Budislava Keković; Belgrade Design District backstage; Foto: Nikola Đorđević

Belgrade Faashion Week, održan 43. put, sinoć je zvanično zatvoren. U Belexpocentru 20. aprila održana je revija Tribute to Boris Nikolić, kojom je zvanično otvorena Nedelja mode, a kojom se ujedno obeležava 10 godina od odlaska ovog mladog dizajnera i isto toliko godina otkad Belgrade Fashion Week i Fondacija B92 dodeljuju nagradu za savremeni modni izraz koja nosi njegovo ime. Učesnici te revije bili su Doda Komad, JSP – Jelena i Svetlana Proković, Aleksandar Protić, Ana Ljubinković, Tamara Radivojević, Ivana Pilja, Ljuba Sikimić, Milica Vukadinović, Sonja Jocić, Aleksandra Lalić, Valentina Obradović, Lana Pavlović, Dijana Vujačić, Lidija Vujović, Lidija Jovanović, Danijela Knežević, Maja Atanasijević Zipa Yoma, Ashok Murty.

Dobitnica nagrade Boris Nikolić Aleksandra Lalić predstavila je svoju novu kolekciju

Zatim je usledila revija Dragane Ognjenović, nakon čega su svoje modele predstavili Melanija Vasić, Teodora Pašalić, Anđela Branković, Le Butt, Milica Cenerić – MANA.
Subota je bila u znaku Belgrade Design Districta. Vesna Kracanović, Svetlana Jaćović, Peđa Nerić, Milena Radović, GetUp Jasmina Vujović, Budislava Keković stoje iza modela koji prikazani na reviji.
Dobitnica pomenute nagrade Boris Nikolić Aleksandra Lalić predstavila je svoju novu kolekciju, nakon čega je usledila revija londonskih dizajnera. Kraj večeri bio je rezervisan za modele Ane Ljubinković.

Teodora Pašalić backstage; Foto: Sunčica Žurković

Nedelja je bila rezervisana za reviju autorske mode, drugim rečima – dizajn ovih modela potpisuju Lily Tailor, Tamara Paun, Sholayaswim, Tijana Milutinović. A nakon kolekcije Boška Jakovljevića došao je na red Fashion Scout South East Europe,  gde su se u talentu nadmetali modni dizajneri iz Slovenije, Hrvatske, Crne Gore, Makedonije, Bosne i Hercegovine i Srbije.
Izložba nakita, tašni, obuće među kojima su se našli i modeli s potpisom LILU, rukavica i šešira privlačila je pažnju svih posetilaca Belexpocentra.
MIAMAYA revija u SC Rajićeva zvanično je zatvorila 43. Belgrade Fashion Week.
Toliko u rečima, sada prelazimo na slike koje najjače opisuju #bfw.
[See image gallery at 42magazin.rs]

The post 43. Belgrade Fashion Week appeared first on 42 magazin.

Sa preko dvadeset godina iskustva u modnoj industriji dizajnerka Danijela Biškup neprestano radi na razvoju svog brenda LILU Shoes. Trenutno priprema online prodaju, razvija nov koncept CHOOSE YOUR IDENTITY u saradnji sa dizajnerkama ženske odeće JSP, čija se neraskidiva saradnja vidi na svakom fashion weeku jer su JSP stajlinzi spremni za pistu tek uz Danijeline cipele. Ali našu pažnju privuklo je to što je LILU Shoes prepoznatljiv kako u modnim editorijalima domaćih magazina i na modelima sa naslovnica, tako i na ženama koje srećemo na ulici, a koje se ne vode brendom već traže obuću u kojoj se dobro osećaju. Zato kroz razgovor pokušavamo da shvatimo kako joj to uspeva.

Tvoj radni prapočetak nema veze sa dizajnom, najpre si bila reporter na RTS-u, zar ne?
Da, radila sam devet godina kao novinar-reporter na RTS-u, ali u to vreme sam studirala i to Višu školu likovnih umetnosti jer me, posle više pokušaja, nisu primili na Fakultet primenjenih umetnosti. A otkud na televiziji? To me je sudbina nosila budući da ni srednju dizajnersku nisam upisala zbog kašnjenja na prijemni jer sam putovala iz drugog grada. Tako da mi je ostala srednja za kulturu i javno informisanje kao sledeća opcija. Nikada nisam imala plan da budem novinar, ali sam radeći na RTS-u stekla ogromno iskustvo i samopouzdanje, što mi je i te kako pomoglo u daljem profesionalnom razvoju.

Većina dizajnera kali svoj zanat u nekoj fabrici pre osnivanja sopstvenog brenda. To se desilo i sa tobom, koliko znam, sasvim slučajno. Reci nam kako je to bilo?
Kao i većina stvari u mom životu, i to se desilo slučajno. Upoznala sam vlasnika fabrike koji mi je predložio da osmislim njihov sajamski nastup. U toku rada shvatili smo da bi bilo dobro i da se uključim u izradu i stvaranje kolekcije za taj sajam. To se već tada pokazalo kao odlična ideja jer smo dobili Srebrnu košutu za ženski model. I tamo sam ostala preko šest godina. Ogromno iskustvo u proizvodnji i još četiri sajamske nagrade za ženske modele i kolekciju ženske obuće rezultat je naše saradnje. Sve to sam radila uporedo sa poslom novinara u RTS-u.

Moda je primenjena umetnost i veliki biznis, tako da je krug zatvoren tek kada se to što ste smislili i proda

Kako se u tom gustom rasporedu stvarala ideja da pokreneš svoj brend i kako si ga tada zamišljala?
Tada sam prvo poželela da se NE bavim tim poslom jer je on tehnički neverovatno zahtevan, komplikovan i težak. Rudarski posao! Ali očigledno su moja priroda i temperament uticali na to da se predomislim. Jednostavno, tada kod nas nije bilo dizajnera obuće, pogotovo ne samostalnih, koji imaju svoj brend. E to je već bio izazov…

I onda je 2001. godine otvoren Studio IDENTITY u kome osim tvoje obuće stoje komadi dizajnerki Jelene i Svetlane Proković. Kako je došlo do te saradnje?
Studio IDENTITY nastao je godinu dana ranije, a zatim su se Jelena i Svetlana Proković i još neki dizajneri priključili ideji da postoji studio – radnja koja okuplja više dizajnera. To je pojednostavljivalo posao u organizacionom smislu, ali bilo je i finansijski povoljnije jer smo delile sve troškove. Posle nekoliko godina ostale smo samo JSP i ja i tada smo odlučile da smo samo mi IDENTITY. I tako je i danas. Na svim njihovim revijama je moja obuća. Ceo koncept oko radnje zajedno smišljamo i razvijamo i neverovatno je kako se dobro slažemo.

