Kada posetite Instagram profil @izorgor, skoči vam adrenalin i odmah vam oči bivaju gladne. Čudesno servirana neobična jela, tamne kompozicije iz kojih se probijaju jarke boje, mirisi i ukusi. Instagram profil na kojem gastronomija izgleda i kao umetnost i kao vratolomija.

View this post on Instagram

Dry aged sirloin steak, hasselback potatoes with truffles pearls, roasted cherry tomatoes with balsamic vinegar and fresh thyme . . . . . #nothingisordinary #myfab5 #f52grams #dailyfoodfeed #lovefood #flatlay #spoonfeed #huffposttaste #infatuation #buzzfeast #feedyoursoull #cheatmeal #tastingtable #forkyeah #heresmyfood #eater #eattheworld #foodandwine#foodblogfeed #foodandwine #still_life_gallery #buzzfeedfood #rslove #steak #amazing #eat #meatlover #bbq #beefporn #bbqporn

A post shared by Igor Stankovic (@izorgor) on Aug 27, 2019 at 1:39am PDT

Kreator ovog profila je Igor Stanković, programer koji nije ni sanjao da će jednoga, između ostalog, postati i hobi kuvar. Za 42 magazin priča o kuvanju kao eksperimentu, pop-up restoranima i mnogim drugim planovima, međ koje spadaju i (konačno) njegov gastro-blog, ali i časovi klavira.

Igore, ti si po profesiji programer, ali baviš se i muzičkom produkcijom, biciklizmom, fotografijom i pasioniran si ljubitelj stripova. Sve češće ljudi koji se bave nekom kreacijom listi svojih pasija dodaju i kuvanje. Kako se u gorepomenutom nizu našla i gastronomija?
Sasvim slučajno. Da si me pre pet godina pitala čime se sigurno neću baviti u budućnosti, kuvanje bi bilo na toj listi. Oduvek sam uživao u dobroj hrani i stvaranju nečega. Hrana je svojevrsna kreacija, bilo da pratite tuđe recepte ili izmišljate svoje, stvara se nešto što drugi mogu da konzumiraju i na šta reaguju. Ako stvarate muziku, slikate ili kreirate jelo, misaoni proces koji prethodi uklapanju i kombinovanju elemenata jeste deo gde unosite sebe, tako da je kuvanje za mene bilo (i još uvek jeste) još jedan poligon na kojem mogu da se igram idejama i ukusima – u ovom slučaju.
Takođe, sam čin konzumiranja hrane je događaj sam po sebi. Počev od mirisa, serviranja, odabira tanjira u kojem će jelo biti posluženo, teksture… Sve su to činioci koji prave ogromnu razliku i koji se moraju ukomponovati na način na koji kreiraju jedinstven ugođaj. Tako da je tu dosta prostora za eksperimentisanje koje je meni zabavno, osim dela gde se otrujete, ali i to je deo procesa

Domaća kuhinja, domaće TV emisije o kuvanju, domaći kuvari na TV-u – koji su izgledali kao da prisilno obavljaju najdosadniji posao na svetu – u vreme kada sam ja odrastao, mogli su jedino da vas zaraze dosadom. Tek kada je moje interesovanje za pripremu hrane prevazišlo okvire puke nužnosti, krenuo je da mi se otvara jedan novi svet gde je sve samo ne dosadno

Kada si napravio svoje prvo jelo i koje je to jelo bilo?
Najranije sećanje na unos hrane u organizam, a koju sam ja, uslovno rečeno, pripremio, datira iz mračnog doba vrtića (još uvek nisam upoznao osobu koja nosi lepa sećanja odatle)… Tada sam jeo masne bojice, sve osim bele, tako da se taj trenutak može i uzeti kao početak mog interesovanja za ukuse i širenja palete ukusa. Prvo jestivo jelo koje sam spremio i na koje sam bio ponosan bili su topli sendviči sa mocarelom, povrćem i sosom od paradajz pirea i goveđeg bujona, recept koji sam pozajmio od prijatelja.

Ko je tvoj omiljeni šef, imaš li uopšte neke kulinarske uzore ili su te pak kuvanjem zarazile baka, mama, tetka?
Zapravo, domaća kuhinja, domaće TV emisije o kuvanju, domaći kuvari na TV-u – koji su izgledali kao da prisilno obavljaju najdosadniji posao na svetu – u vreme kada sam ja odrastao, mogli su jedino da vas zaraze dosadom. Nisam voleo ništa u vezi sa kuvanjem, a domaća hrana bila je dovoljno nezanimljiva da bi me zainteresovala. Tek kada je moje interesovanje za pripremu hrane prevazišlo okvire puke nužnosti, krenuo je da mi se otvara jedan novi svet gde je sve samo ne dosadno.
Neki od kuvara koji su najviše uticali na mene, na ovaj ili onaj način su: Marco Pierre White, Grant Achatz, Anthony Bourdain, Gordon Ramsay, Massimo Bottura, Heston Blumenthal…

View this post on Instagram

RECIPE INCLUDED CHILLED AVOCADO SOUP WITH HOMEMADE TORTILLA CHIPS 🥑🥑🥑 Nothing says summer like this chilled, light and delicious meal. Chilled avocado soup with cucumber, fresh coriander, vegetable stock, plain yoghurt, fresh chilli, lime juice, chipotle, spring onions, fresh mint and cayenne pepper, served with homemade tortilla chips. 1 ripe avoacdo 1 cucumber 3 spring onions fresh coriander to taste 250 ml vegetable stock , chilled 200 ml plain yoghurt 2 fresh chilli 1 lime Chipotle sauce 1 handful of fresh mint Tortilla Chips Tablespoon olive oil Teaspoon smoked paprika (hot if you prefer) 2 Corn tortillas Method 1. Blend the avocado, cucumber, spring onions, coriander, stock, yoghurt, chilli and mint in a blender until smooth. 2. Season with lime juice, chipotle, and a pinch of salt and black pepper, and put in the fridge to chill. 3. Once the soup is chilled, serve topped with the tortilla chips, chilli, chives and mint. Drizzle with more chipotle sauce if you like For Tortilla Chips 1. Combine the oil and paprika, then brush over both sides of the tortillas and cut into triangles. 2. Bake on a baking tray for 5 minutes on 200ºC or until golden and crisp. . . . . . #nothingisordinary #myfab5 #f52grams #dailyfoodfeed #lovefood #spoonfeed #huffposttaste #infatuation #buzzfeast #feedyoursoull #cheatmeal #tastingtable #forkyeah #heresmyfood #eater #eattheworld #foodandwine#foodblogfeed #foodandwine #still_life_gallery #buzzfeedfood #rslove #healthyfood #amazing #eat #soup #dinner #foodporn #healthyfood #vegeterianfood

A post shared by Igor Stankovic (@izorgor) on Jul 11, 2019 at 5:19am PDT

Koliko vremena provodiš u kuhinji i za koga voliš da kuvaš?
Volim da kuvam za apsolutno svakog čije nepce kao referencu za ultimativni ukus ne priziva u sećanje Mekdonalds.
Vreme koje provedem u kuhinji varira, ranije sam mnogo više kuvao nego što to radim sada jer, nažalost, tu su i druge obaveze.

