Levo: Maison Martin Margiela proleće-leto 1996.;Foto: Marina Faust; Desno: John Galliano za Maison Margiela proleće-leto 2015.;Foto: Craig McDean

Kada prvi put držite u ruci komad odeće ili obuće sa potpisom Maison Margiela,jasno je da je reč o promišljenom, pomerenom, unikatnom, autentičnom, savremenom, nekada futurističkom, ali uvek drugačijem od drugih dizajnerskih brendova. Već drugi put kada vam padne šaka, znaćete da je reč o Maison Margiela radu iako još niste videli etiketu, jer čak i kada ne možete da ih opišete rečima, estetika ovog brenda i način razmišljanja dizajnera izdvoje se kao umetnički pokret koji se prepoznaje kao jedinstven. Na pitanje zašto je tako, odgovor je dizajner lično – Martin Margiela.

Nikada nije dao uživo intervju, kada se završi revija, nije se poklanjao niti izlazio na scenu, već je ostajao u bekstejdžu, njegovo lice nije poznato javnosti – postoji navodno jedna njegova fotografija, ali nikada nije zvanično potvrđeno da je na njoj on

Modna kuća pod nazivom Maison Martin Margiela nosi ime belgijskog dizajnera koji ju je osnovao još 1988. godine. Sinonimi koji se koriste za opisivanje ove modne kuće, ali i dizajnera koji ju je stvorio, jesu dekonstruktivni krojevi, avangardni dizajn i neobičan izbor materijala.

Maison Martin Margiela, Elastic Jacket, proleće-leto 2008.

Poseban pristup koji je dizajner imao u kreiranju same odeće koristio je i kada je trebalo prikazati kolekciju publici, pa je birao neobična mesta za revije, kao što je prazna metro stanica ili ulični ćošak.

Prva revija Maison Martin Margiela održana 1989. godine

Ako pogledamo danas, jasno je da je taj koncept inspirisao mnoge njegove kolege, ali i njihove marketinške timove, da ga usvoje kao svoj način predstavljanja novih kolekcija, takmičeći se ko će da izabere čudnije mesto za scenografiju revije.

Maison Martin Margiela, backstage, jesen-zima 1995.

Vrlo često lica manekenki bila su prekrivana što tkaninom, što kosom kako bi u fokusu bila odeća. To smo, takođe, već viđali, no, nije naodmet da znamo gde je rođen ovaj koncept i šta mu je bila ideja.

Levo: Maison Martin Margiela jesen-zima 1996/1997.; Desno: proleće-leto 1996.; Foto: Marina Faust

Još za vreme studija na Royal Academy of Antwerp Martin je bio pod uticajem japanskih avangardista kao što je Rei Kawakubo, koji je osnovao čuveni francuski brend Comme des Garcons,o kome ćemo detaljnije nekom drugom prilikom. Ubrzo nakon što je diplomirao postaje asistent Jean-Paula Gaultiera u Parizu. Nakon tri godine rada i učenja zanata konačno je 1988. osnovao brend pod svojim imenom i tada nastaje Maison Martin Margiela kakav nam je danas poznat.

Maison Martin Margiela proleće-leto 1992

Njegove ideje i krojeve svi su uvek iščekivali s nestrpljenjem, zbog efekta iznenađenja koji nikog nije ostavljao ravnodušnim, a o čemu svedoče reči u magazinu Vogue kojima se opisuje njegov rad: provokacija, šok i intriga, a što potvrđuju njegovi modeli čim kroče na pistu.

Maison Martin Margiela proleće-leto 1991.

Ono po čemu se izdvaja od drugih kuća koje nose ime samih kreatora jeste njegov pristup medijima iliti isključivanje i povlačenje iz javnog sveta. On postaje anonimna ličnost koja se ne pojavljuje u javnosti, a sva njegova komunikacija sa svetom odvija se putem faksa. Te 1989. godine Martin svoje dizajnersko JA zamenjuje sa MI i govori u ime svog kreativnog tima. To je još jedan način kojim je želeo da skrene pažnju na odeću, ideju i samo stvaranje, smatrajući da je upravo to njegov posao, a ne pojavljivanje i selfmarketing, smatrao je da njegova odeća i rad treba da govore umesto njega, a ne osobe koje stoje iza nje. Na ovaj način kritikovao je komercijalizaciju modne industrije, a 2008. mediji su ga prozvali nevidljivim čovekom mode.

Kate moss u backstageu Maison Martin Margiela revile za jesen-zima 1992. kolekciju; Foto: Ronald Stoops

Nikada nije dao uživo intervju, kada se završi revija, nije se poklanjao niti izlazio na scenu, već je ostajao u bekstejdžu, njegovo lice nije poznato javnosti – postoji navodno jedna njegova fotografija, ali nikada nije zvanično potvrđeno da je na njoj on.

Maison Martin Margiela, backstage, jesen-zima 1998.; Foto: Mark Borthwick

Martin 1998. osim ženske predstavlja i prvu mušku kolekciju. No, čitav taj posao kao da nije dovoljan za jednog čoveka, nego pored njega od 1997. do 2003. učestvuje na stvaranju ženske kolekcije za modnu kuću Hermes.

Te 1989. godine svoje dizajnersko JA zamenjuje sa MI i govori u ime svog kreativnog tima

Već sledeće godine u oktobru Martin Margiela daje ostavku na mesto kraetivnog direktora kuće koju je sam stvorio.

Maison Martin Margiela, proleće-leto 1997.; Foto: Ronald Stoops

Sasha Pivovarova nosi top Maison Martin Margiela iz proleće- leto kolekcije 2008.; Vogue

Do danas se samo nagađa razlog zbog koga je otišao. Nakon njega tajni kreativni tim preuzeo je njegova zaduženja, bez glavnog lica u prvom planu. Govorilo se da je otišao da uživa u životu izvan sjaja modnog sveta.

Levo: Maison Martin Margiela 1995.; Foto: Inez van Lamsweerde i Vinoodh Matadin; Desno: Maison Martin Margiela 2008.

Brend je nastavio da raste, širi kolekcije i uvećava zaradu, a 2014. na mesto njegovog kreativnog direktora dolazi John Galliano.

John Galliano

Ono što je Margiela imao da mu kaže bilo je: „Neka postane tvoje“ – tako je 2015, nakon prikazivanja debitantske kolekcije Johna Galliana, Martin zvanično izbrisan iz naziva modne kuće.

Martin Maison Margiela maska, Vogue, november 2012. ; Foto: Inez & Vinoodh

Ona ostaje Maison Margiela, a Martin Masion Margiela ostaje da je prepričava kao delo dok se njegov lik zamišlja.

The post Maison Martin Margiela: Nevidljivi čovek iz sveta mode appeared first on 42 magazin.

Svi znaju za strah od visine, lifta, pauka… ali retko ko je uspeo da prepozna i definiše strah od kuhinje. E to je uradio Miroslav Pavlović, dizajner koji je i odlučio da preživi kuhinju uz pomoć dva važna začina – kreacije i ljubavi. U toj borbi koristi ono čime se bavi – likovnjačke veštine da spoji nespojivo, redizajnira i modifikuje staro i viziju za jednu veliku gastronomsku stvar koja je u stvari dizajnerski poduhvat… Zavirili smo zato u njegov blog Preživeti kuhinju, onda u njegovu biografiju, pa u njegov profesionalni portfolio. Sve je kod njega lepo, umereno začinjeno, fino sjedinjeno i jednostavno.   

(I da, na kraju smo uspeli da izmamimo dva opasno dobra (tajna) gastro-dizajnerska recepta – za dekonstruisani bolonjez s dodirom Indije i čokoladne tartufe. Mljac.)

Hi. I am Miroslav. Brand designer – kratko, lično i jasno stoji u tvom likovnom potrfoliju. Šta u tvom slučaju znači biti dizajner i šta ti sve dizajniraš, Miroslave?
Hi. Rekao bih da u mom slučaju to prosto znači život. Nakon više od petnaest godina, teško je razdvojiti profesionalno od ličnog. To sam ja, all in all. Mislim da je to nešto što važi za sve kreativne profesionalce. Kreativnost u funkciji posla zahteva da se ta kreativnost i živi – posao je svuda. Ja znam da i dalje svakog dana učim, ali ne nužno u samom radu. Svaki kreativac uči kroz svakodnevne interakcije, s ljudima, s okruženjem, s medijima, na kraju. Inspiracija je svuda, a u današnje vreme naročito na društvenim mrežama. Meni je Instagram velika inspiracija jer je odličan moodboard za baš sve čime se ja bavim – dizajn, kuvanje, fotografija…

Srećan sam što u regionu postoji dosta kvalitetnih food blogerki. Strani blogeri su već na nivou ozbiljnih poslovnih poduhvata i teško mi je da ih poredim sa entuzijastima na domaćem net nebu

Želeo si da postaneš arhitekta, studirao si jezike, postao grafički dizajner, preveo mnogo knjiga i članaka, a sve vreme je tu ljubav prema umetnosti kuvanja. Kako si stigao od dizajna do gastronomije? Šta veže ta dva polja i kako si ih ti uvezao?
Taj put je zapravo kratak, bar u mom slučaju. To su dva veoma slična polja. I jedno i drugo podrazumevaju kreativni proces koji dovodi do finalnog proizvoda otvorenog za konzumiranje i kritiku. Oba se obraćaju korisniku lično, tumače se vrlo subjektivno. I u oba slučaja posao dizajnera/kuvara je da u svakome nađu tu tačku kojom će pokrenuti lep osećaj. Rezultat dizajna konzumira se čulno (vizuelno) i funkcionalno, rezultat kulinarstva opet čulno (vizuelno, taktilno…), ali i funkcionalno. Još jedna sličnost je razlog što volim dizajn – primenjen je, a nije samo umetnost. Tako je i sa hranom. Dizajn prenosi informaciju, koja, kad se svede na osnove, ne mora da bude ulepšana. Ne mora, ali trebalo bi. Tako i sa hranom – potrebna nam je da preživimo i preživećemo ako unosimo određene količine i kombinacije hranljivih sastojaka. Ali kada unesemo i dizajn u kuvanje, dobijemo lepo i ukusno. Sve se konzumira, pa neka onda bude i privlačno – neka iza toga stoje kreativnost i znanje. Na kraju, dizajn i kuvanje su slični i po tome što kod oba treba uživati i u procesu, ne samo u rezultatu.

