Sara Radojković je dramaturškinja po struci, ali se oduvek trudila da pisanje usavršava u što više žanrova, pravaca i formata. Kaže da je, što se pisane reči tiče, ona jedan pravi multipraktik – radila je u brojnim redakcijama kao novinarka, u agencijama kao kopirajterka, pisala je za pozorište i film, zanima se za pisanje scenarija za VR i igrice, a mi smo je pozvali da nam priča o njenoj najnovijoj knjizi baš sjajne poezije – Vežbanka za strah.

Sonja je po struci arhitekta, ali je svi znaju kao ilustratorku. Živi u Parizu, ali s vremena na vreme svrati u rodni Novi Sad ili Beograd kako bi ispromovisala neki svež, genijalan i vizuelno bogat ilustratorski projekat. U jednoj od takvih akcija uspela sam i da je uhvatim – zajedno sa Sarom, ona je koautorka pomenute knjige Vežbanka za strah. Dok nas je Sara omađijala rečima, Sonja je to uradila svojim sada već prepoznatljivim ilustratorskim stilom.

Saro, kažeš da si multipraktik kada je o pisanju reč. Kako takva karijera izgleda?
S jedne strane je uzbudljivo, ali, s druge strane, nisam sigurna da je to najbolja poslovna strategija (smeh). Čini mi se da živimo u vremenu poslovnih niša i da ljudi koji se opredele za usavršavanje u jednom smeru brže dolaze do uspeha. Uspeli su da se profilišu i postanu prepoznatljivi. Ne znam koliko ja mogu da budem prepoznatljiva kao multipraktik (smeh).

Sonja, ti, takođe, radiš dosta raznovrsnih projekata.
Jeste, ja sam ilustratorka, čini mi se da ljudi najpre prepoznaju mape gradova koje sam radila, ali sam i dizajnerka brendiga ili vizuelnih identiteta, pozivnica za venčanja, radim sa dosta različitih klijenata… Držim radionice…To je do osobe, čini mi se. Neko prosto hoće da koordinira različite stvari, neko ne. I to je sve u redu.

Meni je totalno okej da se još uvek pronalazim u raznim poslovima

Nedavno sam dobila ponudu da uredim jedan Instagram profil, što se meni dopalo. Tako da odjednom postajem i neka vrsta content kreatorke. Uzbudljivo!

Kada je reč o Vežbanci za strah, čini mi se da vas je tu spojila crta zajedničkog interesovanja za ženska pitanja. Saro, ti si pisala o problemima s kojima se kao žene susrećemo u današnjem društvu, dok je Sonja imala nekoliko projekata na slične teme. Meni je omiljen Kakva ženska, knjiga koja govori o ženama iz 19. i 20. veka koje su na našem području ostavile istorijski trag.
Sara: Da nije bilo knjige Kakva ženska, verovatno ne bih bila upoznata sa Sonjinim radom. Upravo tako sam je otkrila i napisala članak o njoj. Kada sam razmišljala o objavljivanju knjige poezije i crtežima koji tu poeziju prate, pomislila sam kako bi bilo dobro da te dve stvari budu u konrtapunktu. I setila sam se Sonje, kao devojke koja se bavi nekim ozbiljnim pitanjima, ali na jedan lep, drugačiji i krajnje prijemčiv način. To mi se baš dopada.
Sonja: Kažu mi često da je to što radim „ženskasto“. Ne znam da li je to zaista tako, ali nemam problem sa tim. Za mene je to jedan lični stil izražavanja, a percipiranje istog ostavljam svima ostalima. Otvorena sam za konstruktivne komentare (smeh).

View this post on Instagram

morning faves

A post shared by Dunja Jovanović (@third_girl) on Feb 10, 2019 at 12:03am PST

Važbanka za strah je prepuna divnih ilustracija. Kako ste izabrale onu za koricu?
Sara: Na koricama se nalazi ilustracija ogledala, što je vrlo sugestivno. Brzo smo se oko toga dogovorile, prosto – smisleno je, a ne naročito proračunato. Iako imam iskustva u advertajzingu, za potrebe ovog projekta vodila sam se isključivo intimnim osećajem.

Pa da, ova zbirka poezije treba da nađe svoje kupce, a ne da ih namami.
Sonja: Za sve one koje imaju hrabrosti da se suoče sa svojim strahovima. Iako, eto, kažem da moje ilustracije opisuju kao ženskaste, ja bih volela da je poruka koju one prenose univerzalna i razumljiva baš svima.
Sara: Naravno, ovu vrstu stvaralaštva ne treba opterećivati rodnim pitanjima.

Saro, kako izgleda baviti se poezijom u Srbiji? Danilo Lučić, urednik Kontrast izdavaštva, rekao nam je da je izdavanje poezije danas antikapitalistčki čin.
Zaista Kontrast ima taj altruistički momenat, gde niko što se objavljivanja poezije tiče ne računa na profit.

To je pre svega stav, da ulažu u poetsku scenu i ne dozvoljavaju joj da nestane

Iako se te knjige ne prodaju u ogromnim tiražima. Danas nije teško objaviti bilo šta – svako može biti samizdat. Prvu zbirku poezije koju sam napisala sama sam objavila. Naravno, ona je prepuna stvari koje danas ne bih sebi oprostila, ali eto – tada sam poželela da imam knjigu i zaradila sam dovoljno da sam mogla sebi to da priuštim. Te knjige sam besplatno podelila, nisam ih prodavala i zarađivala na njima. Naravno, s Vežbankom za strah je potpuno druga priča. Tu je uložen ozbiljan rad, i spisateljski i urednički, kriterijumi i ciljevi bili su mnogo viši.

Pitam to zato što je, iako se to na promociji vaše knjige nije videlo, publika koja u Srbiji posvećeno čita poeziju – veoma uska.
Sonja: To je tačno. Evo, polazim od sebe. Volim da čitam, nije mi važan žanr, a naročito volim ilustrovane knjige, što je sasvim logično. Ipak, teško pristupam poeziji. Kada sam dobila priliku da sa Sarom radim na ovoj knjizi, morala sam da se suočim sa njom, a u tom suočavanju sam je i zavolela. Rekla bih da je poezija, pre svega, veoma lična. Ipak, mislim da se ovde poezija najpre vezuje za neka prošla vremena, pogrešno je koncipiramo, uglavnom ne znamo kakva je zapravo savremena poezija.
Sara: Poezijom sam počela da se bavim nakon jedne književne radionice, na kojoj sam upoznala mnoge ljude koji pasionirano pišu pesme. Iako dramaturgija i književnost nisu sasvim bliske oblasti, mene su oni zadivili svojom željom da uopšte formiraju poetsku scenu, a kasnije je održavaju živom i rade na njenom rastu i razvoju. I uspevaju. Danas za npr. pesnika Marka Tomaša možemo da kažemo da je neka vrsta zvezde, kao i za pesnikinju Milenu Marković. Tu je i Ognjenka Lakićević… Dakle, publike ima, samo joj se treba obratiti na jasan i razumljiv način.

Sara Radojković i Sonja Bajić na promociji knjige “Vežbaka za strah”

Kakav je fidbek vaša knjiga zasada dobila?
Sara: Pozitivan, baš. Najviše od te ekipe pasioniranih pesnika koju sam malo pre spomenula, što mi je posebno drago. Rekli su da je – sve na svom mestu. Taj komentar mi se posebno dopada. A super mi je i što mi je par ljudi reklo da sam ih prevarila – da su ih korice navele na nešto lagano, kao da će unutra naći pop pesmice za relaksaciju, a da su ih pesme onda sasvim neočekivano raznele. A to smo baš i očekivale – da spojimo tu neku pop prijemčivu formu, jednostavne reči, uglavnom kratke pesme, divne nežne pametne ilsutracije i da cela stvar onda polako krene da se otvara u hiljadu nevidljivih slojeva. Na prvi pogled mala slatka knjižica iz koje neočekivano samo grune neka sila.

Primetila sam da je dosta slikana i deljena na društvenim mrežama, što je dosta važno.
Sara: Verovatno je to zbog ilustracija. Moja poezija nije previše hermetična, ali nije baš najkomunikativnija, barem ne u onoj meri u kojoj je to, na primer, ona koju piše Rupi Kaur. Sa njenom svakom pesmom može da se poistoveti skoro svaki čovek, moje su jednostavne, direktne i otvorene ali nekada malo teže. Na par njih baš svi odreaguju i one su se najviše i vrtele po mrežama, ali nije baš da će svaki čovek, kao na Rupi, klimnuti glavom i usvojiti je kao mudru izreku. Eventualno onaj mnogofejvovani citat na Kontrastovom instagramu „Danas te boli ono što će sutra biti plodna zemlja“. Milim da u životu nisam imala 3k fejva kada bi se sve moje objave sjedinile ikad.

