Niste o tome razmišljali, zar ne?

Kako se proslavlja KRAJ jedne godine? Veoma, veoma lako – uz sjajne izložbe, super filmove, pozorišne predstave i degustaciju pića/hrane u novim gradskim restoranima.

U nastavku pronađite nekoliko predloga koji će vas, nadamo se, inspirisati:

Predlog br. 1 – doživite pravu srpsku svadbu, ali bez da zaista idete ispod šatre:
izložba fotografija Veseli svet Dragana Petrovića

GDE: U Salonu Muzeja savremene umetnosti, Pariska 10, Beograd

Dragan Petrović je foto i video umetnik koji svoju umetnost stvara na, uglavnom, narodnim veseljima. Svojim analognim foto-aparatom škljoca od 1991. i svojim fotografijama uvodi nas u svet srpskih proslava, svadbi, krštenja, odlazaka u vojsku i svega ostalog što vam padne na pamet, a što uključuje muziku i dobru domaćinsku atmosferu.

Sve te poznate i malo manje poznate situacije ili detalji koje ste možda i sami primetili, ali vam nije palo na pamet da zabeležite – Dragan jeste: brke koje pevaju, porodice jedu supu, konobar u Nike trenerci s brdom belog hleba u rukama, davljenje u rakiji, pripite gospođe u kompletićima…

Ovaj hroničar životnosti je inače samouku umetnik, ali on svojim uigranim okom vidi tačno šta treba, a što mnogima od nas promiče – raskoš svakodnevice.

Izložba traje do 11. februara 2019.

Predlog br. 2 – nemojte kriti dobro raspoloženje ili ga dopravite uz koju čašicu:
posetite prvi džin bar u Beogradu – Leticija Gin Bar

GDE: Krunska 61, Beograd

Fotografija: Relja Ivanić

Kišna je i hladna decembarska noć. Umesto što sedite u kući i kukate za suncem (pošto biste tada, kao bajagi, nešto zaista radili), vi zamislite da ste film noir protagonista, obucite vaš dugi kaput, stavite fedora šešir i zaputite se na jedan džin.

Leticija Gin Bar smešten je u kući iz 1938. godine, a enterijer su radili genijalci iz studija Autori. To je prvo mesto u gradu koje nudi bogat izbor džinova: Alkkemist, Tanqueray No. Ten, Thomas Dakin Manchester, Harahorn Norwegian Gin, Le Tribute, Roby Marton, Opihr Oriental Spiced Gin… Ako pak nećete džin, jer vaš zamišljeni junak pije nešto drugo – ima i drugo. U karti pića su i super viskiji Oban, Omar, Nikka, Balvenie, Paul John Brilliance ili mnogi drugi rumovi i kokteli.

When I drink, I think; and when I think, I drink.
~François Rabelais

Živeli.

Predlog br. 3 – Muzika će spasiti svet! Koncerti bendova Irie FM i Bitipatibi

Znamo da volite Đanija aka nođanynoparty, Mayu Berović i ostale umetnike s Y u svom imenu, koji će sigurno napuniti 5.000 arena, ali mi smo ipak odlučili da prednost damo nekim malo drugačijim muzičarima.

GDE: Irie FM, Dom omladine Beograda, 15. decembar

Nakon nedavno objavljenog spota za numeru Što ti telo pulsira, bend Irie FM predstavlja i ceo novi album – Putevi – na koncertu zakazanom u Domu omladine.

Ovaj dragi nam bend meša različite tradicionalne pristupe pop muzici i povezuje ih, bez mnogo osvrta na žanr, tako da zvuk varira od pesme do pesme. Osam članova, jedna dama, multitask muzičari, kreativci, okupljeni oko jedne ideje – kreiranje nove muzike koja ima direktan pristup svojoj publici.

Predgrupe: Kezz i DRUM

GDE: Bitipatibi, Dom omladine Beograda, 28. decembar

Na istoj lokaciji, dve nedelje nakon IrieFM-a, dešava se koncert benda Bitipatibi.

Ako još uvek ne znate šta je to dream pop, onda biste zaista mogli da svratite na koncert Bitipatibi. Bitipatibi neopsihodeličnim zvukom i intimnim, emotivnim tekstovima opisuje atmosferu na sebi svojstven, gotovo somnabulan način. Popularni su širom regije, a njihov drugi album Lešnici divlji 2 našao se na listama najboljih izdanja u regiji.

Predlog br. 4 – Imate klince? Imamo mi i za njih nešto lepo:
Premijera predstave za decu Carevo novo odelo u Bitefu, 22. decembra

Na sceni Bitef teatra u toku su probe za plesnu predstavu za decu i mlade Carevo novo odelo, po motivima istoimene bajke H. K. Andersena, a u izvođenju Mlade Bitef Dance kompanije.

Predstava se radi po tekstu i u režiji Jelene Kajgo, muziku potpisuje Aleksandra Đokić, koreografiju Dejana Volarev, a kostim Selena Orb. U ulozi Cara nastupa glumac Slaven Došlo, a igrači su: Una Vujošević, Jakša Filipovac, Sara Tasić, Una Đuričić, Helena Ćelap, Anja Milosavljević, Nikola Živković i Tijana Ostojić.

Premijera predstave zakazana je za 22. decembar, a reprize su 23, 24. i 25. decembra

Predlog br. 5 – film, film, baby! Par filmskih/serijskih naslova koje ovog meseca možete premijerno strimovati na Netflixu, Amazon Prime i HBO–u.

Dobro, za ovu stavku i ne morate da izađete iz kuće. Striming platforme Netflix i Amazon Prime u decembru priređuju nekoliko premijera, a mi smo izdvojili dve:

Netflix: Mogli, legenda džungle (Mowgli, Legend of the Jungle)

Premijerno prikazan 7. decembra na Netflixu, film Mogli, legenda džungle slobodan je za strimovanje. Ovo je, razume se, film za klince, ali i nas sve malo (ili mnogo) starije koji već decenijama volimo ovo ljudsko mladunče zalutalo u svet opasnih životinja.

Benedict Cumberbatch je tigar Šir Kan, panter Bagira je Christian Bale, zmija Ka je Cate Blanchett, dok medvedu Baluu glas daje čuveni Golum – Andy Serkis.

Amazon Prime/CNN: Anthony Bourdain: Parts Unknown, 11. sezona

Nakon samoubistva čuvenog američkog kuvara i voditelja Anthonyja Bourdaina, većalo se da li 11. i poslednju sezonu njegovog serijala Parts Unkown emitovati ili ne. Na kraju, publika je presudila – svi želimo da vidimo poslednje avanture ovog genijalnog, duhovitog i ironičnog čoveka.

Sigurni smo da će putovanje biti tužno, ali, ipak, valjda se oprostiti onako kako smo se i upoznali: jedinstvenim kuvarsko-globtroterskim pozdravom.

The post Hedonistički vodič za kraj 2018. appeared first on 42 magazin.

Ako tragate za ljubavlju na prvo slušanje, predlažemo da pustite Bokante. Oni su dobitnici nagrade Grammy, a tri člana ovog sastava ujedno su i članovi kolektiva Snarky Puppy– Michael League, koji je ovde svoju bas gitaru zamenio bariton gitarom, Chris McQueen i Bob Lanzetti; zatim legenda perkusija Jamey Haddad (svirao sa Paul Simonom i Stingom); virtuoz na LapSteel gitari Roosvelt Collier (Lee Boys, Karl Denson); nezamenljivi perkusionisti André Ferrari (Väsen) i Keita Ogawa (Banda Magda, Yo-Yo Ma) i, naravno, dama iz Gvadelupea Malika Tirolien. U iščekivanju njihovog koncerta koji će 26. jula u klubu Bitefartcaffe Summer Stage na Kalemegdanu zatvoriti drugu sezonu Musicology Barcaffè Sessions razgovaramo sa članovima benda.