Kao omiljenu knjigu izdvojiću Veliki narodni kuvar, ogromna knjiga crvenih korica – to je nešto čega se sećam iz detinjstva jer mislim da skoro svaka kuća ima jedan primerak

Osim dizajna i kulinarstva, koju još oblast stvaralaštva voliš, a koja inspiriše tvoj rad?
Volim fotografiju. Preciznije, fotografiju hrane, što je, naravno, usko povezano sa onim čime se i bavim. Krenuo sam sa mobilnim telefonom koji ima odličnu kameru, pa shvatio da mi ipak treba i ozbiljnija oprema, tako da još uvek učim. Ipak je fotografija oblast koja zahteva godine rada i iskustva, ne bih se usudio da sebe nazovem profesionalcem na tom polju. Mada, mislim da nisam loš jer je i u tome ljubav bitna stavka – ja volim to što fotografišem. Ja sam to skuvao, znam šta je i kakav je ukus – znam kako želim da predstavim to jelo.

Radio si u izdavaštvu, bio art direktor magazina Playboy, a paralelno si vodio nekoliko online food magazina, spojio si ljubav prema hrani i blogovanje. Sada radiš kao dizajner u marketinškoj agenciji i vodiš blog Preživeti kuhinju. Kako čovek da preživi kuhinju kad je toliko voli? I na koliko frontova sada paralelno radiš?
Prošao sam mnoge sfere dizajna. I uživao u svakoj na tom prilično dugom putu. Volim izdavaštvo i pokretanje i vođenje kulinarskog magazina bilo je moj stidljiv način da uđem u blogerske vode. Možda bi valjalo da objasnim šta znači preživeti kuhinju. Ja uživam u kuvanju. Uživam i u hrani, očigledno. Ne radi se o tome kako preživeti hranu. Čitava priča o food blogovanju krenula je iz toga što ja najviše volim da kuvam za prijatelje, naročito kad se okupe u velikom broju. Volim publiku, iskreno. Pokrenuo me je trenutak kada oduševljenje kod ljudi isprati i diskretan strah – ja to ne umem kao ti. A to baš nije tačno. Ume svako, potrebni su samo strpljenje i želja. Otud ideja o imenu Preživeti kuhinju. Kuhinja nije bojno polje, nego dobronamerno okruženje koje se lako savlada. Moja ideja je da pokažem ljudima koliko je kuvanje jednostavno, iz ugla nekoga ko nije profesionalac u tome, nego samo zaista voli da kuva. Ja sam i dalje daleko od profesionalca u kuhinji, mnogo toga ne umem, namučim se. Ima dana kad i najprostija jela prosto ne idu. Ali sve je to deo jedne amaterske kuhinje čija je svrha samo uživanje i druženje. A paralelni frontovi… Uh, pa ja uvek radim na bar četiri

Dizajn i kuvanje su slični i po tome što kod oba treba uživati i u procesu, ne samo u rezultatu

#EEEEEATS #truecooks #eatfamous #foodstagram #eats #igfood #goodeats #yum #buzzfeedfood #feedfeed #huffposttaste #foodbloggers #yummie #tastespotting #foodgawker #instayum #instafood #food #foodlove #foodies #foodblog #foodblogger #foodlover #foodgram #foodspotting #foodography #realmencook

A post shared by Preživeti kuhinju (@prezivetikuhinju) on Jan 2, 2018 at 9:31am PST

Tvoja omiljena kulinarska knjiga?
U kućnoj biblioteci imam, naravno, najviše kuvara. Svih mogućih kuhinja. Iz njih sam počeo da učim, mada, biću iskren, danas najviše koristim internet. Kao omiljenu knjigu izdvojiću Veliki narodni kuvar, ogromna knjiga crvenih korica – to je nešto čega se sećam iz detinjstva jer mislim da skoro svaka kuća ima jedan primerak. Kao mali, uživao sam u listanju tog prilično teškog izdanja, baš zato što je jedno veliko uputstvo za kuhinju. Rekao bih da je sve tako i počelo.

Moj stil u kuhinji je 70 odsto improvizacija, 30 odsto namera.  Pokreće me ukus. Pokreće me eksperiment. Nekad naletim na neko novo jelo, najčešće komplikovano, pa to onda postane izazov koji moram da pobedim

 Imaš li nekog omiljenog domaćeg ili svetskog šefa, blogera?
Vrlo cenim strane profesionalne šefove, to su ljudi sa ozbiljnim idejama i pomerenom kreativnošću. Gordon Remzi kao hladni profesionalac čiji mi se karakter dopada. Masimo Botura zbog inovativnosti, upornosti i neverovatne životne priče. Entoni Bordejn kao istraživač. Na terenu blogera, srećan sam što kod nas (u regionu) postoji dosta kvalitetnih food blogerki. Strani blogeri su već na nivou ozbiljnih poslovnih poduhvata i teško mi je da ih poredim sa entuzijastima na domaćem net nebu, samo u smislu pozadinske podrške – oni to sve rade sami i iz ljubavi/inata.

#typegang #vector #designer #vectorart #graphicdesign #illustrator #typography #logo #thedailytype #goodtype #graphicdesigner #type #typespire #handmadefont #creative #designs #logoplace #logodesing #designinspiration #creativity #gfxmob #illustration #photoshop #adobe #logosai #logoinspirations #logopassion #graphicdesigncentral

A post shared by miro.slav brand designer (@miro.slav.design) on Apr 11, 2018 at 1:46pm PDT

Šta misliš o globalnom trendu food art ili food architecture?
Lično, ljubitelj sam jednostavne i nenametljive kućne hrane. Ne fascinira me fancy plating, ali recimo da mi se prilično dopalo nešto na šta sam nedavno naleteo. Poslastičarka-arhitektkinja koja 3D modelovanjem pravi modle za torte i kolače i od njih pravi mala arhitektonska dela. To je nešto što zaista poštujem, taj nivo inspirisanost i originalnosti. I izgleda neverovatno!

Kako kuvaš, osmisliš recept unapred ili improvizuješ na licu mesta? Šta te pokreće?
Mislim da je moj stil u kuhinji 70 odsto improvizacija, 30 odsto namera. Kad kažem improvizacija, mislim na inspiraciju, zapravo. Ona je uvek tu dok kuvam, a nekada i kad ne kuvam, pa smislim neko jelo inspirisan sasvim drugim stvarima. Pokreće me ukus. Pokreće me eksperiment. Nekad naletim na neko novo jelo, najčešće komplikovano, pa to onda postane izazov koji moram da pobedim. Volim kombinovanje ukusa, volim svežinu u hrani. Ne volim obično, uvek se tu nađe nešto neočekivano.

Volim da se bavim testom, imam ruku, što bi rekli. I ima nečeg magičnog u tom procesu, od čega kreće, kako raste i razvija se, kako se transformiše u rerni

Koja je tvoja omiljena nacionalna kuhinja? I kako bi opisao svoj gastro-pravac?
Italija. Uvek Italija. Na prvom mestu bez pretnje. Mada volim i Aziju, pa i Južnu Ameriku. Moj pravac? U suštini mešavina svega i svačega. Volim da kombinujem i mislim da umem da iskoristim delove raznih kuhinja na neočekivanim mestima u recimo domaćim jelima.

Šta najviše voliš da spremaš, a šta da jedeš?
Opet, italijansku hranu. Nisam mesožder i više uživam u povrću i mlečnim proizvodima. Najviše volim picu i pastu, a isto volim i da spremam. Podeliću sa vama jedan baš moj recept za neobičan bolonjez sos, nastao spojem Italije i Indije. Ali pored toga, volim da spremim i dobru svežu kinesku hranu. Volim da se bavim testom, imam ruku, što bi rekli. I ima nečeg magičnog u tom procesu, od čega kreće, kako raste i razvija se, kako se transformiše u rerni. Mislim da u mojoj kuhinji uvek najveću ljubav i pažnju prijatelja dobiju klasične domaće kiflice sa sirom.

#typegang #vector #designer #vectorart #graphicdesign #illustrator #typography #logo #thedailytype #goodtype #graphicdesigner #type #typespire #handmadefont #creative #designs #logoplace #logodesing #designinspiration #creativity #gfxmob #illustration #photoshop #adobe #poster #posterdesign #graphicdesigncentral #designfeed

A post shared by miro.slav brand designer (@miro.slav.design) on Apr 8, 2018 at 4:50am PDT

Preporuči nam neki opasno dobar recept – za slatkiš?
Nisam ljubitelj slatkiša, to svi znaju o meni i čude se. Ali kad odlučim da pojedem slatko, to mora da bude baš dobro, kvalitetno i jednostavno. Stoga, preporučiću nešto baš jednostavno – čokoladne tartufe. Malo sastojaka, malo posla, jedini uslov da budu nezaboravni – nađite baš dobru čokoladu i još bolji kakao.

Daj nam neku recepturu za jelo koje ćemo pamtiti?
Kao što sam i obećao, moja dekonstruisana pasta bolonjez sa dodirom Indije. To je jedno od onih jela koja nastanu u glavi, iz inspiracije nečim potpuno drugim – u ovom slučaju dokumentarcem o jednom slavnom kuvaru. Hm, a ako dodam nešto neplanirano u paradajz sos, pa onda i neki neočekivan začin… i tako nastade ovo jelo.