Kako osmišljavaš recepture? Da li ih posle dosledno slediš ili uvek improvizuješ?
Što se recepata tiče, obično se zalepim za jedan ukus, sos, sastojak, onda budem opsednut time neko vreme i pokušavam da izgradim neko jelo oko toga. Nekada se desi da me jedna komponenta, deserta na primer, inspiriše da osmislim recept za burger jer sam iz nekog razloga ubeđen da će se dobro uklopiti.
Improvizujem gotovo uvek. Recepata sam se do detalja pridržavao na početku, dok nisam poznavao sastojke i bio siguran kako da se ophodim prema njima.

Pop-up koncept je jednostavan – nađete mesto, odaberete jelo, pozovete ljude, nadate se da će doći. Događaj može trajati dan ili više dana, može biti tematski i pogodna je platforma, premda ne i nužno, za mlade kuvare koji nemaju načina da dođu do svoje publike ili jednostavno žele da eksperimentišu

Tvoja omiljena nacionalna kuhinja je… i zašto?
Vijetnamska kuhinja zauvek! Sve je sveže i prepuno različitih ukusa, u jednoj činiji nečega dešava se toliko toga.

Omiljena namirnica?
Cimet, đumbir, kokosovo mleko.

Koja se namirnica nikada neće naći na tvom gastro-programu?
Još uvek nisam susreo namirnicu koja zaslužuje takav tretman Namirnica kao namirnica dobra je onoliko koliko se dobro upotrebi.

Organizuješ i pop-up večere po gradu i osmišljavaš jelovnike za restorane. Pop-up restorani su trend, reci nam nešto o tom konceptu, kako funkcioniše i kako se do njega stiže?
Koncept je poprilično jednostavan – nađete mesto, odaberete jelo, pozovete ljude, nadate se da će doći. Ovakvi događaji mogu trajati jedan dan ili više dana, mogu biti tematski i pogodna su platforma, premda ne i nužno, za mlade kuvare koji nemaju načina da dođu do svoje publike ili jednostavno žele da eksperimentišu bez rizika koji nosi otvaranje pravog restorana. Burger Lab, ideja koju sprovodim sa još jednim prijateljem, bazira se upravo na pop-up konceptu i nama služi kao polazna tačka za restoran koji će uslediti.

View this post on Instagram

MANGO SUNDAE WITH CHIA SEEDS Delicious, healthy and super easy to make. Mango sundae with greek yogurt and chia seeds, topped with aronia, cranberry and blueberry marinated in icing sugar, honey, fresh thyme, lime juice and zest . . . . . . #nothingisordinary #myfab5 #f52grams #dailyfoodfeed #lovefood #amazing #eat #healthyfood #summerfood #vegeterianfood #flatlay #spoonfeed #huffposttaste #infatuation #buzzfeast #feedyoursoull #cheatmeal #tastingtable #forkyeah #heresmyfood #eater #eattheworld #foodandwine#foodblogfeed #foodandwine #still_life_gallery #buzzfeedfood #rslove #desert #fitnessfood

A post shared by Igor Stankovic (@izorgor) on Nov 12, 2018 at 3:56am PST

Hrana je svojevrsna kreacija, bilo da pratite tuđe recepte ili izmišljate svoje, stvara se nešto što drugi mogu da konzumiraju i na šta reaguju

Imaš jako zanimljiv Instagram profil, red hrane, pa red biciklističkih vratolomija. Tvoje food fotke su mračne a koloristične i veoma sočne i primamljive. Da li mnogo vremena posvećuješ aranžiranju i kadriranju ili je već sama tvoja kulinarska kreacija spremna za slikanje?
Vrlo često u glavi imam jelo i ideju, te razmišljam o tome kako to jelo najbolje prikazati, koji su to elementi koji bi trebalo da budu uključeni u kompoziciju, koje boje uvrstiti, koja pozadina najbolje ističe jelo, kako ga servirati. Volim da eksperimentišem sa tim stvarima. Fotografija hrane uspešna je onoliko koliko kod posmatrača budi želju i glad za onim što je na njoj. Tako da najviše vremena provedem razmišljajući o tome šta želim da postignem i jednom kada sam siguran u ideju, izvedba bude manje teži deo.

Kada ćeš pokrenuti blog? I šta još zanimljivo radiš što nismo pomenuli?
Na pitanje o blogu poslednje tri godine odgovaram sa – uskoro. To se pokazalo kao neistina jer je tri godine kasnije blog još uvek u pripremi, tako da – uskoro Od ostalih zanimljivosti, planiram da ove godine probam kitesurfing i napokon krenem na časove klavira.

Podeli sa nama jedan super recept.
Može.

Karamelizovana mlada šargarepa sa humusom od zelenog sočiva i pistaćima

Sastojci:

Za šargarepu
‒ mlada šargarepa
‒ puter
‒ med
‒ burbon (opciono)

Za humus
‒ 3 šolje pilećeg bujona
‒ 1 šolja zelenog sočiva
‒ 1 lovorov list
‒ 3 čena belog luka
‒ 1/4 šolje tahini paste
‒ 1/4 šolje maslinovog ulja
‒ 3 kašike limunovog soka
‒ 1/2 kašičice cimeta
‒ 1/4 šolje iseckanog svežeg korijandera
‒ so i kajenski biber po ukusu

Priprema
Rastopite puter i pržite šargarepu dok ne omekša, dodajte med i pržite dok se površina šargarepe ne karamelizuje. Na kraju dodajte burbon i flambirajte. ČIm plamen nestane, šargarepa je spremna.

Za humus, u šerpi pomešajte pileći bujon, sočivo i lovorov list. Nakon što proključa, smanjite vatru i kuvajte poklopljeno oko 45 minuta ili dok sočivo ne omekša. Pred kraj sklonite poklopac, pojačajte vatru i pustite da preostala voda ispari.

Stavite sočivo u blender zajedno sa belim lukom, tahini pastom, limunovim sokom i maslinovim uljem i blendirajte dok se sastojci ne sjedine i ne dobije teksturu pirea. Humus stavite u činiju i dodajte so, kajenski biber, korijander i cimet.

Serviranje
Karamelizovane šargarepe poslužite sa humusom, tostiranim pistaćima i narom

Hvala, Igore!

The post Igor Stanković @izorgor: Kuvanje mi je poligon za igru idejama i ukusima appeared first on 42 magazin.

Jedan tipičan dan triatlonke svakako je drugačiji od dana drugih ljudi. Možda i ne koliko u treningu ili ishrani koliko u mentalnoj snazi i volji. Vida Medić (26) jedna je od tih devojaka – tačnije, naša najbolja triatlonka i vicešampionka Balkana koja se takmiči na evropskom i svetskom nivou kao članica reprezentacije. Ona, ipak, tvrdi da nema ništa spektakularno u danu jedne triatlonke, osim „rezultata treninga, tih malih pomaka svakog dana od kojih se gradi uspeh“. Pored sporta, Vidina pasija i ljubav je i slikarstvo, s obzirom na to da ga je diplomirala na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Nedavno je osvojila prvo mesto u ukupnoj konkurenciji na 25. pančevačkom triatlonu i to je Vidi ujedno bio i deo priprema za predstojeći Svetski kup u Mađarskoj. Kako kaže, ova trka bila je kako fizička, tako i mentalna priprema za kvalifikacione trke za Olimpijske igre u Tokiju.