Kako to funkcioniše?
Jelena živi i radi u Ljubljani, a Svetlana i ja smo ovde i sve funkcioniše. Imamo dosta zaposlenih i prava smo firma. Pored naših brendova radimo često uniforme za promoterke svetskih brendova, JSP rade i za pozorište, Jelena pogotovo. Trenutno radimo na razvoju CHOOSE YOUR IDENTITY, događaja koji ćemo organizovati bar dva puta godišje, u smislu promocije same radnje, a tokom kojeg ćemo, pored okupljanja umetnika, dizajnera, naših mušterija i kolega, predstavljati nove modele i kolekcije, kao i nove unikatne linije BLACK I GOLD koje pripremamo. Prvi događaj bio je krajem decembra i sada smo u pripremi za prolećni CHOOSE YOUR IDENTITY 02.

Da li je slučajno što se LILU i IDENTITY pišu velikim slovima ili postoji razlog za to?
Ne postoji nijedna poseban razlog osim dizajnerskog. Dizajner Pavle Nedeljković, koji je radio oba logoa, tako je uradio i meni se dopalo na prvo gledanje. I evo, traju već više od 17 godina.

Najvažnije što sam naučila o modi jeste da je cilj da napravim model cipela koji će sve žene želeti da imaju zbog lepote i dizajna a ne zato što treba da ih obuju

A šta znači LILU?
LILU je uloga Mile Jovović u filmu Peti element Lika Besona. Baš sam ga pre neko veče gledala sa istim uzbuđenjem kao i prvi put kada sam odlučila da se moj brend tako zove. Obožavam kostim iz filma, obožavam sve glumce, scenografiju… i Milu Jovović, ona je prava LILU. Ženstvena, jaka i snažna.

Kako izgleda proces nastajanja tvoje kolekcije?
Sam proces je sada već rutinski. U određenom delu sezone prikupljam sa raznih strana i iz raznih firmi šta je u ponudi od novih štikli, đonova, koža i materijala. Zatim počinjem da razmišljam o pravcu u kom ću se kretati sa kolekcijom za tu sezonu koju radim, a nakon toga o detaljima i samim modelima. Sledeća faza podrazumeva odabir ili izradu novih kalupa, na koje iscrtavam modele, modelar izrađuje mustre i kada nabavim kože i đonove, izrada može da počne. To ovde mogu da spakujem u nekoliko rečenica, ali to je u praksi bar par meseci i ima puno prepreka koje svakodnevno preskačemo moji saradnici i ja. Inače, praktikujem da ne predstavim sve modele za tu sezonu, već da se pojavljuju u nastavcima i stalno, tako da naše mušterije stalno imaju mogućnost da kupe nove modele.

Mnogi dizajneri se danas ne inspirišu, niti stvaraju sopstven dizajn nego jure trendove koji dobro prolaze, pa u toj trci često kaskaju. Kakvo je tvoje viđenje tog fenomena?
Nemam ništa protiv trendova ako su iskorišćeni na pravi način i ne po svaku cenu. Mislim da svaki ozbiljan dizajner mora u okviru svoje kolekcije da ima nešto posebno što će ga izdvojiti od ostalih. Nešto što ga određuje i potpisuje. Postoje modeli koje radim uvek, a to su salonke i baletanke, jer od tih modela žive moja proizvodnja i firma, a evo konačno već dve sezone modeli koje sam radila za revije se mnogo bolje prodaju nego ranije i to me baš inspiriše i čini srećnom.

Šta misliš da je uticalo na to?
Mislim da su tome doprinele i društvene mreže jer sada mnogo više ljudi ima priliku da vidi šta radim. Pošto postoji velika potražnja za mojim modelima i van Beograda i Srbije, odlučila sam da napravim online prodaju i upravo radimo sajt za tu svrhu. Za sada moji modeli mogu da se naruče i preko Instagrama i Facebooka, a šaljemo i po Srbiji, kao i van zemlje.

Nemam ništa protiv trendova ako su iskorišćeni na pravi način i ne po svaku cenu

Šta je najvažnije što si o modi naučila za ovih dvadeset godina?
Iskustvo je mnogo važno jer bez njega bih pravila početničke greške. Pogotovo u proizvodnji. Najvažnije što sam naučila o modi jeste da je cilj svega da napravim model cipela koji će sve žene želeti da imaju zbog lepote i dizajna a ne zato što treba da se obuju jer pada kiša i hladno im je. Moraju da „polude“ i da žele samo njega, i tada ste uspeli. Moda je primenjena umetnost i veliki biznis, tako da je krug zatvoren tek kada se to što ste smislili i proda.

Mnoga poznata, ali i nepoznata lica koja sretnem na ulici nose tvoje modele, šta misliš da ih privlači kod tvog brenda?
Upravo ovo što sam rekla malopre. Možda sam na dobrom putu i imam modele koje žene vole i jednostavno se dobro osećaju u njima. Modeli moraju da imaju ono nešto što će vas izdvojiti i to nešto što će naterati žene da ih obožavaju.

Šta ćemo nositi ovog proleća, kako izgleda proleće-leto 2018. by LILU?
Kockasti oblici cipela i sandala sa jačim, debljim petama, ali i sa tankim. Puno jakih boja, šareno i veselo. Takvo je LILU proleće-leto 2018.

Koji je tvoj neprevaziđeni model obuće svih vremena?
Uh, teško mi je da se odlučim. Ima puno modela, i tuđih i mojih, koje volim. Mnogo volim čizme uopšte, volim sandale… a volim i patike koje su poslednjih godina ozbiljno zagazile u svet mode i to mi se sviđa.