Imaš li neke planove za budućnost – bližu i dalju?
Uvek. Trudim se da se razvijam na polju posla, da učim nove segmente dizajna, kao i da zađem na neka druga tržišta. Nova iskustva i novi izazovi. Želim da razvijem svoj blog, a u planu imam i dva izdavačka projekta. Jedan koji je pratnja blogu, svojevrsni priručnik za preživljavanje kuhinje. Drugi projekat mi je veoma bitan i drag i voleo bih da ostane iza mene – veliki kuvar modernizovane balkanske kuhinje. Zašto mi je baš bitan? Zato što je u potpunosti moj projekat, od pisanja, preko fotografije, do dizajna.

 A evo i recepata koje nam je Miroslav u pero diktirao.

Dekonstruisani bolonjez sa dodirom Indije

Za sos
500 g raznih vrsta paradajza (običan, čeri…)
30 g sušenog paradajza
1 glavica crnog luka
2 šargarepe
50 g suvih šljiva
½ kašičice suvog đumbira
list lovora

Za meso
500 g junetine ili teletine
50 g dimljene slanine
mleveni cimet
2 štapića cimeta
list lovora
maslinovo ulje

Priprema:
1 Meso isecite na kockice ili trake, pomešajte sa maslinovim uljem, mlevenim cimetom i malo soli i bibera. Ostavite da stoji oko pola sata.
2 Iseckajte crni luk i šargarepu na kockice, pa dinstajte na maslinovom ulju. Dodajte naseckane suve šljive. Kad šargarepa i suve šljive omekšaju, dodajte naseckani paradajz, lovor i đumbir. Pustite da se krčka dok paradajz ne počne da se raspada. Po potrebi dodajte malo vode. U ovom trenutku najbolje je da upotrebite štapni mikser dok ne dobijete fini sos, nalik na krem čorbu. Sada možete da proverite da li je sos dovoljno slan.
3 Skuvajte omiljenu pastu (nekako uz ovo najbolje idu taljatele), ali ne do kraja, ocedite ih i ostavite sa strane. Sačuvajte vodu u kojoj se testenina kuvala.
4 Zagrejte maslinovo ulje u tiganju, pa dodajte štapiće cimeta i lovor. Pustite da se dobro zagreju, pa dodajte seckanu slaninu. Pržite dok slanina ne postane poluprovidna. Nakon toga dodajte meso, pustite da se zaprži, pa onda smanjite vatru i povremeno nalivajte vodom od testenine, da se meso ne bi osušilo.
5 Kad je meso mekano, dodajte testeninu i pustite da se dokuva u mesu.
6 Sad je vreme da se sve složi tanjir. Budući da je ovo dekonstruisani bolonjez, prvo sipajte sos, pa preko njega dodajte meso i testeninu. Preko svega dodajte list svežeg bosiljka.

Čokoladni tartufi

Ovo je zaista jednostavan slatkiš, ali čak i za nekog ko ne voli slatko (kao što sam ja) prava je čarolija. Trebaće vam 300 g čokolade (ja obično stavim 2 vrste, jednu baš crnu, jednu malo manje crnu), 300 ml slatke pavlake, 50 g putera, prstohvat soli, ekstrakt vanile, malo mlevenog cimeta i kašika amareto likera. A za kraj vam treba baš dobar kakao, koji ima visok sadržaj masnoće (oko 20%).

U vatrostalnu posudu ubacite izlomljenu čokoladu, pa sve zajedno stavite u šerpu u kojoj ključa voda. Čokoladu je najlakše otopiti na pari. Dodajte i puter, pa pustite da se sve zajedno istopi, uz stalno mešanje. Kad se čokolada istopi, dodajte pavlaku, pa mešajte dok se sve ne sjedini. Na kraju dodajte amareto, cimet i vanilu. Nakon toga sipajte u plastičnu posudu s poklopcem, tako da debljina čokolade bude oko 3 cm. Poklopite i stavite u frižider na dva sata, da se stegne. Kašikom vadite komade čokolade, pa ih uvaljajte u kakao. Lično su mi tartufi lepši kad su nepravilnog oblika, tako da ne morate preterano da vodite računa.

The post Miroslav Pavlović: Kuvati dizajn ili dizajnirati kuvanje, pitanje je sad appeared first on 42 magazin.

Sa preko dvadeset godina iskustva u modnoj industriji dizajnerka Danijela Biškup neprestano radi na razvoju svog brenda LILU Shoes. Trenutno priprema online prodaju, razvija nov koncept CHOOSE YOUR IDENTITY u saradnji sa dizajnerkama ženske odeće JSP, čija se neraskidiva saradnja vidi na svakom fashion weeku jer su JSP stajlinzi spremni za pistu tek uz Danijeline cipele. Ali našu pažnju privuklo je to što je LILU Shoes prepoznatljiv kako u modnim editorijalima domaćih magazina i na modelima sa naslovnica, tako i na ženama koje srećemo na ulici, a koje se ne vode brendom već traže obuću u kojoj se dobro osećaju. Zato kroz razgovor pokušavamo da shvatimo kako joj to uspeva.

Tvoj radni prapočetak nema veze sa dizajnom, najpre si bila reporter na RTS-u, zar ne?
Da, radila sam devet godina kao novinar-reporter na RTS-u, ali u to vreme sam studirala i to Višu školu likovnih umetnosti jer me, posle više pokušaja, nisu primili na Fakultet primenjenih umetnosti. A otkud na televiziji? To me je sudbina nosila budući da ni srednju dizajnersku nisam upisala zbog kašnjenja na prijemni jer sam putovala iz drugog grada. Tako da mi je ostala srednja za kulturu i javno informisanje kao sledeća opcija. Nikada nisam imala plan da budem novinar, ali sam radeći na RTS-u stekla ogromno iskustvo i samopouzdanje, što mi je i te kako pomoglo u daljem profesionalnom razvoju.

Većina dizajnera kali svoj zanat u nekoj fabrici pre osnivanja sopstvenog brenda. To se desilo i sa tobom, koliko znam, sasvim slučajno. Reci nam kako je to bilo?
Kao i većina stvari u mom životu, i to se desilo slučajno. Upoznala sam vlasnika fabrike koji mi je predložio da osmislim njihov sajamski nastup. U toku rada shvatili smo da bi bilo dobro i da se uključim u izradu i stvaranje kolekcije za taj sajam. To se već tada pokazalo kao odlična ideja jer smo dobili Srebrnu košutu za ženski model. I tamo sam ostala preko šest godina. Ogromno iskustvo u proizvodnji i još četiri sajamske nagrade za ženske modele i kolekciju ženske obuće rezultat je naše saradnje. Sve to sam radila uporedo sa poslom novinara u RTS-u.

Moda je primenjena umetnost i veliki biznis, tako da je krug zatvoren tek kada se to što ste smislili i proda

Kako se u tom gustom rasporedu stvarala ideja da pokreneš svoj brend i kako si ga tada zamišljala?
Tada sam prvo poželela da se NE bavim tim poslom jer je on tehnički neverovatno zahtevan, komplikovan i težak. Rudarski posao! Ali očigledno su moja priroda i temperament uticali na to da se predomislim. Jednostavno, tada kod nas nije bilo dizajnera obuće, pogotovo ne samostalnih, koji imaju svoj brend. E to je već bio izazov…

I onda je 2001. godine otvoren Studio IDENTITY u kome osim tvoje obuće stoje komadi dizajnerki Jelene i Svetlane Proković. Kako je došlo do te saradnje?
Studio IDENTITY nastao je godinu dana ranije, a zatim su se Jelena i Svetlana Proković i još neki dizajneri priključili ideji da postoji studio – radnja koja okuplja više dizajnera. To je pojednostavljivalo posao u organizacionom smislu, ali bilo je i finansijski povoljnije jer smo delile sve troškove. Posle nekoliko godina ostale smo samo JSP i ja i tada smo odlučile da smo samo mi IDENTITY. I tako je i danas. Na svim njihovim revijama je moja obuća. Ceo koncept oko radnje zajedno smišljamo i razvijamo i neverovatno je kako se dobro slažemo.

Kako to funkcioniše?
Jelena živi i radi u Ljubljani, a Svetlana i ja smo ovde i sve funkcioniše. Imamo dosta zaposlenih i prava smo firma. Pored naših brendova radimo često uniforme za promoterke svetskih brendova, JSP rade i za pozorište, Jelena pogotovo. Trenutno radimo na razvoju CHOOSE YOUR IDENTITY, događaja koji ćemo organizovati bar dva puta godišje, u smislu promocije same radnje, a tokom kojeg ćemo, pored okupljanja umetnika, dizajnera, naših mušterija i kolega, predstavljati nove modele i kolekcije, kao i nove unikatne linije BLACK I GOLD koje pripremamo. Prvi događaj bio je krajem decembra i sada smo u pripremi za prolećni CHOOSE YOUR IDENTITY 02.

Da li je slučajno što se LILU i IDENTITY pišu velikim slovima ili postoji razlog za to?
Ne postoji nijedna poseban razlog osim dizajnerskog. Dizajner Pavle Nedeljković, koji je radio oba logoa, tako je uradio i meni se dopalo na prvo gledanje. I evo, traju već više od 17 godina.

Najvažnije što sam naučila o modi jeste da je cilj da napravim model cipela koji će sve žene želeti da imaju zbog lepote i dizajna a ne zato što treba da ih obuju

A šta znači LILU?
LILU je uloga Mile Jovović u filmu Peti element Lika Besona. Baš sam ga pre neko veče gledala sa istim uzbuđenjem kao i prvi put kada sam odlučila da se moj brend tako zove. Obožavam kostim iz filma, obožavam sve glumce, scenografiju… i Milu Jovović, ona je prava LILU. Ženstvena, jaka i snažna.

Kako izgleda proces nastajanja tvoje kolekcije?
Sam proces je sada već rutinski. U određenom delu sezone prikupljam sa raznih strana i iz raznih firmi šta je u ponudi od novih štikli, đonova, koža i materijala. Zatim počinjem da razmišljam o pravcu u kom ću se kretati sa kolekcijom za tu sezonu koju radim, a nakon toga o detaljima i samim modelima. Sledeća faza podrazumeva odabir ili izradu novih kalupa, na koje iscrtavam modele, modelar izrađuje mustre i kada nabavim kože i đonove, izrada može da počne. To ovde mogu da spakujem u nekoliko rečenica, ali to je u praksi bar par meseci i ima puno prepreka koje svakodnevno preskačemo moji saradnici i ja. Inače, praktikujem da ne predstavim sve modele za tu sezonu, već da se pojavljuju u nastavcima i stalno, tako da naše mušterije stalno imaju mogućnost da kupe nove modele.