View this post on Instagram

U galeriji Polet, 9. februara održaće se promocija interaktivne ilustrovane zbirke poezije „Vežbanka za strah“. A kako se po mišlljenju pesnikinje Sare Radojković strah prevazilazi? ⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀ ⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀ „Iskrenošću i suočavanjem. Zvuči mnogo jednostavnije i lakše nego što jeste. Prosto, u prirodi straha je da pritiska, ali u prirodi ljudi je da budu slobodni. Zato je mnogo lakše suočiti se sa strahom kada u sebi imamo jasan oslobađajući osećaj koji struji našim bićem a javlja se kada se lišimo tako teškog tereta kakav je strah. Ljudi su danas skoro pa navikli da žive u strahu, adaptirali su se na strah kao što se u gradovima adaptiramo na zagađen vazduh. Taj strah najčešće nastaje onda kada poverujemo u to da smo kao pojedinci nemoćni i da smo u milosti i nemilosti nekih drugih ma ko oni bili – sudbina, vlast, partner. Istina je naravno sasvim drugačija, mi smo jedini vladari naših bića. Samo je i sama istina ponekad zastrašujuća pa postoje razni razlozi zbog kojih biramo da od nje okrenemo glavu.” ⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀ ⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀ Zbirka “Vežbanka za strah” u prodaji će se naći od 8. ferbuara, Više informacija uskoro na www.kontrastizdavastvo.rs #vrednoprice #kontrast_knjige #kontrast_izdavastvo #vežbankazastrah #sararadojković #sonjabajić

A post shared by Kontrast izdavaštvo (@kontrast_izdavastvo) on Jan 30, 2019 at 5:55am PST

Sonja: Dobila sam fidbek od nekih ljudi koji čitaju poeziju i rekla bih da ih je emotivno probudila, a to je upravo ono što se i meni dogodilo kada sam počela da sarađujem sa Sarom na zbirci. Presek poezije i crteža doprinosi dopadljivosti knjige nadam se, pa će i oni koji nisu preterano zainteresovani za poeziju možda eto uživati u ilustracijama. Uglavnom, to je jedna mala knjiga koja zaista puno toga nudi.
Sara: Mi smo poželele da ta knjiga postane nečiji lični predmet – da je čitaju, da po njoj zapisuju svoje misli, crtaju, dopunjuju je, boje, menjaju i prilagođavaju sebi. Poezija jeste ličan, intiman čin i jako mi je zanimljivo na koji način će je razni i različiti ljudi doživeti.
Sonja: Kada mi je Sara dala rukopis, moram priznati da sam se automatski povezala sa njim. Pročitala sam ga čak tri puta pre nego što sam počela da ilustrujem. Kada sam osvestila način na koji se čitaju i razumeju pesme, kada sam ih doživela, poželela sam da napravim crteže koji će raditi istu stvar – biti različito percipirani od svakog ko ih posmatra.

I, naravno, dajem vetar u leđa svima onima koji žele da docrtaju, oboje, izbrišu nešto sa svake strane u knjizi

Saro, na koju pesmu si dobila najviše komentara?
Sara: Na Prosto rečeno, jer je tačna a prosto rečena, očigledno(smeh) Ali i na pesmu San o prečici. Tu pričam o nekoj vrsti samoubistva, zamišljenom samoubistvu i odmoru od života. Moja majka je to vrlo emotivno doživela. Svako ko oseti težinu te pesme pozvan je da se iskali na knjizi, da je ižvrlja, dopiše, pocepa… Meni je prijalo da neku frustraciju iskalim kroz pesmu, sigurna sam da će i drugima prijati da se oslobode svojih upravo kroz našu knjigu. Mračne misli su najtoksičnija stvar na svetu i nikome ih ne želim, ali hajde da od njih pravimo barem lepu poeziju.
Sonja: Ona je neka vrsta dnevnika, a znate šta se sa dnevnikom radi – uništava se (smeh)!

The post Sara Radojković i Sonja Bajić: Vežbanka za strah je slatka knjižica iz koje neočekivano grune sila appeared first on 42 magazin.

Prvo bih ga mogla nazvati pankerom jer još je početkom osamdesetih aktivno svirao u bendu Urbana gerila. Zatim, iako je diplomirao Mašinski fakultet, nastavio je svoju karijeru kao novinar – povremeni saradnik na radiju B92 i autor tekstova za B92 online, a zatim i urednik na radio SKC-u, jedan od autora Leksikona YU mitologije i kolumnista i autor tekstova za mnoge mesečnike poput Playboya ili National Geographica, ali i nekih stranih magazina poput L Europeo, Max. Danas manje svira pank, ali i dalje praši na poziciji zamenika glavnog urednika Nedeljnika.

Osim muzičkog i novinarskog angažmana, Branko je autor dva romana. Njegov literarni debi A tako je dobro počelo, objavljen pre tri godine, bio je propraćen sjajnim kritikama, dok promociju „svežeg iz rerne“ romana nazvanog Za sutra najavljuju konačno razvedravanje, nestrpljivo čekamo 12. februara u Muzeju Jugoslovenske kinoteke.

Dakle, u pauzama dok čitate Rosića, bilo da je to na netu, u novinama ili romanima, pročitajte i nešto o njemu: kako je dobio medalju Britanske imperije za doprinos u promovisanju kulturnih veza između Velike Britanije i Srbije, ili šta misli o panku danas – kroz razgovor koji sledi.

Čini mi se da sam gotovo sve intervjue s piscima počinjala pričom o muzici jer ispostavlja se da su ljudi koji pišu vrlo često i pasionirani muzičari, članovi nekog benda ili sviraju instrument(e). Pa je tako i sa tobom – ljudi te znaju kao pankera, a pank je muzika radničke klase.
Nekoliko puta sam pisao o dobu ustoličenja Slobodana Miloševića, kada su radnici iz Rakovice došli peške do Skupštine. Pomislio sam kako oni jesu došli da pokažu nezadovoljstvo, ali nisu imali konkretne zahteve, niti su se borili za radnička prava. I od tada o radničkim pravima niko ne priča, već i dalje pričamo isključivo o tom nezadovoljstvu. Fali konstruktivnosti. Tada nam, na primer, niko nije rekao da će uslediti ovaj, nazovikapitalizam. Niko nam nije rekao šta će nas snaći. A ni radnici nisu pitali. Nema tu puno panka.

Ali pank postoji. Samo možda u drugim oblicima.
Postoji, naravno. Pank je svaka vrsta bunta. Evo na primer, kada sam pričao o novoj knjizi Za sutra najavljuju konačno razvedravanje, od nekoga sam dobio komentar da je ona totalni pank. Iako u njoj nema baš ništa o toj vrsti muzike. Ali drčna je, pa valjda zato. S druge strane, rekao bih da ću ja još dugo nositi tu etiketu – panker, da će me ljudi uvek s tim povezivati. Ne smeta mi, naravno. Međutim, danas je pank nešto sasvim drugačije od tog vremena kada sam ja bio panker – sada svi imaju čirokane. Pank mu dođe kao modni trend. Zato je danas pre Wikileaks pank.

Možda ne moraš da uključiš pojačala da bi bio/la panker/ka, već samo da imaš tastaturu ili neki kanal komunikacije, pa da oprašiš neki tajni dokument (smeh).

Meni je fenomenalno da je u socijalizmu pank bio cenjen – Pankrti su dobili nagradu Sedam sekretara SKOJ-a.
Jeste! Kad me optuže da sam komunjara i nostalgičar, ja im kažem da tadašnja vladajuća klasa nije nagrađivala isključivo komercijalne izvođače, već i bendove kao što su Pankrti. A oni su, zamisli, neposredno pre te nagrade izvodili pesmu Ne računajte na nas.

Tadašnji Savez socijalističke omladine Jugoslavije nagrađivao je neke hrabre ljude, a ne režimske. Hrabre i u muzici i u tekstu. I kako onda da ne budem nostalgičan?

Mislili smo da će sa demokratijom doći sva moguća sloboda.
A došlo je vreme političke podobnosti.

Kroz upravo pank, kako pominješ, ali i kroz pisanje, te razne društvene angažmane, poznat si i kao neko ko promoviše britansku kulturu u Srbiji. Za to si, uostalom, dobio medalju Britanske imperije. Nedavno sam radila nekakvu listu britanskih komičnih serija koje su snimane i emitovane od dvehiljaditih naovamo. Pomislila sam kako smo devedesetih bili vezani za britanski TV program. Serije poput Mućki, na primer, bile su i ostale – kultne. Dok, s druge strane, te novije ipak nisu imale takvu vrstu popularnosti. Takođe, ti obožavaš serije, a čitajući neke tvoje intervjue otkrila sam da među omiljenim uglavnom nabrajaš američke.
Evo sada je prilika da se ispravim (smeh)! Nikada nisam napuštao britanske serije, ali istina je da sam im se sada u potpunosti vratio. U poslednje vreme opterećen sam britanskim krimi-serijama. Stalno nešto ispitujem i preispitujem. Nemoj da se iznenadiš ako u nastavku intervjua krenem i tebe da propitujem (smeh). Inspirišu me krimići, a tu inspiraciju obilato koristim u knjigama koje pišem. Tako sam imao neku scenu u knjizi koja namerno liči na scenu iz jedne serije. Pored toga, povodom promocije moje knjige, održaće se u Muzeju jugoslovenske kinoteke, biću u prilici da napravim izbor filmova koji će se tamo puštati neko vreme. To će sve biti britanski film, logično.

Kod Britanskog filma bitan je socijalni angažman koji možemo da vidimo i u serijama – kao što su npr. oni s potpisom reditelja Kena Loacha.

Naravno, i činjenica da je ovde i dalje sve na mućke (smeh).
Pa jeste, mi smo svi pomalo Del Boy i Rodney, zar ne? Ali dobro, volimo mi i moderne britanske komičare. Na primer, Jimmy Carr je dolazio i punio dvorane.

O Britaniji pišeš i u svojoj novoj knjizi koju smo samo ovlaš pomenuli – Za sutra najavljuju konačno razvedravanje.
Mislim da niko nije o Britaniji pisao kod nas koliko sam ja to radio. Pritom, izostavljam putopise iz ove pretpostavke.

Mi, u stvari, češće možemo naići na knjige Britanaca i Britanki koji su pisali o Beogradu, Srbiji ili Jugoslaviji. Pada mi na pamet Rebecca West.
Jeste. Mi smo imali Crnjanskog u obrnutoj ulozi, ali je to više bila neka forma migrantskog plača (smeh). Za razliku od Crnjanskog, meni Britanija veoma prija. Nisam bio migrant već zaljubljenik u zemlju u koju dolazim. Čini mi se da taj sentiment uspevam da prenesem čitaocima – moje priče smeštene su u kulise Londona ili Mančestera.