The post Danijela Biškup: Kad žene „polude“ i žele samo vaše cipele, e tada ste uspeli appeared first on 42 magazin.

Među mnogobrojnim utiscima koje nosimo sa 42. Belgrade Fashion Weeka ističe se nova kolekcija mlade dizajnerke Ivane Vorguce koja nosi naziv Ruke. U razgovoru sa njom saznajemo da inspiracija potiče od istraživanja tradicionalnih dečjih igara, među kojima se nalazi i dobro poznata istoimena igra s kanapom, na našim prostorima popularizovana 80-ih godina prošlog veka u dečjoj emisiji Kolariću paniću.

Tada želimo da saznamo više o tome šta se krije iza svakog konca koji nas je privukao na modelima koji su stajali ispred nas na Vinjetama. Ono što smo i sami primetili jeste to da ovi uniseks komadi objedinjuju najbolje sa muške i ženske strane, pa se u obe verzije modifikuju kroz stil pojedinca koji ih nosi i tako podiže na nov nivo.

„Beskonačan broj kreiranja novih oblika i konstantno traganje za novim načinima preplitanja u okvirima zadatih pravila bili su osnovno polazište za stvaranje kolekcije. Tekstilne modulacije u samoj osnovi nastale su posmatranjem igre i prvenstveno su podstaknute sećanjima i imaginacijom, dok su svoj razvojni put doživele kroz proces posmatranja varijacija oblika koji nastaju tokom igre“, objašnjava Ivana.

Video u kome je akter Vedrana Vukojević, dok je iza kamere Luka Trajković doprineo je vizuelnoj realizaciji čitave ideje od koje polazi inspiracija za kolekciju

Konstrukcijski, kolekcija se sastoji iz amorfno građenih oblika koji su u sukobu sa oštrim, ravnim linijama poteklim iz vojne uniforme s početka 20. veka, dok je kolorit svojevrsna oda likovnim delima Boška Kućanskog iz ciklusa Oktoih simbiotički.

Kolekcija Ruke zasniva se na davnim sećanjima, detinjstvu i relativno bliskoj istoriji, a komadi su tradicionalno, ručno izrađeni, što neka minula vremena oživljava i osavremenjuje.

Da je nismo pitali, ništa od ovoga ne bismo saznali, ali znali smo istog trenutka da nam se dopada ono što stoji ispred nas. A onda je počeo video u kome je akter Vedrana Vukojević, dok je iza kamere Luka Trajković doprineo vizuelnoj realizaciji čitave ideje od koje polazi inspiracija za kolekciju u kojoj su saradnici projekta Textil Užice, M.V.-Tex i St. George.

„Da bi sve što je Ivana zamislila oživelo u filmskoj formi, stvorio sam dve kontrastne, vizuelne celine – modela u urbanoj sredini i apstraktnom snolikom prostoru“, kaže Luka.

https://vimeo.com/240813669

The post BFW: Ruke u modnom filmu appeared first on 42 magazin.

Ako pogledate fotografije, reviju ili haljinu sa etiketom Vlade Savića, već od prvog momenta bivate uvučeni u njegov opipljiv magični svet – a to je glavna karakteristika njegovog rada, nedodirljiva nakon godina i godina postojanja na našoj dizajnerskoj sceni. Zahvaljujući iskustvu rada na raznim projektima, poslovima stiliste, modnog urednika, bayera, te profesora, Vlada sagledava modu iz svih uglova i baš zato ga pitamo kako mu uspeva da njegov dizajn ostane izolovan od modnih i socijalnih uticaja.

U modnim kućama Tifany i Zekstra ispekao si zanat odmah nakon studija, koliko ti je to pomoglo da kasnije nastaviš rad pod svojim imenom?
Kad sam završio faks, uvek sam čitao biografije stranih dizajnera i tamo je uvek pisalo da su dizajneri praktično bili šegrti. Nikada niko nije iz klupe osnovao svoj brend. I bilo mi je uvek čudno kako kod nas odmah sa fakulteta imaš reviju. Ja sam hteo da idem tim putem jer mi je tako bilo logično. Sve što sam naučio, kako u biti moda funkcioniše, tamo sam naučio. Koji su to postupci i ko je sve uključen u jedan veliki sistem od belog parčeta papira, od kog i ja danas polazim, do kupca koji ode u radnju i odabere da to kupi. Tamo sam napravio širu sliku mode i biznisa. Prvo treba da se ispeče zanat, jer moda je zanatski pristup odevnom predmetu, pa tek onda umetnički. Bez znanja koje imaš u rukama, u svojih deset prstiju, nema ničega. Dobra ideja u glavi ne mora da bude dobra i u realizaciji.

Nikada mi nije bilo jasno pitanje novinara da li pratite modne trendove. Lončići su se skroz pomešali jer dizajner je taj koji stvara trendove

Kada si na fakultetu i studiraš dizajn, pun si entuzijazma i infantilno ulaziš u proces stvaranja sa velikim vizijama, to je osećaj koji svaki dizajner želi da zadrži, ali često ne uspe iz mnogo razloga. Kakav je slučaj sa tobom?
Kad sam upisivao Fakultet primenjenih umetnosti, nisam imao utisak da je to javni poziv. Mislio sam da je dovoljno da budeš talentovan i vredan i da je to to. Uopšte nisam imao sliku da treba da radiš na mnogo nekih polja da bi uspeo. Kada sam završio faks i shvatio da ne želim ići u inostranstvo na usavršavanje, ja sam shvatio da više ne vidim smisao u glamuroznom životu,  putovanjima,  velikim kolekcijama, aplauzima i životu gde nije moja porodica i prijatelji. Sve to mi je postalo nekako nebitno. Valjda sam sazreo kao čovek i nije mi stalo do preteranog uspeha i popularnosti, i da mi je najvažnije da budem srećan makar u kolekciji od deset modela. Važno je da se to meni dopada, makar niko ne morao to da kupi, da ja tu svoju umetničku crtu zadovoljim. Ni sada mi to nije važno, jer da jeste, verovatno bih bio negde drugde i imao svoju radnju, atelje ili veliku firmu. Negde mi je uvek bilo bitnije da budem priznat a ne poznat. Nisam izgubio entuzijazam, nego su mi neke stvari postale važnije od toga, a to je porodica.

