaju u manipulaciji, međutim, njihove intrige postaju sve dvoličnije i zlokobnije, a njihovi ljudski pioni ne ponašaju se onako kako su predvideli… Klasik koji uvek iznova intirgira.
Vulkani

5. Proročanstvo i druge priče, Sandro Veronezi

Zbirku naseljava jedan svet preetežno muških protagonista u potrazi za odgovorima, a koji se kriju u telefonskom pozivu s neba, pojavi jedne kornjače, u znacima, poput ženske cipele koja se bez razloga nađe u stanu, upaljaču koji nestane u automobilu. Život ovih priča pulsira u sferama koje nam izgledaju kao san, a zapravo su stvarne.
Preciznošću i posvećenošću detaljima, Veronezi ispisuje raznolike priče pune neočekivanih obrta, otkrivajući nam u svakodnevnim situacijama, licima, predmetima, nešto što sami na prvi pogled ne vidimo i ukazuje da se uobičajeno zapravo najteže razume.
Geopoetika

6. Privrženost, Rodrigo Hasbun

Sugestivan i zagonetan, bolivijski autor vodi nas kroz avantuu porodice Ertl koja se posle Drugog svetskog rata iz Nemačke seli u Boliviju. U toj njima tuđoj zemlji glava porodice Hans Ertl, odbegli nacistički kamerman i otac tri kćerke, pokušava da ostvari veliki san i pronađe drevni grad Inka Paititi, izgubljen negde u bespućima amazonske prašume. Ta potraga za nedostižnim himerama obeležiće sudbinu njegove žene i tri kćeri.
Mešajući biografije, fikciju i istorijske činjenice, autor svojom veštom prozom opisuje povezanost i privrženost unutar jedne neobične porodice. Sav treperav i pun lepote, pokazuje kako se može biti tako daleko a tako blizu onih s kojima nas povezuju prezimena ili pregršt uspomena.
Samizdat B92

7. Ptičji sud, Agnes Ravatn

Televizijska voditeljka Alis Hagtorn napušta muža i posao usled javnog seksualnog skandala i odlazi u dobrovoljno izgnanstvo. Kao kućnu pomoćnica i baštovanku angažuje je čovek koji živi tamo gde nijedan put ne vodi, Sigurd Bage, 40-godišnjak koji želi pomoć dok mu je žena na putu. Danju su na potpunoj, neprirodnoj distanci, noću sede i ispijaju vino. Fascinirana svojim gazdom Alis zaboravlja na lični projekat… No, iskrsava pitanje: ko je on i šta želi od nje.
Roman počinje kao nežna priča, a izgrađuje se u sveobuhvatnu dramu o životu i smrti. Priča o stidu, želji i pokajanju. Napeti psihološki triler mlade norveške spisateljice držaće vas fokusirane dok opisuje odnos namćorastog i kapricioznog poslodavca i njegove nove kućne pomoćnice.
Agora

8. Američki bogovi, Nil Gejmen

Senka je tri godine proveo u zatvoru. Želeo je samo da se vrati u zagrljaj svoje voljene i da se zauvek kloni nevolja. Samo nekoliko dana pre isteka kazne žena mu gine u saobraćajnoj nesreći.. Odlazeći na sahranu, u avionu upoznaje samozvanog prevaranta i bitangu Gospodina Sredu, koji mu nudi posao. Senka nema šta da izgubi, ali posao koji prihvata ima visoku cenu. Zapetljan u svet tajni, na divljem putešestviju susreće ljude koji naizgled znaju više o njemu nego on sam. Ubrzo shvata da prošlost ne umire, da svi, pa i njegova pokojna žena, imaju tajne i da se ispod spokojne površine svakodnevice sprema oluja – epski rat za samu dušu Amerike.
Seksi, uzbudljivo, mračno, duhovito, poetično i kaleidoskopsko putovanje duboko u mi  Amerike, koja je istovremeno i jezivo poznata i sasvim strana.
Čim je objavljen 2001, roman je postao klasik, a prošireno i dopunjeno izdanje sa revidiranim prevodom iskonsko je ruho ovog savremenog remek-dela.
Laguna