Mnogi dizajneri se danas ne inspirišu, niti stvaraju sopstven dizajn nego jure trendove koji dobro prolaze, pa u toj trci često kaskaju. Kakvo je tvoje viđenje tog fenomena?
Nemam ništa protiv trendova ako su iskorišćeni na pravi način i ne po svaku cenu. Mislim da svaki ozbiljan dizajner mora u okviru svoje kolekcije da ima nešto posebno što će ga izdvojiti od ostalih. Nešto što ga određuje i potpisuje. Postoje modeli koje radim uvek, a to su salonke i baletanke, jer od tih modela žive moja proizvodnja i firma, a evo konačno već dve sezone modeli koje sam radila za revije se mnogo bolje prodaju nego ranije i to me baš inspiriše i čini srećnom.

Šta misliš da je uticalo na to?
Mislim da su tome doprinele i društvene mreže jer sada mnogo više ljudi ima priliku da vidi šta radim. Pošto postoji velika potražnja za mojim modelima i van Beograda i Srbije, odlučila sam da napravim online prodaju i upravo radimo sajt za tu svrhu. Za sada moji modeli mogu da se naruče i preko Instagrama i Facebooka, a šaljemo i po Srbiji, kao i van zemlje.

Nemam ništa protiv trendova ako su iskorišćeni na pravi način i ne po svaku cenu

Šta je najvažnije što si o modi naučila za ovih dvadeset godina?
Iskustvo je mnogo važno jer bez njega bih pravila početničke greške. Pogotovo u proizvodnji. Najvažnije što sam naučila o modi jeste da je cilj svega da napravim model cipela koji će sve žene želeti da imaju zbog lepote i dizajna a ne zato što treba da se obuju jer pada kiša i hladno im je. Moraju da „polude“ i da žele samo njega, i tada ste uspeli. Moda je primenjena umetnost i veliki biznis, tako da je krug zatvoren tek kada se to što ste smislili i proda.

Mnoga poznata, ali i nepoznata lica koja sretnem na ulici nose tvoje modele, šta misliš da ih privlači kod tvog brenda?
Upravo ovo što sam rekla malopre. Možda sam na dobrom putu i imam modele koje žene vole i jednostavno se dobro osećaju u njima. Modeli moraju da imaju ono nešto što će vas izdvojiti i to nešto što će naterati žene da ih obožavaju.

Šta ćemo nositi ovog proleća, kako izgleda proleće-leto 2018. by LILU?
Kockasti oblici cipela i sandala sa jačim, debljim petama, ali i sa tankim. Puno jakih boja, šareno i veselo. Takvo je LILU proleće-leto 2018.

Koji je tvoj neprevaziđeni model obuće svih vremena?
Uh, teško mi je da se odlučim. Ima puno modela, i tuđih i mojih, koje volim. Mnogo volim čizme uopšte, volim sandale… a volim i patike koje su poslednjih godina ozbiljno zagazile u svet mode i to mi se sviđa.

The post Danijela Biškup: Kad žene „polude“ i žele samo vaše cipele, e tada ste uspeli appeared first on 42 magazin.

Nije neka novost da se i moda i njeno shvatanje u prošlom veku razlikuju od toga šta ona danas jeste. Naravno, sve je drugačije: proces dizajniranja, koncept, ideja, inspiracija, materijali, način izrade, veličina jedne kolekcije, broj radnika u modnim kućama, njihova zanimanja, vreme nastajanja čitave kolekcije ili samo jedne haljine, fizički izgled modela koji nose haljine, pa šminka, frizura, scenografija, publika, novine i mediji… sve! Ali nije se baš sve promenilo – jedna stvar ostala je ista, a to je ime, kao na primer jedno i to vrlo zvučno – Balenciaga! Namerno kažemo ime jer naziv ove kuće, kao i većine drugih, jeste ime, porodično ime, tačnije prezime jednog Cristóbala.

On je svoj prvi butik otvorio 1919. u Španiji, pre čak 99 godina, i tada je rođen brend koji danas poznajemo kao Balenciaga. A danas, 2018. godine, nakon što je prikazao poslednju kolekciju jesen-zima, Demna Gvasaila (od 2015. dizajner na čelu modne kuće) kaže da stvara isto kao što bi to radio Cristóbal Balenciaga Eizaguirre da je i danas živ. A mi se pitamo – da li bi? Upravo zato pravimo modnu retrospektivu i analiziramo modnu umetnost Cristóbala Balenciage ne bismo li došli do odgovora na ovo pitanje.

Rođen 21. januara 1895. godine, već sa dvanaest godina Cristóbal je naučio da kroji i šije, što ga je, kako tada tako i sada, činilo jedim od vrlo retkih dizajnera koji je sposoban da pomoću svojih deset prstiju od zamišljene ideje iscrta najpre skicu na papiru, a zatim i izradi haljinu – bez ičije pomoći!

Iako je vrlo brzo počeo da širi svoj biznis otvorivši radnje u Madridu i Barseloni, a aristokratska klijentela bila je potvrda njegovog dizajnerskog pravca, ipak, morao je da napusti Španiju zbog Španskog građanskog rata. Tada se seli u Pariz, gde svom imenu dodaje titulu „kralj ženske mode“, a to ne kažemo mi, već njegove kolege-rivali-savremenici – veliki Christian Dior i čuvena Coco Chanel, a ta titula govorila je da je on jedini dizajner visoke mode u pravom smislu te reči, te da su svi ostali samo dizajneri.

Cristóbal se nije obazirao na društvo niti je želeo da njegov rad reflektuje vreme u kome stvara. Da nije bilo tako, ne bi se on pomakao daleko od početne tačke, već bi se kretao u domenu poznatog i već viđenog

No, njegova najveća dostignuća nisu savršeno izvedene haljine od tila za princeze od kojih zastaje dah, već dekonstrukcija ženske siluete koja je tih 50-ih i 60-ih godina bila apsolutno revolucionarna. Upravo ona otvorila je vrata i pokazala nov pravac sledbenicima kao što su Oscar de la Renta, koji je od Balenciage učio da crta skice, Emanuel Ungaro ili njegov najbolji učenik Hubert de Givenchy.

Upravo zbog svojih sposobnosti da realizuje sve što zamisli, on je bio u mogućnosti da se s lakoćom poigrava formom, pa je ono što je Christian Dior forsirao – uzan struk i volumen – Balenciaga potpuno izostavio postavivši potpuno nove, danas prepoznatljive standarde tog vremena. Njegov vajarski pristup i skulpturalne forme dale su nove siluete koje danas vezujemo za to vreme. Tunika-haljina, balon-forma, tričetvrt rukavi, haljina ispod kolena u pun gloh sa spuštenom linijom struka, zatim takozvana džak-haljina i nezaobilazni šeširi za francuski chic samo su neki od istorijskih Balenciaga modela.

On je prvi zahtevao od modela da se ne osmehuju i ne gledaju u kameru ili publiku, već sa strane sa ozbiljnim, neutralnim izrazom lica. Prezentovanje njegovih novih kolekcija bilo je u tišini kako bi akcenat bio samo na modelima, njihovom kroju i materijalu. A kako bi sprečio kopiranje, dizajner je medijima pokazivao kolekciju dan pre prodaje za razliku od ostalih koji se i do četiri nedelje ranije pozivali štampu u svoj atelje.
On je koračao van postavljenih pravila za to vreme ne samo svojim dizajnom već i ličnošću jer je smatrao da status buržoazije ne znači mnogo, pa nikada nije bio njen član, što su mu mnogi zamerali.

Kada je osetio umor, sam je pred smrt zatvorio svoju modnu kuću u Parizu 1968, a umro je 1972. Ponovno otvaranje modna kuća doživela je 1986. kada ju je otkupio Jacques Bogart S. A. Prvu kolekciju dizajnirao je Michael Goma, zatim ga je 1992. godine zamenio Josephus Thimister, pa Nicolas Ghesquière, koji je bio na mestu kreativnog direktora čitavih 15 godina, sve do 2012. Iste godine dolazi Alexander Wang na tri godine i nakon njega 2015. godine Demna Gvasalia preuzima dizajnersku palicu.

Ako uporedimo prvog i poslednjeg dizajnera, moglo bi se reći da obojica izazivaju more komentara u svom okruženju jer se njihov dizajn kreće van ustaljenih granica vremena u kome stvaraju, ali wow efekat nema isti početni motiv, kao ni posledice koje važe za obojicu. Cristóbal se nije obazirao na društvo niti je želeo da njegov rad reflektuje vreme u kome stvara. Da nije bilo tako, složićete se, ne bi se on pomakao daleko od početne tačke, već bi se kretao u domenu poznatog i već viđenog. On je želeo da njegov rad reflektuje njega kao dizajnera. Upravo takav način nezavisnog razmišljanja stvorio je velike umove koji su ostavili trag u istoriji mode, umetnosti, politike, nauke… Baš zato su Balenciaga krojevi jedna karika u lancu modne evolucije. To što se danas postavlja pitanje otkud evoluciono tapkanje u mestu kada svi negde žurimo, to je već druga priča.

Demna ima malo drugačiji pristup. Za njega je vreme u kome stvara početak i kraj! To mu je početna inspiracija za stvaranje kolekcije, a sama kolekcija reflektuje sadašnjost i društvo, a onda su tu i konzumenti koji u kolekciji prepoznaju poznato, ono što već znaju u nekom obliku, pa ga doživljavaju kao blisko. I tako inspiracija-kolekcija-konzumenti postaju krug koji je očigledan u Demnim stvaranju, a to biva i njegov dizajnerski potpis.