Bokanteje novooformljeni multinacionalni sastav. Šta je to što vas povezuje?
Michael League: Taj zvuk mi se motao po glavi već neko vreme (dokaz su desetine demoa snimljenih diktafonom mog telefona), tako da se na kraju svelo na odabir pravih ljudi za bend. Svaki član ima jaku ličnost, ali od početka sam osetio da će ova kombinacija biti nešto posebno. Neki od muzičara su se poznavali, ali većina njih upoznala se tek prvog dana snimanja. Tako da je početak izgledao ovako: „Hej, ćao, drago mi je da te upoznam. Okej, hajde da snimimo prvu pesmu.“

Dužnost umetnika je da opisuje vreme u kome živi. Bitno je da se bavimo problemima oko sebe. Priznanje da problem postoji jeste početak promene

Kako biste opisali Bokante zvuk nekome ko nikada nije čuo vašu muziku?
Malika Tirolian: Najprostije rečeno, to je miks delta bluza i zapadnoafričke muzike. Malo komplikovanije rečeno, to je najrazumljivija muzika čiji tekst nećete razumeti (većina pesama je na kreolskom jeziku). Ali univerzalni muzički jezik i te kako prenosi poruku.

https://www.youtube.com/watch?v=X-DoGgMTfiY

U jednom intervjuu opisali ste i Snarky Puppy i Bokante kao bluz bendove. Na koji način ova dva benda pripadaju bluzu?
Michael: Otkad mi je brat poklonio album Alija Farka Tourea u srednjoj školi, navukao sam se na muziku zapadne Afrike. Kako je vreme prolazilo, naročito me je vukla muzika Malija. Imao sam priliku da sviram sa Salifom Keitom pre dve godine i to mi je potpuno promenilo život. Fasciniran sam univerzalnošću bluza, naročito povezanošću afričke pustinje i delte Misisipija. To jako utiče na moj rad i tako Bokante smatram nekom čudnom vrstom bluz benda, zaista. Vučemo uticaje iz različitih epoha bluza, od Tinariwena, preko Sona Housea, do benda Led Zeppelin.

Malika Tall

Nazvali su vas bendom koji je uspeo preko noći? Kako se uspe preko noći?
Michael: Hah, da. Na ceremoniji prilikom dodele nagrada Grammy osvrnuo sam se na ovu opasku. Nama je trebalo deset godina da uspemo preko noći. To je, naravno, bila šala, ali i velika istina. Potrebno je mnogo rada, strpljenja i muzike kako bi došao do  cilja, ali cilj je da što više ljudi čuje tvoju muziku. Naravno, postoje i drugi načini da se uspe, ali ti načini prate i drugačije ciljeve.

Reč bokante na kreolskom znači razmena. Šta je to najznačajnije što razmenjujete u bendu, ali i sa publikom?
Malika: Razmenjujemo naše kulture, naše priče, naša gledišta, naše muzičke uticaje i dobre vibracije. I to želimo da podelimo i sa publikom.

Univerzalni muzički jezik i te kako prenosi poruku uvek

Malika, u bendu Bokante upevate na kreolskom i francuskom. Tekstovi pesama govore o trenutnim problemima, od kojih su neki čak i politički usmereni – imigranti, religija, rasizam. Koji je vaš motiv zbog koga se bavite ovim temama?
Malika: Nina Simon je jednom rekla: „Dužnost umetnika je da opisuje vreme u kome živi. Bitno je da se bavimo problemima oko sebe. Priznanje da problem postoji je početak promene.“

Michael League

Muzički koncertni serijal u okviru kog svirate – Musicology Barcaffe Sessions, upravo ima za cilj očuvanje kvalitetne muzike i kulture u savremenim muzičkim žanrovima. Šta mislite o tome?
Malika: Mislim da ćemo se odlično složiti. Osim što volimo i osećamo muziku koju pravimo, zaista mislim da je bitno i da se borimo za ono što smatramo da je dobro i protiv onoga što smatramo da nije dobro. Ne možemo da zažmurimo i da mislimo da će problem nestati zato što mu ne posvećujemo pažnju ili da će postati aktuelniji zato što mu mi dajemo na vidljivosti. Neće. Mi se borimo našim tekstovima, pesmama, međusobnom ljubavlju i širenjem dobrih vibracija.

Svirajući sa muzičarima širom sveta, sigurno ste se susreli sa različitim instrumentima. Koji vam je najintrigantniji?
Michael: Lično, trenutno sam zaljubljen u def (Kurdistan), guimbre (Maroko), doholu (Egipat) i oud (Bliski istok). Upravo sam shvatio da su to sve instrumenti sa niskim opsegom. Valjda je to ono što me posebno privlači. Neki od ovih instrumenata su uvek sa mnom na putu.

Da li si upoznat sa folklornim instrumentima Balkana i Srbije?
Michael: Uvek sam bio fasciniran balkanskom trubačkom i horskom muzikom. Gruv, ritmovi i melodije su potpuno unikatni. Ne znam mnogo o folklornim instrumentima Srbije, ali se radujem da o tome naučim kada dođemo na koncert 26. jula. Ovim putem pozivam muzičare koji poseduju takve instrumente da ih ponesu sa sobom.

Kako biste najavili vaš nastup na Kalemegdanu u klubu Bitefartcafe 26. jula?
Michael i Malika: Ćao, ljudi, drago nam je da ćemo se upoznati. Mi dolazimo da radimo ono što jedino umemo, pa se nadamo da će vam se to dopasti i da ćete nas opet pozvati. Možda i sa još nekim sastavom sa kojim nastupamo.

The post Bokante: Muzika koju ćete razumeti iako ne razumete ni reč teksta appeared first on 42 magazin.

Većina studenata odlazi kući za praznike, no dok drugi planiraju kako će uživati u prazničnom opuštanju, ovo troje talentovanih mladih ljudi priprema se za koncerte na kojima će izvesti svoju muziku beogradskoj publici u džez klubu Soul Society (stari Bitef). Petar Krstajić će 23. decembra predstaviti svoj muzički projekat Epiphany koji je uradio tokom studija, a spoj muzike Istoka i elektronike privlači nas već nakon nekoliko sekundi. Tamara Jokić za 29. decembar sprema spoj Mediterana i Balkana, a Ilija Mihailović se 4. januara koncertom odjavljuje na neko vreme iz Srbije jer njegove studije u Bostonu tek počinju. Dok slušamo kvalitetnu muziku koju će izvesti na koncertima i pokušavamo objektivom da prenesemo delić njihove energije kroz razgovor, upoznajemo sve troje.

Petre, ti si student koledža Berklee od 2015, kako izgleda studenski život tamo?
Život u Bostonu je jako intenzivan i zanimljiv. Pored regularnih predavanja i obaveza oko fakulteta, imam priliku da sviram sa mnogo različitih muzičara iz mnogo zemalja. Svaki dan mi je prilično ispunjen počevši od vežbanja do proba i svirki koje imam. Nemam mnogo prilike da izlazim i idem u provod, mada, to je i moja odluka.

Uz to si i prvi Srbin čija se kompozicija našla na njihovom zvaničnom YouTube kanalu, što je veliko priznanje. Kako je ona nastala?
Bio sam inspirisan elektronskom muzikom u trenutku kada sam pravio kompoziciju Kaymak. Prva ideja bila je da napravim totalno elektronsku pesmu, što znači da nisam hteo da koristim bend za nju. Ali sticajem okolnosti i ponudom od koledža Berklee da napravim video za njih bio sam inspirisan da napravim aranžman za ceo bend.

Praviš neobičan miks srpske tradicionalne, džez i elektronske muzike. Kako ljudi van granica Srbije vide naš melos kroz tvoju interpretaciju?
Za sada su reakcije koje dobijam na muziku koju pravim fenomenalne. Najčešći komentar je da ima pravu meru tradicionalne muzike i modernijih pravaca. Za njih su naše melodije egzotične i veoma interesantne, pogotovo kada ima i njihovih uticaja u kompoziciji, što im je lakše da razumeju i prihvate.