9. Srednje pečen, Entoni Bordejn

Čak iako ne volite da jedete, znate ko je Entoni Bordejn. Svašta se promenilo u restoranskom biznisu i u Bordejnovom životu od  klasika Poverljivo iz kuhinje, kojim nam je omogućio insajderski uvid u način funkcionisanja velikih svetskih kuhinja, njihovih šefova i kuvara.
Bordejn nam sada slika svoj put od šegrta do svetskog putnika i profesionalnog degustatora hrane i pića, a tokom te avanture upoznaje nas sa svojim najintimnijim sećanjima, najdubljim dilemama i priznanjima, te sa činjenicom da ga je očinstvo promenilo iz korena… I da, kako piše, na delu je, ni manje ni više, do moderna gastronomska revolucija! Proverite o čemu je reč.
Mascom

10. Moskva-Petuški, Venedikt Jerofejev

„Nije li ljudski život samo trenutno pijanstvo duše? A i pomračenje duše. Svi smo kao pijani, ali svako na svoj način, jedan je popio više, drugi manje. I na svakog drugačije deluje: jedan se ovom svetu smeje u lice, drugi na grudima ovog sveta plače…“
Klasik nove ruske književnosti, ovaj roman-poema napisan je 1970, u Rusiji objavljen tek 20 godina kasnije, a Jerofejeva je vinula u sazvežđe Gogolja i Harmsa.
LOM

The post TOP 10 KNJIGA: Avgustovsko bekstvo u reči appeared first on 42 magazin.

Džejms Džojs i njegova urednica i izdavač Silvija Bič

Godine 1924. Džejms Džojs je, po peti put, operisao oči. Dok se oporavljao u bolničkoj sobi, pisao je u beležnici: „Danas, 16. juna 1924. godine, 20 godina kasnije. Da li će se iko setiti ovog datuma?“

Dok je ležao u bolnici, Džojs je možda sanjao Noru Barnakl. Možda je sanjao buduće likove, Finegana kako pada sa merdevina, Anu Liviju Pjurabel. Ali sigurno nije sanjao kako ljudi 16. juna po celom svetu, od Irske do Novog Zelanda, slave u čast njegovog književnog junaka Leopolda Bluma.

Tog 16. juna 1904. Leopold Blum jedrio je ulicama Dablina, u džepu je nosio krompir, okupao se sapunom od limuna, otišao na sahranu, na plažu, na ručak, na piće… ostavio je prost trag koji je Džojsovim umećem postao večnost

Najveći roman 20. veka za mene je upravo Uliks. Modernizam i avangarda, naturalizam i realizam, postmodernizam i mnogo više. On je antika u savremenom. Njegovih devet muza nisu puke predstave apstraktnih pojmova. To su Trgovina, Operska muzika, Ljubav, Štamparstvo, Industrija, Sloboda govora, Većinsko glasanje, Gastronomija, Lična higijena, Letnji koncerti, Bezbolni porođaj i Popularna muzika. U Uliksovom književnom pretku stoji obećanje: „Dobro došao, o živote! Ja idem da se po milioniti put sučelim sa stvarnošću iskustva i da u kovačnici svoje duše iskujem još nestvorenu svest svog naroda.“ Vraćajući mu se bezbroj puta, uvek iznova otkrivam drugi svet Dablina i Džejmsa Džojsa u njemu, običnog čoveka u mreži umetnosti ili umetnika u spletu fizičkih potreba. Mnogi, međutim, nisu uspeli da se izbore sa njegovim narativom. Zato, kad kažem da sam zaljubljena u Džejmsa Džojsa, nema ko da me čuje.