Kolekcija proleće – leto 2017. Foto: Marko Vulević; Stajling: Lara Milanović; Šminka: Mina Abramović; Frizura: Đuka Ivanović; Model: Maja Marić @Fox Fashion Agency

Šta je najlepši deo tvog posla?
Sam susret sa belim papirom i moja vizija koja se pretoči u skicu a kasnije u model, to je ono što me tera da idem dalje. Uživam u tome da sve to zamišljam i nadograđujem kako bi sve moglo da bude veće i dalje. I to je najlepše, ta vizualizacija koja nekad i ne mora da se manifestuje. A onda dolazi realizacija koja nekad stvara dosta problema jer više nisam samo ja u igri, nego je ceo tim – krojači, šivači, izbor materijala i nailazimo na probleme  koje ne rešavam samo ja, već sve zavisi od više ljudi. Tako da mi je najslađe kada sam sâm, ispred mene je beli papir i maštam.

Kako izgleda ta scena u tvojoj glavi?
Nikad mi nije u glavi jedan odevni predmet, nego ceo koncept. Ja sam u nekom prostoru, ateljeu ili showroomu, i to izgleda tako, tu počinje stvaranje. Čak i kada ne znam kako komadno izgleda garderoba u njemu, znam kako izgleda štender. Imam kompletnu sliku neke vizije svog umetničkog sveta i koncepta koji želim da predstavim. Ne zamišljam top ili haljinu pojedinačno, već uvek gledam neku širu sliku, tek kasnije razmišljam o komadima ponaosob.  U takvom  prostoru, sa tom estetikom, i onda se tu osećam dobro.

Ja sam kao neki mali hrabri krojač koji samo vredno radi i prati svoju viziju. Moj rad je moja preporuka

Nakon mnogo godina uspeo si da se pozicioniraš na tržištu kao dizajner čiji stil prepoznajemo. Kako je išao taj put dok nisi pronašao tvoju ličnu estetiku koju danas vezujemo za tvoje modele?
Mislim da je to moja najveća vrednost. Dizajneri u moru svojih kolekcija propuštaju osnovu, a to je da nemaju svoju estetiku. Neki ponavljaju iz godine u godinu iste modele i publika ima privid da je to njihova estetika, jer toliko puta ponovljena stvar uđe u oko i oni prepoznaju rad nekog dizajnera. A suština mode nije u ponavljanju već u pružanju nečeg novog iz sezone u sezonu. Moda se na tome bazira. Valjda su iskustvo, sam rad i obrazovanje meni dali tu pozadinu da to kad izađe bude stvar koja nosi moju estetiku. To se gradilo konstantno, čak i kada neki modeli nisu izašli na pistu. Kao kod umetnika, radiš, slikaš i gradiš svoju estetiku, pa to posle nekog vremena izađe u javnost i neko primeti.

Bez obzira na tvoj dizajnerski potpis, kod tebe je s novom kolekcijom uvek nešto novo.
Posao dizajnera jeste da predviđa. Nikada mi nije bilo jasno pitanje novinara da li pratite modne trendove. Lončići su se skroz pomešali jer dizajner je taj koji stvara trendove. On daje pretpostavku šta bi trebalo da se nosi.

Kako bi opisao svoj rad kao modni kritičar?
Geometrija, boja, redefinisanje kroja kroz geometriju, colorblocking, ženstvenost.

Geometrija je glavna karakteristika tvojih modela.
Kada bi rasklopila moju suknju, videla bi da su tu dva-tri geometrijska oblika i kada ona padnu na figuru, dešava se taj lep momenat. Kada kažem geometrija, to u mom slučaju nije banalan trougao na topu, već je geometrija sakrivena u kroju ili slaganju boja. Po principu umetničkih slika. Kada bih svoju haljinu nacrtao na platnu, to bi bila savremena slika u nekom modernom prostoru ili galeriji. To je ta moja granica između umetnosti i mode, s jedne strane, a mog komercijalnog pristupa, sa druge. Ja nisam dizajner koji je arty po svaku cenu. Želim da napravim brend koji je baziran na visokom prêt-à-porteru, ja ne želim da moja haljina bude iz Zare, ni da budu super i začudne na pisti i da se tu završi svaka priča. Želim da se nosi.

To su te česte krajnosti.
Kod nas se poslednjih godina modna scena svodi na čist amaterizam ili umetnički koncept koji je napravljen zarad fashion showa koji dobije aplauz, i to je to. Sve te revije u inostranstvu koje vidimo jesu takve, oni imaju novca da to zaista bude show, ali u radnji to nije tako, revija služi građenju kredibiliteta, modne filozofije, imidža firme i oni to mogu. A mislim da mi nismo u situaciji da pravimo show radi showa.

Za stanje na srpskoj dizajnerskoj sceni zaslužna je šira slika, kako politička i kulturna, tako i društvena, ali to se na tvojim modelima ne vidi. Kako uspevaš da izoluješ svoj rad od svih ovih uticaja i održiš kvalitet i pravac i da li nekad praviš kompromise?
To je sama promišljenost kreatora i onoga što on želi da bude. Mi svi gledamo iste stvari, čitamo istu literaturu, gledamo iste sajtove, idemo na ista mesta, a ti si kao umetnik i dizajner filter koji prima onoliko koliko želi i filtrira šta će na njega uticati, a šta ne, i šta će na kraju prikazati. Iks puta mi se dešavalo da skice koje nikada nisam realizovao vidim i prepoznam kao slična rešenja negde u inostranstvu. Taj ciklus mode je krug koji se neprestano okreće i dešava se da neko na drugoj strani planete ima istu viziju ili istu misao kao ja, i to mi je jako zanimljivo kada vidim.

Imam dve ličnosti, štrebersku, kada radim sa klijentima i za honorar i ovu drugu gde sam slobodan i izbacim sve kreativno što imam da kažem

Šta treba da zadovolji tvoj proizvod da bi ti stajao 100 odsto iza toga?
Počev od kroja, materijala i fitinga do te umetničke strane, kako taj odevni predmet izgleda i da li opravdava tu etiketu koja je za vratom.