Trenutno radiš na albumu, kako izgleda stvaranje i šta možemo da očekujemo?
Trenutno završavam kompozicije i planiram da snimim album tokom sledeće godine. Stvaranje izgleda tako što šaljem sve što uradim producentu i dobijam kritike. Mnogo kritika koje dobijem od ljudi kojima verujem prihvatim i trudim se da sagledam svoje kompozicije iz tuđih ušiju. Nekad mnogo bolje ljudi vide i čuju šta se dešava iz druge perspektive. Možete da očekujete melodije koje su pod uticajem naše muzike sa miksom zapadne muzike i džeza.

Za njih su naše melodije egzotične i veoma interesantne, pogotovo kada ima i njihovih uticaja u kompoziciji što im je lakše da razumeju i prihvate

Zapravo, ti paralelno radiš na više projekata i sviraš u više sastava. Šta je sve to i kako uspevaš da balansiraš, a da zadržiš individualnost?
Mislim da jedno bez drugog ne ide, da je to najzdraviji način da se baviš džez muzikom. Zato što, pored iskustva koje dobiješ, uvek je dobro svirati tuđu muziku i videti kakve vizije drugi kompozitori imaju za svoje pesme, a nekad možeš i da utičeš na njih i da daš doprinos. Zapravo sam najviše naučio svirajući tuđe kompozicije u tuđim projektima. Počevši od toga kako se vodi bend pa do sitnica i veoma specifičnih detalja u kompoziciji. Trudim se i nadam da me ljudi zovu zbog mog zvuka i da me zovu kao osobu koja može svojim tonom da doprinese na artističkom nivou.

Šta pevušiš ovih dana?
Zadnje dve nedelje mi se vrti po glavi kompozicija My Favorite Things iz mjuzikla The Sound of Music.

Tamara, kakvi su tvoji utisci nakon godinu dana studija na Berklee College of Music?
Berklee je institucija koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim, to je sigurno. Reakcije studenata na Berklee su različite: od potpunog oduševljenja do razbijanja iluzija o savršenom muzičkom sistemu. Takođe, ima i onih koji od ovog koledža odustaju zbog napora, kako akademskog tako i finansijskih, koji su sastavni deo iskustva. Moji utisci su krajnje pozitivni, imala sam priliku da upoznam mnoge ljude i mnoge kulture koje inače ne bih upoznala. Takođe, to mi je otvorilo i vrata ka drugim žanrovima muzike koji polako utiču i na moj izraz i koji odgovaraju mom senzibilitetu. Takva mešavina ljudi, jezika i naravi jeste nešto što je dragoceno, što nema cenu.

Kako je išao tvoj muzički put kroz žanrove pa je došao do fada, zatim zvuka Mediterana i na kraju spoja sa balkanskim melodijama?
Kada sam počela da pevam fado, imala sam 14 godina. Pre toga bila sam više fokusirana na muziku Španije i na flamenko kao autohtoni španski izraz, do koga sam došla preko upoznavanja sa gitarom kao instrumentom. Mislim da mi je samo poznavanje španske muzike otvorilo vrata ka portugalskom jeziku i portugalskoj muzici uopšte. Prvi put sam čula fado zvuke kada mi je kuma pustila Miziju, fado umetnicu iz Portugala. To je bila ljubav na prvo slušanje i upravo tu pesmu sam uvrstila u svoj repertoar koji će biti predstavljen na koncertu 29. decembra.

Šta je zajedničko za fado i zvuke Balkana?
Kao i svakoj vrsti etno-muzike, i u fadu i našoj etno-muzici je slična tematika, odnosno motivi koji se obrađuju. To obično podrazumeva okretanje ka prošlosti i ka nekim kulturnim tvorevinama koji su svojstveni datom jeziku ili zemlji. Ljubav, pejzaži, preci, prošlost i budućnost.

Osim muzikom baviš se i istraživanjem geografskih prostora sa kojih potiče muzika koja ti se dopada, koliko ti to pomaže da je bolje razumeš?
Pomaže zaista u velikoj meri. Osnovno razumevanje kulture i istorije određenog naroda je neophodno da bi se razumela i njihova muzika.

Šta te je posebno iznenadilo u tom istraživanju?
Koliko su ljudi i njihove tradicije u mnogo čemu slični. Kao i to koliko se istorija često ponavlja.

Reci nam nešto više o svom projektu Svet u sobi.
On podrazumeva objedinjenje različitih oblika mediteranske muzike. Kroz poeziju, muziku i priču, približava različite delove sveta i dovodi ih u jedan prostor, tamo gde se muzika izvodi. Jedan deo ove ideje biće predstavljen u Soul Societyju 29. decembra.

Svaka vrsta muzike priča svoju priču: orijentalna, fado, sefardska muzika, flamenko, balkanska muzika… Sve one imaju svoju suštinsku centralnu osu oko koje se vrte, ali se međusobno i prepliću jer imaju zajedničke, dodirne tačke. Svet u sobi ne podrazumeva samo tradicionalnu muziku, već i određene autorske stvari koje su inspirisane mediteranskim i balkanskim senzibilitetom.
Ilija, ti tek počinješ sa studijama u Bostonu, da li imaš utisak da odlaziš odnekud ili tek polaziš u svet muzike s obzirom na to da je ovo tvoj oproštajni koncert?
Malo je grubo nazvati koncert oproštajnim, ideja mi je bila da se pozdravim sa najbližim prijateljima i publikom pred moj prvi odlazak kroz ono što najviše volim i zbog čega i odlazim, kroz muziku. Ne gledam na moj odlazak na Berklee kao na pozdrav od Srbije, ali smatram da je Amerika područje koje mom muzičkom senzibilitetu mnogo više odgovara i da ću tek tamo uspeti da napredujem i radim u uslovima koji su mi potrebni za razvoj ozbiljnije karijere.

Reakcije studenata na Berklee su različite: od potpunog oduševljenja do razbijanja iluzija o savršenom muzičkom sistemu

Šta je za tebe suština džeza, a šta soula?
Suština džeza je individualna stvar i teško ju je definisati. Imati lični pečat tokom performansa, poznavati složenu harmoniju i formu ove muzike, a biti u situaciji da istakneš kreativnost i umetničku ličnost kroz improvizaciju – nije lako. Što se tiče soula, kao što i sam naziv kaže, suština je iskazivati ovu vrstu muzike sa dušom, ličnim iskazom, bez straha od kombinovanja stilova. Zapravo, smatram da je soul i nastao kombinovanjem popularne i džez muzike.

Baviš se muzikom od osme godine, a kada danas pogledaš, proputovao si pola sveta uz pomoć svog glasa. Kako su ta iskustva oblikovala tvoj vokal i način razmišljanja?
Od svoje osme godine se školujem za muziku i kroz moj muzički razvoj se dosta toga promenilo. Pronalazio sam se dugo i, kao i svaki umetnik, i dalje se pronalazim i dajem šansu novim stilovima muzike, ali putovanja i poznanstva širom sveta su svakako pozitivno uticala na moj muzički razvoj i naučila me da budem otvoren i prikupljam znanje iz svakog iskustva, ipak, na kraju dana bih sebe najradije definisao kao soul/R’n’B pevača.

Imao si uspešnu saradnju sa Sajsi MC, kako je došlo do toga?
Do saradnje sa Sajsi MC došlo preko producenta Borisa Krstajića, sa kojim smo i Sajsi i ja sarađivali u prošlosti. Boris je napravio pesmu i pozvao nas da čuje naše mišljenje o njoj i da li bismo eventualno bili raspoloženi za saradnju u tom projektu, na šta smo svi odreagovali pozitivno i jako brzo kliknuli.

Pred tobom su studije u Bostonu, šta očekuješ?
Očekujem mnogo bolje uslove za napredovanje, puno lepih poznanstava, očekujem priliku da učestvujem u raznim projektima sa ljudima sa drugih prostora i da prikupim sve zanimljive i korisne stvari iz različitih kultura i karaktera. I na kraju, proširenje mog muzičkog znanja i možda proširenje karijere upravo u Americi.