Džojs i džojsovka Vesna Radman u Dablinu

Jednom prilikom naručivala sam polovna Borhesova dela. Bilo je nekoliko ponuda, sva iz iste godine, minimalnih razlika u ceni, ali samo jedan prodavac imao je inicijale H. C. E. (Here Comes Everybody), junak poslednjeg Džojsovog romana Fineganovo bdenje, još nije dobio srpski ekvivalent. Obavili smo kupoprodaju, zahvalila sam se i rezervisano (ne, nisam luda) pitala da li H. C. E. možda referiše na pomenutog Džojsovog junaka?„Jeste XX, drago mi je upoznati još jednog džojsovca.“

Prvi pravi Blumsdej organizovan je 1982. godine na stogodišnjicu Džojsovog rođenja

Tog 16. juna 1904. godine Džojsov književni dvojnik Leopold Blum, irski Odisej, kopirajter, otac, muž, ponekad i žena, jedrio je ulicama Dablina. U džepu je nosio krompir, okupao se sapunom od limuna, otišao na sahranu, na plažu, na ručak, na piće, u bolnicu, u noćnu četvrt i vratio se kući. Iza sebe je ostavio prost trag, koji Džojsovim umećem postaje večnost.

U matrici Homerove Odiseje, u jednom danu, na pozornicu stupaju sve drame iz prošlosti i budućnosti. I taj naizgled običan dan postaje centar ciklusa jednog života. I mnogo više. U Uliksu se sudaraju istorija jednog lika, jednog naroda, jedne civilizacije, jednog jezika, jedne književnosti. U njemu se ogleda blesak Džojsovog oduševljenja u susretu sa kinoprojektorom, novi oblici komunikacije, književnost na plakatu, slova koja lutaju po gradu. Zato je dan u kojem se odvija radnja romana ujedno i praznik za njegove zaljubljenike, za H. C. E. i mene, za druge čitaoce i za one koji ga nikad neće pročitati.

Svenijeva apoteka i dalje stoji na Linkoln plejsu, ali danas je književni klub

Nekoliko godina po objavljivanju romana, na optužbe da je tekst nejasan, Džojs je govorio: „Ako ne razumete, čitajte naglas i to sa dablinskim akcentom, onda je potpuno razumljivo.“ Danas na to možemo da zaboravimo. Džojsov Uliks pronašao je put do čitalaca i u vremenima kad nov stil života zauzima previše prostora. On živi i kad su korice zatvorene jer je 16. juna svima sve jasno – ljudi su na ulicama u edvardijanskoj odeći; oni glume, čitaju scene, piju, zabavljaju se i žive život iz knjige.

Džojsovuci u edvardijanskoji odeći na Blumsdej čitaju odlomke iz Uliksa

Pojam Blumsdej čuo se prvi put juna 1924. godine. Grupa anonimnih ljudi poslala je Džejmsu Džojsu hortenzije u beloj i plavoj boji kao znak zahvalnosti na Uliksu. O tom datumu govorili su kao o Blumovom danu i, nesvesno, otvorili novo poglavlje u kulturnom životu Dablina.

Još za Džojsova života bilo je pokušaja da se organizuje Blumsdej. Silvija Bič, Džojsova urednica i izdavač, priredila je šetnju po Parizu 1929. godine u kojoj su učestvovali Džojs i Beket. Priredba je propala jer su do podneva svi bili pijani. Slično su se proveli Patrik Kavana i Flen O’Brajen 1954, kada su pokušali da revitalizuju Blumsdej krećući se putanjom likova iz  knjige.

Svejnijeva apoteka na Linkoln plejsu jednog davnog Blumsdeja

Prvi pravi Blumsdej organizovan je 1982. godine na stogodišnjicu Džojsovog rođenja. Tim povodom, 16. juna, u Dablinu je održan veliki prijem književnika, koji su, uz laganu šetnju po gradu, odali počast autoru i njegovom umetničkom radu. Taj se simpozijum pretvorio u festival.