Šta ti je najteže u poslu?
Da budem sam sa sobom i donosim odluke kuda ja to idem, a kuda želim. Nije mi teško da radim, niti rad s klijentima jer je to ciljna grupa koja razume moj rad i nema puno lutanja. Oni meni ne traže nešto što nije moj potpis. Nemam problem ni sa saradnicima, ni sa medijima, ali sam sa sobom imam – koji su sledeći koraci, gde ja to želim da idem, ne sa svojim estetikom, već sa svojim brendom, kako ga razvijati i to mi je teško. Nikako da se odreknem svojih interesovanja u modi na kojima sve vreme radim. Za brend za koji sam radio idem kao bayer u inostranstvo, prošle godine bio sam profesor na privatnoj modnoj akademiji, radim kao stilista i modni urednik i najmanje se posvećujem svom radu i svom imenu. Ja se klijentima  mnogo više dam jer osećam odgovornost i ne mogu da zabušavam, a najteže mi je da presečem da sam sâm sebi najvažniji klijent.

Važno mi je da svaki moj model opravdava etiketu koju nosi za vratom

Otvorila su ti se nova tržišta, kako je došlo do toga i kako to utiče na tvoj način razmišljanja vezan za tvoj dizajn i biznis plan?
To je jako teško jer se rad odavde svodi na tvoj rad sa samim sobom. Nemam nikog ko se bavi marketingom ili bilo kojim segmentom posla. Kao što je to inače u Srbiji – sam svoj majstor od belog papira pa do krajnog produkta. Imao sam neke upite vezane za Bliski istok i dopao mi se taj način rada koji sam inače i zamišljao da tako funkcioniše. Tamo određeni showroomovi naprave order, odabir modela i boja koji se njima dopadaju, u konfekcijskim veličinama koje oni žele, oni to plate 50 odsto unapred, a 50 odsto po isporuci robe, i to je kraj. Tako se radi u svetu. Imao sam super iskustvo sa tim, a da bi se to nastavilo i širilo, potreban ti je agent u inostranstvu koji će tražiti te showroomove, raditi za tebe i uzimati procenat i biti deo tvog tima koji širi mrežu. Tržište Srbije je malo, moja ciljna grupa je mala, a ja ne želim da širim ciljnu grupu jer bi to onda bilo podilaženje masi, što ne želim i moj put bi bio inostrani put. A pozivi iz showroomova iz regiona traže komisionu prodaju. Ti njima napraviš kolekciju, uložiš i deo koji ne prodaju, oni ti to vrate. Oni nemaju nikakve troškove i nikakav rizik već ti jednostavno ulažeš u njihovu radnju. Jedina opcija u ovako maloj zemlji jeste da se otvoriš ka inostranstvu. Mi se još uvek nismo zasitili brendova kao što je H&M, koji je nedavno došao kod nas, a svet je davno otišao dalje, oni svi žele da budu individualci i ne žele da izgledaju kao svi. Kada stranci dođu kod nas i uđu u П1 radnju gde prodajem, oni pitaju šta je od domaćih dizajnera jer žele da odavde ponesu to, a ne idu u radnje koje imaju robu kao svuda u svetu. Mi još uvek nemamo tu kulturu da kupujemo autorske komade domaćih dizajnera.

Tvoje modele nosila je Jelena Đoković, stilizovao si princezu Jelisavetu, a često na naslovnim stranama domaćih magazina tvoji modeli su u glavnoj ulozi. Govoriš kako ti je svaki klijent važan, a koga bi sa internacionalne scene voleo da vidiš u svojoj kreaciji?
Kao što nisam razmišljao ko bi ovde to nosio, nisam razmišljao ni ko bi to nosio u inostranstvu. Ja nemam razvijenu tu, možda je glupo da kažem, ali socijalnu inteligenciju. Nikada se nisam družio sa ljudima koji su bitni, koji bi mi pomogli, nisam vukao nikog za rukav da stavi moje stvari u novine ili da ih obuče. Ja sam kao neki mali hrabri krojač koji samo vredno radi i prati svoju viziju. Moj rad je moja preporuka i to je to. Ali moraću da razmislim ko bi od stranih ličnosti to mogao da bude.

Šta čini jedan brend?
Brend je reč koja se ovde često koristi i tamo gde joj mesto nije. Mislim da je samo par dizajnera u Srbiji uspeo da izgradi svoj brend, i to je to. Ako bi sutra neki stranac želeo da ih kupi, oni bi lako mogli da prodaju svoj brend i njima se stvarno divim. Čak i neka zvučna imena za koje zna široka masa nisu brend. Brend se bazira na kvalitetu, dobom proizvodu, marketingu, tradiciji, uokviren tako da čini celu jednu filozofiju, tako da je, nažalost, malo dizajnera koji su uspeli u tome.

Kolekcija proleće – leto 2017. Foto: Marko Vulević; Stajling: Lara Milanović; Šminka: Mina Abramović; Frizura: Đuka Ivanović; Model: Maja Marić @Fox Fashion Agency

Kako ti vidiš brend Vlada Savić u budućnosti?
Nemam neke velike ambicije, znam da bi trebalo da zvuči možda drugačije, ali u principu nemam. Imam ambiciju da pravim svoje kolekcije, da imam svoj atelje i prodajno mesto u Beogradu, i to je to. Ako se desi nešto veliko za inostranstvo, mislim na prodaju o kojoj sam pričao, a bazirana je na radu odavde, to bi bilo lepo. Mene ne bi činilo srećnim ništa što je megalomanski. Nije mi sreća u novcu, aplauzima, da me nose najveće zvezde u Srbiji. Ja sam srećan kada stvaram svoj svet. Dobar dizajner je onaj koji je stvorio svoj estetski univerzum koji funkcioniše nezavisno od drugog modnog univerzuma. Napraviti magiju oko sebe i svog brenda je nešto najteže.

Ti se sa suprugom konsultuješ u radu, ona vrlo često i prva proba modele tvojih novih kolekcija, a da ne govorimo o osloncu koji se vidi iz vašeg odnosa. Koliko ti je važno da imaš i taj ženski senzibilitet u procesu kreiranja i kako je to uticalo na tebe?
Ona je kao neki skretničar i pomaže mi možda manje u vizuelnom, a više u nekim odlukama o kojima sam pričao. Kada nisam siguran kojim putem treba da idem, onda ona nastupa, zato kažem da je kao skretničar (smeh).