S obzirom na to da sam sa Kosova, a da o tome nemam prilike da govorim puno, i ne ističem to previše iako sam ponosan na svoje poreklo, kada bih morao da približim nekome zvuk Srbije, verovatno bih zapevao neku od divnih kosovskih etno-pesama

Šta ćeš im pevati tamo kada budete pravili neko studentsko okupljanje da im približiš zvuk Srbije?
S obzirom na to da sam sa Kosova, a da o tome nemam prilike da govorim puno, i ne ističem to previše iako sam ponosan na svoje poreklo, kada bih morao da približim nekome zvuk Srbije, verovatno bih zapevao neku od divnih kosovskih etno-pesama.

Neprevaziđena pesma svih vremena je?
Petar: Mislim da je ovo najteže pitanje koje sam ikada dobio! Ima mnogo pesama za koje mislim da su genijalne, ali jedna koju bih izdvojio sa naših prostora i pesma koju lično mnogo volim jeste Zajdi, zajdi.
Tamara: Uh, ne mogu da se odlučim samo za jednu
Recimo da je to danas Paixoes Diagonais od Mizije. Sutra već možda bude neka druga.
Ilija: Ovo je jedno od pitanja na koje nikada neću moći da odgovorim a da se ne osećam loše, previše pesama znam i postoji više umetnika koji su mi konstantna inspiracija, ali recimo da je u ovom trenutku to pesma King of Sorrow od Sade.

The post Kako zvuči Berklee u Beogradu appeared first on 42 magazin.

Nije mala stvar glumiti u predstavi Jerneja Lorencija, pozorišnog reditelja i dobitnika Gran prija, ali deluje mi da Milutin celoj situaciji prilazi vrlo nevino i nepretenciozno. Zato i ne sumnjam da će sve biti baš kako treba i da će nas oduševiti. Bukvalno nema sumnje jer ovaj glumac već godinama upravo to i radi – oduševljava predstavama i van pozorišta, brojnim filmskim ulogama, ali i jednom knjigom koju potpisuje. A sve tako, nepretenciozno.

Jernej Lorenci gostovao je nekoliko godina sa predstavama na Bitefu. Da li si gledao neku od njih?
Ne. Nažalost.

Nisi?
Nisam gledao, sticajem okolnosti, nisam ga poznavao, nisam ni znao ko je, kako izgleda, zamišljao sam da je neki stariji čovek. Čuo sam da on dolazi ovde da radi, ali nisam pretpostavljao da ću učestovati. Mislio sam da su uloge podeljene kad su me pozvali.

Kakav je Jernej? Pretpostavljam da, ako ga već nisi znao, nisi imao ni neka očekivanja?
Baš tako, nisam imao nikakva očekivanja, ušao sam u celu tu priču – iznenada. Moj dosadašnji utisak je da je on jedan veoma senzibilan tip, ekspresivne mašte i svakako nesvakidašnjeg načina rada.

Ovogodišnji Bitef će zaista biti doživljaj. Imam osećaj da pop kultura danas ima tendenciju da izazove pre neki doživljaj uznemirenosti, u skladu s vremenom, ali doživljaj o kome govorimo u kontekstu ovog Bitefa je, nadam se, nešto drugo

A šta bi bio taj nesvakidašnji način rada?
Sve je prilično otvoreno, a opet postoji neka čudna struktura unutra. Struktura komada se stvara i crpi iz materijala podjednako i iz nas, glumaca. To je, zapravo, jedini način i da se stvori nešto autentično. On ima iskustva u praćenju svog impulsa, unutrašnje logike, i to poverenje prebacuje sada i na nas. Mislim da će svako od nas pre svega sebe iznenaditi u Carstvu nebeskom.

Koliko si se ti ranije susretao sa tom tematikom i srpskom epskom književnošću srednjeg veka?
Susretao sam se, mislim verovatno, kao i svi ostali – u školama. Posle toga ne baš. Ali znaš šta, kada smo počeli s probama za predstavu, sad u junu, kad  god me neko pita šta radim, i ja kažem – srpska epska poezija, ljudi super reaguju. Zanimljivo im je. Deluje mi da je dobar trenutak za povratak na mitove ili bajke, pogotovo ove koje su ipak utkane u nas.

Koliko ta epika može da se transkribuje na neki današnji trenutak?
Svakako da može. Za početak, mislim da neke od tih epskih pesama zaista čine naš identitet. Nosimo ih u sebi, u podsvesnom. Samo podsećanje na neke od situacija iz prošlosti, kada su ljudi bili ugnjetavani, a bili jedinstveni, kada su birali između čežnje i časti, i tada, pa i sada ljudima znači da se vežu za nešto ili nekog kroz koga mogu da prožive, identifikuju se. Pogotovu što su to bila vremena koja su imala tekovinu, koja jeste bila derivat tog doba, a koja se ispoljavala kroz verovanje čoveka da postoji nešto veće od njega. Ne znam, meni se tako čini.

Znači, trebalo bi da se svidi publici.
Predstava se dešava na dva mesta, u Narodnom pozorištu i u Bitef teatru, što je dosta zanimljivo. U sadržajnom smislu moglo bi da se poveže s publikom. Voleo bih da se oslobodim ambicije i želje da sad tu moram nešto da pokidam, da predstava bogzna kako uspe od starta, meni se više sviđa taj princip ulaženja u nešto bez očekivanja i priželjkivanja jer onda ne znaš šta će tu sve da se dogodi. Da budem tu i da budem dovoljno opušten da zajedno sa kolegama hrabro stvorimo slike i prizore.

Jernej Lorenci ima iskustva u praćenju svog impulsa, unutrašnje logike, i to poverenje prebacuje sada i na nas. Mislim da će svako od nas pre svega sebe iznenaditi u Carstvu nebeskom

Ja dosta toga očekujem od ove predstave, ali i od svih ostalih. Pogotovo onih koje traju 5+ sati. Ovaj Bitef deluje kao doživljaj.
Znaš kako, u pozorištu ne važe nikakva pravila. Pozorišno vreme ne postoji, sklono je transformaciji. Nekada se desi da gledaš predstavu od sat vremena, a da deluje kao da ona traje milion godina, isto predstava od pet sati može da prođe brzo jer je interesantna, uzbudljiva, nešto ti se događa i drži pažnju. A kad su ove baš duge u pitanju, mislim da je to trans za sebe, to „beskrajno“ trajanje, zaboraviš i na sebe i na vreme. A meni, koji imam mogućnost da nekome pružim doživljaj, to je ultimativna pobeda. Radost i svrha za sebe.

Eskapizam u predstavu.
Pa zanimljivo je svakako pobeći iz nečeg što je tvoja svakodnevica i biti tu neko duže vreme. Mislim da možeš da dobiješ samo neko novo iskustvo, ali si u istoj ravni, sve i svuda si to ti.

Gde te možemo gledati posle Bitefa?
Snimao sam seriju u režiji Balše Đoga, radni naziv je Pet. Pored toga ima još jedna zabavna stvar, a to je da statiram u filmu Ralpha Fiennesa.

Ceo taj koncept i kompletan doživljaj za publiku, gde se jasne granice pojavljuju i nestaju, to mi je zanimljivo, to bih još istraživao

Šta bi želeo da ti se sledeće dogodi kada je reč o pozorištu?
Znaš šta, Carstvo nebesko je super ekskurzija u institucionalno pozorište. Ne mislim da je nužno da ostanem u pozorištu. Ono što sam radio i što bih voleo da nastavim da radim jeste da pravimo upravo te doživljaje za publiku i van pozorišta.

Ti si sa kolegama prvi organizovao ozbiljne predstave van pozorišne scene, a sada je to gotovo trend.
Meni je to super. Mi smo se samo podsetili i te mogućnosti. To se dešavalo i pre, nismo mi to izmislili, ali tada kada smo krenuli, uboli smo dobar tajming. Krenula je kriza, nije bilo love za pozorišta, smanjivani su budžeti, a iz te neopuštenosti nije nastajalo ništa dobro. Mi smo imali potrebu da radimo i pričamo o nečemu što nas dira, što nas se tiče. Za to je potrebno dosta snage, entuzijazma, energije. U pozorištu ti je sve organizovano, a u ovakvim projektima ti moraš sve sam. Ali publika se zainteresovala, našla je nešto za sebe i to je profunkcionisalo. Ceo taj koncept i kompletan doživljaj za publiku, gde se jasne granice pojavljuju i nestaju, to mi je zanimljivo, to bih još istraživao.