Branko Rosić sa Medaljom Britanske imperije, koju mu je u ime njenog kraljevskog visočanstva Elizabete II, uručio ambasador Velike Britanije u Srbiji, njegova ekselencija Denis Kif. Foto: Nedeljnik

Hajde mi reci nešto više o knjizi Za sutra najavljuju konačno razvedravanje?
Roman prati sudbinu braće Braunović. Jedan je voditelj popularne talk-show emisije, dok je drugi bivša muzička zvezda koja je emigrirala u London. Zanimljivo je da su situaciju iz romana – kada voditelj pravi incident s prvim čovekom države – čitaoci odmah povezali sa Kesićem i Vučićem, dok su ovog drugog brata prekrstili u Štulića. Iako nisam imao baš to na umu, ne smeta mi, dopada mi se kada se priča smesti u neke životne okvire. Dakle, ljubav, ubistva, korupcija, zloupotreba vlasti i političke intrige. Kao što već rekoh, i ovoga puta sasvim je jasno da sam opsednut krimićima.

Ljudi koji su pročitali knjigu, a među njima su neki koje veoma cenim (recenziju romana pisao je Filip David, prim. aut.) rekli su da je bolja od prve. Odlučio sam da im verujem (smeh).

Da li je pisanje romana za tebe došlo u momentu zasićenja od novinarstva ili je to logičan sledeći korak?
Ne znam zašto sam počeo da pišem prvi roman. Sećam se da sam bio u Berlinu, i tamo me pukla neka inspiracija, ali kada sam pokušao da je prenesem na papir – loše mi je išlo. Hvatao sam tu misao u toku naredne dve godine dok sam paralelno radio kao novinar. Tako da ne bih rekao da sam se zasitio, niti je to sledeći korak – već te dve stvari funkcionišu uporedo. Nisam u mogućnosti da kao Lav Tolstoj sedim zavejan u dači i pišem roman, već moram da plaćam infostan i ostale račune – što traži stalno zaposlenje u redakciji.

View this post on Instagram

A post shared by Branko Rosic (@branko_rosic) on Feb 2, 2019 at 2:57am PST

Pored toga, novinarstvo mi je pomoglo da upoznam sve anomalije tranzicije o kojima se često bavim u romanima.

Ipak, navodiš Roberta Perišića kao jednog od omiljenih autora, a on je upravo novinar koji se tog posla odrekao kako bi se bavio književnošću.
Pitao sam ga jednom, kada smo se sreli, zašto više ne piše za Globus. On mi je odgovorio kako mu smeta to što smo limitirani fondom dobrih rečenica. U tom smislu njemu je draže da se ispuca s tim dobrim rečenicama u nekoj dužoj pisanoj formi – književnoj, a da se ne troši u novinama. Naša medijska scena je u veoma lošem stanju i jasno mi je zbog čega tumačiš moj književni angažman kao nekakav otklon od novinarskog posla, ali to zaista nije slučaj. Za razliku od Perišića, još uvek imam ambiciju da novinarski posao radim paralelno i – što je bolje moguće, jer ovde se niko nije obogatio od pisanja knjiga. Pa i Andrić, Pekić i Crnjanski su morali, ne na prekvalifikaciju, ali su imali dodatni posao – bio on novinarski ili diplomatski.

Hvala, Branko.

The post BRANKO ROSIĆ: Kažu da je moj novi roman totalni pank. Drčan je, valjda zato appeared first on 42 magazin.

Ako spadate u grupu koja nije mogla da uzme odmor usred sezone ili, možda, želi na odmor vansezonski, ili su vas jednostavno večne muke finansija sprečile da osetite salinitet morske vode i jutarnje letnje sunce, nemojte padati u malodušnost. Napravite sebi od ovog avgusta oazu letnje radosti, a to je moguće. Evo nekih predloga da sebi ulepšate predstojeće dane pod zvezdom Danicom. Napomena: nisam lajfkouč.

1

Od svoje kuće, svog stana, svog životnog prostora napravite mali raj. Obavezno imajte cveća. Ako ga niste na vreme posadili, pohitajte do pijace i kupite kod bakice već gotovo, odnegovano cveće. Ukoliko baš i niste spretni sa održavanjem, nabavite sebi sukulente i kaktuse. Imate dvorište? Odvojite nešto novca i kupite makar dečji bazen u koji možete da sednete ili samo stavite noge dok upijate vitamin D.

Nova era sobne botanike

2

Idite na sve festivale, događaje, u muzeje. Iako je u Beogradu centralizovano mnogo toga, ni drugi gradovi ne zaostaju sa sadržajima. Raspitajte se kakvih ima radionica, da li ima nekih postavki, muzičkih programa. Idite i glumite stranca na festivalu. Obucite haljinu sa karnerima (za muškarce: možete isto to samo malo drugačije), istetovirajte lažnu tetovažu, glumite stranca i zabavite se.

Narodni muzej ponovo radi!

3

Pročitajte ono što vam stoji na listi još od prošlog leta. Da, da. Znam da vas čeka tamo neki Don Kihot jer to je jedna od onih knjiga koje su na svim listama da ih morate pročitati pre nego što umrete. Tehnički, morate samo da umrete, ali uz Don Kihota i njegovog vernog druga Sanča Pansu, to će vam biti lepši čin. Ili bilo šta drugo. Može biti i zbirka poezije. Može biti i enciklopedija. Možda baš enciklopedija! Google je moderna enciklopedija, ali ko vam brani da uzmete i baš ubodete slovo O i, konačno, shvatite šta je omnipotencija i onda budete ovog leta veoma elokventni.

Recenzija knjige Idoli i poslednji dan: Da li su i za šta krivi Idoli?

4

Isplanirajte putovanje. Nemojte patiti što sad niste otišli nigde. Dobro, možete samo u granicama pristojnosti da pustite suzicu kad svi krenu sa svojim morskim/dalekodestinacijskim fotkama. Ali kažite sebi gde želite da idete i kad. Razmotrite realne mogućnosti i pokušajte da napravite neki smislen plan. Pomoći će vam, to je prvi korak do ostvarenja. Ako načinite i drugi, još bolje.

Amsterdam: Pet grama legalnosti

5

To što se kredibilnim odmorom smatra samo Grčka od deset noćenja i slične varijante, ne dajte da vas pokoleba. Možda baš ujak/baba/baba-strina ili neko poseduje vikendicu/kuću/šupu/šator negde uz Dunav. Pokušajte da odete tamo na dve noći.

9 rajskih mesta u Srbiji za vikend-bekstvo iz grada

6

Upišite kurs! Znam, bombardovanje kursevima je postalo već previše, ali možda postoji nešto što stvarno želite. Ukoliko su opet svete finansije problem, samo pratite dešavanja, leto je vreme kad su svi radi da ponude nešto besplatno, pa možda i besplatnu radionicu keramike.

7

Počnite da učite taj portugalski već jednom! Instalirajte Duolingo. Besplatno je. Poskidajte neke kurseve. Nađite neki čas za motivaciju. Počnite samo i onda ćete moći i taj Lisabon da isplanirate.

Marko Kecman: Zavrteli smo globus i sad osvajamo nivoe u našoj travel igrici

8

Družite se. Znam da su svi večno negde, ali ima i onih koji su ovde. Idite na Avalu, Rajac, na Kalemegdan, vozite se autom, vozom. Sedite u parku, jedite sladoled i šetajte kuče. Nekad je i to sasvim dovoljno.

Počinje sezona pedaliranja! Imamo savete za sve bicikliste početnike

+ 100

Mislim da bih mogla da nabrojim 100 stvari zbog kojih ne treba da žalite što ne idete nigde. Sve se svodi na obitavanje u trenutku, zapravo. Na koliko sam samo letovanja bila nesrećna! I nije floskula, stvarno nemojte mnogo patiti, jer je tužnije da pustite to leto da nonšalantno prođe pored vas, gura vas svojim suncem, čačka vas zelenilom, doziva vas pticama, vodi vas toplim noćima, a vi: ogluveli i oslepeli na lepotu.

The post Kako provesti leto u gradu? appeared first on 42 magazin.

U svetu raznoraznih -filija, intelektualno i duhovno najplemenitija je bibliofilija. Bibliofilija je, načelno uzev, ljubav prema knjigama, koja pored posvećenog čitalačkog iskustva u sebi sadrži i ljubav prema kolekcionarstvu.
Bibliofil će biti spreman da ustaje u četiri ujutro i da ide na razne pijace, u nadi da će se dokopati nekakvog rariteta. Takođe će biti spreman da odvoji, za mnoge apsurdnu, svotu novca za retko izdanje, prvo izdanje, potpisano izdanje, kolekcionarski primerak. Ali ne dozvolimo osude. Šta je apsurdna svota novca za estetsko i umetničko delo? Na taj način možemo da rezonujemo da je apsurdno dati hiljade i hiljade na tehniku koja ima rok trajanja i upotrebnu svrhu, koja uglavnom nema za cilj duhovno bogaćenje.

Tako sam ja, igrom boginje Sudbine naletela na jednog Roma, zato što sam bila vredna i rano otišla na buvljak, kopala po prašnjavim, vlažnim i starim knjigama i ugledala nešto što je izgledalo primamljivo

Naravno, u svim verzijama strasti postoji opasnost od ekstrema. Zapravo, postoji i termin bibliomanija, koji može biti omaškom povezan sa bibliofilijom. Bibliomanija podrazumeva opsesivno-kompulsivnu kupovinu i gomilanje knjiga, a od bibliofilije je razlikuje nekoherentnost, nesistematičnost i gomilanje zarad gomilanja, bez mnogo smisla i ideje. To, ipak, nije smešteno u korpus zvaničnih mentalnih oboljenja, ali može biti prateći sindrom određenih psihičkih nestabilnosti.

Bibliofili su često sasvim obični ljudi. Nekada su to velike erudite, profesori emeritusi, a nekada samo „običan” puč. Komšija iz susednog ulaza. Fina gospođa koja jednom nedeljno ide u pozorište i redovno prati repertoar. A možda i tapetar ili vredni radnik koji zorom čisti naše ulice? Večna vatra koja rasplamsava želju za knjigama vodi ove knjigoljupce. A kako oni dolaze do knjiga?