Ono što je utisak na kraju jeste da ovo kružno kretanje nema prostora za širenje i uvođenje nečeg novog, o čemu svedoči poslednja kolekcija čija je ideja jasno ne mnogo drugačija od prethodne. Možda je njegova prva kolekcija za Balencagu bila šok, no, kada on prođe, sve postane jasnije, pa i cilj jednog od omiljenih dizajnera današnjice, a to je profit, instant-trend moda i ojačana veza sa vodećom ciljnom grupom danas – milenijalcima. Ako analiziramo na šta nas podseća iz istorije, bio bi to pop-art pravac u umetnosti i Demna bi ličio na neku verziju Andyja Warhola, recimo.

Ali ni to nije tema, zato se vratimo na početno pitanje: kao što je Demna sam rekao, a mi se oko toga zamislili – da li on danas radi isto što bi Cristóbal Balenciaga radio da je živ?
‒ Ne.
Ovo su dva različita stvaraoca kako po početnoj ideji, tako u realizaciji, rezultatu i načinu razmišljanja tokom procesa od ideje do realizacije. I to je okej, samo je važno znati da im je jedino zajedničko jedno, a to je – Balenciaga natpis na etiketi.

The post Balenciaga: Put od Cristóbala do Demne dug 99 godina appeared first on 42 magazin.

Ovaj projekat nije zahtevan, ni komplikovan za izvođenje, baš naprotiv! Većina nas ovo može da realizuje u svom prostoru i to sa malo ulaganja, no minimalistički pristup u dizajnu, ali ni korišćenju prostora i načinu razmišljanja još uvek nije tako popularan kod nas. Ako pomislite da je ovo potencijalno vaš lični i samo vaš stan za odmor u koji možete da pobegnete kad god to poželite i provedete nekoliko sati relaksirajući se uz muziku i dobru kupku ili šoljicu čaja i knjigu… sada zamislite šta taj prostor treba da ima od nameštaja…

Arhitektonski tim Hiroyuki Ogawa Architects nedavno je renovirao prostor malih dimenzija u betonskoj zgradi u Tokiju, kako bi stvorio apartman iliti garsonjeru od samo 34 kvadratna metara koja se može podeliti kliznim drvenim panelima.

Ideja od koje je arhitekta krenuo u kreiranju ovog višenamenskog stana jeste da stvori prostor moji omogućava da se maksimalno opusti um i telo onog ko u njemu boravi

Ovaj stan smešten je u rezidencijalnom delu Tokija između Šibuja i Daikanjama, a simpatičan mini-prostor podeljen je na dva segmenta pomoću kliznih panela koji osim funkcionalne imaju i estetsku primenu, pa je drvo sa cik-cak paternom motiv koji dominira prostorom.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Na jednoj strani nalazi se veliki dnevni prostor sa visokim plafonom koji se po potrebi može koristiti kao dnevni boravak, trpezarija ili spavaća soba. Na drugoj strani nalaze se kupatilo, kuhinja i toalet, odnosno polovina velikog kupatila, koja može biti delimično ili potpuno odvojena od glavnog prostora pomoću kliznih panela jer se ne moraju svi otvoriti odjednom, već parcijalno.

‒ Kada se ove dve prostorije povežu, tada se stan može koristiti za aktivnosti kao što je čitanje, uživanje u filmu ili šolji čaja, pa se garsonjera pretvara u prostor dnevnog kupatila – objašnjava nam arhitekta.
Iznad kupatila i kuhinje nalazi se prostor u kupolastiom delu plafona koji se koristi kao potkrovlje, a dva velika staklena prozora stana omogućavaju dotok prirodne svetlosti koja obasjava kako glavni prostor, tako i celo kupatilo.

Neutralna paleta boja kao što su bež-bela i svetle nijanse vizuelno ostavljaju utisak većeg prostora, pa je još u idejnoj fazi projekta odlučeno o tome kada je reč o nameštaju i zidovima, dok su za pod odabrane keramičke obloge kroz ceo prostor koje ostavljaju utisak jedinstva.
Osnovna ideja od koje je arhitekta krenuo u kreiranju ovog višenamenskog stana jeste da stvori prostor moji omogućava da se maksimalno opusti um i telo onog ko u njemu boravi, a to nam potvrđuje i sam Hiroyuki Ogawa koji stoji iza idejnog rešenja.

Dizajn: Hiroyuki Ogawa Architects Inc :Hiroyuki Ogawa, Erika Okamoto
Fotografije: Kaku Ohtaki

The post Minimalizam u mini-izdanju appeared first on 42 magazin.

Kada vam se u rukama nađe Twiga Paterrn Bazaar jastuk, torbica, neseser ili šolja, jasno je da je reč o kvalitetno izrađenom proizvodu, ali takvih ima, pa ima, kod raznih proizvođača velikih i malih, serijskih i unikatnih. No, to se ovde podrazumeva, a kreativna rešenja i bazarska atmosfera jeste ono što nas zadržava da Luciju pitamo kako je zamislila da radi njen online orijentalni bazar, šta krije Twiga, šta je najvažnija stvar kojom morate dokorisati dom…

Twiga Paterrn Bazaar nastao je 2014. godine, šta si radila godinama pre nego što si osnovala brend?
U dva navrata bavila sam se dizajnerskim i dizajnersko-menadžerskim poslom u velikim firmama. Jednom je u pitanju bila moda, a drugi put home decor. Bilo je tu puno free lance poslova gde sam miksovala razne oblasti dizajna. Wind surfovala. Čitala. Poprilično putovala. Popunjavala privatnu biografiju svakakvim događajima, emocijama, učenjem….

Jedna od najvećih prednosti vođenja sopstvenog posla za mene je sloboda buđenja po svojoj volji. Sad ustanem kad se naspavam i na miru popijem kafu

Kako si zamišljala svoj brend dok se ideja samo krčkala u glavi?
Kao brend kućne dekoracije i aksesoara prepoznatljiv po dizajnu i upotrebi paterna, odnosno desena. Nešto što ljudi kupuju jer se momentalno zaljube, i posle dugo upotrebljavaju i nose jer su u tome prepoznali neku svoju ličnu priču ili interesovanje. Zato mi je vrlo bitan kvalitet, jastuku za koji ste se emotivno vezali ne sme da se pokvari zip ili rašije šav, torbi ne smeju da se iskrzaju drške…

Kako je tekao proces od ideje do realizacije?
Prvobitna ideja bila je da se bavim prodajom samih paterna industrijama koje ih koriste (tapete, posteljine, materijal za knjižare, moda, home decor…). Ovaj deo poslovanja bio je vezan isključivo za inostranstvo. Planirala sam da uđem i u prodaju proizvoda sa mojim paternima, ali dosta kasnije. Ja sam strejtašica, napravila sam detaljan biznis plan kad šta treba da se desi… Da bih prodavala paterne, pravila sam u Photoshopu makete kako bi oni izgledali na proizvodima. Makete su izgleda bile vrlo realne, zbunila sam publiku koja je pomislila da su to proizvodi. Pojavilo se dosta interesovanja i pitanja gde i kako proizvodi mogu da se kupe… Posle dosta premišljanja, jer sam drugačije planirala, ušla sam i u proizvodnju i prodaju. Proces pronalaženja proizvođača i izvođača bio je dosta mukotrpan. Optuživana sam za perfekcionizam, nemoguće zahteve, rigoroznost oko rokova. Sve je istina (smeh)! To je u našoj sredini ljudima baš teško da prihvate. No, beskompromisno se držim insistiranja na kvalitetu do najsitnijih detalja. Sve je to malo naporno i zahteva priličnu meru upornosti i tvrdoglavosti. I, ovo je lep deo, isplati se!

Šta se krije iza naziva Twiga Paterrn Bazaar?
Da krenem od kraja . Moja ljubav prema atmosferi orijentalnih bazara. Jasna dizajnerska orijentacija na jednostavne linije proizvoda, gde je glavni akcenat na paternu-šari. A Twiga je žirafa na svahiliju, cela stvar je vezana za šalu/dragu uspomenu iz studentskih dana.

Jako se trudim da u svoj dom u fizičkom i duhovnom smislu unesem ono što želim da bude tu, i što želim sama da dobijam u njemu

„Don’t be rational, use your Twiga madly and passionately! Have a glass of wine!“ je ono što je mene magnetski privuklo da otkrijem šta se krije iza Twiga etikete. Kako nastaje jedan tvoj proizvod uz koji ide ova poruka?
Baš mi je drago da ti se dopalo, ta rečenica dosta dobro izražava filozofiju iza Twige.
Proizvodi su u početku nastajali tako što od paterna koje dizajniram odaberem one koji su mi najdraži, izražavaju neku priču ili simboliku koja mi je bitna. Vodim računa o tome da koloritno pratim trendove. Zatim patern implementiram na ceo asortiman proizvoda koje nudim. Uradim dizajn i dam u proizvodnju. Kontrolišem sam proces proizvodnje u smislu kvaliteta i roka izrade. Kada napravim lager proizvoda, postavljam ih na sajt i u radnje gde se prodaju Twiga proizvodi. Radim promociju na mrežama.
U poslednje vreme početak procesa se malo promenio. Osim o paternu razmišljam u startu o tome šta bi kupac Twiga proizvoda želeo da ima. To je dobra filozofija, mislim da se njom Ikea, na primer, dosta služi. Na taj način u proizvod upakujem svoju estetiku, ali i ono što, na osnovu dosadašnjeg poznavanja svojih kupaca, mislim da bi želeli.

Izgleda kao da ti svoj posao konzumiraš sa strašću, da li sam u pravu?
O da, apsolutno si u pravu i drago mi je ako se to vidi. Jako verujem u strast, u svemu. Sve što se radi sa strašću i posvećeno mora da valja. Malo se plašim ljudi koji svoj posao rade bez strasti, šarma i duhovitosti.