The post MILUTIN MILOŠEVIĆ: Uvek je dobar trenutak za epiku i mitove appeared first on 42 magazin.

Na ovogodišnjoj Polifoniji, koja je svake godine redovni prateći program, zaintrigirala nas je produkcija Stanice, Servisa za savremeni ples, pod nazivom Scarpe, koreografkinje Jovane Rakić.

Kako bismo pripremljeni otišli na gledanje i doživljavanje, razgovarali smo sa Marijanom Cvetković, damom koja je menadžerka Stanice od njenog osnivanja, a koja nas je upoznala sa svim segmentima rada ove organizacije.

Kako i kada ste ušli u svet savremenog plesa?
Godine 2005. nova, nadolazeća generacija umetnika počela je da radi na stvaranju infrastrukture za savremeni ples koja, osim na nivou pojedinačnih malih inicijativa, nije postojala u našoj zemlji. Savremeni ples bio je mlada oblast u polju savremene umetnosti, te nije postojao nikakav institucionalni okvir kroz koji be se ta oblast razvijala sistematično i dugoročno. Da bi se obezbedio nekakav organizacioni okvir kroz koji će moći da se razvijaju nove inicijative i pokreću novi programi, osnovana je Stanica – Servis za savremeni ples. Tada sam se ja pridružila toj inicijativi kao producentkinja. Paralelno sa stvaranjem organizacije radilo se sa velikom strašću na stvaranju regionalne, balkanske platforme za savremeni ples koja je nazvana Nomad Dance Academy. To je bio i prvi projekat u koji sam se uključila i u kome sam i danas. Ono što je u tom trenutku za mene bilo neodoljivo jeste strast ljudi koji su u tom polju radili i želeli da za sebe i nove generacije stvore bolje uslove, a da se pri tome aktivno i kritički odnose prema sopstvenom radu i prema svim izazovima koji postoje u nestabilnim i, često, ekstremno nasilnim kontekstima kakvi postoje u našim zemljama.

Šta znači biti plesna aktivistkinja u Srbiji? Koliko mesta mi pravimo za nove plesne tendencije?
Biti plesna aktivistkinja za mene znači boriti se za poboljšanje uslova rada u čitavom polju savremenog plesa, a ne samo za svoje lične interese ili interese manje grupe prijatelja. To znači biti proaktivan u zagovaranju principa saradnje, ravnopravnosti, prava na rad u sopstvenom profesionalnom polju, boriti se protiv komercijalizacije i elitizacije savremene umetnosti, ali i stalno propitivati ustaljene načine produkcije, komunikacije, saradnje (umesto nekritičkog ponavljanja načina rada koji su stvoreni u nekim drugačijim kontekstima).

Stanica se izdvaja od drugih plesnih organizacija po mnogo čemu – imate zanimljive međunardne programe, radite sa decom i tinejdžerima… Odakle dolaze ljudi koji sačinjavaju Stanicu i kako se finansirate?
Stanicu su osnovali umetnici i njihovi saradnici koji nisu imali nikakvu strukturu oko sebe, instituciju ili organizaciju koja bi radila na razvoju oblasti savremenog sveta. Od osnivanja 2006. godine, Stanica je sebi stavila u zadatak da se bavi svim pitanjima i oblastima koje su važne da bi se jedno umetničko polje razvijalo – od obrazovanja i kulturnih politika do produkcije umetničkih radova, obezbeđivanja prostora za rad, međunarodne saradnje, promocije, teorijskog i kritičkog promišljanja, transdisciplinarnih povezivanja i tako dalje. Iz potrebe da se sve to pokrije, a u ograničenim uslovima rada (što znači uz nepostojanje neke stabilne podrške za organizaciju), pokušavali smo da razvijemo svoje resurse kroz saradnju sa velikim brojem različitih partnera i tu je naš najveći kapital: ljudi, partnerstva i mreže. Tako je proširen prostor za naše umetnike koji su, preko Staničinih partnerskih projekata i saradnji, dobili značajne prilike da se obrazuju, razvijaju, da stvaraju nove radove, putuju na rezidencijalne programe, upoznaju međunarodnu scenu, posećuju razne plesne institucije i festivale… Na primer, samo 2017. godine Stanica je obezbedila stipendije za osam umetnika i teoretičara na devet različitih programa u Parizu, Temišvaru, Štutgartu, Sofiji, Berlinu i Beču u vrednosti od 18.000 evra. Sve su to pokrili naši razni partneri koji veruju u važnost našeg rada i podržavaju naše napore da ulažemo u razvoj sopstvene scene. Za jednu malu organizaciju to je veliki uspeh. Stanica svoje programe finansira kroz projektne grantove u Srbiji i inostranstvu. Ona nema novac da se izdržava, pa se kroz te projekte pokrivaju neki osnovni troškovi. Kada nema grantova – nema ni organizacije.

Samo ove godine Stanica je obezbedila stipendije za osam umetnika i teoretičara na devet različitih programa u Parizu, Temišvaru, Štutgartu, Sofiji, Berlinu i Beču u vrednosti od 18.000 evra

Hajde malo da pričamo o programima za decu koje sam spomenula.
Program za decu i njihove učitelje i učiteljice započeli smo 2013. Generator je nastao iz namere da se dalje razvija i promoviše praksa rada plesnih predstava za bebe i malu decu koju je davno ovde ustanovila Dalija Aćin Thelander, jedna od osnivačica Stanice. Tim programom hteli smo da podelimo svoje uverenje da je znanje koje se stvara u polju plesa – znanje o telu, komunikaciji među ljudima, odnosu pokreta i unutrašnjeg sveta deteta i čoveka, izražavanju kroz pokret i slično – dragoceno u radu sa decom. Jedna od aktivnosti tog programa namenjena je obrazovanju predškolskih vaspitača i vaspitačica za korišćenje plesa i pozorišta u svakodnevnom radu sa decom. Tako se sva ta znanja iz plesnog polja prenose u polje obrazovanja i ranog razvoja dece, ali se i deca uče da prepoznaju i koriste svoje urođene potrebe da se izraze pokretom, plesom, igrom – sa drugima.

A šta čeka tinejdžere?
Ove godine pripremamo i program radionica za tinejdžere kojima želimo da ih povežemo sa poljem savremenog plesa koji se, inače, nigde ne može naći u školskim programima (kao ni druge oblasti savremene umetnosti). Ovakvi programi nisu samo važni na nivou informisanja mladih o tome šta je sve savremena umetnost, već i zato što omogućavaju tinejdžerima dublje razumevanje sveta koji ih okružuje i u koji su oni duboko zaronjeni, ali bez ikakve podrške da razumeju mnoge oblike pojavnosti tog sveta (jer se u školi o njima nikada ne govori). Zato je savremena umetnost za njih važna – kao podsticaj za razmišljanje i razumevanje savremenog vremena i njegovih raznih pojavnosti.

Smešteni ste u Kulturnom centru Magacin, u Kraljevića Marka.
Srećna okolnost je što imamo kancelariju u Kulturnom centru Magacin, kao i jednu plesnu salu koja je otvorena i besplatna za sve plesne umetnike, projekte, inicijative… i kao takva jedina je u gradu. Magacin smo dobili od Grada Beograda 2007. godine zahvaljujući inicijativi koja se zvala Druga scena; nju su pokrenuli Stanica i čitav niz drugih organizacija i pojedinaca kako bi se konačno u Beogradu obezbedio prostor za rad nezavisnih organizacija. Nažalost, Grad Beograd do danas nije regulisao status tog kulturnog centra iako je on u svojih 10 godina omogućio rad hiljada umetnika, aktivista, studenata, istraživača i raznih drugih ljudi koji su u tom prostoru organizovali manje i veće skupove, izložbe, radionice, konferencije, akcije svih vrsta, stvarajući tako jedan izuzetno vredan segment umetičke scene Beograda. Magacin je važan i zato što je, bez sredstava i minimalnih uslova za rad, iznalazio načine samooroganizovanja kroz otvorenost, dostupnost i solidarnost sa veoma različitim grupama ljudi.