Vido, kako izgleda prosečan dan jedne triatlonke?
Sve sportistkinje, pa i triatlonke, ustaju u svitanje kako bi svoj prvi trening obavile što ranije. Ja ustajem rano, ali ne zbog treninga, nego zbog svojih ušatih drugara. Dan mi počinje šetnjom sa moja tri psa, potom doručak i onda akcija. Moj jutarnji trening je najčešće plivanje, posle kog nastupa maratonski obrok. Nakon iscrpljujuća četiri kilometra plivanja obrok koji često jedem jeste kombinacija slatkog krompira, krompira, cvekle, nekih mahunarki i mnogo brokolija. Neizbežna pratnja je ogromna salata koja nekima može da posluži kao ceo obrok. Ne bi se reklo, ali ja jedem mnogo. Posle teškog jutarnjeg treninga i obilnog obroka moje telo čezne za snom, ali iz iskustva sam shvatila da to lose utiče na moj sledeći trening. Umesto da spavam vreme oporavka provedem čitajući knjigu ili mazeći se sa mojim macama jer one me najbolje odmaraju, tačnije leče me. Moj najbolji partner u izležavanju je slepi mačak Miško. Drugi trening vožnje bicikla ili trčanja provedem u potpunom fokusu na ono što je zadatak treninga, određene brojke koje moraju da se ispoštuju i onda opet hrana i spavanje. Nema ništa spektakularno u danu jedne sportistkinje, osim rezultata treninga, tih malih pomaka svakog dana od kojih se gradi uspeh.

A najlepše od svega je što pobednica ili pobednik jeste svako ko završi trku. Nije ništa nadljudski i svaka osoba koja je dovoljno odlučna može postići to, kao i sve ostalo…

Zašto si se odlučila baš za treniranje triatlona?
Slikala sam ceo život i tu nije bilo mesta za sport. Odrastanje na selu i priroda bili su moj sport. Tek po završetku fakulteta odlučila sam da se posvetim sportu, postavljajući sebi najviše ciljeve. Moj cilj bio je odlazak na Olimpijske igre, samo nisam znala u kom sportu. Triatlon spaja tri zahtevna sporta, plivanje, biciklizam i trčanje u jedan još zahtevniji, a to je za mene bio izazov.

Da li si se susretala sa krizama u toku takmičenja? Koliko su bile intenzivne i na koji način si ih prebrodila?
Krize su sastavni deo takmičenja i treninga. Na treningu se pripremam da što bolje i brže prevaziđem neku kriznu situaciju. Na trkama fizičke krize poput „sve me boli, pukla mi je guma, hladno je, toplo je“ često su praćene psihičkim krizama koje nas poraze češće od fizičkih. U tim trenucima trudim se da ostanem fokusirana na cilj trke, da se podsećam zašto to radim i koliko vredno radim da bih bila tu gde jesam. Ako nemam dovoljno motivacije u sebi, potražiću je spolja u publici, u dragim ljudima koji su došli da me bodre i u mojoj Berti i Hani.

Šta te motiviše u sportu, a šta u životu?
Motivišu me moja Berta i Hana. Berta je moja bivša trening partnerka, a Hana sadašnja. Berta je kuca koju je moj momak Kristijan spasao iz snega pored puta dok je ležala pored svog zgaženog drugara. Ona je mešanka divlje krvi i obožavala je sa mnom da ide u razne akcije, trčanja, kupanja… Nakon nekog vremena Berta više nije mogla da me prati, ali se trudila svim snagama. Ubrzo smo otkrili da ima rak pluća i brzo je umrla. Za mene je Berta motivacija jer je u takvom stanju trčala i trčala, znala je da živi i nikad nije odustajala. A Hana je tronoga keruša koja trči kao da ima šest nogu. Kad odredi svoj cilj, za nju ne postoji prepreka koju ne može preskočiti, to je uporno i tvrdoglavo stvorenje. Ja želim da budem kao one, moje heroine.

☀️☀️☀️ – #sport #running #tri #triathlon #fun #love #lovetorun #workout #cycling #swim #swimbikerun #girl #girlpower #happy #veganathlete #plantbased #training #vegangirl #poweredbyplants #fit #fitness #lifestyle #body #healthybody #healthyming #ironman #ironwoman #adventure #strength #rawvegan

A post shared by Vida Medic (@vidakida) on Jun 13, 2018 at 11:10am PDT

Da li možeš da nam približiš težinu izazova takmičenja u triatlonu poredeći sa nekim iskustvom sa kojim se većina ljudi susrela?
Triatlonom može da se bavi svako, to nije sport samo za čelične ljude, čak naprotiv. Lepota triatlona je u tome što okuplja rekreativce i profesionalce, kao retko koji sport. A najlepše od svega je što pobednica ili pobednik jeste svako ko završi trku. Nije ništa nadljudski i svaka osoba koja je dovoljno odlučna može postići to, kao i sve ostalo…

Šta najviše voliš u vezi sa triatlonom?
Najviše volim raznolikost. Kad bih trenirala smo jedan sport, bilo bi mi dosadno. Potrebno je da budemo svestrani u svakom pogledu, misaonom, obrazovnom, sportskom… Treba da negujemo razne veštine, da budemo kamen i voda u isto vreme.

Moj cilj bio je odlazak na Olimpijske igre, samo nisam znala u kom sportu. Triatlon spaja tri zahtevna sporta, plivanje, biciklizam i trčanje u jedan još zahtevniji, a to je za mene bio izazov

Vodiš i blog vidakida.com na kom objavljuješ fotografije veganske hrane, životinja, putovanja...
Triatlon mi nije ostavio mnogo mesta za slikanje, a kako je slikarstvo moja prva ljubav, morala sam da ostanem u nekom kontaktu sa bojama i oblicima, pa je fotografija postala dodirna tačka. Blog je bio dobar način da nastale fotografije nađu mesto van hard diska i da doprinesu pričama koje pišem. Želim da podelim sa ljudima svoja razmišljanja, ideje, stavove i ono čime se bavim, a društvene mreže su previše površne za tako nešto. Želim da ljudi koji posete moj online prostor budu inspirisani da stvaraju, da se kreći i da misle široko i daleko… Blog sam pokrenula pre nekoliko meseci i interesantnih priča će tek biti. Ono što je mnoge interesovalo jeste detaljna priča o mom sportskom početku koji uskoro stiže na blog.

The post Vida Medić: Treba da negujemo razne veštine, da budemo kamen i voda u isto vreme appeared first on 42 magazin.

Imamo 9 fenomenalnih predloga da za ovaj vikend, ili neki drugi, nakratko pobegnete iz grada:

Koliba usred ničega – Previja na Zlatiboru

Pošto je modernom čoveku teško da nađe doslovno taj čistac i izoluje svoje biće, da se sjedini s prirodom i oslušne kako mu kucka srce, možda je ovo rešenje – Planinska koliba Previja na pitomom Zlatiboru, u naselju Vodice.