Bibliofil će biti spreman da ustaje u četiri ujutro i da ide na razne pijace, u nadi da će se dokopati nekakvog rariteta

Kada je reč o dostupnim knjigama, odgovor je prilično jednostavan i prirodno se nameće. Ali šta je sa retkim izdanjima, prvim izdanjima, limitiranim serijama, posebnim ilustracijama… da ne govorimo o posvetama autora, rukom iscrtanim ilustracijama, knjigama sa zlatotiskom i ostalim pikanterijama dizajna i štampe? Do tih knjiga se ne dolazi tek tako, a nekada se dolazi smešno jednostavno jer ima ljudi koji ne znaju cenu prvog izdanja Travničke hronike (istina, teško je tako nešto ceniti brojevima), pa pogledaju koliko je knjiga „debela“ (ne zaboravimo da su svinje debele, a knjige obimne, čuvena upadica i floskula svih knjigoljubaca) i na taj način formiraju cenu.

Tako sam ja, igrom boginje Sudbine naletela na jednog Roma, zato što sam bila vredna i rano otišla na buvljak, kopala po prašnjavim, vlažnim i starim knjigama i ugledala nešto što je izgledalo primamljivo. Da. Bila sam sigurna. Ovo je prvo ili drugo izdanje. Koje god da je, kupljeno je. Samo još da vidim koliko će stajati? Neraspoloženi Rom je odmerio knjigu, pa mene, pa knjigu. Tim redom. U njegovoj tržišnoj ideologiji – cena ove knjige je bila 200 tričavih dinara! To nije ni kutija cigareta. Jedan espreso bez limunade. To su dve vožnje. Dva ozbiljnija, bezglutenska hleba sa, recimo, maslinama. Jeftinije je od najjeftinijeg vina naše gore. Zato što je njemu izgledala staro, dronjavo, poderano, rečju – nevažno. A koliko samo važnosti leži u tome?
Doduše, situacija nije uvek tako jednostavna. Do nekih knjiga je zaista teško moguće ili da se fatalistički izrazim – nemoguće doći. Godinama tragam za jednim naročitim izdanjem. Poznati su vam možda ovi stihovi:

Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,

sa Avalom plavom, u daljini, kao breg.

Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,

i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.

U Tebi nema besmisla, ni smrti.

Ti sjajiš kao iskopan stari mač.

U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,

i ponavlja, kao dan i detinji plač.

A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje,

Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.

Veliki mag. Čarobnjak jezika. Stihoklepac Beograda. Naš beskrajni plavi krug. Miloš Crnjanski. S ponosom može poneti titulu pesnika Beograda, jer ovo je njegov Lament nad Beogradom. Interesantno je da je prvo izdanje ove poeme štampano u Johanezburgu, 1962. godine, a sudeći po popisu NBS, primeraka ima deset. Time dobija status najređe knjige na srpskom jeziku. Nezvanično, postoji još desetak primeraka. Naravno, do takvih se knjiga teško dolazi. Ja sam, što bi neki uticajni ljudi rekli, povukla sve pristojne i nepristojne veze (svašta se danas radi za literaturu), ali bez mnogo nade. I jasno vam je da bi cena postojećih izdanja premašila moju „književnu potrošačku korpu“, ali spremna sam, načuljila sam uši da je čujem i razmotrim. Zanimljivo je i da je to knjiga 20. veka, a spada u najređe. Dakle, ne nešto što bi bilo vekovima staro ili fototipsko izdanje, već moderna knjiga i to jedna jedina poema. Ali šta je sve stalo u tu poemu? Čitav jedan Beograd.

A ima onih knjiga koje nisu ni za dodirivanje, već se upijaju pogledom

Međutim, izvesno je da se do retkih knjiga na našem jeziku dolazi malo lakšim i, moram istaći, povoljnijim stazama. Često se po podrumima kriju lepa izdanja, pa bibliofili mogu da se dokopaju koječega. A čak i ono što se preprodaje uz naglasak PRVO IZDANJE! uglavnom je ispod svake cene kada se poredi sa svetskom bibliofilskom scenom.

U svetu se među najređim i najskupocenijim knjigama nalazi čuvena Gutenbergova Biblija, poznata i po tome što je i prvo štampano štivo u 15. veku. U čitavom svetu ima još samo četrdesetak kopija, a pre desetak godina je jedna stranica prodata za oko 70.000 dolara. Male su šanse da takav jedan „papir“ pronađete na ovoj strani sveta, ali nikad se ne zna. U svakom slučaju, cena za čitavu knjigu se meri milionima, kako zbog kulturne, intelektualne i istorijske vrednosti, tako i zbog umetničke i kaligrafske. Zanimljivo je pitanje – šta biste vi uradili sa takvim papirom?

Ali to i dalje nije najskuplja knjiga na svetu.
Nameće se pitanje – da li se bibliofili kupaju laticama dolara? Istina je – određen broj da, to je i onaj broj koji na aukcijama kupuje Munkove slike i Direrove crteže, ali je istina da su, kao što sam istakla, bibliofili svuda. Većina bibliofila sebi nikada za života neće priuštiti prvo ilustrovano izdanje Don Kihota, ali će se zadovoljiti da nabavi i prvo štampano i prevedeno izdanje u matičnoj državi. I zarad toga neće kupiti cipele ili kaput. Zbog nekih stvari će možda preskočiti i kraće putovanje.

Bibliofili su često sasvim obični ljudi

Treba imati u vidu da je prednost naših prostora što se može dogoditi da se dođe do neke vredne knjige koja bi bila strani original (prvo izdanje, fototipsko i slično), a ne bi bila novčano cenjena koliko u matičnoj državi ili pak na Zapadu. Evo jednog primera da se može pronaći i prvo izdanje kod nas: Ana Grigorijevna Dostojevski – Dnevnici (prvo rusko izdanje).

U bibliofilske primerke spadaju i izdanja sa potpisom, posvetom ili pak crtežom autora. Svakako najveću duhovnu vrednost imaju one koje su vama lično potpisane, a kulturnu – ukoliko je jedan autor knjigu poklonio/posvetio nekom drugom poznatom autoru (ne mora biti nužno književnik, naravno). Kada je o kupovini takvih primeraka reč, tu su moguće malverzacije, a u Srbiji ne postoji tolika zainteresovanost i ozbiljna regulativa za ta pitanja, te često nije moguće zvanično utvrditi da li je rukopis autentičan.

Bibliofilija je, načelno uzev, ljubav prema knjigama, koja pored posvećenog čitalačkog iskustva u sebi sadrži i ljubav prema kolekcionarstvu

Jedan od dražih primeraka prvih izdanja mi je prvo izdanje Seoba Miloša Crnjanskog. Gospodin od kog sam taj primerak kupila nudio mi je i, tobože, hemijsku (penkalo) kojom je Crnjanski pisao. Bilo bi divno posedovati tako nešto, ali sve mi je bilo previše neuverljivo da bih poklekla, iako sam dugo vagala.
Bibliofilija nije isključivo prikupljanje, nabavljanje i kupovina knjiga. To je onaj fizički, opipljivi deo bibliofilije. U materijalni deo spadaju i beskonačna lutanja po antikvarnicama (danas ih u prestonici srećemo sve ređe, možda najvrednija iz glavne šetačke zone je nestala), ali i po knjižarama koje prodaju nova izdanja, jer nikad se ne zna postoji li novi prevod Džojsa. Ne zaboravimo još jedno važno čulo za bibliofile – miris. Bibliofili se dele na tri grupe po čulu mirisa: a) oni koji vole miris starih knjiga; b) oni koji vole miris novih, tek štampanih knjiga; c) oni koji vole oba. Što se tiče mirisa starih knjiga, jedan londonski naučnik dao je i naučno objašnjenje na kom počiva lepota tog mirisa, a opisano je kao: „kombinacija biljnih nota sa oštrim mirisom kiseline, tragom vanile preko osnovnog mirisa buđi, nepogrešiv miris koji je isto toliko deo knjige koliko i njen sadržaj“.

Bibliofili često imaju više primeraka jedne knjige, iz različitih godina, sa različitim prevodima, novim predgovorima, starim koricama. A najčešće knjige ne pozajmljuju – ili imaju one koje su za „pozajmicu“ i to vredno beleže u svoj tefter ili ćitab. A ima onih knjiga koje nisu ni za dodirivanje, već se upijaju pogledom. Ja imam skromni deo biblioteke koji je obeležen ne diraj, lomljivo znakom. Možda je kvantitativno skroman, ali je za mene, kvalitativno i suštinski okeanskih razmera.
Međutim, onaj deo koji spaja sve bibliofile jeste ljubav prema pisanoj reči i to se ne crpi samo u tom fizičkom posedovanju knjige. Takva ljubav u sebi nosi suštinu i smisao i nadilazi, hegelovski rečeno, prozu prilika, zarad poezije srca.

The post Bibliofilija – da li biste list platili 70.000 dolara? appeared first on 42 magazin.

Zato što su ga odmalena mučile reči, morao je da piše. Za stihove je još kao dete dobio nagrade. Onda je rastao, bio preduzimač, enterijerista, bavio se nekretninama, držao kafanu… sve vreme je čitao, slušao muziku, gledao filmove, igrao fudbal… rastao i pisao. I izrastao u pisca. Reč po reč, emocija složena u rečenicu, promišljena stvarnost, pasus po pasus, priča jedna za drugom… Neke zaboravljene u starim fiokama, izgubljene u selidbama, odlagane po raznim folderima i papirima, nizale su se godine budnosti – sve do jednog lucidnog sna koji je u cik zore pokrenuo lavinu Besanih. Goran Stojičić, autor ove multimedijalne zbirke kratkih priča, piše svoju drugu knjigu, a sa nama priča o svom literarnom uspehu i kreativnom procesu.

Ćao, Gorane, dobro nam došao.
Ćao, bolje vas našao, hvala na pozivu.