Svake godine organizujete Kondenz – festival savremenog plesa i performansa, koji će se ove godine održati od 20. do 25. oktobra. Na njemu pre svega predstavljate domaće umetnike. Da li ste lansirali nečiju karijeru?
Kondenz festival ove godine organizujemo 10. put. On je stvoren da bi se u Beogradu otvorio prostor na kojem bi domaća publika i domaći umetnici mogli videti aktuelne i eksperimentalne načine rada i umetničke proizvodnje na međunarodnoj plesnoj sceni. Međutim, to je bio i način i da se domaći umetnici sa svojim radovima kontekstualizuju i stupe u dijalog sa tom međunarodnom scenom. Sa druge strane, veliki broj naših umetnika ovde nema mogućnost da svoj rad predstavi većem broju gledalaca – oni često svoj rad mnogo više prikazuju u inostranstvu nego u svojoj zemlji. Kondenz je, kao festival, mnogo vidljiviji publici i medijima, pa ga zato koristimo i kao sredstvo promocije domaćih umetnika i njihovih projekata. Dakle, trudimo se da festival svaki put ima i domaće produkcije nastale u prethodnih godinu dana i strane produkcije kojima želimo da pokažemo šta su sve savremeni ples i koreografija. Upravo time naglašavamo koliko je važno imati plesni centar u ovako velikom gradu kao što je Beograd. Bez takvog prostora umetnici ne mogu da prikažu svoj rad većem broju ljudi, strani umetnici, kada dolaze, nemaju gde se predstave, publika ne može da produbi svoje iskustvo i znanje o savremenom plesu – jer nema mesta gde bi mogla da vidi plesne predstave, čuje predavanja, učestvuje na radionicama, odvede dete na plesnu predstavu (osim za vreme festivala)…  Zato se mi zalažemo za uspostavljanje centra u kome će se savremeni ples razvijati sistemski i prikazivati redovno različitim vrstama i uzrastima publike.

Magacin kao kulturni centar važan je i zato što je, bez sredstava i minimalnih uslova za rad, iznalazio načine samooroganizovanja kroz otvorenost, dostupnost i solidarnost sa veoma različitim grupama ljudi

Šta bi bio, po vašem mišljenju, najuspešniji projekat koji je Stanica realizovala?
Teško bi bilo izdvojiti neki projekat kao najuspešniji… Mi smo u prethodnih 12 godina napravili stotine velikih projekata i manjih programa. Ali sve to zajedno imalo je jedan cilj: da se scena savremenog plesa u Srbiji u jednom svom segmentu – onom eksperimentalnom, koji razvija nove umetničke prakse, drugačije načine organizovanja, edukacije i saradnje – konstituiše kao poseban, politički osvešćen i društveno angažovan segment savremene umetnosti. Smatram da je najveći uspeh to što smo, uprkos teškim uslovima, uspeli da uspostavimo svoj specifičan način rada koji je prepoznat i u domaćem i u međunarodnom kontekstu.

Organizujete predstavu na ovogodišnjem Bitefu?
Na ovogodišnjoj Bitef Polifoniji, koja je redovni prateći program Bitef festivala, Stanica prikazuje svoju poslednju produkciju Scrape koreografkinje Jovane Rakić. Osim toga, naš član i saradnik, koreograf Igor Koruga član je žirija ovogodišnjeg Bitefa, nakon što je prošle godine u glavnom programu tog festivala predstavio predstavu Samo moje, koju je radio u saradnji sa kreografkinjom Anom Dubljević, a u produkciji Stanice.

Osim što promovišete domaće autore, vi takođe dovodite neke važne evropske koreografe i planirate plesne premijere. Takve stvari neophodne su domaćoj publici, ali mene zanima koliko ulažete u marketing? Na koje načine dolazite do ljudi i predstavljate im sjajne stvari koje radite?
Na moju veliku žalost, danas vlada princip da ako ste u mainstream medijima, onda i postojite; ako vas tu nema, nema vas nigde. Stanica je, kao organizacija koja ima odgovornost prema umetnicima i publici, svesna ovog represivnog pravila. Ali, usled ograničenih mogućnosti koje imamo i želje da više uložimo u umetnike koji se bore za opstanak i pravo na rad, uvek smo birali da svoje resurse ulažemo u njih, a manje u PR i marketing. Isto tako, smatrali smo da nam je prva ciljna grupa mlađa publika koja mnogo više prati i koristi društvene mreže, pa smo uglavnom usmereni na komunikaciju putem društvenih mreža. To, naravno, nije dovoljno niti ispunjava sve one funkcije koje su nam važne, ali kada se okrenemo velikim i mainstream medijima, vidimo da njih uglavnom zanimaju bombastični događaji, poznata imena i mogućnosti za skandal…. Kritičkih priloga je malo, pravih polemičkih još manje… Uz to, treba dodati i činjenicu da u Beogradu, kao ni u Srbiji, ne postoji nijedan prostor za savremeni ples, što je velika prepreka za negovanje publike… Stanica, kao i svi drugi akteri na plesnoj sceni, lutaju od mesta do mesta po Beogradu, Novom Sadu i drugim gradovima i zavise od volje direktora raznih pozorišta i kulturnih centara da prikažu i ugoste neki plesni program – obrazovni, umetnički, istraživački, debatni… Tako publika ne može da prati savremeni ples i više se zainteresuje za njega.

Uvek smo birali da svoje resurse ulažemo u njih, a manje u PR i marketing. Isto tako smatrali smo da nam je prva ciljna grupa mlađa publika koja mnogo više prati i koristi društvene mreže, pa smo uglavnom usmereni na komunikaciju putem društvenih mreža

Da li domaća publika voli i razume savremeni ples ili je i dalje više vezana za klasiku?
Ovo pitanje pokazuje svu kompleksnost situacije u kojoj je savremena umetnost u konzervativnom sistemu kulture kakav je naš. Naš odnos prema umetnosti u velikoj meri je usmeren obrazovnim, školskim programima i programima koje nam nude renomirane institucije kulture (javna pozorišta, muzeji, galerije…), a onda dodatno izbrušen medijima i načinom na koji mediji kažu šta je to umetnost i kultura. U slučaju plesa, kao što sam već rekla, školski programi ga i ne spominju, a institucije nam prikazuju samo balet i neke oblike, sada već prevaziđenog, modernog plesa. Mediji, sa svoje strane, najveći prostor daju spektaklima, lakim, zabavnim i popularnim plesnim sadržajima ili festivalskim programima koji imaju novca da plate svoje prisustvo u medijima. Tako se stvara privid da je samo klasični ples prava umetnost ili da je samo spektakl vredan pažnje (i „svakog dinara“ koji se da za skupu ulaznicu). Dakle, ako nemate priliku da se susretnete sa savremenim plesom neposredno, kroz predstavu, radionicu ili razgovor sa umetnicima, nećete znati šta je to tačno… i delovaće vam daleko, nerazgovetno, nepristupačno… Moje iskustvo pokazuje da svaki neposredni susret svih mogućih vrsta publike uvek donosi obogaćujuću razmenu između umetnika i publike. To nije uvek ljubav na prvi pogled, ali uvek jeste podstrek za razmišljanje, slobodnu razmenu osećanja i mišljenja, pomeranje perspektive i želja da se tom iskustvu izloži ponovo. Zato je važno da imamo ne samo plesni centar koji će kontinuirano raditi na komunikaciji sa ljudima i provociranju te slobodne razmene već i koreografske i plesne programe u pozorištima, dečjim pozorištima, kulturnim centrima, u medijima i školama.