Previja se nalazi na 1.177 metara nadmorske visine, okružena je netaknutom prirodom, a drvena kuća ima veliku nameštenu terasu sa koje puca pogled na planine i jezero. Centar Zlatibora udaljen je 15 km, a nije loše znati da je najbliže skijalište udaljeno 10 km,
Kad zakoračite na Previju, nećete videti ni beton, ni elektronsku bravu, ništa sivo. Sačekaće vas topli osmeh i dobrodošlica domaćina, koji će vam otkriti šta sve krije drvena kolibica ušuškana između mirišljavih borova. I vrlo brzo ćete se osećati kao kod kuće, a u idiličnoj kolibi o kakvoj ste sigurno oduvek maštali.

A osim što odiše mirom, kućica ima dnevni boravak s kaminom i TV ravnog ekrana, ukoliko baš hoćete da pogledate neki program ili film za opuštanje, ima i opremljenu kuhinju s trpezarijom i kupatilom sa tuš-kabinom. Ima i internet, krevetac za bebe, parking….
Najvažnije je da Previja krije mir i tišinu koje biste možda mogli da presečete porcijom adrenalina, budući da se kurs paraglajdinga može organizovati na licu mesta, kao i jahanje konja.
A tu su brojne mogućnosti za biciklizam ili pak plivanje u jezeru, koje je na kilometar od kolibe.
Najbliža prodavnica, restoran lokalne kuhinje i autobusko stajalište udaljeni su četiri kilometra, možete organizovati dostavu hrane iz restorana, a besplatan prevoz do autobusne stanice moguć je na zahtev.

Etno-domaćinstvo Veliki Grabovski

Etno-domaćinstvo Veliki Grabovski nalazi se u selu Grab u Dragačevu, gde ga su ga Ljija i Zoran Jovičić osnovali 2005. krčeći na Jelici svoju šumu. Veliki Grabovski je na 620 metara nadmorske visine, tačno na onom mestu odakle se pogled pruža na celu Guču. Brojni posetioci taj pogled proglasili su nečim najvrednijim što se može naći na Grabu i nazvali ga „pogled vredan milion dolara“. Ovaj kompleks rastao je godinama, a sada već može da primi 30 gostiju na bazi punog pansiona. Osim glavne kafane u kojoj se možete okrepiti, popiti kafu ili domaći sok ili prosto sesti i uživati u prizoru i muzici, Veliki Grabovski ima šest vajata-kućica, u kojima se možete i odmoriti i prenoćiti.

Bežeći od automatizovane svakodnevice, domaćini Velikog Grabovskog teže da stvore oazu u kojoj će svaki putnik namernik naći svoje mesto za relaksaciju.
I da, tamo nema telefona ni interneta.

Perkov salaš na Fruškoj gori

Nadimak jednog od predaka porodice Ivanić postao je naziv za Perkov salaš, koji se nalazi se na južnim padinama Fruške gore. Velika zbirka starina od kojih su jarmovi, taljige, plugovi kao i razboji za tkanje drveni kreveti i madraci, ogledala i ručno rađena posteljina stara oko dva veka daju posebnu lepotu ovom salašu. Sve ove eksponate upotpunjuje ljubaznost i srdačnost domaćina.

Odličan položaj salaša, pejzaž i čist vazduh prosto mame posetioce. Perkov salaš pokrenuo je razvoj seoskog turizma u opštini Irig, a od velike važnosti je i njegova uloga u očuvanju kulturne baštine ovih prostora.
Inače, u ovoj opštini nalazi se osam fruškogorskih manastira.
Većinu ljudi ovde privlači odlična domaća sremačka kuhinja, na jelovniku su najčešće pileći ili juneći paprikaš s domaćim mešanim rezancima, paradajz čorba s tikvicama, supa, štrudla s makom ili orasima, domaća rakija, vino i prirodni sokovi. A od slatkiša tu su starinski kolači i slatke pite, ali i pekmez od šljiva, drenjina ili šipaka, slatko od lubenice, kupina, šumskih jagoda. Umesto industrijskih likera, toče se rakija višnjevača i orahovača.

Samo jedan od komentara zadovoljnih posetilaca glasi: „Ambijent, priroda, ljubaznost domaćina, istorija, tradicija, ukusna domaća hrana, organsko gajeno voće, povrće i ostala božanstvena hrana, jednostavnost, udobnost… sve to staje u samo dve reči Perkov salaš.“
Važna napomena je da veće grupe treba obavezno najaviti, a da je ponedeljak neradan dan.

Bungalovi na Drini

Malo je u našoj zemlji mesta kao što je Perućac. Tamo su Bog i priroda na malo prostora podarili narodu pregršt lepote i uživanja za sva čula. Ako osetite potrebu za iskonskim čarima prirode, onda ćete zasigurno doći i pokloniti svoje srce i dušu ovim predelima.

Bungalovi Viola i Detelina su novoizgrađeni objekti u centru mesta Perućac. Svaki ima po tri spavaće sobe, dva kupatila, dnevni boravak, opremljenu kuhinju sa trpezarijom i posuđem i TV, parking i mogućnost ishrane u obližnjem restoranu Drinska priča po veoma povoljnim cenama (doručak 200, ručak 400 i večera 400 dinara).
Ali ono što ovo mesto čini tako privlačnim jeste moćna reka na kojoj maltene stoje bungalovi. Idealno za vikend posle kog ćete tretirani negativnim jonima lakše dočekati ponedeljak.

Izletište Grza

Kao posebno atraktivno izletište u opštini Paraćin ističe se Grza, gde se nalazi i istoimena planinska reka. Grza je na 17. kilometru puta Paraćin–Zaječar, nalazi se na 400 metara nadmorske visine, ušuškana u podnožju Kučajskih planina, a prepoznatljiva je po izuzetnoj divljoj prirodi, čistom vazduhu, raznovrsnom biljnom i životinjskom svetu.

Reka Grza izvire na 480 metara nadmorske visine, a u blizini vrela je i Planinarski dom Đorđe Živković namenjen planinarima, studentima, sportistima i izletnicima. Na ulasku u Grzu je ugostiteljski objekat Koliba. U blizini su sportski tereni za pripreme košarkaša, odbojkaša, rukometaša, fudbalera ili pak za pasionirane rekreativce u prirodi. A oni koji vole da pešače po prirodi i slušaju tišinu i ptice u horu tamo jednostavno moraju da odu.
Dva jezera na Grzi – Gornje i Donje – posebno su atraktivna za sportske ribolovce jer su bogata kalifornijskom i potočnom pastrmkom.
I da, signal za internet tamo ne dopire, a onaj za telefon može da se ulovi samo na određenim mestima koja znaju lokalci.

Krupajsko vrelo

Homoljski kraj poznat je kao velika ekološka oaza, a Krupajsko vrelo predstavlja jednu od prirodnih retkosti i obeležja ovog kraja. Svojom jedinstvenom lepotom, ovo izvorište, koje na površini stvara kraško jezero, neodoljivo mami u carstvo šuma, voda i čistog planinskog vazduha. Lekovite vode termalnog izvora, koje se mešaju sa hladnom izvorskom vodom Krupajskog vrela, upotpunjuju sliku ovog bajkovitog predela.