Na čemu sada radiš i kakvi su ti bliski planovi?
Ja ne razmišljam nikada o samoj reviji, razmišljam o toj celoj slici kolekcije. Zamišljam 15 outfita, kako to teče, kako to funkcioniše zajedno ali i kako će posle pojedinačno funcionisati. Trenutna želja mi je da napravim malu wedding kolekciju, ali ne kroz čipku i til, već bi to bili moji modeli samo u beloj boji. Želeo sam da napravim pandan tome, da svoje modele koji su bestseleri selektujem i napravim ih i u crnoj boji. Da imam deset belih i deset crnih outfita. Mene često vezuju za boju, međutim, kad se neki komad oboji u crnu ili belu boju, to postaje potpuno druga priča koju želim sada da ispričam.

Prvo treba da se ispeče zanat, jer moda je zanatski pristup odevnom predmetu, pa tek onda umetnički. Bez znanja koje imaš u rukama, u svojih deset prstiju, nema ničega

Posao modnog urednika Bazara i stiliste je potpuno drugačija stvar od dizajnerskog, kako se tebi čini i koliko on doprinosi tvom primarnom zanimanju?
Odmah posle fakulteta počeo sam da radim na više strana i sve mi je bilo zanimljivo. Želeo sam da vidim kako stvari funkcionišu i krenuo sam u sve vode. Kad sve to krene, onda ti uvek bude žao da se otisneš samo na jednu stranu jer želiš da je istražiš do kraja i onda ti se desi da sediš na više stolica. S jedne strane je to super, jer se razvijaš i modu sagledavaš iz više uglova, kroz novine, klijente, stajling, komercijalni pristup, kroz rad za brendove. Ono što je zajedničko za sve jeste to što si ti ograničen, imaš zadate impute koje moraš da ispuniš. Meni puni baterije što sam ja u svom primarnom poslu slobodan, a umetnik ako nije slobodan, nije umetnik. Tako da sam uvek na dve strane. Kao da imam dve ličnosti, štrebersku, kada radim sa klijentima i za honorar, i ovu drugu, gde sam potpuno slobodan i izbacim sve kreativno što imam da kažem.

Kada se ne bi bavio modom, čime bi se bavio?
Pa enterijerom! Sada bih dao više novca za dobru stolicu nego za komad garderobe. Ja generalno imam stav da jedan talenat nikad ne ide sam, naročito kada je dizajn u pitanju, tako da bih se ja time bavio.

Kada bi trebalo da stilizuješ naslovnu stranu 42 magazina, kako bi izgledala, odrešene su ti ruke?
Ona bi izgledala minimalno, fashion, fashion, fashion! Jer ja vas percipiram kao fashion, ne znam zašto. Možda bi izgledala crno-belo zbog vašeg vizuelnog koncepta. Nekako inostrano,  kao vaš vizuelni identitet. Urbano, a kao da ne dolazi odavde. A stajling bih dao Lari da radi.

The post VLADA SAVIĆ: Dobar dizajner stvara svoj nezavisni estetski univerzum appeared first on 42 magazin.

Da mladi dizajneri i umetnici donose sveže ideje i skreću pažnju, pokazuje nam 21-godišnjakinja pred kojom je tek diplomska izložba, a novi projekat je svež kao skok u vodu u bazen koji je poslužio kao lokacija za novi video.

Na 41. Belgrade Fashion Weeku Ivana Vorguca nagrađena je za kolekciju Oda Kućanskom u okviru B-Future inkubatora. A da se tu priča o njenoj kolekciji ne završava, svedoči i najnoviji projekat koji potiče iz istoimene kolekcije. Naime, 20. maja u okviru Noći muzeja premijerno je prikazan modni eksperimentalni film.

Ovde je reč o usaglašenom miksu plesa, muzike, mode i režije, koji se prepliću kao Ivanina inspiracija za kolekciju. Razgovor na temu filma počeo je od ideje oko koje se kreće dizajn njene odeće, pa su smernice za film bile kolorit, preplitanje, veze, fluidnost, spoj savremenog i tradicionalnog. A unutrašnji monolog i spoljnu bitku trebalo je kroz ples naglasiti, pa je izbor lokacije na kojoj će vazduh i voda upotpuniti doživljaj bio bazen na 25. maju.

Kada je reč o izboru glavnog lika, za fluidnost odevnih komada najbolje rešenje je plesač, a to niko drugi ne bi izneo bolje od prvog soliste beogradskog baleta Dejana Kolareva. Režiju potpisuje Kosta Đuraković, dok je za zvuk zadužen Jovan Marić.

Kada se umetnici iz različitih branši nađu na projektu koji rade iz zadovoljstva, rezultat izgleda ovako, a da je svako dao svoj doprinos, govori i koreografija koju je Dejan Kolarov osmislio za ovu priliku.

The post Moda, ples, muzika i film appeared first on 42 magazin.

Kako izgleda baviti se dizajnom u Srbiji, možete da pretpostavite, modom takođe, a ako sve to podignete stepenik više i selektujete kategoriju muška moda, onda ste ravno zašli u sferu ekstremnog sporta. Milica Vukadinović, iako se slaže sa mnom, ne pridaje mnogo značaja tome. Iako se bavi sporednim projektima kako njena moda ne bi trpela kompromise, ona je pronašla neiscrpnu inspiraciju koja se dopunjuje svakodnevno, izlazi čim uhvati papir i olovku, pa posao dizajnera muške mode radi s lakoćom, dečjom iskrenošću i ozbiljnom ljubavlju. Za nju je njena profesija mesto kome apsolutno pripada.

Otkud muška moda?
Ne postoji neki konkretan razlog zašto muška moda. Počelo je od fakulteta, kroz zadatke i teme koje smo obrađivali, i muška moda je sama izašla iz mene. To je očigledno nešto što sam oduvek nosila u sebi. Nikada se nisam ni pitala, niti želim da znam zašto sam u polju muške mode. U tome se samo prijatno osećam i crpim ogromnu inspiraciju. To je trenutno moj život i nadam se da će i dalje biti.