Na jesen planirate veliku konferenciju na temu položaja savremenog plesa na Balkanu. Recite nam nešto o tome?
Skup koji se zove Nomad Dance Advocates jeste inicijativa naše regionalne mreže Nomad Dance Academy (koja postoji od 2005). On se održava povremeno u raznim zemljama Balkana u kojima je potrebno javno i glasno zatražiti drugačiji pristup savremenom plesu od ministarstva kulture, gradskih kulturnih vlasti i drugih koji odlučuju o tome kako će se ovo polje razvijati u okviru ukupnog sistema kutlure. Upravo zbog problema u komunikaciji sa tim instancama, a u kontekstu pripreme nove kutlurne strategije za narednih 10 godina, rešili smo da pozovemo brojne kolege i partnere iz regiona, Evrope i SAD da nas podrže u našem zahtevu koji glasi: Napravite prostor za ples! Time želimo da kažemo da je sve ono što nezavisna plesna scena radi godinama u Beogradu i Novom Sadu značajno doprinelo razvoju savremene umetnosti u našoj zemlji i da ta uloga treba da se ogleda u sistemu kulture (sa odgovarajućim javnim prostorom, podrškom, učešćem u kreiranju politika i slično). Taj skup, dakle, stvara sredinu u kojoj donosioci odluka imaju priliku da svet savremenog plesa upoznaju na neposredan način, kroz iskustvo, i tako bolje razumeju koje su potrebe, problemi, ali i mogućnosti koje se mogu iskoristiti u drugim oblastima. Skup se održava 20. i 21. oktobra u Magacinu kao uvod u 10. Kondenz festival, a gosti su nam makedonski ministar kulture, predstavnici ministarstava kulture Slovenije, Hrvatske, Bugarske, Makedonije, Francuske, Švedske, Austrije, predstavnici plesnih centara širom Evrope i SAD i mnogo umetnika sa svih strana.

Koliko je domaća scena udaljena od svetske. Da li je uopšte udaljena?
Savremeni svet je policentričan uprkos nastojanjima starih, zapadnih centara, da očuvaju svoju dominaciju. U savremenoj umetnosti najveće su tendencije da se propitaju te tradicionalne pozicije i da se pokaže koliko je važno zadržati kritički i samokritički odnos prema svakom pojedinačnom kontekstu, što onda proizvodi samoemancipujuće umetničke prakse; kao takve, one bivaju prepoznate u međunarodnom kontekstu kao relevantne i kao primeri iz kojih svi mogu da uče. Takvim pristupom u našoj sredini, načinom rada i proizvodnje koji iz toga proističe, domaća plesna scena je u mnogim segmentima vrlo relevantna za evropski kontekst savremenog plesa. I mnogo je više cenjena u inostranstvu nego kod kuće, gde dominiraju tradicionalni, autoprovincijalizujući i samoograničavajući mehanizmi rada i prateće kulturne politike.

Da li ples menja sve(s)t?
Savremeni ples koji uzima u obzir i misao koja prethodi pokretu i sledi mu, prostor i odnose koje telo u pokretu stvara, društvenost koju proizvodi, političnost svakog tela i strukturalne tenzije koje tela mogu proizvesti – može i mora doprinositi promeni svesti.

The post MARIJANA CVETKOVIĆ: Cilj Stanice je da svi plešu i da svi vide ples appeared first on 42 magazin.

Kako se približava 51. Bitef (22‒30. septembar) uzbuđenje međ ljubiteljima novih pozorišnih tendencija raste. Sa istim uzbuđenjem i tremom, poput dece koja polaze u školu, i vi sa svojom decom, sestrićima, unucima, bratancima ili detetom koje čuvate u sebi možete da uživate u programu koji je Bitef pripremio za najmlađe jer se ovaj autentični pozorišni festival trudi da razvije i edukuje novu, buduću publiku, ali i da pruži besplatne programe svim ljubiteljima teatra.

Deca će imati priliku da sama naslikaju najlepše oblake Olimpa na velikom platnu

Na Cvetnom trgu u Beogradu u subotu 2. septembra od 11 do 14 časova svi veliki i mali mališani moći će besplatno da vide kako je izgledao život na antičkom Olimpu. Šta se nalazilo na trpezi grčkih bogova, zašto je nektar bio piće rezervisano samo za najviša božanstva i koji mu je savremeni pandan, kao i šta deca danas mogu naučiti iz teatra drevne Helade, najmlađi Beograđani će zajedno sa svojim roditeljima imati priliku da nauče u ovom jedinstvenom događaju u organizaciji Bitefa.

Bitef Dance Company pripremio je posebno iznenađenje zbog koga će i najmlađima, ali i roditeljima, biti jasno zašto je bilo lepo živeti u vreme antičkog teatra i drevnog Olimpa

Bitef se ove godine, zajedno sa Maxi supermarketima, potrudio da najmlađim sugrađanima dočara na koji način se prepliću ishrana, teatar i svakodnevni život u Forum teatru, koji će specijalno za tu priliku biti izveden.
Bogovske zalogaje po autentičnom olimpovskom receptu za sve dečake i devojčice pripremaće poznati kuvar Nenad Veljković, a umesto uz zvuke harfe, deca će se zabavljati uz muziku savremenih bogova.

Svi se sećamo slika oblaka pri vrhovima Olimpa iza kojih su u staroj Grčkoj izvirivali bogovi, a ovog puta sva deca će imati priliku da sama naslikaju najlepše oblake Olimpa na velikom platnu koje je Bitef pripremio samo za njih i na taj način postanu deo Bitef mitologije.
A za kraj, Bitef Dance Company pripremio je posebno iznenađenje zbog koga će i najmlađima, ali i roditeljima, biti jasno zašto je bilo lepo živeti u vreme antičkog teatra i drevnog Olimpa.

Bitef i Maxi supermarketi dočaraće najmlađim sugrađanima na koji način se prepliću ishrana, teatar i svakodnevni život

Događaj Olimpionica: Bitef za pojesti na Cvetnom trgu samo je jedan od programa koji će obeležiti 51. Bitef, a ove godine Festival se uz podršku Maxi supermarketa potrudio da upravo prva u nizu aktivnosti Bitefa bude posvećena najmlađima jer za kulturu nikada nije prerano.

Bogovske zalogaje po autentičnom olimpovskom receptu za sve dečake i devojčice pripremaće poznati kuvar Nenad Veljković

Osetite duh Olimpa koji živi na Bitefu.

The post 51. Bitef: Duh antičkog Olimpa za buduće ljubitelje teatra appeared first on 42 magazin.

Prošlogodišnji Bitef bio je 50. i jubilarni, a vaš prvi na mestu umetničkog direktora. Kako je izgledalo nositi se sa takvom odgovornošću?
To je bio zaista veliki izazov, ali baš zato što je u pitanju izazov – to znači da nije samo rizik, ili opasnost, već i podstrek, motivacija. Olakšavajuća okolnost bila je ta da sam 50. Bitef radio zajedno sa Anjom Sušom, koja je prethodnih deset godina bila koselektor uz pokojnog Jovana Ćirilova. Mi smo prošle godine znali da, u kontekstu jubileja, mora da se podvuče crta, ali napravi i iskorak, uspostave nove smernice, otvore putevi. Tako smo odlučili da Bitef vratimo u najširi geografski i kulturni kontekst, jer je u poslednje vreme dominirao evropski s posebnim fokusom na regionalno pozorište. Festivali koji se fokusiraju na prostor bivše Jugoslavije svakako jesu značajni, ali njih ima puno. Kada je Bitef nastao, bio je međunarodni festival, pa smo mi želeli na taj put i da ga vratimo. Tako smo prošle godine imali predstave iz Libana, Kine, Singapura i nemačke predstave s glumcima iz Afrike.