Krupajsko vrelo se nalazi u istočnoj Srbiji, u zapadnom podnožju planine Beljanice, sa desne strane Krupajske reke, između sela Milanovac i Krupaja, na oko 35 kilometara od Žagubice. Pristupačno je asfaltnim putem koji povezuje Krepoljin i Despotovac.
Ako se uputite tamo, naći ćete udoban smeštaj i specijalitete domaće kuhinje ovog kraja – homoljsko jagnje, homoljski sir i kačamak.

Planinski dom Šum na Staroj planini

Ima mesta koja jednostavno morate posetiti da biste poverovali da postoje. Mogu i priče dočarati delić atmosfere, ali one za doživljaj bajke nisu dovoljne. Jedno od takvih mesta je Stara planina, odnosno Planinski dom Šum na toj planini.

 
Na putu do Babinog zuba, kraj Crnovrške reke, sa pogledom na planinske vence – nalazi se Šum. U snegu zimi, u cveću svih ostalih meseci – ovaj dom može biti i vaše sklonište od gradske vreve. Baš kao što je Stara planina nešto više od obične planine, tako je i Planinski dom Šum nešto više od običnog smeštaja.
Planinski masiv koji se proteže istokom Srbije ima savršenu auru mesta koje još nije u potpunosti ukroćeno, i koje teško da će ikad i biti samo jedan komercijalni turistički centar u nizu. Dovoljno daleko od civilizacije, a dovoljno blizu svim pogodnostima koje se očekuju na planini sa ozbiljnim potencijalom za zimske sportove i prolećno/letnje kuliranje, neverovatna belina snega zimi i divna cvetna polja ostatkom godine.

Odmah pored Šuma teče reka koja svojom pesmom može da razbije sve čvorove u leđima i ramenima i natera svakoga da se opusti i prepusti opojnim čarima krajolika. Tu je čist, planinski vazduh, tu je tvrda planina pod nogama, tu je široko, duboko, nepregledno nebo nad glavom.
Dom ima 10 apartmana i dve odvojene sobe, a za druženje i razmenu priča sa planinskih staza i bogaza Šum ima i veliku dnevnu sobu.

Borsko jezero

U podnožju Crnog vrha, na 17 kilometara od Bora, planinski vodotokovi zarobljeni su pedesetih godina 20. veka branom, a priroda je tu ljudsku odluku prihvatila kao svoju. Tako je nastalo Borsko jezero. Nа nаdmorskoj visini od 438 metara, glatka površina jezerske vode od 30 hektara, ogledalo je slikovitoj i raskošnoj lepoti okolnih predela.

Kristalno čista jezerska voda u letnjim mesecimа dobija tamnozelenu boju, a njena površina doseže temperaturu od 25 stepeni, što je čini izuzetno prijatnom za kupanje. Sitno razuđena i slikovita obala i priobalje sa uređenim plažama, rekreativnim i stazama za šetnju, sportskim terenima i drugim sadržajima pored odmora omogućavaju sportske, rekreativne, izletišne i kulturne aktivnosti, i tako čine Borsko jezero jednim od najprivlačnijih turističkih mesta u ovom delu Srbije.
A možete na izlet do Bora, Brestovačke banje, Lazarevog kanjona i pećine, Feliks Romulijane, Rtnja, Dubašnice, Crnog vrha, vrela Mlave, manastira Gornjak… Idealno je mesto za ribolov jer čiste planinske vode koje se ulivaju u jezero i redovna godišnja poribljavanja čine ga pogodnim staništem velikog broja ribljih vrsta, poput šarana, deverike, soma, smuđa, svih vrsta bele ribe.
Od smeštаjnih kаpаcitetа nа rаspolаgаnju su vam hotel Jezero, Dečije odmаrаlište Sаvаčа, auto-kamp, konačište Vertigo, privatni smeštaj u kućama oko jezera.

Imanje Četiri pera

Na obodu Specijalnog rezervata prirode Carska bara nalazi se mesto stvoreno za uživanje u prirodi – Imanje Četiri pera, gde vas očekuju mir i lični prostor, kuliranje i komfor. Ovo mesto je klub ljubitelja prirode i ptica jer se tu gnezdi oko 250 vrsta, od kojih je osam na listi zaštićenih vrsta, a njegov dnevni kapacitet je do 50 osoba.

Divni bazen okružen drvenim ležaljkama, luksuzna kuća, travnjak, nebo i sunce, filmska projekcija pod vedrim nebom, jahanje… a idealno je ako samo želite da posmatrate prirodu i uživate u njoj. Nakon dana provedenog po slobodnoj volji, kuhinja će vas oduševiti – internacionalna, svaki put drugačija i preukusna. A veliki plus je i što vegetarijanci i vegani ne moraju da razmišljaju – specijaliteti se spremaju i za njih!

A uveče možete samo da posmatrate predivan zalazak sunca. Lekovito je.

Etno-selo Tiganjica

Ako ste ikada prošli putem Beograd–Zrenjanin, onda sigurno znate gde je ovo mesto jer nije moguće da su vam promakli kula vetrenjača i celo selo opasano zidom od cigle i crepa.
A kad uđete, ne znate gde pre da gledate, da li u mini zoološki vrt sa srnama, emuima, ukrasnim kokama, divljim patkama ili na restoran, da li na dečije igralište, ponije, konje, krave, dvorište, rečicu, banatske kuće, Ljubišin etno-muzej… ma svaki prizor je čaroban i odiše duhom ovog podneblja.

Hrana je tipično banatska, prepuna lokalno proizvedenih delicija poput čobanskog gulaša, čvaraka, šunke, kulena, domaće žute supe, štrudle s makom, domaćih peciva, raznih specijaliteta od divljači…
A dok vi uživate u hrani i piću a deca radoznalo obilaze svaki kutak imanja, jašu ponije ili velike konje, hrane krave i kozice ili igraju se na uredno sređenom i ograđenom igralištu – iz ugla se čuje zvuk bisernice i tambura koje svakim tonom podsećaju da ste u vojvođanskom raju.

Etno-selo Tiganjica ima dvokrevetne i trokrevente sobe, a svaka je unikatna i odslikava davno prošlo vreme…

U blizini su rezervat prirode Carska bara, sportski aerodrom na kome se često održavaju jedriličarska takmičanja ili padobranski skokovi, Kaštel Ečka i grad Zrenjanin.
U Tiganjici možete provesti sat, dan, nedelju… čitav život – natenane.

The post 9 rajskih mesta u Srbiji za vikend-bekstvo iz grada appeared first on 42 magazin.

Milovan Bajčetić ima samo 22 godine, a već razvijenu svest o tome kako je moguće kroz svoje zanimanje, koje god ono bilo, pomoći drugima koje je zadesila nevolja. Ovaj mladi biciklista član je svetskih organizacija UCI i UMCA, treći je u Evropi, prvak Srbije sa nacionalnim rekordom i osmi u svetu (kategorija od 18 do 48 godina) u disciplini ultramaraton, a prošle godine uspeo je da se plasira na dva velika takmičenja u vožnji bicikla 24 časa. Njega nije zadesila nevolja, ima razloga da se raduje, ali ima i problem kako da pronađe sredstva i pojavi se na tim takmičenjima, na kojima će, između ostalog, predstavljati državu. Zato je sada njemu potrebna pomoć svih nas.