Bavio si se u životu raznim poslovima, a onda si pre tačno godinu dana gotovo preko noći objavio svoju prvu knjigu. Za sve je kriv Facebook, a ti nam ispričaj kako su nastali Besani.
Da, knjiga je izašla 9. juna 2016, a promocija je održana u kafe-klubu Plato. A kako sam došao na ideju da je napišem… Ja u stvari pišem još od osnovne škole. Prvo sam pisao pesme, dobijao čak i nagrade, recimo Majsku pesničku štafetu svojevremeno 25. maja, pa mi je Mira Alečković uručila poklon – knjigu, diplomu itd. Onda se ta poezija pretočila u kratke priče krajem osnovne škole kada sam otkrio Daniila Kharmsa i Slučajeve. Od tada sam pisao, pišem i sada, u tom nekom harmsovskom stilu i nikada nisam bio zadovoljan, to je sve stajalo po nekim rokovnicima i sveskama. Niti sam imao samopouzdanje, niti sam verovao da je to nešto što vredi, međutim, ovo što sada radim i pišem je potpuno drugačiji stil.

Kratka forma me je oduvek zanimala – ona jeste jako komplikovana jer sa malo reči treba da kažeš puno,
da imaš dinamiku i, naravno, uvod, razradu i zaključak,
kakav god on bio

Najpre si priče objavljivao kao Facebook postove. Da li su ti postovi bili trenutna inspiracija ili si sve ranije smislio, napisao i sabrao, pa redom, jednu po jednu kačio?
Ništa nije smišljeno, čak sve to što je smišljano ranije više ne postoji. To je izgubljeno u nekim selidbama i meni je žao što nije sačuvano samo zbog nekih uspomena, možda bi iz toga nešto moglo da se iskoristi, možda kao skelet nečega, ali ne, ovo što se desilo krajem maja i početkom juna 2015. inicirano je mojim snom koji sam sanjao jednog četvrtka na petak. Probudio sam se u zoru, izleteo iz sobe, napisao tu svoju priču, ona je prva i u knjizi, sutradan je malo doradio, prekosutra uglancao i po prvi put okačio na Facebook nešto što je autorski. Do tada sam postavljao neke klipove, trejlere za filmove, bavio se politikom, malo fudbalom… Tad sam prvi put okačio nešto autorsko, svoje, i u roku od sat, sat i po video da to pije vodu.

I tu prvu priču napisao si u prvom licu jednine, a potom si prešao na treće lice. Zašto si promenio ugao?
Da, tako je. Pod jedan, u prvom licu pisao sam i ranije, pa sam i tu prvu priču napisao u prvom licu. Jednostavnije je pisati u prvom licu. Međutim, onda su neki ljudi, čak i meni bliski prijatelji, tu prvu priču doživeli kao neku vrstu apsolutne autobiografije sa pokušajem samoubistva koje se upravo i dešava u prvoj priči. Kada sam ja video koliko se njih javilo sa sličnim pitanjima, jedno od njih je bilo: „Da li si dobro?“, drugo je bilo: „Da li treba da se zabrinemo?“, treće: „Nisam znao da imaš takve probleme“… a pritom je priča bila apsolutna i stoprocentna fikcija. Druga priča je posle dve nedelje bila objavljena isto u prvom licu, ljudi su takođe imali komentare tipa „baš mi je žao“, a u toj priči bavim se porodičnim odnosima, patnjom… Uglavnom, nastavila su da stižu takva pitanja i onda ja odlučim, kako ne bih objašnjavao, da pređem u treće lice, preradim prethodne priče i nastavim da pišem u tom licu, koje je definitivno teže za pisanje, ali meni veći izazov. No, bio sam miran, niko me ništa više nije pitao.

Pitao sam se kako da udenem muziku u svoje priče jer sam osetio da je to jako potrebno i meni u procesu pisanja važno

Odabrao si i kratku formu koja se ne piše baš tako lako. Neki recenzenti tvoje knjige kažu da pišeš u filmskom maniru.
Nisam se bavio analizom svog pisanja niti sam se prilagođavao ne znam ni ja čemu. Jesam veliki filmofil, kao i što puno čitam i puno slušam muziku. Kao što rekoh malopre, ja nisam pisao na taj način, meni je definitivno san bio kao jedan film, ja sam ga ja opisao na taj način i od tog momenta krenuo je taj filmski narativ. Kratke priče i kratka forma su me oduvek zanimali. Ta forma zaista jeste jako komplikovana jer sa malo reči treba da daš puno toga, da imaš određenu dinamiku i, naravno, uvod, razradu i zaključak, kakav god on bio. Međutim, meni to nije bilo dovoljno, pa sam probao i izgleda da sam uspeo da u poslednjem pasusu napravim određeni obrt, koji se nekad događa u poslednjoj rečenici, čak i u poslednjoj reči. Tako da sam sebi definitivno zakomplikovao život, ali mi je bilo jako drago da istražujem, eto, i svoj mozak i sve ono što sam hteo da dam.

Tvoje priče su i veoma emotivne, a uglavnom se bave odnosom između njega i nje. Zašto baš time budući da, kako kažeš, nisu autobiografske?
Da krenemo od te prve priče koja je inicirala i sve ostale, odnosi između nje i njega, kakvi god oni bili, od onih najdivnijih do najtragičnijih i najužasnijih, kao da se neki ventil otvorio i to je za tih nepunih godinu dana izlazilo neverovatno iz mene. Naravno da nisu sve priče izlazile jednostavno, nisu sve tekle, neke sam pisao nekoliko dana, neke nekoliko meseci, čak šest, sedam. Za neke sam mislio da nisu gotove, pa su čučale u nekom folderu „nedovršene priče“ – a zapravo su bile gotove, što sam shvatio tek kasnije, i upravo to je ta igra u vezi s kratkom formom koja me je oduvek interesovala. Mislim, definitivno ima tu nekih delova autobiografskih ili biografskih, u vezi sa mnom naravno, onda sa nekim ljudima koje poznajem, a neke detalje sam samo čuo, pa se to ili razvilo u neku priču ili prošlo samo kao neki detalj.

Ali ipak ima tebe, što je nekako prirodno.
Da, recimo da su od tih 35 priča tri maltene autobiografske, one koje imaju najmanje neke drame, jer ja realno u životu nisam imao ništa dramatično ili tragično. Na kraju je ispalo da sam ja u tih 35 priča dao 35 raznih situacija u kojima se neke dve osobe nalaze, od najjednostavnijih, u restoranu, gde njih dvoje sede i ne pričaju ili pričaju, razmišljaju jedno o drugom, do smrti deteta bračnog para ili nekih stvari koje nisu ni doživljene, recimo.

O tvom jedinstvenom stilu pisanja stižu reči hvale iz književnih krugova. Imaš li svest o tome koji te je pisac inspirisao ili, recimo, na tebe uticao? Kog pisca voliš da čitaš?
Ne postoji osoba, niti pisac koji je drastično uticao na moj stil pisanja ili neka moja razmišljanja, čak ono što najviše volim nema nikakve veze sa mojim stilom. Spomenuo sam Kharmsa, njegove priče su apsurdne, njegove priče su nadrealne. Možda ima nekih crtica i kod mene, u nekim detaljima se pojavi nešto nadrealno, retko, ali se pojavi. Volim, recimo, Cormaca McCarthyja, volim našeg Zorana Živkovića, volim Ivana Tokina i njegov roman Najnormalniji čovek na svetu. Iz Delfija su mi rekli da ih podsećam na Tokina i da im je jako drago što se pojavio neko sa sličnim stilom. Ja ne znam koliko sam mu sličan, ali mi se jako dopao. Tako da ne bih mogao da izaberem nijednog, mogao bih da nabrajam od Chekhova pa nadalje, Sartra recimo jako, jako volim, čak ga i spominjem u jednoj priči. Vlastitih imena nema, nema toponima, nema nikakvih imena, ali eto pomenuti su Bowie, Sartre, mislim da sam u jednom momentu pomenuo Pariz, i to je sve.

Ne pišem u prvom licu da ne bih stresirao ljude

Besani su multimedijalna zbirka, prva takva kod nas. Veoma je interesantno i lepo to što si svaku priču povezao sa određenom pesmom koja daje audio-podlogu za čitanje.
Pitao sam se kako da udenem muziku u svoje priče, a osetio sam da je to jako potrebno. Da se kratko vratim na Facebook i na prvih tih nekoliko priča koje su u celini objavljene, uz svaku je išao klip sa YouTubea koji je meni bio vrlo važan kao određena muzička podloga, kao neka varijanta sountracka za moj minijaturni igrani film u pisanoj formi. To je bilo jednostavno, staviš link ispod teksta i to je to. Međutim, kako sad to sprovesti kada je knjiga u pitanju, pa još štampana, ne digitalna gde bi mogao da klikneš negde. Onda mi je palo na pamet u nekoj prodavnici kada sam video QR kodove na nekom prašku za veš i još na nekim proizvodima, prislonio sam telefon i shvatio da preko njih ideš na link koji te vodi do nekog sajta gde saznaješ ko je proizvođač, od čega je proizvod napravljen… i onda ukapiram da bi to moglo čak i da se štampa. Na kraju su ti QR kodovi iskorišćeni i odštampani na početku svake priče i iza njih se nalaze Bowie, Cave, Waits, Coctou Twins, Massive Attack… da ne nabrajam, a jako su meni važne, nisu zbrda-zdola stavljene. Slušao sam ih i dok sam pisao, ali iz određenog razloga, tako da su one u mojoj glavi jedna muzička podloga. Naravno, knjiga može da se čita apsolutno bez toga. Dovoljno je instalirati na pametnom telefonu čitač QR koda, koji je besplatan, prineti telefon QR kodu iznad priče i za sekund, dva, tri stići na tu pesmu i na kompletan Besani booktrack, gde se nalaze sve pesme koje su u knjizi, ali svaka pesma je uz određenu priču.