Danas, kada živimo u vremenu mas-medija, gde se sve menja brzinom svetlosti i stalna je glad za novim, prepoznati inovativne pozorišne tendencije je izazov

Kako se prepoznaju nove pozorišne tendencije?
Svakako dosta teže nego šezdesetih ili sedamdesetih godina prošlog veka, kada je festival nastajao, jer je tad još uvek postojala istorijska avangarda. Danas, kada živimo u vremenu mas-medija, gde se sve menja brzinom svetlosti, prepoznati nove pozorišne tendencije je, opet se vraćamo na početak – još jedan izazov. Nas je u tom kontekstu traganja za novim zanimalo više stvari – prvo bi bilo pronaći i izdvojiti pojedinačne stvaraoce, one koji u svom radu donose neku novu i karakterističnu poetiku, one koji su drugačiji ili pak radikalni. Druga stvar je bilo podvlačenje crte u kontekstu jubileja, „ponavljanje gradiva“ u smislu definitivnog potvrđivanja svih raznolikih formi i žanrova koji se danas podvode pod pojam „pozorišne umetnosti“ – dramsko pozorište, dokumentarno pozorište, savremeni ples, predstave predavanja, muzičko pozorište…

Prošle godine krilatica Bitefa bila je Na leđima mahnitog bika, što se odnosilo na mit o biku koji nosi Evropu na leđima, a ove godine je Epic Trip, dok se predstava koja otvara zove Olimp: u slavu kulta tragedije. Da li je ova veza s grčkom mitologijom neki vaš trip?
Nije (smeh). To je sticaj okolnosti. Prošle godine se ta krilatica odnosila na problem izbegličke krize koja je zahvatila Evropu, a ove godine koncept Epic Trip govori i o umetničkom izrazu i o tematici. Epsko u ovoj sintagmi odnosi se na epsku građu većine predstava. Spomenuli ste predstavu Olimp Jana Fabra, ona govori o celokupnoj grčkoj mitologiji, zatim tu je Biblija, prvi pokušaj Jerneja Lorencija, po biblijskim tekstovima. Isti reditelj radi i festivalsku koprodukciju Bitef teatra i Narodnog pozorišta iz Beograda po srpskoj epskoj poeziji, predstava se zove Carstvo nebesko… Epsko je i trajanje predstava. Ovogodišnji Bitef obeležavaju predstave koje spadaju u kategoriju durational performaces, dakle, one koje dugo traju. Noseća je, i u ovom smislu, opet predstava Olimp – traje 24 sata. U tom kontekstu spomenuo bih i britansku predstavu Kvizula! koja je već gostovala u Srbiji pre 15 godina, a trupa Forced Entertainment već se dugo bavi fenomenom durational performansa. Ona, takođe, traje 24 časa, što je meni bilo sjajno – da imamo dve jednodnevne predstave, međutim, umolili su me da ne bude tako, jer je to prezahtevno kako za publiku, tako i za produkciju. Na kraju smo napravili kompromis i prihvatili opciju koju trupa i inače nudi – ona će se igrati u kraćem izdanju od, svega, šest sati (smeh).

Ovogodišnji Bitef obeležavaju predstave koje dugo traju. Noseća je predstava Olimp koja traje 24 sata

Prošle godine publika je sjajno reagovala na raznovrsne predstave, a ove godine će, čini mi se, stavljati sama sebe na test – jer dok gledaš predstavu toliko dugo, u nekom momentu neminovno moraš da posmatraš sebe, svoje reakcije, fokusiraš se, testiraš strpljenje…
Ta dužina je specifična i bitna stvar jer nam donosi jedno novo iskustvo. Ipak, ne moramo tokom celog izvođenja biti fokusirani, čak mislim da umor radi za predstavu. Umor nas dovodi u neko stanje omamljenosti i oslobađanja, a odatle smo upravo i izvukli drugi deo sintagme koja čini ovogodišnju krilaticu – Trip. Predstava koja dugo traje dejstvuje estetskim doživljajem, ali i izaziva psihofizičke reakcije, deluje na nas izrazito čulno i energetski. Lupaćemo pečate kao na nekom rejv partiju, pa će ljudi moći da izlaze sa predstave i na nju se vraćaju. Pored toga, po celom Sava centru organizovaćemo mogućnost za spavanje – biće tu lazy bagova, vreća za spavanje… Napravićemo atmosferu nekog muzičkog festivala. Dakle, možete odgledati deo prestave, otići na spavanje, a potom se vratiti na još, svega, osam sati predstave (smeh).

Jeste li vi uspeli da ogledate ceo komad u jednom cugu?
Gledao sam predstavu u Antverpenu i spavao sam dva puta po dva sata. Od 24 sata odgledao sam nekih dvadesetak sati. To je plesni teatar i akcenat je na telesnom izrazu, a ne na praćenju narativa, tako da u smislu kontinuiteta dešavanja ne propuštate ništa kada odspavate, mada ja savetujem da se što manje odmara i što manje predstave izgubi. Na kraju, osećaj je fascinantan, a sve se završava kolektivnim rejvom. Publika je na nogama, svi su u transu. Zaista, jedinstveno iskustvo.

Predstava koja dugo traje dejstvuje estetskim doživljajem, ali i izaziva psihofizičke reakcije

I to spavanje maltene pored bine jeste iskustvo.
Svakako, to je sve paket.

Ove godine imate po dve predstave od dva reditelja – Slovenca Jerneja Lorencija (Carstvo nebesko i Biblija, prvi pokušaj) i nemačkog reditelja turskog porekla Ersana Mondtaga (Sneg i Istrebljenje).
To su me već pitali, i rekao sam – to je selektorski stav Bitefa. Jernej Lorenci je reditelj čije su predstave doživele ogroman uspeh u Beogradu, višestruki je dobitnik Politikine nagrade za najbolju režiju na proteklim izdanjima Bitefa, i zato smo ga ove godine pozvali da radi festivalsku produkciju. Time potvrđujemo njegov značaj, kako na evropskoj sceni tako i za nas posebno. Drugi reditelj sa dve prestave Ersan Mondtag je, sasvim suprotno, veoma mlad – 1987. godište. Njegov rad je prepoznat na nemačkom govornom pozorištu, ali ne van njega – nije gostovao na međunarodnim festivalima. I kada biste me pitali za koju predstavu bih želeo da dobro prođe na predstojećem Bitefu – rekao bih da želim da to budu Ersanove. Uspeh na Bitefu bi njemu bila lansirna rampa za međunarodnu karijeru. To bi Bitefu vratilo ulogu koju je ranije imao u međunarodnom kontekstu, a od koje je odustao iz objektivnih razloga, jer da biste promovisali neko novo ime, treba vam mnogo više sredstava , pre svega da stalno putujete, njuškate, tražite…. Ako bismo mi odavde, uz sredstva s kojim radimo, lansirali nemačkog reditelja na svetsku scenu – uradili bismo ogroman i značajan posao za međunarodni ugled Bitefa. Naravno, bitno je da se prezentuju i regionalni autori, jer selektori stranih festivala dolaze da vide najbolje sa domaće scene.

Bitef je kao Vivienne Westwood! Promoter radikalnog, modernog i inovativnog, ali u ozbiljnim je godinama i ima određen status. Dakle, treba je poštovati, ali ne (samo) zbog godina, već zato što je sve pametnija i ekscentričnija

Mislite li da će domaća publika dobro reagovati na lansiranje stranih imena pošto mi se čini da postajemo sve više nacionalistički nastrojeni?
Pa znate šta, publika Bitefa je specifična. Od Bitefa se očekuje da bude multikulturalan, to je njegova misija od osnivanja. Od Bitefa se očekuje da otvara prozor u najširi svet. Bitef je kao Vivienne Westwood! Promoter radikalnog, modernog i kosmopolitskog, ali u ozbiljnim je godinama i ima određen status. Dakle, treba je poštovati i to ne zbog (samo) godina, već zato što je sve pametnija i ekscentričnija. Bitef je, doduše, malo mlađi od Vivienne, ali ona će uvek biti mlada (smeh). U tom smislu, Bitef je malo zaštićen od tog lokalnog trenda klaustrofobije o kojem govorite, a koji je izvestan – Bitef niko neće da dira.. Ono što bi bio problem jeste da Bitef, ako bude u velikom raskoraku s mainstrimom domaće scene koji postaje konzervativan i klaustrofobičan, izgubi uticaj na tu scenu. Zato moramo da se potrudimo da se to ne dogodi, da Bitef, uprkos svim trendovima koji mu nisu naklonjeni, snažno oblikuje i domaće pozorište. To je teško, ali nije nemoguće.

The post IVAN MEDENICA: Bitef je kao Vivienne Westwood! appeared first on 42 magazin.