Milovane, bavite se biciklizmom osam godina, a od prošle godine profesionalno vozite ultramaratonu 24h (vožnja bicikla 24 časa), to je baš ozbiljan fizički poduhvat. Pripremate se tako što vozite humanitarne trke za pomoć bolesnoj deci po Srbiji, recite nam nešto o tome, kako animirati ljude da pomognu kada se čini da je pomoć potrebna sve većem broju dece i ljudi?
Za potrebe treninga napravljen mi je dres sa apelom za pomoć i kroz treninge i vožnje po mestima u Srbiji, pokušavam da upoznam što veći broj ljudi i pozovem ih da pomognu koliko mogu oboleloj deci. Svima nama je urođeno da pomognemo nekome, a za sebe ću reći da sam ja samo jedan mali znak na putu koji pokazuje smer da pomognemo osobi kojoj je pomoć potrebna. Nema veće sreće nego kad u rukama držite dete za koje smo se svi mi borili i koje je spaseno u poslednji čas.

Trenutno vozim drumski bicikl Vivelo koji nije predviđen za ultramaraton 24h. Potreban mi je TT-bicikl, ja taj bicikl nemam jer je mnogo skup

Za koga ste sve borili na dva točka u dresu koji poziva na apel?
Na dresu koji trenutno nosim ispisan apel Budi human, pošalji SMS 266 na 3030 za Milu. Mila inače boluje od teškog oblika karcinoma i za nju se trenutno svi borimo. Borili smo se i za još mnogo dece kao što je mala Rada, koja ima retku, složenu i urođenu srčanu manu, u Grčkoj su urađene četiri operacije, koje treba da sačuvaju njena malena pluća i omoguće joj bezbrižno detinjstvo i normalan život. Rada se trenutno nalazi u Atini jer joj je urađena poslednja, četvrta operacija na srcu i ona nam dolazi u Srbiju 1. aprila i jedva čekam da je držim potpuno zdravu u rukama. Pomoć je potrebna za još mnogo dece i svi koji žele mogu izraditi dres, a ja ću taj dres vrlo rado nositi i apelovati na ljude.

Prošle godine 15. jula, a zahvaljujući ljudima dobre volje, otputovali ste u Sloveniju na Evropsko prvenstvo ultra24h. To vam je bila prva trka van Srbije, kakvi su vam utisci, a kakvi rezultati?
Utisci su prelepi, a ja još uvek nisam svestan svog uspeha koji sam ostvario na Evropskom prvenstvu. Konkurencija je bila velika i jaka – sa mnom se takmičio svetski dvostruki prvak i svetski rekorder ultramaratona Crish Hopkinson. Osvojio sam treće mesto prešavši 600 kilometara za 24 sata. Tog trenutka postao sam treći u Evropi, prvak Srbije sa nacionalnim rekordom, ali i osmi u svetu (u kategoriji od 18 do 48 godina) među 9.327 osoba koje se takmiče u ovoj disciplini u svetu. Taj rezultat mi je omogućio direktan plasman na Svetsko i Evropsko prvenstvo koja se organizuju ove godine. Utramaraton 24h je jedna od težih disciplina i zahteva velike i teške treninge, kako fizičke tako i psihičke.

Za EP i SP nije mi potrebno mnogo novca, ali ja ga prosto nemam

A kakav vam je plasman u ovom sportu na nivou države?
U državi Srbiji sam prvak i nacionalni rekorder sa 600 kilometara. Zahvaljujući treneru Ivanu Puji, koji vredno svakoga dana radi sa mnom kako bi naš uspeh bio još veći. Ove godine cilj nam je da pređem preko 800 kilometara i tim poduhvatom postavim novi rekord.

I hoćete li ići na Evropsko prvenstvo u Sloveniji i Svetsko prvenstvo u Sjedinjenim Američkim Državama? Kada i gde se ta takmičenja održavaju?
Svetska organizacija UMCA pozvala  me je da učestvujem na prvenstvima Evrope i sveta, Evropsko će se održati u Sloveniji u mestu Dobrovnik 14. jula ove godine, a Svetsko se organizuje u Sjedinjenim Američkim Državama u gradu Borego Springs (Kalifornija) 26. oktobra 2018.

Koliko vam je sredstava potrebna za odlazak na Evropsko prvenstvo i za šta, a koliko za Svetsko prvenstvo?
Finansijska sredstva potrebna za odlazak na Evropsko prvenstvo iznose 220 evra (kotizacija 150 evra i 70 evra za gorivo), plus za smeštaj i hranu.
Za Svetsko prvenstvo mi je potrebno da se plati avio-karta, transport bicikla avionom kao sastavni deo opreme za takmičenje, troškovi za kotizaciju (250 dolara), kao i smeštaj i hrana tokom boravka u Americi.

Nema veće sreće nego kad u rukama držite dete za koje smo se svi mi borili i koje je spaseno u poslednji čas

Koji bicikl imate? Da li će izdržati pripreme i zahtevna takmičenja?
Trenutno vozim drumski bicikl Vivelo koji nije predviđen za ultramaraton 24h. Potreban mi je TT-bicikl, ja taj bicikl nemam jer je mnogo skup. Jedina mogućnost koja postoji jeste da rentiram bicikl za dan trke.

U nadi da će ovaj momak našu državu predstavljati na pomenutim takmičenjima, hajde da pozovemo i državu i ljude dobre volje da mu pomognemo da ostvari san. On je vozio i apelovao za pomoć drugima, a mi apelujemo za njega!
Od ostvarenja sna deli ga samo nekoliko hiljada evra.

The post Milovan Bajčetić: Ja sam samo jedan mali znak na putu da treba pomoći drugima appeared first on 42 magazin.

…što o žuto-crnim držačima kod pešačkih prelaza, koje gotovo nijedan biciklista ne kapira, što o visokim i neprilagođenim ivičnjacima, što o stazama za bajs koje postoje, ali ih je još uvek malo…

Kako bi biciklistička zajednica ojačala i rešavala postojeće probleme, Dina Čubrić i Miloš Starčević, aktivni i pasionirani biciklisti, odlučili su da naprave Pedaliranje – aplikaciju za bicikliste o biciklizmu u gradu i njihovo umrežavanje, te podsticanje na razne akcije.

Kako o biciklističkim rutama ne bi odlučivao „tamo neko“ već Vi – biciklisti, podržite Dinu i Miloša koji se, kako bi razvili aplikaciju, takmiče za nagradu Superste.net programa.