A multimedijalna je i zato što, osim odlične fore sa QR kodom, ilustraciju za svaku priču radio je dizajner Slavimir Stojanović Futro. Kako je došlo do saradnje sa njim?
Slavimir Stojanović Futro je jedan od onih ljudi koji ostavili komentar na prvu objavljenu priču sad već daleke 2015, a napisao je nešto što je meni bilo jako zanimljivo, možda čak jedan od najinteresantnijih komentara: „Ovo je genijalno, je l znaš onaj osećaj kad ti je žao što ti to nisi napisao.“ Naravno da znam taj osećaj, non-stop mi je u glavi kad nešto čitam, međutim, kad to tebi neko kaže, pa još neko poput njega, to ti onda da jedan novi vetar u jedra i potpuno te napuni nečim pozitivnim, da bih posle nekoliko dana ja dobio od njega ponudu da on dizajnira korice moje knjige, da uradi prelom, a kada smo se našli da se dogovorimo oko svega, on je čak rekao: „Znaš šta, ja sam raspoložen da ti ilustrujem svaku priču.“ Dakle 35 priča i 35 minimalističkih ilustracija Slavimira Stojanovića Futroa, koji je inače švedska škola, pa je minimalizam obeležje njegovog rada. To je meni bilo potpuno neverovatno, on je rekao da ne pamti da je ikada čitao nešto bolje, ja takođe o njemu mogu da kažem da ne znam da neko na ovim prostorima, pa i šire, radi to što radi bolje od njega. Naš spoj je bio neverovatan i fenomenalan, da bi na kraju rezultirao takvim izgledom knjige koja je za mene nešto potpuno spektakularno i pre nego što se otvori. Ja mogu da je posmatram kao jedan umetnički proizvod i dok uopšte ne razmišljam o tome šta bi u njoj trebalo da se nađe.

On je rekao da se, kada je počeo da radi tvoju knjigu, povukao u tišinu prirode, da je slušao svaku pesmu dok je čitao priče i tako radio ilustracije. Uz tvoje pisanje, muziku i njegov dizajn ova tvoja knjiga predstavlja neko remek-delo dva umetnika.
Ajde da kažem još nešto vezano za Slavimira. Njegov studio zove se Futro, što je spoj reči future i retro. Knjiga spolja izgleda retro, unutra je future s obzirom na to da su takve ilustracije, takve priče i QR kodovi, tako da se i to uklopilo sa njegovim i mojim senzibilitetom. Takođe mi je bilo vrlo zanimljivo – on je čovek koji ima toliko posla, a to što se povukao u prirodu i posvetio samo mojoj knjizi, to je fenomenalno, zato na kraju to izgleda tako kako izgleda. Da dodam i to da je Slavimirova filozofija sa Futro ta da treba živeti, stvarati i uživati sad i ne razmišljati puno o prošlosti (retro) i budućnosti (future). Tako živimo i Besani i ja. Sada. Iskoristili smo neku prošlost (zbog iskustva), a gde će nas budućnost odvesti, videćemo.

Dizajn knjige radio je Slavimir Stojanović Futro, a ona je za mene nešto potpuno spektakularno i mogu da je posmatram kao umetnički proizvod i dok uopšte ne razmišljam o tome šta bi u njoj trebalo da se nađe

Ti i dalje promovišeš knjigu, sad je evo godinu dana od prvog izdanja, a imate zakazane promocije i po regionu, što će trajati još godinu dana. Drugo izdanje se uveliko prodaje. Da li razmišljaš o sledećoj knjizi?
Osim toga što sam redovno aktivan na određenim portalima (Refresh your life, Gle magazin, blog Direktna reč) i povremenih upada na neke portale, pišem drugu knjigu, koju sam faktički vrlo brzo počeo da pišem nakon objavljivanja prve. Krenuo sam septembra 2016. i tada rešio da nešto promenim i sebi podigao malo lestvicu, a samim tim će to potrajati. Besane sam pisao godinu dana, a ovu mislim da neću manje od dve godine. Ovom prilikom bih spomenuo izdavača Dejana Boškovića i izdavačku kuću Ammonite. Veoma mi je drago što se moje delo nalazi među knjigama i pločama autora kao što su: Eyesburn, Hornsman Coyote & Soulcraft, Presing, Intruder, Lutke, On Tour, Ventolin, The Motership Orchestra, Halftones…

Još nešto o Besanima?
Knjiga je prevedena na engleski jezik, naravno zove se Sleepless, a prevela ju je fenomenalna Jelena Ćuslović iz Čačka (o Jeleni će se tek pričati i pričati). Svi koji su je pročitali na engleskom rekli su da je izuzetno prevedena i pojavila se i u fizičkom obliku, štampana je. Osim toga što može da se nađe u domaćim knjižarama – mada je cilj zapravo bio da probamo da je izvezemo negde – zasada je na Amazonu i, naravno, na sajtu izdavača i mojoj Facebook stranici. Ima planova i za neke druge prevode, kao i za slanje ovog rukopisa na engleskom na razne adrese, ali možda možemo za jedno šest meseci, godinu dana da se ponovo vidimo ako nešto od toga bude prošlo, pa da podelim to sa tobom.

Možemo.

QR kodovi su odštampani na početku svake priče i vode do meni važnih pesama i autora. Na kompilaciji su Bowie, Cave, Waits, Coctou Twins, Massive Attack…

The post Goran Stojičić: San mi je promenio javu appeared first on 42 magazin.

U neke opštepoznate životne švedske brendove, kao što su standard, sloboda i progres, te sveden dizajn, Ikea, ABBA, Volvo, Nobelova nagrada… ušla je pre deceniju i trilogija Milenijum švedskog pisca Stiga Lašona, a potom i njena ekranizacija. U tu opštu svetsku milenijumaniju uveo nas je Dorijan Hajdu, koprevodilac ove trilogije, koga je ljubav prema švedskom jeziku dovela do zvanja docenta na Grupi za skandinavistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu. On uživa da studentima prenosi ličnu fasciniranost tom čudesnom zemljom severa Evrope, a istovremeno kulturno nasleđe potomaka Vikinga prenosi i prevodeći knjige savremenih švedskih pisaca. Nedavno je Izdavačka kuća Samizdat objavila knjigu Kako se zaljubiti u muškarca koji živi u žbunu švedske autorke Emi Abrahamson u njegovom prevodu. Ovaj mladi lingvista prevodi i sa engleskog i slovenačkog, služi se danskim, norveškim i italijanskim, a odaje utisak da ne dopušta da se išta izgubi u prevodu.

Zdravo, Dorijane. Pre nego što predstavimo tvoje novo prevodilačko delo, moram nešto da konstatujem i da te pitam – jasno je zašto su kod nas ljudi danas fascinirani Švedskom i Skandinavijom uopšte, ali šta je tebe pre 15 godina odvelo švedskom jeziku? Otkud ta ljubav?
Postoje dve verzije odgovora. Pošto su me uvek, i na početku studija, pitali otkud to, ja sam odgovarao, šaljivo doduše, da sam, kad sam bio mali, navijao za Patrika Šeberga, skakača uvis (čija autobiografija, inače, ovih dana treba da izađe na srpskom, takođe u mom prevodu, pa je i to simbolično), i da mi je švedska zastava bila omiljena. To jeste tačno, ali nisam zbog toga upisao švedski. Ispalo je maltene slučajno jer sam hteo da studiram neki strani jezik, ali ne neki koji zna mnogo ljudi, i onda je, eto, izbor pao na švedski. Toliko mi se svidelo kad sam počeo da studiram, i sam jezik, a i kako funkcioniše katedra, sve se nekako sklopilo, i na kraju, kad sam završio studije i upisao postdiplomske, profesor me je pitao da li bih ostao da radim i, evo, sad sam već nekih 11 godina na Fakultetu.

Pretpostavljam da ti je profesor bio pokojni Ljubiša Rajić.
Jeste.

Švedski sam upisao slučajno, a onda sam se zaljubio i u jezik i u način na koji funkcioniše katedra, i evo još sam na Fakultetu, sada kao docent

Grupa za skandinavske jezike na Filološkom, koju je profesor Rajić i osnovao sedamdesetih, dugo je bila mala i egzotična, a on je predavao gotovo sve predmete, no vidim da si i ti sada veoma uposlen. Osim savremenog švedskog, koje još predmete predaješ?
Predajem još i skandinavsku kulturu i sociolingvistiku na masteru. Ima nas sada dosta na grupi. Inače, ove godine slavimo četrdesetogodišnjicu Grupe.

Sarađivao si i sa Društvom mladih lingvista?
Da, to je projekat koji vodi jedna naša bivša studentkinja, pa sam ih ja podržao i održao nekoliko predavanja kod njih.

To samo pokazuje tvoja ozbiljna lingvistička stremljenja. Van svoje matične institucije i akademskog kruga radiš na promovisanju kulture Švedske. Nedavno je Samizdat izdao knjigu neobičnog naslova Kako se zaljubiti u muškarca koji živi u žbunu švedske autorke Emi Abrahamson, ti si je preveo, pa hajde da čujemo nešto o tom romanu iz prve, prevodilačke ruke?
Knjiga je prilično zanimljiva. Sve što je autorka pisala do ove knjige bili su romani za decu ili za omladinu. Ovo je prvi njen roman koji se obraća odrasloj publici. Zanimljiv je, recimo kao da je neka romantična komedija, tako bih ga opisao. Duhovita je, mislim da se vrlo brzo čita, ja sam je brzo preveo, prosto teče, pogodna je kao neko letnje štivo.

Pretpostavljam neobično letnje štivo sudeći i po naslovu i po sinopsisu, ali i po kod nas sve popularnijem skandinavskom humoru, budući da se poslednjih godina pojavljuju skandinavski autori, pada mi na pamet Norvežanin Erlend Lu, koji na veoma duhovit način obrađuju veoma važne životne teme.
Ili kroz humor ili kroz neki krimi-roman. To je prilično popularno u Skandinaviji, spajanje nekakvog krimi-žanra sa socijalnim temama ili uplitanje aktuelnih društvenih pitanja u priču o rešavanju ubistva. To je i u Milenijumu bilo, a vidi se to i po skandinavskim serijama koje su popularne i ovde. Krimići su se ovde prilično i prevodili, i objavljivali, i čitali. Popularni su kod svih izdavača.

