Sonja Jocić ima 28 godina, master iz oblasti modnog dizajna, dva posla i barem jednu nagradu za svaku kolekciju koju je do sada prikazala.
Na 40. dodeli BFW nagrada, održanoj 29. novembra u Skupštini grada, opet je kući ponela dve – nagradu Harper’s Bazaar za doprinos razvoju kvaliteta stvaralaštva srpskoj modnoj sceni i nagradu Boris Nikolić za savremeni modni izraz
Kada bi morala da se u kratkim crtama nekome približiš, šta bi rekla – ko je Sonja Jocić?
Neko ko je sve svoje vreme, u potpunosti, posvetio modi.
Da li si oduvek znala da ćeš se baviti ovim poslom?
Ne, htela sam da postanem balerina ili slikarka, to su bili moji snovi. Ali usput sam nekako shvatila da je dizajn možda perspektivniji.
I dalje misliš da je perspektivniji?
Uopšte nije jednostavno baviti se modom, posebno u zemlji u kojoj živimo. Ali s obzirom na to da je modni dizajn nešto primenljivo, odnosno ljudi mogu da kupe vaš proizvod, da ga ponesu na ulici – sa te strane, baviti se modom jeste perspektivno. Opet… s druge strane, nije jednostavno. Dug je to put.
Kad je reč o perspektivnoj modi, svrstavaš se u red kreatora nosivih modela ili ti više leži neki umetničkiji izraz?
Moji modeli izgledaju avangardno na sceni jer, kada ih prikazujem na pisti, u okviru revije, želim da stvorim određenu sliku koja je stilizovana, možda čak i nenosiva. Ali, ako razložite modele, izdvojite jedan određeni komad i ukombinujete ga sa farmerkama, na primer, onda je to već nešto primenljivo i nosivo. Samo, nije sve za svakoga. Osoba koja nosi moje modele mora da se oseća dobro i sigurno u njima, u suprotnom – ne može da ih ponese.
Dakle, kao ciljnu grupu biraš ljude koji su skloni eksperimentisanju i riziku?
Da, možda zato što sam i ja takva. Oduvek sam volela da maštam, da smišljam nove načine odevanja, želela sam da se razlikujem od ostalih u društvu. To je ono što bih volela da prikažem i svojim modelima. Kao osoba verovatno delujem mirno i povučeno, ali moji modeli nisu takvi, tako da je to nešto što prikazujem, zapravo nešto iznutra.
Misliš li da ćeš istrajati u bavljenju modom u budućnosti?
Mislim da hoću. Iako je problem ovde, a i svuda u svetu, to što se ljudi mnogo laktaju, žele na svaki mogući način da dođu do cilja. Ja nisam takva. Verujem da se uspeh postiže trudom i radom, što je verovatno teži put, ali to je način kojim želim da dođem do toga da moji modeli postanu traženi i prepoznatljivi u svetu.
Neko vreme živela si i školovala se u Švedskoj. Je li to bio izbor ili splet okolnosti?
Odabrala sam da odem tamo. Oduvek mi se dopadao njihov pristup dizajnu i skandinavski senzibilitet. U Beogradu sam završila osnovne studije i mislila sam da to nije dovoljno. Želela sam neki okvir, možda da se pomerim sa ovih prostora i pokušam da naučim još nešto, drugačije. Našla sam dobru školu u Borasu, tekstilnom centru Švedske. Imala sam tu sreću da budem jedan od pet studenata koje su primili te godine.
Kako su te tri godine skandinavskog života uticale na tvoj rad?
Studirala sam sa ljudima iz celog sveta, sa ljudima iz Kine, Južne Afrike, Pakistana… i njihov pristup modi bio mi je veoma interesantan i inspirativan. Želela sam da ih upoznam što bolje, da spoznam kako razmišljaju i da razmenimo iskustva. Naravno, želela sam i da se uklopim u sredinu u kojoj sam se našla, što nije bilo lako, s obzirom na to da su Šveđani veoma zatvoreni. Dve godine sam provela na master studijama i još jednu na praksi.
Foto: Đorđe Tomić
Šta je najvažnije što si naučila radeći i živeći tamo?
Radeći za brend koji je potpuno avangardan, a istovremeno komercijalan, naučila sam da stvari treba da se završe na vreme. Što je još važnije, i pored kratkih rokova i dosta pritisaka, naučila sam kako da prođem kroz sve faze sa smirenošću karakterističnom za Skandinavce. Organizovani su, prijatni su. Kada sam se vratila, malo sam bila šokirana odsustvom te vrste organizacije, ali sam onda shvatila da treba da organizujem sebe, nezavisno od drugih.
I kako ti to uspeva, s obzirom na to da imaš i tzv. dnevni posao, koji nema veze s modom?
Da, morala sam da nađem još jedan posao da bih mogla da ulažem u modu, s obzirom na to da nemam bogate roditelje koji bi mogli da mi pomognu. Nije jednostavno, ima dosta odricanja. Od ponedeljka do petka, od osam do četiri, ja sam na jednom poslu, posle toga trčim u atelje do deset, jedanaest uveče, onda trčim kući i sutradan je novi dan. Ne stižem da imam privatni život, ali prijatelji me razumeju. To je ta neka podrška koju konstantno dobijam i osećam.
Koliko ti znače sve ove nagrade koje si dobijala do sada, nezavisno od emotivnog podstreka?
Značilo mi je da znam da sam na pravom putu i da ljudi to prepoznaju. Mislim na ljude iz sveta mode, ne samo moje prijatelje. Naravno, otvarali su se i neki kontakti. Nagrada u Budimpešti otvorila je mogućnost da prikažem i tamo svoju kolekciju, a samim tim stvorila je i potencijalnu šansu za saradnju u budućnosti.
Baviš se istraživanjem na polju dizajna, stvaraš nove odevne komade od restlova, otkrivaš nove tehnike izrade… Kako to postižeš ovde u Srbiji, da li nailaziš na razumevanje?
Teško je, u smislu da ljudi ne shvataju šta radim. Pokušavam na različite načine da približim svoje ideje ljudima – revijama, pričama kroz medije, objašnjavanjem šta želim da postignem, međutim, nailazim na problem. Kada ne možete ni običan, svakodnevni otpad da reciklirate, kako onda objasniti da treba paziti na otpad od materijala. Bez obzira na sve, svakako mislim da jeste momenat da se pažnja skrene na očuvanje životne sredine, čak i u Srbiji.
Šta je tvoj sledeći korak?
Volela bih da nastavim sa ovim pristupom modi, da dođem do toga da komadi koje pravim ne ostavljaju iza sebe nimalo otpada. To mi je ideja vodilja, i gledaću da istrajem u tome.