Neobičan spoj bluza, afričke muzike i različitih nacionalnosti u jednom bendu najkraći je način da se opiše Bokante, a pošto smo želeli dužu verziju, razgovaramo sa njima pred koncert na Kalemegdanu
Ako tragate za ljubavlju na prvo slušanje, predlažemo da pustite Bokante. Oni su dobitnici nagrade Grammy, a tri člana ovog sastava ujedno su i članovi kolektiva Snarky Puppy– Michael League, koji je ovde svoju bas gitaru zamenio bariton gitarom, Chris McQueen i Bob Lanzetti; zatim legenda perkusija Jamey Haddad (svirao sa Paul Simonom i Stingom); virtuoz na LapSteel gitari Roosvelt Collier (Lee Boys, Karl Denson); nezamenljivi perkusionisti André Ferrari (Väsen) i Keita Ogawa (Banda Magda, Yo-Yo Ma) i, naravno, dama iz Gvadelupea Malika Tirolien. U iščekivanju njihovog koncerta koji će 26. jula u klubu Bitefartcaffe Summer Stage na Kalemegdanu zatvoriti drugu sezonu Musicology Barcaffè Sessions razgovaramo sa članovima benda.
Bokanteje novooformljeni multinacionalni sastav. Šta je to što vas povezuje?
Michael League: Taj zvuk mi se motao po glavi već neko vreme (dokaz su desetine demoa snimljenih diktafonom mog telefona), tako da se na kraju svelo na odabir pravih ljudi za bend. Svaki član ima jaku ličnost, ali od početka sam osetio da će ova kombinacija biti nešto posebno. Neki od muzičara su se poznavali, ali većina njih upoznala se tek prvog dana snimanja. Tako da je početak izgledao ovako: „Hej, ćao, drago mi je da te upoznam. Okej, hajde da snimimo prvu pesmu.“
Dužnost umetnika je da opisuje vreme u kome živi. Bitno je da se bavimo problemima oko sebe. Priznanje da problem postoji jeste početak promene
Kako biste opisali Bokante zvuk nekome ko nikada nije čuo vašu muziku?
Malika Tirolian: Najprostije rečeno, to je miks delta bluza i zapadnoafričke muzike. Malo komplikovanije rečeno, to je najrazumljivija muzika čiji tekst nećete razumeti (većina pesama je na kreolskom jeziku). Ali univerzalni muzički jezik i te kako prenosi poruku.
https://www.youtube.com/watch?v=X-DoGgMTfiY
U jednom intervjuu opisali ste i Snarky Puppy i Bokante kao bluz bendove. Na koji način ova dva benda pripadaju bluzu?
Michael: Otkad mi je brat poklonio album Alija Farka Tourea u srednjoj školi, navukao sam se na muziku zapadne Afrike. Kako je vreme prolazilo, naročito me je vukla muzika Malija. Imao sam priliku da sviram sa Salifom Keitom pre dve godine i to mi je potpuno promenilo život. Fasciniran sam univerzalnošću bluza, naročito povezanošću afričke pustinje i delte Misisipija. To jako utiče na moj rad i tako Bokante smatram nekom čudnom vrstom bluz benda, zaista. Vučemo uticaje iz različitih epoha bluza, od Tinariwena, preko Sona Housea, do benda Led Zeppelin.
Malika Tall
Nazvali su vas bendom koji je uspeo preko noći? Kako se uspe preko noći?
Michael: Hah, da. Na ceremoniji prilikom dodele nagrada Grammy osvrnuo sam se na ovu opasku. Nama je trebalo deset godina da uspemo preko noći. To je, naravno, bila šala, ali i velika istina. Potrebno je mnogo rada, strpljenja i muzike kako bi došao do cilja, ali cilj je da što više ljudi čuje tvoju muziku. Naravno, postoje i drugi načini da se uspe, ali ti načini prate i drugačije ciljeve.
Reč bokante na kreolskom znači razmena. Šta je to najznačajnije što razmenjujete u bendu, ali i sa publikom?
Malika: Razmenjujemo naše kulture, naše priče, naša gledišta, naše muzičke uticaje i dobre vibracije. I to želimo da podelimo i sa publikom.
Univerzalni muzički jezik i te kako prenosi poruku uvek
Malika, u bendu Bokante upevate na kreolskom i francuskom. Tekstovi pesama govore o trenutnim problemima, od kojih su neki čak i politički usmereni – imigranti, religija, rasizam. Koji je vaš motiv zbog koga se bavite ovim temama?
Malika: Nina Simon je jednom rekla: „Dužnost umetnika je da opisuje vreme u kome živi. Bitno je da se bavimo problemima oko sebe. Priznanje da problem postoji je početak promene.“
Michael League
Muzički koncertni serijal u okviru kog svirate – Musicology Barcaffe Sessions, upravo ima za cilj očuvanje kvalitetne muzike i kulture u savremenim muzičkim žanrovima. Šta mislite o tome?
Malika: Mislim da ćemo se odlično složiti. Osim što volimo i osećamo muziku koju pravimo, zaista mislim da je bitno i da se borimo za ono što smatramo da je dobro i protiv onoga što smatramo da nije dobro. Ne možemo da zažmurimo i da mislimo da će problem nestati zato što mu ne posvećujemo pažnju ili da će postati aktuelniji zato što mu mi dajemo na vidljivosti. Neće. Mi se borimo našim tekstovima, pesmama, međusobnom ljubavlju i širenjem dobrih vibracija.
Svirajući sa muzičarima širom sveta, sigurno ste se susreli sa različitim instrumentima. Koji vam je najintrigantniji?
Michael: Lično, trenutno sam zaljubljen u def (Kurdistan), guimbre (Maroko), doholu (Egipat) i oud (Bliski istok). Upravo sam shvatio da su to sve instrumenti sa niskim opsegom. Valjda je to ono što me posebno privlači. Neki od ovih instrumenata su uvek sa mnom na putu.
Da li si upoznat sa folklornim instrumentima Balkana i Srbije?
Michael: Uvek sam bio fasciniran balkanskom trubačkom i horskom muzikom. Gruv, ritmovi i melodije su potpuno unikatni. Ne znam mnogo o folklornim instrumentima Srbije, ali se radujem da o tome naučim kada dođemo na koncert 26. jula. Ovim putem pozivam muzičare koji poseduju takve instrumente da ih ponesu sa sobom.
Kako biste najavili vaš nastup na Kalemegdanu u klubu Bitefartcafe 26. jula?
Michael i Malika: Ćao, ljudi, drago nam je da ćemo se upoznati. Mi dolazimo da radimo ono što jedino umemo, pa se nadamo da će vam se to dopasti i da ćete nas opet pozvati. Možda i sa još nekim sastavom sa kojim nastupamo.