Kažu da čovek koji radi posao koji voli zapravo ne radi nijedan dan, kako ti gledaš na svoj posao danas?
Mislim da preterano romantizovanje nije sasvim dobra stvar, a ima ga puno danas. Ima dana kad sam potpuno zanesena radom, mogla bih dan i noć… to je uglavnom kada dizajniram. Veliko mi je uzbuđenje kada prvi put vidim odštampan patern ili napravljen finalni proizvod. Ponekad hoću da odlepim zbog grešaka u proizvodnji, nedovoljne profesionalnosti izvođača. Ume da mi bude naporna supervizija i koordinacija dizajna, proizvodnje, marketinga i prodaje. Začas me odobrovolje pozitivne reakcije kupaca, kada  ljudi izdvoje koji momenat svog vremena da pošalju komentar, poruku ili mejl da izraze svoje oduševljenje i zadovoljstvo.

„Don’t be rational, use your Twiga madly and passionately! Have a glass of wine!“

Tvoji dani prolaze vrlo dinamično jer posao zahteva različite angažmane, kako izgleda tvoj radni dan po izboru?
Jedna od najvećih prednosti vođenja sopstvenog posla za mene jeste sloboda buđenja po svojoj volji. Godinama sam ustajala rano zbog odlaska na posao, nikad se nisam navikla i uvek sam to mrzela. Sad ustanem kad se naspavam i na miru popijem kafu. Važni su mi organizacija i lep planer, svake nedelje pravim plan za sledeću sedmicu. Onda redom krećem da se bavim obavezama za taj dan. Obično pre podne završim posao oko društvenih mreža, a posle miksujem sve moguće vrste poslova vezanih za dizajn, proizvodnju, slanje robe… Trudim se da imam koliko-toliko fiksno radno vreme, jer mi odgovara ujednačen dnevni ritam, ali to je fleksibilno… nekad je posla manje, nekad radim i noću – obično kad dizajniram ili je frka oko roka.

Osim aksesoara za kuću, koji iz kolekcije u kolekciju širi svoj asortiman, uvela si i modne aksesoare kao deo ponude – otkud iskorak na to tržište?
Paterni, koji su okosnica mog dizajna mogu se primeniti na veoma širok asortiman. Uvek imam gomilu ideja, ali svaki novi proizvod zahteva dosta vremena, tako da tempo širenja asortimana moram da prilagodim tome. Brend je dosta vezan za određenu estetiku, atmosferu i način života. Namenjen je ljudima kojima je stalo da su okruženi lepim i pomalo posebnim stvarima. Tako da se tu uklapaju home decor, ali i aksesoari kao što su maske za telefon, notesi, torbe. Torbe su pored jastuka sada najprodavaniji proizvod.

Većina brendova nudi samo proizvode, dok je tvoja ideja da kroz blog sekciju i tekstove približiš ljudima šta te je inspirisalo za njihovo stvaranje i kako najbolje mogu da ih ukope u svoje domove. Da li na to gledaš kao na kreativno uputstvo za upotrebu ili drugačije?
To je u stvari moj način kreiranja bazarske atmosfere. Jako mi se dopada, posebno na bazarima u Turskoj i Indiji, taj duh šarmantnog cenkanja, razmene informacija i priča. Volim da popijem kafu sa prodavcem dok se, više fore radi, cenkam oko prekrivača ili tepiha. U Twigi ne postoji opcija cenakanja, mada sam razmatrala tu ideju J, no bilo bi organizaciono komplikovano. Ali pokušavam da kreiram to dodatno uživanje, razmenu informacija. Trudim se da dam ljudima neke nove ideje, ispričam zanimljive priče, a volim da čujem i njihove reakcije, stavove, interesovanja.

Jako verujem u strast, u svemu. Sve što se radi sa strašću i posvećeno mora da valja. Malo se plašim ljudi koji svoj posao rade bez strasti, šarma i duhovitosti

Kako nastaje zajednički projekat iDeco između tebe i Mare?
E to je priča kao iz motivacionih knjiga (smeh). Mara i ja smo godinama radile zajedno. Prošle smo kroz razne faze rada u velikoj firmi, od trnja do zvezda. Obe smo jako entuzijastične i emotivne, i teško nam pada kada ne vidimo svrhu svog rada, a bilo je i takvih momenata. Tada smo čitale knjige pozitivne filozofije (čemu se Marin muž i dalje smeje, ali nas je radilo) i razmišljale u fazonu: ok, ovo nam se ne sviđa, ajde da napravimo nešto u šta verujemo i što nam se sviđa. I napravismo prvo sopstvene brendove, a onda se u nekom momentu vratismo na ideju pravljenja online škole. Ja sam završavala engleske kurseve tog tipa za patern dizajn i zaljubljena sam u tu vrstu samoedukacije. Nismo bile sasvim sigurne kako će ta priča proći kod nas, da li ljudi imaju dovoljno želje za takvom vrstom rada na sebi i provođenja vremena, i da li imaju dovoljno novca za ulaganje u te stvari. No, odlučismo se i ne pogrešismo, naprotiv!

Online škole su trend koji još nije zaživeo kod nas, kakve su reakcije?
Očekivale smo da će neke reakcije sigurno biti, jer su oba brenda, i Marin (Marina enterijernica) i moj, već bila poznata na tržištu i imala vernu publiku, a i tema je vrlo zanimljiva. Zatekla nas je ipak količina interesovanja i pozitivnih reakcija. Već na prvom kursu imale smo značajno više studenata od onoga što smo planirale u najoptimističnijoj prognozi. Ljudi su prepoznali potpuno iskren i otvoren pristup, stekli su poverenje jer smo se trudile da im vrlo jasno predstavimo šta da očekuju i šta će dobiti za svoj novac. Takođe smo vodile računa da cene budu u skladu sa mogućnostima na našem tržištu. Posebno nas čine radosnim i ponosnim jako pozitivne reakcije, komentari i zadovoljstvo studenata koji su završili kurseve.

Optuživana sam za perfekcionizam, nemoguće zahteve, rigoroznost oko rokova. Sve je istina. To je u našoj sredini ljudima baš teško da prihvate

Osim osnovnog kursa imale ste i kurs novogodišnje dekoracije, šta je tvoj omiljeni dekorativni element u vreme praznika?
Volim sitne dekoracije na neočekivanim mestima u kući, na primer u kupatilu. Obožavam lampice. Godinama nisam umela da rešim problem koji sam imala jer mi je žao da kupujem isečeno stablo (mada neuporedivo miriše), a nikako ne mogu da prihvatim veštačke jelke. Sada donosimo iz šume par većih grana koje stavljam u veliku vazu koja stoji na podu i dekorišem ih kao jelku. Baš volim to rešenje, i taj mali ritual odlaska u šumu po grane.

iDeco je platforma koja ostavlja prostora da se neprestano usavršava i širi, kakvi su vam dalji planovi?
Jao, Maru i mene ako ostaviš zajedno na pola sata – eto planova i biznis ideja za sledećih sto godina. Ložimo se baš na celu priču i ideja imamo napretek. Ali mislim da su strategija i realno širenje biznisa vrlo važna stvar, pa se trudimo da se obuzdamo J i sve radimo vrlo planski i promišljeno. Biće novih kurseva, novih formata kurseva, širenja na nova tržišta, a u planu su i neke sasvim nove stvari, o kojima ne bih još dok ne budemo sasvim sigurne u realizaciju.

Bez čega kuća nije dom?
Nije mi teško da izreknem opšte mesto pošto verujem u njega . Bez ljubavi, to je mislim univerzalna stvar. A što se mene lično tiče, još i bez smeha i veselja, i što lepših predmeta i interesantnih rešenja koja odražavaju lični stil (drvim dosta o tome na iDeco kursevima J). Jako se trudim da u svoj dom u fizičkom i duhovnom smislu unesem ono što želim da bude tu, i što želim sama da dobijam u njem

The post Lucija Adamović: Kuća nije dom bez ljubavi, lepih predmeta i interesantnih rešenja appeared first on 42 magazin.

Čuveni dizajner Azzedine Alaïa, koji je preminuo novembra prošle godine, nikada nije želeo memorijalni oproštaj, baš zato je ova izložba u centru pažnje svih modnih poznavalaca, a svaki njen posetilac daje omaž njegovom životnom delu. Namerno kažemo životnom delu, jer Azzedine je posvetio život dizajnu, visokoj modi, analizi ženskog tela i neprestanim pokušajima da svakim krojem naglasi lepotu svake njegove linije.

Pravi način da se posthumni memorandum ovako velikog stvaraoca izvede jeste kroz izložbu na kojoj će njegov rad govoriti o njemu bez reči, krojevima i siluetama koje ostavljaju utisak skulpturalnih dela

Iako rođen u Tunisu, Pariz se smatra gradom u kojem počinje njegov dizajnerski život. Studije vajarstva i detaljno izučavanje ljudskog tela kroz teoriju i praksu ključni su segment koji je doprineo njegovom dizajnerskom pravcu. I zaista, kada pogledate krojeve njegovih haljina, i bez predznanja jasno je da on njima komplementira ženskom telu kao što to čini opčinjen renesansni vajar.

Na izložbi pod nazivom Je Suis Couturier nalazi se 41 haljina s potpisom Azzedine Alaïa

Njegova profesionalna karijera počinje s kućom Christian Dior, gde je radio kao krojač, potom preko Guya Larochea, do Thierryja Muglera. Krajem 70-ih godina otvara svoj mali atelje u stanu i počinje da stvara Azzedine Alaïa svet kakav danas poznajemo. Zato je pravi način da se posthumni memorandum ovako velikog stvaraoca izvede kroz izložbu na kojoj će njegov rad biti prikazan publici i govoriti velike reči o njemu bez reči, krojevima i siluetama koje ostavljaju utisak skulpturalnih dela.