Iako ima, i uvek je bilo, poznatih, proslavljenih prevodilačkih imena koja garantuju pravi literarno-umetnički doživljaj dela nekog stranog autora, da li ti sei čini da prevodioci nekako ostaju u senci, a nije baš lako književno delo prevesti, niti preneti sve ono što je autor hteo da poruči? Ti u suštini pišeš delo od početka – samo na srpskom.
Da, apsolutno mislim da su prevodioci u senci. Naravno da nije lako prevesti delo, ali zavisi i o kom delu je reč. Ja sam, na primer, pre Emi Abrahamson prevodio jedan klasik iz 1905, Doktora Glasa Jalmara Sederberga, koji je Agora izdala, to je ipak drugačije. U odnosu na nešto savremeno to je prosto drugačiji žanr. Dakle, zavisi od toga šta je u pitanju, a naravno da nije lako. I slažem se u potpunosti da su prevodioci neopravdano u senci, čak se dešava da recimo na internet stranicama nekih izdavačkih kuća gde se predstavljaju knjige zapravo ne piše ko ih je preveo, što mislim da je veliki propust. I to je ono za šta bi prevodioci uvek trebalo da se bore.

Prevodioci su neopravdano u senci, čak se dešava da na internet stranicama nekih izdavačkih kuća gde se predstavljaju knjige ne piše ko ih je preveo, što mislim da je veliki propust

Da li je tako samo kod nas?
To nije slučaj samo kod nas, slično je čak i u Skandinaviji, iako tamo imaju i mnogo viši status. Imali smo jednu prevodilačku konferenciju prošle godine u Stokholmu i tamo smo se susreli sa članovima švedskog udruženja prevodilaca. Govorili su o svojim aktivnostima i jedna od tačaka bila je borba da budemo vidljivi, da kada neko priča o knjizi, ako je reč o prevodu, da obavezno navede ko ju je preveo. Mislim da to nedostaje kod nekih naših izdavača, ne kod svih naravno, ima onih koji navode odmah ko je knjigu preveo, i mislim da je to pravi način za promovisanje knjige s obzirom na to da ona jeste zapravo i autorsko delo prevodioca i on mora da se navede. Dešavalo se meni sa Doktorom Glasom, čak je na televiziji to bilo, da su predstavljali knjigu, što je odlično, i za tu knjigu sam ja pisao i pogovor i nešto o samom piscu – voditeljka je doslovno prepričala ono što sam ja napisao, što je sasvim u redu, međutim, nije pomenula nigde niti prevodioca niti to da je sve što je rekla zapravo pročitala u mom tekstu na kraju knjige. Mislim da bi to svakako trebalo da se promeni i mislim da bi svi prevodioci na tome trebalo da rade. Doduše, mora da se napomene i da je status prevodilaca u Srbiji, nažalost, prosto takav, da se prevodi u užasnim uslovima, što na sreću kod mene i sa izdavačkim kućama sa kojima sam ja radio nije slučaj, ali znam za mnoge primere gde situacija, i što se tiče rokova i što se tiče cene, nije baš sjajna. Ali to je potpuno druga priča, nažalost.

Možda je srećna okolnost to što ima malo vas koji prevodite sa švedskog?
U principu, ima nas, ima i naših studenata koji rade, a prevode i moje kolege. Nas troje, Zorica Mančić, Danijela Babić i ja, prevodili smo prve tri knjige Milenijuma Stiga Lašona. Ove nove knjige iz serijala nisu dela istog pisca pošto je Lašon umro, ali serijal je nastavljen, isti su likovi, samo je drugi pisac. Ima i drugih kolega koji su aktivni u prevođenju i sa švedskog i sa norveškog, što, naravno, zavisi i od toga koliko se izdavačke kuće odlučuju da uzimaju skandinavske knjige. Toga na sreću ima sve više poslednjih desetak godina. A ako se napravi dobar odnos sa izdavačkom kućom, onda i prevodilac sam može da predloži neku knjigu, što je uvek dobro.

A zanimljivo je to da je trilogiju Milenijum prevodilo vas troje, a ti si se, kao lingvista, pozabavio i tematikom više prevodilaca – jedan prevod. Kako izgleda prevođenje „u šest ruku“?
Te tri knjige Milenijuma – Muškarci koji mrze žene, Devojčica koja se igrala vatrom, Kula od karata – to je stvarno bio ogroman posao, velika količina teksta, a kao i uvek, bilo je potrebno da se što pre završi, pa nam je i odgovaralo što nas je troje, jer je gotovo nemoguće da jedan prevodilac u kratkom roku prevede blizu 2.000 strana. I mi smo se na početku dogovorili da svako prevodi po određeni broj strana nedeljno, a onda prevod svi šalju svima, pa čitamo i usklađujemo prevod, komentarišemo i dajemo predloge. Ispostavilo se da je to odličan sistem zato što smo sve postepeno i proveravali i usklađivali, i termine, i imena, i transkripciju, i onda je ispalo zaista dobro, ne hvalim sad ja nas, ali mislim da smo postigli to da se stvarno ne primećuje ko je šta prevodio. Kad se čita knjiga, verujem da se ne vide nikakvi preseci „ovo je prevodio jedan, a ovde se sad vidi da je prevodio drugi“. Trudili smo se da sve bude u potpunosti stilski ujednačeno u sve tri knjige.

I ta trilogija je kod nas, kao i svuda u svetu, bila veoma popularna, a zatim je i filmska verzija postala jedan od omiljenih novih švedskih brendova.
Da, da, u celom svetu to je bio hit. U Stokholmu postoji čak Milenijumska tura, gde platite da vam vodiči pokažu lokacije u gradu koje se pominju u knjizi. Ja sam sa svojom devojkom išao na tu turu, doduše u sopstvenoj organizaciji, budući da jako dobro poznajem Stokholm. Tražili smo te ulice i zgrade koje se pominju u knjizi, na primer onu u kojoj živi Mikael Blumkvist. Zanimljivo je i još uvek se i tamo o tome priča. Sad je, dakle, drugi pisac, David Lagerkranc, angažovan da nastavi serijal. Navodno je Larson planirao da bude deset knjiga, ostavio je neke beleške, ideje… nešto je njemu ostalo u kompjuteru, to je dato Davidu i on je dodao nešto svoje… poenta je da je brend nastavljen. Četvrta knjiga je već izašla, peta se priprema.

Osim knjiga, prevodio si i filmove, uglavnom dokumentarce.
Da, preveo sam tri dokumentarca i svi su bili prikazani na festivalu Sedam veličanstvenih. Film Palme o životu ubijenog premijera Švedske Ulofa Palmea, drugi je Muškarci koji plivaju i treći Zamena.

Zanimljiv je sinopsis filma Muškarci koji plivaju, iz kog se već nazire skandinavska luckastost.
To je film o muškarcima srednjih godina koji treniraju sinhrono plivanje. Reditelj tog filma Irac Dilan Vilijams zaljubio se u Šveđanku, venčali su se i dobili decu, i preselio se u Švedsku. Film priča o tome koliko je teško uklopiti se u švedsko društvo. Njemu je nastavnica jezika rekla da bi najbolje bilo da pokuša da se učlani u neki klub ili da krene na neki hobi, i onda je on video da taj plivački klub traži člana. I odlučio je da proba. To je malo karikirano u filmu, ali stvarno je zanimljiv. A Palme je ozbiljan film o životu važne političke ličnosti, a mislim da ljudi ovde u principu znaju ko je bio Ulof Plame, i svakako bi trebalo da ga pogledaju. Odličan je.

U Stokholmu postoji čak Milenijumska tura, gde platite da vam vodiči pokažu lokacije u gradu koje se pominju u trilogiji Milenijum

Za Švedsku vezujemo slobodu, polnu ravnopravnost, jednakost, progres, a pomenuti profesor Rajić se, kao usamljeni pojedinac, stalno borio za građanske slobode. Evo, ti si preveo i Razmišljanje o građanskoj slobodi, akt iz 18. veka koji govori o medijskim slobodama.
Da, to je akt iz sredine 18. veka Petera Foškola, tekst za koji važi da je bio inspiracija švedskom zakonu o slobodi i izgradnji iz 1766. i kao takav je najstariji na svetu, prvi takav. To je kratak tekst, veoma zanimljiv i može da se pročita onlajn. Ima ga na više od 10 jezika, a od pre nekoliko godina i na srpskom. Zanimljivo je pročitati čisto da se vidi kako je neko razmišljao sredinom 18. veka.

Postoji u švedskom reč lagom, koja opisuje princip po kojem Šveđani žive. Reci nam nešto o toj reči i tom principu.
Za lagom ima više objašnjenja, a jedno jeste da je poteklo od lag, što znači zakon, pa bi onda osnovno značenje bilo, recimo, po zakonu. Drugo tumačenje je da je nastalo od lag u značenju tim ili, šire, grupa ljudi, pa lag om znači „da ima“, „da bude za sve“, „da bude dovoljno za svakoga“. U svakom slučaju, lagom bi bilo, recimo, potaman, taman kako treba, i Šveđani su generalno ponosni na tu reč jer smatraju da ona ne može da se prevede ni na jedan jezik. To je važan deo švedske kulture, ima još nekoliko pisanih ili nepisanih pravila koja važe za isticanje, odnosno neisticanje, nepotenciranje samog sebe… ali reč lagom može dobro da sumira švedski način razmišljanja, i skandinavski, ali prvenstveno švedski.

Reč lagom znači, recimo, potaman, taman kako treba, i Šveđani su ponosni na tu reč jer smatraju da ona ne može da se prevede ni na jedan jezik. Ona opisuje princip njihovog razmišljanja i življenja

Možda to ima veze i sa tim da Šveđani čak na autobuskoj stanici jedan drugom oslobađaju prostor. Po principu: meni je potreban prostor i znam da je i tebi potreban prostor, i zato ti ga dajem. U odnosu na nas to je kao neka druga planeta.
Po nekim aspektima možda i jeste druga planeta. Ali red postoji bez ikakve dileme, čak i u tako običnim, svakodnevnim stvarima kao što je čekanje autobusa. Na svakom koraku. No, na nekim većim stanicama metroa prilično je haotično. Doduše, tu se na pokretnim stepenicama zna da se stoji sa desne strane, a leva se ostavlja prazna za one koji žure. Ako neko iskače iz reda, odmah se zna da je stranac.