Ne beležim usput na papiru, ne pravim moodboardove, ne tražim fotografije koje me inspirišu – kada sednem za sto, to samo ispliva iz mene

Šta je ono što te privlači kod muške mode što ne pronalaziš u ženskoj?
Mislim da sam bila tomboy kao mala i dosta sam okružena muškarcima. Imam lep odnos sa svojim ocem, bratom i drugarima i mislim da je esencija svega što radim izvučena iz odnosa sa tim ljudima. Od detinjstva do dana današnjeg crpim iz naših svakodnevnih razgovora, žurki i vremena koje provodimo zajedno – kada sednem za sto, to samo ispliva iz mene. Ne beležim to usput na papiru, ne pravim moodboardove, ne tražim fotografije koje me inspirišu. To su stvari koje svakodnevno zabeležiš duboko u svojoj podsvesti i kada dođe trenutak da radim na kolekciji, krenem da radim i sve to što se nakupilo izleti samo od sebe.

Foto: Jani Ugrin

Kada umetnik dobije nagradu ULUPUDS-a, to dâ izvestan vetar u leđa, ali koji momenat ti je zapravo dao pravi vetar u leđa?
To je bila prva kolekcija na Beogradskoj nedelji mode 2013. godine. Između fakulteta i te prve kolekcije sam malo istraživala i udaljila se od svog posla. Bavila sam se drugim poslovima i preispitivala sam sebe. Vodila sam jedan bar u Beogradu i mislila sam da se neću ni vratiti u modu koliko sam se udaljila. Zatim se desio taj prelomni trenutak kada sam počela da radim na kolekciji i kada sam je prikazala publici. Nisam očekivala nikakvu reakciju, radila sam je za svoju dušu iz ljubavi prema sadašnjoj profesiji i želji da se vratim njoj. Kada se revija završila, taj osećaj bio je prekretnica za sve što se dalje dešavalo, za ono što danas radim i ono što me danas pokreće. Tada sam se setila koliko ljubavi imam za svoj posao, kakav je osećaj biti u profesiji koju voliš. Ja se neću više odvajati od toga, to je definitivno i nema više nazad. Ja tu pripadam.

Baviti se ovakvim poslom u Srbiji tera te da se preispituješ svakodnevno, ali mi je drago i kada naletim na prepreke, ne bežim od toga, to doživljavam kao iskustvo

Kako je došlo do saradnje sa Not Just a Labelom i šta ti je to donelo?
NJAL su sa mnom kontaktirali nakon revije u Holandiji. Prezentovala sam samo svoj rad, nisam još uvek ušla u prodaju, jer ti komadi koje sam radila odmah posle revije odu, tako da nije bio trenutak da uradim nešto vezano za prodaju. Oni su poznati, ali nisu jedini način, postoje druga mesta gde dizajneri mogu da se promovišu. Ja se ne promovišem previše i znam da je to pogrešno. To je ta umetnička strana sa kojom se borim i radim na tome.

Šta je razlika između autorskih kolekcija i brenda u tvom slučaju?
Autorska moda je nešto gde se mi predstavljamo kao umetnici, bar iz mog ugla. To je kada ja kao umetnik želim da ispričam jednu priču koju će svako doživeti na svoj način, to je neka neobjašnjiva potreba da izbaciš iz sebe tu kreativnost koja se taloži, koju ako ne prikažeš imaš osećaj da ćeš eksplodirati. A brend je drugi vid celine, gde ti kao umetnik pratiš klijente. Gledaš i ispituješ ko bi mogao da ponese tvoje stvari i svakodnevno uživa u nečemu što ja stvaram, to je jako kompleksna stvar. To zahteva ne samo biti umetnik, već se prilagoditi tržištu, kupcu i socijalizovati se. Kada me posmatraš kao umetnika, ja ne moram da se socijalizujem, da se krećem, ni komuniciram, sve što imam da kažem je kroz reviju prikazano. Ne moram da dam opis kolekcije, ni da kažem šta me inspiriše, svako može da doživi kolekciju na svoj način. A brend je nešto od čega se živi, uspostavlja se komunikacija sa svim ljudima i teško je iako istovremeno i lepo.

Tvoji modeli predstavljeni su u Holandiji, Sloveniji, Italiji, kako reaguju ta tržišta na tvoje modele i gde se najbolje pozicioniraju?
Reakcije su uvek pozitivne. U Srbiji takođe, ali to nije isti tip reakcije.

Foto: Jani Ugrin

U kom smislu?
Izlažem istu kolekciju u Holandiji, Sloveniji, Italiji, Engleskoj i Srbiji. Ne pravim posebne korekcije za inostranstvo i Srbiju, idem uvek sa istim komadima. Za ovo tržište trebalo bi da ne budem previše ekstravagantna, da bude malo mirnije, a svesna sam da se u inostranstvu traži nešto inovativno, pomereno i nesvakidašnje. Dosta mi je izazovno da radim kolekcije koje će biti predstavljene ovde i tamo, jer treba da zadovoljim oba tržišta. U tom smislu su reakcije drugačije. Kod nas je reakcija da je to malo pomereno i nešto što nismo videli do tada, a tamo je reakcija da je to super i pomereno, ali komercijalno, ono što bi moglo da se ponese. Tako da su to potpuno različita dva tržišta. Izazovno je raditi paralelno i iz te pozicije postaviti cilj. Moram sebe da preispitam više puta i dosta je kompleksnije nego da su ti razrešene ruke. Baviti se ovakvim poslom u Srbiji tera te da se preispituješ svakodnevno, ali mi je drago i kada naletim na prepreke, ne bežim od toga, to doživljavam kao iskustvo.

Ti si jedini iz publike koji zna sve mane, a opet ti izgleda fenomenalno, onda skapiraš da si uradio baš dobar posao

Izazov je baviti se dizajnom u Srbiji, modom, a muškom pogotovu. To dođe kao neki ekstremni sport.
Jeste kao ekstremni sport, i fizički i psihički! Iz čiste ljubavi možeš da se baviš time, ali moraš da imaš backup.