Više o Pedaliranju i zašto je ono neophodno biciklistima otkrijte u razgovoru koji sledi:

Kako ste došli na ideju da započnete projekat Pedaliranje? Kada ste shvatili da je ovakva aplikacija potrebna biciklistima kod nas?
Dina: Projekat smo započeli ovog proleća kada smo se prijavili na konkurs Superste, koji raspisuje Erste banka u saradnji sa Dokukino fondacijom za finansiranje inovativnih projekata mladih. Ideja je bila da napravimo mobilnu aplikaciju koja bi olakšala biciklistima svakodnevno kretanje po gradu i doprinela jačanju biciklističke zajednice. Aplikacija će sadržati mapu sa biciklističkim stazama i važnim punktovima (pumpe sa kompresorima, parkirališta, servisi, bike shopovi, česme), a omogućiće korisnicima da četuju, ugovaraju grupne vožnje po sopstvenim preferencijama, željenim rutama, fizičkoj spremi… Ovom aplikacijom želimo da olakšamo bicikliranje po gradu biciklistima i biciklistkinjama, ali i da kroz umrežavanje podstaknemo ljude da izađu na ulicu i voze bicikl. Nadamo se da će na taj način aplikacija zaista zaživeti kao neka vrsta male društvene mreže za bicikliste jer smo svesni koliko je učinkovit format društvenih mreža danas. Meni lično je više puta falilo društvo za vožnju jer često ne mogu da vozim sa Milošem rute koje on obično vozi – moj MB nije toliko brz kao njegov drumaš, a i mnogi moji prijatelji, casual biciklisti žalili su mi se da bi više vozili bicikl kada bi imali društvo jer su u suprotnom lenji.

Meni lično je više puta falilo društvo za vožnju jer često ne mogu da vozim sa Milošem rute koje on obično vozi – moj MB nije toliko brz kao njegov drumaš

A šta je vaša lična motivacija za kreiranje jednog, uslovno rečeno, neprofitnog projekta?
Dina: Često govorimo kako mnogo volimo Beograd i mnogo volimo biciklizam, ali smo svesni da se Beograd i biciklizam ne vole preterano, pa smo odlučili da to bar malo promenimo. Zvučaće klišetizirano, ali zaista samo veliki entuzijazam može da te natera da izađeš na ulicu kao biciklista/biciklistkinja u gradu sa tako lošom biciklističkom infrastrukturom. Svakog dana možemo primetiti nešto što se može izmeniti i ako naš projekat bar malo doprinese tome, to će biti naš uspeh.

Dina, tvoj deda je bio Radoš Čubrić, jedan od najboljih jugoslovenskih biciklista, olimpijac i reprezentativac. Na koji način te je on vaspitavao da se odnosiš prema biciklizmu i – zalažeš za taj sport?
Dina: Budući da su i deda, i tata, i stric bili olimpijski biciklisti, kod nas u porodici je bicikl oduvek bio više od prevoznog sredstva. Često smo se šalili kako smo sestra i ja prvo naučile da okrećemo pedale, a tek onda prohodale. Sa dedom bismo vozili bicikl čak i kada sam morala da imam pomoćne točkiće sa strane. On je voleo da prepričava svoje mnogobrojne dogodovštine sa svetskih biciklističkih trka i sve su uvek imale istu poruku: upornost, istrajnost i entuzijazam jesu ono što te dovodi do cilja. Ovaj projekat vidim i kao mali omaž njemu.

Miloše, ti si drumski biciklista i dugoprugaški trkač, takođe deo ekipe @bikekitchenbelgrade. Da li ti nekad dosadi da voziš bajs satima?
Miloš: Nije još uvek, čak želim godinama da ga vozim po Africi. Dugoprugaški biciklizam je sjajno iskustvo, biti sam sa sobom satima ili danima, za sve to vreme se svašta proživi i dožive se najrazličitija osećanja. Neću da budem patetičan, ali smo nekako svi skupa zaboravili da budemo sami. Čim se to dogodi – tražimo distrakcije sa strane. Ovde toga nema, gledaš belu liniju celu noć ispred sebe, pričaš sa ljudima samo kada staneš, posmatraš sela i krajolik, doživljavaš situacije u kojima moraš da popraviš bajs kako znaš i umeš – čak, ponekad, uz pomoć plastične kese, da bi nastavio put dalje.

Samo veliki entuzijazam može da te natera da izađeš na ulicu kao biciklista/ biciklistkinja u gradu sa tako lošom biciklističkom infrastrukturom

Kakva je trenutno biciklistička zajednica i koliko toga joj grad pruža? Koliko je Beograd bike friendly grad?
Miloš: Baš je raznolika, čini mi se da svaka grupa ili podgrupa biciklizma ima svoje predstavnike i neki centar okupljanja bio on online ili offline. A grad joj pruža minimalnu ili nikakvu podršku. Doduše, u poslednje dve godine čini se da su se stvari pokrenule sa mrtve tačke i počela je izgradnja par kilometara novih biciklističkih staza u centru, a po najavama biće ih još više. Upravo zbog toga je važno jačanje zajednice, umrežavanje i solidarnost: jedino tako možemo zajedničkim snagama poboljšati uslove za bicikliste i biciklistkinje u Beogradu.

Kažete da će aplikacija sadržati i opciju chata kojom bi se biciklisti povezivali. Da je svetu potreban još jedan vid društvene mreže?
Dina: Mi ne bežimo od učinkovitosti formata društvenih mreža. Sve je u načinu na koji ih koristite. Mnoge informacije se danas filtriraju upravo preko društvenih mreža zbog brzog protoka informacija. Ukoliko bi jedna takva platforma doprinela popularizaciji biciklizma, najpre u Beogradu (a nadamo se kasnije i u drugim gradovima), mislim da nam je potrebna. U krajnjoj liniji, Pedaliranje neće biti društvena mreža koja bi zamenila ljudski kontakt, već naprotiv: navela bi ljude da se upoznaju, druže i prave zajedničke akcije – a sve kroz bicikliranje.

Pedaliranje neće biti društvena mreža koja bi zamenila ljudski kontakt, već naprotiv: navela bi ljude da se upoznaju, druže i prave zajedničke akcije

Šta su biciklističke skupštine?
Biciklističke skupštine smo zamislili kao druženje sa zajednicom i male brainstorming sesije na kojima bismo se konsultovali oko sadržaja aplikacije i sledećih koraka koje treba da preduzmemo u razvoju projekta. Mi smo organizovanjem prve Večeri Pedaliranja pokušali da okupimo zajednicu i dobili smo baš dobar odgovor s obzirom na tropske vremenske prilike koje su tada vladale. Videli smo da zajednica ima potrebu za umrežavanjem i razmenom iskustava. U planu nam je da organizujemo još ovakvih druženja kako bismo se svi mi koji volimo biciklizam i koji se bavimo njime umrežili.

Može li jedna ovakva aplikacija motivisati ljude da razmišljaju o svojoj sredini i, barem ponekad, izaberu bicikl kao prevozno sredstvo?
Mi mislimo da može. Prema maloj anketi koju smo uradili, većina ljudi je rekla da ne zna gde se nalaze biciklističke staze i važna mesta za biciklizam, a razlog kod većine ljudi koji ne voze bicikl uglavnom je to što Beograd ima malo staza i što ne znaju gde se nalaze, a plaše se vožnje po ulici. Mi hoćemo da ovom aplikacijom upoznamo ljude sa sadržajem oko njih i time će, čim im je nešto bliže i jasnije, više koristiti bicikl u saobraćaju. Ohrabreni smo i time što su nam nakon intenzivnih sesija s mentorima Superste programa mnogi rekli da su nakon naše prezentacije poželeli i sami da počnu da voze bicikl po gradu.