Kada pogledate krojeve njegovih haljina, i bez predznanja jasno je da on njima komplementira ženskom telu kao što to čini opčinjen renesansni vajar

Postavku nedavno otvorene izložbe pod nazivom Je Suis Couturier čini 41 haljina sa njegovim potpisom, a odabrani komadi su isključivo u crnoj ili beloj boji, pa je na taj način forma svakog kroja dodatno naglašena. Izložba je na raspolaganju svima koji se nađu u Parizu do 10. juna, a tačna adresa je Association Azzedine Alaïa, 18 rue de la Verriere, Paris 4th.
Za slučaj da Pariz ipak nije na vašem putnom planu do juna, imamo online izložbu omiljenih komada Azzedine Alaïe u galeriji koja sledi i svakom fotografijom potvrđujemo još jednom ko je zapravo bio Azzedine Alaïa. A odgovor na to pitanje i jeste naziv izložbe Je Suis Couturier iliti na srpskom – ja sam dizajner visoke mode!

[See image gallery at 42magazin.rs]

The post Modna retrospektiva: Azzedine Alaïa appeared first on 42 magazin.

Foto: Mina Šarenac

Kada prvi put uđemo u prostoriju sa nepoznatim ljudima, naša pojava i stil govore o nama i pre izgovorenog pozdrava. A između prvog i drugog utiska pri upoznavanju, jedna stvar otkriva detalje o nama mnogo više nego što mislimo, a to su cipele. Imajući to na umu, razgovaramo sa Magdalenom Klašnjom, koja osim što nam sve to potvrđuje, otkriva tajne koje stoje iza cipela sa njenim potpisom.

Znaš onu čuvenu: „Dajte ženi pravi par cipela i ona će osvojiti svet“? Da li se slažeš?
Naravno! Iako poštujem sve ostale odevne predmete, cipele su ipak najvažnije. Možete se umotati u tkaninu, staviti kaiš, obuti dobre cipele i eto savršene kombinacije. Imali smo do sada puno takvih primera. Urezala mi se u sećanje scena kada Carrie Bradshaw ulazi u stan i nosi ogromnu Zverkinu košulju, Hermes kaiš, na nogama Manolice i ništa nije čudno.

Obuća mi je uvek prvo o čemu razmišljam kada dizajniram kostim, čak i kada kreiram samo garderobu, uvek imam u glavi sa kojim cipelama se to nosi

Kako je počeo tvoj dizajnerski put i kako si se opredelila samo za aksesoar, prvenstveno za obuću?
Oduvek sam znala da ću biti dizajner. Moje opredeljenje, obrazovanje i rad su ravna linija bez previše planova i odluka. Sve je išlo vrlo prirodno, od moje prve spoznaje da želim biti dizajner i početka korišćenja šivaće mašine sa 11 godina do odluke da pokrenem brend Magdalena K. Nikada nisam imala jasan cilj da želim da se profilišem kao dizajner, oduvek sam želela da dizajniram kompletan utisak – odevnu kombinaciju od glave do pete. Zato mi je dizajn scenskog kostima bio logičan izbor fakulteta i kasnijeg stvaralaštva. Kako nisam uspela da upišem fakultet iz prvog pokušaja, utešna opcija mi je bila Viša politehnička škola, kojoj sam izuzetno zahvalna jer sam tamo stekla znanje o dizajnu obuće koje kasnije nisam drugde imala prilike da dobijem.
Obuća mi je uvek prvo o čemu razmišljam kada dizajniram kostim, čak i kada kreiram samo garderobu, uvek imam u glavi sa kojim cipelama se to nosi. Rano sam postala svesna obuće i toga koju moć ona ima. Moje prve štiklice mi je mama kupila kada sam imala tri godine, to su bile crvene nanulice. Imam fotografiju sa letovanja gde sam gola, ali imam te nanule i nije me sramota jer se osećam kompletno.

Šta pamtiš s početka karijere?
Za moj razvoj kao dizajnera možda je preloman moment bio kada sam prvi put prodala neki komad garderobe koji sam uradila jer je to bio prvi opipljivi znak da moje ideje imaju vrednost za koju je neko spreman odvojiti novac. I dalje mi je najdraže to uzbuđenje kad prođem pored nekog nepoznatog na ulici ko nosi neki komad koji sam ja napravila.

Radiš li još nešto pored dizajna?
Aktivno radim i kao kostimograf, i nadam se da to neću prestati. Izuzetno mi je bitno da se zabavljam dok radim, a to mogu upravo tako što radim i kostime, ali i svoju obuću. Nije nimalo slučajno što sam spojila ta dva oblika dizajniranja jer su usko povezani i zapravo imaju isti efekat. Kroz obuću dizajniram kompletan utisak.
Kao kostimograf zavisim od toga na koji će me projekat pozvati, kakav ću tekst dobiti, dok sa obućom imam tu slobodu da sama stvaram likove, sama izmišljam situacije za koje su te cipele namenjene i uvek imam neku scenu dok ih dizajniram.

Kako nastaje jedan par Magdalena K cipela? Kako izgleda proces rada od ideje do prvog koraka?
Sve moje cipele rađene su ručno u mojoj malenoj radionici, zovemo je Laboratorija. Uključena sam u izradu svakog para, a razvoj modela je najzabavniji deo. Imam veliku prednost što sam pre Akademije diplomirala i dizajn obuće, tako da sam u mogućnosti da ubrzam proces i za modele izrađujem sve, od skice do prvog kroki modela. Vrlo jasno znam šta hoću da postignem i bitno mi je da taj deo radim sama. Nisam dizajner koji kreće od belog papira, izuzetno mi je važan taktilan rad, tako da prvo pronalazim materijal i boje, igram se njihovim kombinacijama, zatim definišem kalup na kome ću ih raditi, razvijam ga, potom iscrtavam model na kalupu, vadim kroj i proces je time uveliko poodmakao. Najveće uzbuđenje dešava se u tom deliću sekunde kada se javi prava ideja i toj žurbi da je zabeležim, kao i u materijalizaciji posle toga.
Svaki model ručno krojim, zatim nosim kod herihterke (žene koja ih šije), potom ih sklapamo u Laboratoriji. Mislim da smo se zasitili masovne proizvodnje i da smo postali izuzetno osetljivi na ručni rad. I upravo to se oseti u mojim modelima, ima mnogo lepših od njih, ali ono što iz njih izbija jeste količina ljubavi kojom je svaka faza izrade ispunjena. Majstorima sa kojima radim dopadaju se moje cipele i tu simpatiju prenose na njih dok ih rade.

Gde nabavljaš materijale?
Kožu i metalne komponente nabavljam u Italiji. Đonove, kalupe i pomoćne delove kupujem od domaćih proizvođača, ali koža je isključivo italijanskog porekla. Italijani su na prvom mestu po tehnologiji obrade i finiširanja kože. Sa njima morate biti vrlo strpljivi jer će vešto zakasniti ili se praviti da nešto nisu razumeli, ali sva njihova koža je vredna čekanja. Metalni delovi su mi bitni kao zubi – ako se vide, moraju biti savršeni.

Kada je reč o dizajnu, od čega ne odstupate, a šta se konstantno menja?
Jedini princip koji imam je da sva koža koju koristim mora biti isključivo od životinja koje su u lancu prehrambene industrije. Ne koristim krzno i neću ga koristiti. To je moj princip i princip mog brenda i do sada sam i u saradnjama sa drugim brendovima uspevala da u tome istrajem.
Kada sam pokrenula liniju Magdalena K, vodila sam se čistom intuicijom, crtala sam modele kako mi se sviđaju. bez preispitivanja ideje, dala sam sebi zadatak – jedna skica na dan i sutradan nema korekcija ili premišljanja, vreme je za narednu. Imala sam sreće da uradim nešto što je u tom trenutku bilo sveže i drugačije. I sada, nakon mnogo urađenih modela i prepoznatljivog rukopisa, trudim se da se okrenem sebi i tome šta mi se sviđa, pa makar bilo novo i drugačije za moju estetiku ili estetiku moje linije. Promenio mi se odnos recimo prema plastici i transparentnim materijalima za gornje delove obuće. Bitno mi je da gazište bude od kože, a ovog leta sam se malko poigrala i providnim materijalima, i to mi je zabavno. I da ne zaboravim da spomenem, svi moji modeli imaju đon magenta boje.

Još uvek mi je najdraže uzbuđenje kad prođem pored nekog nepoznatog na ulici a on nosi neki komad koji sam ja napravila

Na čijim nogama želite da vidite cipele sa svojim potpisom?
Želela bih na svačijim. Šalim se, pre znam na čijim ne bih želela, ali o tome ne moram da brinem jer znam koju ciljnu grupu ljudi privlačim i kojoj se obraćam. Znam i da ta komunikacija ide dobro jer po Instagramu vidim da sam baš takve devojke i žene zamišljala da će ih nositi. Zahvalna sam svakome ko kupi moje cipele jer je u ovom trenutku toliko velika ponuda i ima mnogo lepih modela iz svih krajeva sveta. Veoma sam svesna koliko sam privilegovana što neko odabere baš moj par. Ako bih zamišljala osobu koja bi ih nosila, volela bih da moje cipele nosi Roksanda Ilinčić. Oduševljavaju me njena estetika i njen rad, i možda bi mi bila najveća dizajnerska čast da poželi neki moj model, tim pre što ona ima svoju liniju obuće.

Osim obuće, imaš i druge aksesoare koji su pronašli mesto na modnim fotografijama u kampanjama i editorijalima. Šta je ono po čemu želiš da ti komadi budu prepoznatljivi svima na prvi pogled? Šta želiš da bude sinonim za tvoj brend?
Kako je razvoj mog brenda išao postepeno, tako se organski formirao pravac u kom idem, dobijao je jasnije obličje. Nemam agresivne slogane ili kampanje gde forsiram svoju estetiku, a volela bih da se moji modeli kombinuju i nose na način koji prija onom ko ih nosi. Izuzetno volim boju, metalik materijale i kombinacije desena. Polako mi se otvara prostor da se posvetim i drugim komadima pored obuće. Nažalost, sve ide dosta sporo i vreme mi ne ide naruku. Oduvek sam nosila tzv. pederuše, i dok sam radila za Daryl K, jedva sam ih ubedila da ih napravimo. Od tada je prošlo sedam godina i tek su sada počeli da dobijaju porudžbine. Ja ih već neko vreme pravim i trenutno ih radim u više veličina, boja i tekstura, ali, evo, često ih vidim na devojkama i drago mi je zbog toga.