Ljudi su na ulicama u edvardijanskoj odeći, oni glume, čitaju odlomke, piju, zabavljaju se i žive život iz knjige

Ulicama Dablina 16. juna mile hiljade ljudi. Volela bih da budem jedna od njih – piti Ginis, jesti sendvič od gorgonzole i hraniti galebove na obalama reke Lifi u Džojsovu čast; biti na jedan dan Leopold Blum.

Duh Džojsa i Leopolda Bluma ožive po celom Dablinu svakog 16. juna

Džojsova Penelopa, njegova večna muza i žena Nora Barnakl, ostavila je trajan pečat na Uliksa i Blumsdej. U četvrtak 16. juna 1904. oni su izašli na prvi sastanak i šetali se po predgrađu Dablina. Tog dana ona je od njega „napravila muškarca“. Ovu su izjavu mnogi kritičari Džojsovog dela iskoristili kao protivargument tvrdeći da je jedan, suštinski prljav, seksualni čin motivacija za nastanak Uliksa. Očigledno su bili slepi za bujanje hrane, organa, krvi, seksa, za bujanje zemaljskog. Uliks je požuda i refleksija u jednom, on je ideja o čoveku i njegova manifestacija na Zemlji. Učesnici Blumsdeja prkose svima koji su roman smatrali skandaloznim, niskim i prljavim. Oni se rađaju kao Leopold Blum i umiru do sledeće godine – potvrđujući Džojsove reči: „Ako Uliks nije za čitanje, onda život nije za življenje.“

Džojs sa svojom večnom muzom i ženom Norom Barnakl i prijateljem

Već 35 godina organizatori širom sveta daju Uliksovim obožavaocima razlog za slavlje. I više. Blumsdej se obraća svima. On poziva sve radoznale da zakorače u svet književnosti. Osim javnih čitanja, organizuju se i sadržaji koji različitim posetiocima nude angažovanje u priči. Na taj način šira javnost upoznata je sa Džojsovim delom, iako ga, možda, nije ni pročitala.

Uliks je živi organizam, sa spletom ulica kao žilama u lavirintu tela Dablina. On diktira druge priče, piše nove knjige i tvori krug koji opstaje posle (skoro) 100 godina, a duh Džejmsa Džojsa i dalje bdi: na Blumsdeju

Od ranog doručka, u Blumovom stilu, kolona njegovih poklonika zaustavlja se u Svenijevoj apoteci koja i dalje stoji na Linkoln plejsu. Od kozmetničkih preparata u ponudi ima samo sapun od limuna, pošto apoteka radi kao književni klub. Pab Dejvija Birna, gde Blum odlazi na sendvič od gorgonzole, redovna je stanica za pintu Ginisa. Nezaobilazna je i pesma Baka Maligena:

O, što će nam biti fino,

Pićemo viski, pivo i vino!

Blumsdej bi mogao da se nazove i Džojsov dan. Uliks je ujedno i jedina knjiga koja ima svoj dan. Praznik. I biografiju, The Most Dangerous Book: The Battle for James Joyce’s ’Ulysses’ Kevina Birmingama.

U pabovima celoga dana traju žive svirke i ispijaju se hektolitri Ginisa

Uliks je živi organizam, sa spletom ulica kao žilama u lavirintu tela Dablina. On diktira druge priče, piše nove knjige i tvori krug koji opstaje posle (skoro) 100 godina. Zato duh Džejmsa Džojsa i dalje bdi: na Blumsdeju, na časovima modernizma, nad knjigama, u mislima, u pesmama drugih autora. A njegova ćerka, bolesna od očeve veličine, na pomen njegove smrti, viče:

Šta radi pod zemljom taj idiot?

Kad će rešiti da izađe?

Stalno nas posmatra.

(Rejmond Karver)

The post Život iz knjige: Biti Leopold Blum na jedan dan appeared first on 42 magazin.