Preveo si dosta knjiga, otprilike 25, neke i sa engleskog i slovenačkog. Šta bi iz svog prevodilačkog opusa preporučio svima da pročitaju?
Zavisi kome preporučujem, jer zaista su to različite teme i žanrovi. Na primer, Ubogi u Lođu Stiva Sem-Sandberga, koju smo Danijela i ja prevodili, opisuje jevrejski geto u Lođu za vreme II svetskog rata, i prilično je teško štivo. A za one koji vole lakše štivo, tu je delo Emi Abrahamson o kojem smo već pričali. Odlična knjiga je i Sve čega se ne sećam Junasa Hasena Kemirija. Takođe, svima bih preporučio i pomenutog Sederbergovog Doktora Glasa iz 1905, koji se bavi nekim neverovatnim temama za to vreme, a gotovo da je i danas u potpunosti aktuelan. Mislim da je dobro što se konačno pojavio i na srpskom. Uskoro izlazi još jedna knjiga ovog pisca, Ozbiljna igra… i to unapred preporučujem.

A da li preporučuješ ljudima da posete Švedsku?
Apsolutno! Stokholm je meni, posle Beograda, najomiljeniji grad na svetu, i subjektivno ga preporučujem svakako, kao najlepši grad koji sam video. Jeste možda malo skuplji, ali nije tako strašno. A ima stvarno šta da se vidi i oseti. Ali ne samo Stokholm, cela Švedska je lepa.

Dorijane, hvala najlepše.

The post Dorijan Hajdu: Zaljubljen sam u švedski jezik i kulturu appeared first on 42 magazin.

Iako se u samom intervjuu nismo bavili njegovom uredničkom ulogom, spomenuo nam je dvomesečnik za kulturna i društvena zbivanja Zarez, za koji je radio, a koji je, nažalost, ugašen zbog nedostatka finansijske podrške. Marko je pričao o muzici kao pokretačkoj snazi, o tome zašto je lični izraz bitan za savremenu književnost i kako, da biste se bavili pisanjem, uvek morate prevazilaziti sebe. A onda je odjurio dalje, na promociju svoje nove knjige Slijepa karta.

U kojim bendovima si svirao?
Uh, pa svirao sam u dosta bendova, ali većina nije vredila toga da im se zapamti ime.  Jedini ozbiljno diskografski aktivan bio je bend Death Disco. Bili smo dio te neke zagrebačke klupske scene, svirali smo po regionu i šire, ali dobro, to je bilo pre deset godina i ne treba ga se s posebnim žalom sećati. Nisam ja uopče bio neki talentirani muzičar, više muzički entuzijasta.

Ti si svirao bubnjeve?
Znaš one viceve o bubnjarima?

Imala majka dva sina, jedan bio muzičar, drugi bubnjar?
Pa dobro, ne baš to (smeh), ali sam se uklapao u stereotip i udarao ritam svuda, ali ne previše tečno – i kad kucam na vrata, malo usporavam ili ubrzam. Sad bez šale, voleo sam to što smo radili, događalo mi se i da dijelim pozornicu s idolima iz mladosti, poput benda Gang of Four. Sad kad se osvrnem, ostaje mi ljepa uspomena iz nježne mladosti. Ili nježnije mladosti (smeh). Ispunio sam dječački san.

Sviraš li i dalje?
Jaaako slabo. Previše putujem sada, a bubanj je glomazan, glasan. Imam neke bendiće u Beogradu i Beču, ali to je više kao neki hobi, sviramo na svaka dva tri mjeseca. Ipak, fali mi ta posebna sinergija s bendom i publikom, koju samo muzika može da donese.

Pre svega sam pesnik, nisam se nikad smatrao proznim piscem

Čitala sam tvoju knjigu Jugoton gori!, koja upravo govori o muzici, i to nekoj dobroj muzici iz osamdesetih i s početka devedesetih godina na našim prostorima. Ono što mi je palo na pamet dok sam prolazila kroz sva ta imena pevačica, pevača i bendova koji nisu bili mainstream, ali bili su popularni. Po nekima se danas zovu kulturni centri ili ulice – Vlada Divljan ili Milan Mladenović su primeri toga. Bili su borci za kulturu i rokenrol. Da li takvi ljudi postoje i danas na savremenoj sceni?
Interesantno, sinoć sam s društvom imao sličan razgovor na temu – zašto indie bendovi danas, i to ne samo rok bendovi, uglavnom više nemaju hitova? Kad se vratim unazad, sjetim se grupa iz, recimo, treće lige osamdesetih godina – dakle, onih koji nisu punili velike dvorane, ali su snimali ploče i bilo ih je na radiju, imali su svoju publiku. Na primjer zagrebačka Boa ili beogradski U škripcu. Svako od takvih je imao barem dva hit singla po ploči, koje i danas volimo. Kad slušam savremene bendove koji imaju super zvuk, ali se ne mogu probiti izvan okvira indi-scene, nisam siguran je li stvar više u produkciji, pomacima u logici muzičke industrije, medija, recepcije i slično, ili dominaciji žanrova koji se oslanjaju na stil i zvuk, zaobilaženju okvira pop žanra. Meni to nedostaje, fan sam ekstremnih aranžmana, glasne i brze muzike, ali sam i pop-nacista – volim da zviždim.

Spominješ u knjizi i film Geto – tajni život grada (1995), dakle, nije samo bilo do muzičara, postojala je ta neka ekipa kreativaca koji su opisivali stanje scene kroz razne medije.
Istina. Ali mislim da ima i toga što je od tada prošlo više od 20 godina. Danas mi promatramo EKV kao veliki i važan istorijski bend, što on svakako jeste, ali tada EKV nije punio zagrebački Dom sportova, a u nekim manjim sredinama su svirali i pred pedesetak ljudi. Ne zaboravimo da su prave zvijezde tog doba bili Bijelo dugme i Čorba, na kraju krajeva, Lepa Brena. Možda će nam se, kada današnju scenu budemo promatrali za 15, 20 godina, neki od aktualnih bendova činiti jednako važni kao grupe novovalne eksplozije… Zadnje ploče Jarbola su mi, recimo, jako zanimljive. Goribor, Repetitor, Artani… nije da ih nema.

Nagovarali su me da napišem nastavak knjige Jugoton gori! o stranim bendovima, ali to bi se graničilo s komercijalnim projektom, što meni nije blisko

Koliko ti svojom poezijom i prozom imaš prostora da utičeš na kulturnu scenu danas?
Uf, to je teško i kompleksno pitanje. Pokušavam se kad god je moguće jasno izjasniti o nekim stvarima, inzistirati na političkom, pa i u književnosti, iako ne mislim da to mora biti u prvom planu. Ono što me zanima jeste prije svega književnost, ali važno mi je da se, pisanjem, uspijem uhvatiti ukoštac s nekim aktualnim pitanjima i problemima. Sve ovisi o mogućnostima pisca da se s takvim temama na odgovarajuć način izbori, da od njih napravi literaturu, a ne pamflet.

Na šta ljudi bolje reaguju: na poeziju ili prozu?
Pre svega sam pjesnik, i nisam se nikad smatrao proznim piscem, pogotovo ne u fikcijskom smislu. Jedina proza koju sam radio jeste knjiga kratkih priča Bog neće pomoći. Pomenut naslov Jugoton gori! je zbirka eseja, donekle pop štivo, u toj knjizi se pominju bendovi s kojima se dosta ljudi identificira, pa je valjda i zato bila interesantna širim krugovima. Svašta se događa oko te knjige – ljudi prave plejliste s tim pjesmama na YouTubeu i tako… Interesantno mi je to – ima neki svoj život. Nagovarali su me da napišem nastavak o stranim bendovima, ali to bi se graničilo s komercijalnim projektom, što mi nije blisko. No imam jedan projekat za koji bih voleo da si osiguram mentalno vrijeme i ostvarim ga – radni naslov je Bizaro B. Pričao bih o nekim bizarnim domaćim bendovima koji su nestali, želeo bih uronit u tu paralelnu, tajnu historiju, naličje te inače kvalitetne i tada žive pop-rok kulture.

Šta je uopće putopis 2017. godine, kad se možete uz pomoć Google Mapsa šetati ulicama Buenos Ajresa ili Pariza?

Tvoja najnovija knjiga Slijepa karta se bavi putovanjima?
Ta knjiga se prije ili kasnije morala pojaviti jer, zvuči kao neka loša floskula znam – živim na putu, pa je teško izbeći tematizirati iskustvo putovanja, pomicanja. Slijepa karta je žanrovski hibrid, nije klasični putopis, niti nekakva reportaža, nećete iz nje previše saznati o nekim egzotičnim zemljama, kontinentima. Poenta knjige je bila između ostalog da se pokuša odgovoriti na pitanje – šta je uopće putopis 2017. godine, kad se možete uz pomoć Google Mapsa šetati ulicama Buenos Ajresa ili Pariza? Za mene je to neki lični doživljaj, priča o tome šta za pojedinca znači promjena mjesta, koliko i kako to mijenja percepciju, život. To je jedan psihogram, niz bilježenja odnosa protagoniste i krajeva kojima se kreće. Prije svega u pitanju je književni tekst, a ostaje mi nadati se da je kao takav i uspio.

Kada ćemo čitati nove pesme?
Završavam jednu pjesničku knjigu koja treba da se pojavi kroz šest mjeseci.

Hoće li biti dobra kao Ili ti ili svjetlo?
Hehe, ta knjiga je dobra zato što su to izabrane pjesme koje sam pravio za srpskog izdavača, Kontrast izdavaštvo, pa je u tom smislu probrana, konciznija. Ali da, naravno da vjerujem da će nova knjiga biti bolja, kako drugačije? Ako u to ne bih vjerovao, ne bi imalo smisla baviti se tim pjesničkim poslom.

The post Marko Pogačar: Lični izraz je prozor u savremenu književnost appeared first on 42 magazin.