Tvoji modeli se prodaju širom sveta – od Beograda, Zagreba, Sarajeva, preko Ženeve i Pariza, pa do Njujorka. Kako su dospele tamo?
Izlagala sam na sajmovima u Parizu i Njujorku, ali zapravo sve je krenulo iz Beograda i mog odmora ovde kada sam uradila skice i uzorke i potom izložbe u KC Gradu nakon koje su usledile i prve porudžbine. Sada je daleko lakše, a pored sajmova Facebook i Instagram mi puno pomažu i rade bez moje preterane posvećenosti.

Kako ljudi iz drugih zemalja reaguju na tvoju estetiku?
Najteže je doći do radnje, a radnje odlučuju šta će biti ponuda. One su zaslužne za zanimljiv ili dosadan asortiman na tržištu. Buyeri su ti koju biraju za radnje i vrlo je teško privući njihovu pažnju i uraditi nešto zanimljivo, a opet ne previše riskantno za prodaju. Ja tu hodam po ivici. Mnogo bolje reaguju sami kupci nego buyeri. Dobila sam komentare da sam isuviše riskantna za prodaju u Francuskoj jer Francuskinje vole minimalistički dizajn i crnu ili teget boju. Moje najveće tržište je Francuska i sva sreća pa ima i buyera koji rizikuju.

U kom pravcu želiš da koračaju tvoje cipele?
Privlači me Azija i volela bih da proširim tržište na Kinu, Japan i Koreju. Iako mojih cipela već ima tamo, a to su do sada bile pojedinačne porudžbine. Volela bih da tamo stigne što veći broj mojih cipela.

Foto: Mina Šarenac

The post Magdalena Klašnja: Zasitili smo se masovne proizvodnje appeared first on 42 magazin.

Među mnogobrojnim utiscima koje nosimo sa 42. Belgrade Fashion Weeka ističe se nova kolekcija mlade dizajnerke Ivane Vorguce koja nosi naziv Ruke. U razgovoru sa njom saznajemo da inspiracija potiče od istraživanja tradicionalnih dečjih igara, među kojima se nalazi i dobro poznata istoimena igra s kanapom, na našim prostorima popularizovana 80-ih godina prošlog veka u dečjoj emisiji Kolariću paniću.

Tada želimo da saznamo više o tome šta se krije iza svakog konca koji nas je privukao na modelima koji su stajali ispred nas na Vinjetama. Ono što smo i sami primetili jeste to da ovi uniseks komadi objedinjuju najbolje sa muške i ženske strane, pa se u obe verzije modifikuju kroz stil pojedinca koji ih nosi i tako podiže na nov nivo.

„Beskonačan broj kreiranja novih oblika i konstantno traganje za novim načinima preplitanja u okvirima zadatih pravila bili su osnovno polazište za stvaranje kolekcije. Tekstilne modulacije u samoj osnovi nastale su posmatranjem igre i prvenstveno su podstaknute sećanjima i imaginacijom, dok su svoj razvojni put doživele kroz proces posmatranja varijacija oblika koji nastaju tokom igre“, objašnjava Ivana.

Video u kome je akter Vedrana Vukojević, dok je iza kamere Luka Trajković doprineo je vizuelnoj realizaciji čitave ideje od koje polazi inspiracija za kolekciju

Konstrukcijski, kolekcija se sastoji iz amorfno građenih oblika koji su u sukobu sa oštrim, ravnim linijama poteklim iz vojne uniforme s početka 20. veka, dok je kolorit svojevrsna oda likovnim delima Boška Kućanskog iz ciklusa Oktoih simbiotički.

Kolekcija Ruke zasniva se na davnim sećanjima, detinjstvu i relativno bliskoj istoriji, a komadi su tradicionalno, ručno izrađeni, što neka minula vremena oživljava i osavremenjuje.

Da je nismo pitali, ništa od ovoga ne bismo saznali, ali znali smo istog trenutka da nam se dopada ono što stoji ispred nas. A onda je počeo video u kome je akter Vedrana Vukojević, dok je iza kamere Luka Trajković doprineo vizuelnoj realizaciji čitave ideje od koje polazi inspiracija za kolekciju u kojoj su saradnici projekta Textil Užice, M.V.-Tex i St. George.

„Da bi sve što je Ivana zamislila oživelo u filmskoj formi, stvorio sam dve kontrastne, vizuelne celine – modela u urbanoj sredini i apstraktnom snolikom prostoru“, kaže Luka.

https://vimeo.com/240813669

The post BFW: Ruke u modnom filmu appeared first on 42 magazin.

Ženska populacija planete deli se na one koje imaju par ili više Manholo Blahnik cipela u svom ormanu i na one koje o njima sanjaju ili bi bez blama svašta uradile za bar jedan par čuvenih stileto potpetica. Ah, da, i na one koje nemaju pojma o čemu se radi, ali će zbog svoje neinformisanosti biti kažnjene isključenjem iz teksta. Ipak je Manolo Blahnik termin koji sad već potpada pod znanje iz opšte kulture.

Zato i ne čudi ideja Michaela Robertsa, čuvenog modnog znalca s pedigreom i saradnika magazina Vanity Fair, The New Yorker i britanskog Voguea, da napravi ostvarenje o čoveku koji stoji iza ovog magičnog brenda. Tako je osvanuo dokumentarac kod nas preveden kao Manolo: kralj cipela valjda da se ovdašnja, „modno osvešćena“ scena, naviknuta isključivo na prvu loptu i direktne asocijacije, ne nađe u zbunu pred originalnim naslovom Manolo: dečak koji je pravio cipele za guštere – jer oni su, ipak, glavna ciljna grupa ove priče.

Neubedljiv u svom nastojanju da nam predstavi gospodina Blahnika kao skromnog obućara koji je u svom rodnom gradu Santa Kruz de la Palma na Kanarskim ostrvima još kao dečko za guštere pravio cipele od folije, te potpuno nezainteresovan za slavu i bogatstvo uronio u taj svet i opstao u njemu samo zahvaljujući svojoj genijalnosti, ovaj film me je samo učvrstio u razmišljanjima da je moda (iako je intimno obožavam) zapravo industrija koja od forme plagira suštinu, a pritom mlati i ogromnu lovu. Stekla sam utisak da gledam jednu dugu, vredno osmišljenu ekonomsko-propagadnu emisiju jer se reditelj, valjda oduševljen što pred sobom ima ikonu u tolikoj satnici, nije ni usudio da zaroni dublje u svet tog specifičnog humora, belih rukavica i ograničenog diskursa glavnog protagoniste, koji zapravo nema mnogo toga inspirativnog da nam kaže. I to je okej, ali onda, za boga miloga, ne stavljate takvu osobu da bude glavni lik u filmu.

Veliki nedostatak celokupnog projekta jeste taj što ostajemo uskraćeni za suštinska osećanja šarmantnog 74-godišnjeg dizajnera, njegov odnos prema konkurenciji (Christian Louboutin se i ne pominje), ljubavi, neuspehu, tuzi, pošto je sve usmereno na nizanje hvalospeva i smenjivanja faca iz sveta mode, od Naomi Campbell, preko Karlie Kloss, do Rihanne, koje superlativima i hiperbolama toliko veličaju njegove lik i delo („originalno“, „izuzetno“, „jedinstveno“) da na momente to postaje dosadno u svom besmislu i praznom naklapanju. Jer, sećate se toga iz škole, za dobar film je potreban zaplet, ili bar neka intriga. Začkoljica. Kulminacija. A toga ovde – nema. Valjda zato što je pojavnost modnih zvezda sama po sebi dovoljna da zatapšemo oduševljeno ručicama, ne znam.

Stekla sam utisak da gledam jednu dugu, vredno osmišljenu ekonomsko-propagadnu emisiju jer se reditelj, valjda oduševljen što pred sobom ima ikonu u tolikoj satnici

I taman kad sam zbog neuništivog lokalpatriotizma počela da nazirem u sebi trunčice empatije za ovdašnje „high fashion loverse“, koji neretko sveže praziluke menjaju skupim torbama poznatih brendova te uz obilje anglicizama i lošeg engleskog beskrajno razglabaju o slikama s Instagrama i komentarima s Fejsa, kadrovi me vode u madridski muzej Prado, gde gospodin Blahnik sedi s kustosom i raspravlja u polutami o svom sunarodniku Goyi i njegovoj vrlini da dušu svojih likova pretoči u cipele. Hej, pa ovi naši i ne znaju ni šta se nalazi po domaćim muzejima, a kamoli da raspravljaju o modnim detaljima na umetničkim delima, recimo, prve srpske akademske slikarke Katarine Ivanović.

Sledeći neočekivani plus filma je urednica američkog magazina Vogue, koja se inače pojavljuje često, maltene poput glavnog lika, usnimljena bez svojih lajtmotivskih crnih naočara kako se kikoće i gestikulira dok objašnjava da „ne nosi nijedne druge cipele osim onih sa potpisom čuvenog dizajnera“. I da ne bude da je sarkazam jedina nit ovog teksta, sviđa mi se što humorističke animirane sekvence doprinose koncepciji asamblaža, podsećajući nas da je moda jedino prihvatljiva ako je shvatimo kao zabavu, jer inače može da preraste u luksuzan cirkus, naročito neprimeren običnim ljudima, poput mene, koji sede u bioskopskoj sali.

Ako od filma očekujete da vas zabavi bez preteranog angažovanja i eventualne katarze ili bar koje suze patosnice na kraju, storija o tvorcu imperije cipela, zbog kojih uzdiše čak i Carrie Bradshaw, junakinja Seksa i grada, idealna je kao izbor za popodnevni matine s drugaricom. Ili sa gej prijateljem iz detinjstva. Uz sveže makaronse, dear, but of course.

The post Ako nemaju hleba, nek kupuju cipele appeared first on 42 magazin.