Prema maloj anketi koju smo uradili, većina ljudi je rekla da ne zna gde se nalaze biciklističke staze i važna mesta za biciklizam

Ako ne vozim bajs, a htela bih – kakav savet biste mi dali: gde da se vozam, a da nije gužva, koje aplikacije da koristim? I šta je, zaboga, Strava?
Miloš: Moj savet je da istražuješ. Veliki deo grada nije pokriven biciklističkim stazama i nekome više prija da vozi velikim gradskim saobraćajnicama, a nekome mirnim ulicama. Možda je najbolja destinacija za vožnju Avala – jako je dobar osećaj kada se prvi put u životu popnete na Avalu i shvatite da to nije ništa i da možete biciklom mnogo dalje da odete. Posle toga kreće najlepši deo biciklizma, kada bicikl doživljavate kao slobodu da putujete gde hoćete.
Dina: Strava je aplikacija za praćenje vožnji, ali nju uglavnom ne koriste rekreativci nego sportisti koji mere srednju i maksimalnu brzinu, prolazna vremena, nagibe i temperaturu… Aplikacija je jako popularna, međutim, nije baš najbolje rešenje za rekreativne i casual bicikliste – zato preporučujem Pedaliranje!

The post Dina Čubrić i Miloš Starčević PEDALIRANJE: Bicikl = sloboda appeared first on 42 magazin.

Na svetu je sve više biciklista, a njihov broj i kod nas raste. Jedino ne raste infrastruktura koja bi omogućila da sad, danas, odmah sednete na bajs i odjezdite do tačke B, C, D, na posao ili u prirodu.

Dok mi čekamo svetle dane gradskog biciklizma, tehnologija nas novim izumima katapultira u budućnost

Kada je reč o najboljem čovekovom prijatelju na dva točka, kineski startup Smacircle Technologies nedavno je predstavio koncept električnog bicikla po imenu Smacircle S1.  To je sklopiv i vrlo praktičan bicikl koji bukvalno staje u ranac. Veoma je lagan, a pritom može da podnese veliku težinu, kompaktan je i savršen za gradsku vožnju. U njega je implementiran i veoma koristan USB ulaz. Najzanimljivije je to što može da se pokrene tek kada se vlasnik sa njim spoji pomoću pripadajuće aplikacije – tako da: zbogom kradljivcima bicikala!

Nažalost, za sada postoji samo prototip, a u IndieGoGo kampanji prikupljaju se sredstva za njegovu proizvodnju.

https://www.youtube.com/watch?v=ZE3mmTuw0B8

The post Zbogom kradljivcima bicikala: Svoja dva točka u rancu nosim appeared first on 42 magazin.

Švedski tehnološki brend Punkt raspisao je konkurs i pozvao studente dizajna sa tri najbolja univerziteta da daju svoje rešenje za električni bicikl. Projekat Urban Mobility nastao je sa idejom da motiviše bicikliste da ne odustaju od dva točka ni kada mišići posustanu. I sad je pitanje – kako? Pa svaki od univerziteta kaže – lako!

Na biciklističkoj mapi nalaze se tri grada – London, Lozana i Ajndhoven – koja inspirišu studente da baš za ulice grada u kojem žive naprave odgovarajući bicikl.

Zadatak je bio da osmisle dvotočkaš koji će biciklizam učiniti primamljivijim i dostupnijim, a u zavisnosti od reljefne i urbanističke strukture svakog od pomenutih gradova.

Dizajn studenata Royal Collage of Art iz Londona

Studenti Royal Collage of Art iz Londona uzeli su u obzir rastući broj ljudi koji biciklom odlaze na posao. Sigurno ste u inostranstvu, lično ili na snimcima, zapazili da ljudi u odelima, sa savršenom frizurom i naočarima za sunce okreću pedale. Koliko god da vam u tom trenutku na pamet padne da biste i vi mogli ili voleli isto tako, na beogradskim ulicama takva scena je incident jer u gradskom jezgru ne postoje biciklističke staze. A zamislite kako bi to bilo dobro. Vidite nekog ucelo dok prolazi pored vas na biciklu a ne zamišljate kako izgleda dok zavaljen sedi u autu, bolje vas vide drugi, razgledate okolinu jer se sporije krećete, ne plaćate parking, ne zagađujete okolinu, ne nervirate se oko gužve, prolazite uskim uličicama i imate strava noge i zadnjicu, a celokupna kondicija vam na sve to dođe gratis.

Dizajn studenata Royal Collage of Art iz Londona

Da bi se u Londonu povećao ovakav broj uličnih prizora, potrebno je napraviti bicikl koji motiviše na vožnju. Rezultat je upravo dvotočkaš koji u sedištu krije bateriju koja može da se odvoji i odnese na punjenje. Ugrađen je i navigacioni sistem koji olakšava pronalaženje najkraćeg puta do željene destinacije, a ispred imate redizajniranu korpu za bicikl, u koju možete da smestite tašnu ili bakaluk.

Pedalamo dalje – do Lozane u Švajcarskoj.

Dizajn studenata École cantonale d’art de Lausanne iz Lozane

A tamo je pristup malo drugačiji. Studenti su ozbiljno pristupili problemu, i to najpre analizom ulica svog grada. Naime, Lozana je brdovita, pa se u njoj smenjuju uzbrdo-nizbrdo delovi, što bicikl i ne stavlja baš na prvo mesto poželjnih prevoznih sredstava. Ali motor koji su oni osmislili rešava ovaj problem. On se puni kada se spuštate i uključuje se kada krenete uzbrdo. Motor je zapravo vaša podrška – kada se potrošite i budete na izmaku snaga, onda imate drugara koji vam pomaže da prebrodite najteže i već ste na vrhu brda.

Dizajn studenata École cantonale d’art de Lausanne iz Lozane

Ako ste bili u Holandiji, onda vam je već na prvi pogled jasno da je bicikl nezaobilazna stavka koju morate probati čak i kao turista. Uličice oko kanala kao stvorene su za dva točka, a ono što bi vam za idealan dan moglo nedostajati jeste društvo. Dakle, sledi bicikl za dvoje.

Dizajn studenata Design Academy Eindhoven iz Ajndhovena

Na njemu je sedalni segment produžen kao klupa, pa vožnja u paru više nije podeljena na dva puta po dva točka već sedite bliže iliti najbliže moguće. Dizajnom je rešen i stil, pa ovo prevozno sredstvo njegovi studenti tvorci nazivaju instant uličnim komadom nameštaja.

Dizajn studenata Design Academy Eindhoven iz Ajndhovena

Sva tri prototipa bicikala predstavljena su na nedavno završenoj Milanskoj nedelji dizajna, a kako izgleda njihova budućnost ili budućnost biciklizma u ova tri grada – tek ćemo videti.

Do tada možemo da radimo na razvijanju i poboljšanju biciklističke infrastrukture i vožnji klasičnog bicikla. Za naše uslove super su sva tri bicikla, jedino što su postojeće staze u Beogradu prilično ravne, pa nam onaj električni nije neophodan.

The post Tri univerziteta iz tri grada imaju tri dizajnerske ideje za jedan bicikl appeared first on 42 magazin.