Šta je tvoj backup?
Ja ih na sreću imam više. Upuštam se u mnogo projekata koji mi zvuče interesantno kada se skupi dobra ekipa, tako da ne mogu da se požalim. Bavim se muškom modom, to je moja primarna profesija, ali sam konstantno u predivnim projektima, okružena sam super ekipom, radim punom parom, ali apsolutno uživam u tome.

Mnoge tvoje kolege se bave stajlingom, kostimom i sličnim stvarima kako bi zaradili da ulažu u svoje primarno zanimanje, odnosno u izradu kolekcija. Kako ti gledaš na to?
Baš malopre sam rekla da se inspiracija sreće svakodnevno i gde ćeš više od toga. Kada radiš kao kostimograf, stilista, dizajner za jednu, drugu, treću firmu, od kojih se jedna bavi sportskom odećom, druga trikotažom, treća uniformama… ti se svakodnevno susretneš sa toliko ljudi, toliko različitih prostora, enterijera, eksterijera, upoznaš mnogo toga i kako, kada dođeš na to da radiš na svojoj kolekciji, ne možeš da nemaš inspiraciju. Nemoguće je da, kada si konstantno zaposlen i okružen timom kreativnih ljudi, budeš neispunjen.

Foto: Jani Ugrin

Gde nabavljaš materijale?
Kada putujem. Kada sam na godišnjem odmoru (smeh).

Kada reaguješ na kolekciju – kada je vidiš prvi put na modelima tokom revije ili kada je gotova kampanja?
Reakcija publike mi je jako bitna. Kada vidim gotovu kolekciju, editorijale i kampanje, tada je već to davno prošlo. Kada dođe do editorijala i kampanje, ja sam već u sledećem projektu. Kada se završi prvo predstavljanje pred publikom, ta histerija i pozitivno zadovoljstvo traju par dana i odmah imam potrebu da uđem u nešto novo – to je za mene sasvim dovoljno.

Od koga tražiš drugo mišljenje kada nisi sigurna u nešto što napraviš?
Dešava mi se da se, pred sam kraj kolekcije, ja malo zasitim, krenem da razmišljam o sledećem projektu i imam neke nove ideje koje se ne uklapaju u ono na čemu radim u tom trenutku. Tada počnem da mislim da to nije dovoljno, da je trebalo više, bolje i onda se žalim par dana prijateljima koji su iz istog posla. Niko me ne podrži tada, ali imam njihovu ogromnu podršku za ono što radim i to prođe. To se uvek dešava, sada već znam, to je uvek nedelju dana pred predstavljanje kolekcije kada je najveći haos. Onda samo ustaneš jednog jutra, uđeš u atelje, pogledaš kolekciju i kažeš sebi – strava!

Kada sam bila mlađa, bilo je svakakvih snova, ali prava draž i prava stvar je ono što se dešava dok ideš ka cilju

Šta pomisliš kada iz publike gledaš svoju reviju?
To je pravi osećaj! Ti si odabrao muziku, prošao fitinge, tu i tamo si uhvatio zihernadlom neke modele da to bolje stoji, sediš u publici i znaš šta je iza svega toga i sve ti izgleda savršeno. Ti si jedini iz publike koji zna sve mane, a opet ti izgleda fenomenalno, onda skapiraš da si uradio baš dobar posao.

Kada govorimo o ciljnoj grupi za tvoje modele, oni su neprestano na granici između dečaka i muškarca, za koga ih zapravo praviš?
Ja se držim dosta te dečje, dečačke strane muškarca. Svaki muškarac, koliko god je odsečan, ozbiljan, skockan, simetričan, ima tu dečju crtu, koju kod nekog prepoznaš na prvu loptu, a kod nekog zagrebeš, pa je opet nađeš. Koliko god kolekcije različite bile, mislim da je ono što ih objedinjuje baš ta dečja strana muškarca. Nekad je predstavljena kroz vez, kroz kolorit, aksesoar, ali to dečačko je ono što svaka kolekcija nosi. Ta igra dečaka i muškarca je konstanta, i to će se provući kroz svaku kolekciju. To je srž svega toga. Toga ima i kod žena, ali kod muškaraca je intrigantnije s obzirom na njihov stav. Otkriti tog dečaka u njima, to je jako kompleksan, ali i zanimljiv put – to je istraživanje koje ne može da se generalizuje, vrlo je individualno. To je neiscrpna inspiracija!

Kakve su tvoje ambicije, o čemu maštaš?
Mislim da ništa nije preambiciozno – sve može, zašto da ne? Kada sam bila mlađa, bilo je svakakvih snova, ali prava draž i prava stvar je ono što se dešava dok ideš ka cilju. U tome sam najviše uživala, to je ono što me formiralo kao ličnost i kao umetnika, i onda sam svoje ciljeve počela da postavljam u što bližoj budućnosti da bih više uživala. Tako da su moji ciljevi uglavnom kratkoročni, tu su. Svako veče ležem s novim ciljem i novom idejom i to je ono što me ispunjava.

 Završen je Ljubljana Fashion Week, gde si se predstavila kolekcijom Fallirant, a šta je sledeće?
Nastavljam sa radom na seriji, spremam autorsku kolekciju koja bi trebalo da bude gotova na jesen i radim na svom brendu, to su krupnije stvari, a ima sa strane projekata i projekata.

 Šta je koncept prethodne kampanje Fallirant i otkud taj naziv?
Svi znamo značenje reči folirant. Kada sam krenula da pišem tekstove i najave za kolekciju, ta igra reči se desila spontano, ali ne bih volela da taj fallirant ima negativno značenje. Mi smo navikli da kada kažemo za nekog folirant kada je prevrtljiv, lažljiv i sl., ali ne – to može da bude muškarac koji će da se zaigra i poigra svojom pojavom, ali to ne mora nužno da bude loše. U ovom slučaju sigurno nije loše. Pretposlednja kolekcija bila je Haiduk jer je to bio savršen opis energije muškarca koji bi poneo tu kolekciju i uvek je prisutan taj bunt, pa sam odlučila da taj naziv zadržim i za brend koji radim – u toj jednoj reči najbolje se predstavlja muškarac za kog ja stvaram, muškarac koji to može da ponese, njegov stav prema svetu i samoj modi definitivno jeste Haiduk.

The post Milica Vukadinović: Hajduk je tip muškarca za kog stvaram appeared first on 42 magazin.