Fabriku ne čine cigle već ljudi… Ili kako je to kad 18 godina radiš, a onda više ne radiš…
Ranoranilac sam. Oko 6.15 eto mene u danu. To je moj uranak i nije prvomajski. Ja svakoga dana uranim.
Tako sam pre tačno godinu dana uranila i dobila otkaz. Bio je to drugomartovski uranak.
Jednostavno, otišla sam tog jutra na posao i dobila otkaz. Bila sam višak, tehnološki višak. Zvuči jezivo – kao reč na koju ljudi klikću na portalima. Još ti plate da odeš. I onda više ne radiš. Posle 18 godina ne moraš više na uranak da raspaljuješ vatricu rada.
Ništa tu meni nije bilo jasno. Pre godinu dana kada su mi dali otkaz. I onda odeš na biro rada. Tamo svraćaju ljudi koji uzimaju neke cedulje za čekanje u redu i nose neke fascikle pune važnih papira. Jer važno je uredno odlaziti na biro sve dok ne nađeš posao. Važno je imati posao. Posebno kad ti nije jasno zašto ga više nemaš. Biro za zapošljavanje je jedna tužna institucija.
Pre godinu dana shvatila sam i da je važno – biti spreman. Tada nisam bila. Nisam ništa loše uradila. Da sam bar imala vremena da se pripremim. Pa nisam znala ni kako se zovem bez lične karte, ni ko sam, ni šta znam da radim, ni šta ne znam da radim. Ni šta bih mogla da radim. Nisam mogla ni da spavam. Grickala sam sedative – jer nisam bila spremna. A biti spreman to je sve. Pa sam hodala ulicom kao sopstvena projekcija, kao hologram.
Do tada sam, usredsređena na sopstveni život, u trku, i kroz maglu, gledala kako ljudi dobijaju otkaze. Saosećala sam sa njima, ali u sebi. Sebično. Strah od otkaza i tenzija, tada sam se osvestila, s vremena na vreme bili su najdominantnija energija u mom bivšem kolektivu. Do juče nekim ljudima dragi ljudi pretvoreni u korporativne ljušture sprovodili su zahteve korporacije. Ja nisam osećala strah i nisam mogla da ne sakrijem svoju nefasciniranost ljudima koji su se pretvorili u korporaciju. Al’ imaju oni svoje razloge. Iako možda nisu ni svesni da čine samo jedan vrh u piramidi straha velike srpske piramide straha.
Tada, pre evo godinu dana, shvatila sam svašta. Da na otkaz ljudi, i posebno kolege, gledaju kao na karcinom. Znate da im je žao, ali i da su u isto vreme i srećni što oni nisu pozvani. Schadenfreude, rekli bi Nemci. Gledaju vas kao da umirete dok odlazite. A gledaju vas tako i kad se prijavite na posao. Hm, dobili ste otkaz, zaigra obrvica službenika neke HR službe dok studira vaš CV. Shvatila sam i to da nemam pojma šta piše u Zakonu o radu i u Ustavu, da pravo i pravda nemaju veze jedno s drugim. Da ono što je u opisu posla sindikata ne postoji jer ovde sindikata ima mnogo ali kao da ih nema.
Dugo se nisam osećala dobro. Svoj otkaz sam pretvorila u mentalnu akciju. Ustajala sam rano i učila jer sam mislila da ništa ne znam. Osećala sam se slomljeno, ali nisam htela da dopustim da me otkaz slomi, baš slomi.
Evo nama opet Prvog maja, eto opet slavljenja rada neradom. Lepo je ne raditi. Shvatiti koliko je dan dug i šta sve možeš da strpaš u sve te silne sate koje, kad radiš, ni ne primetiš. A kad ne radiš i kad nije praznik – kad je praznik nerada, tada imaš sve te sate da se doradiš za tržište rada.
I ovog Prvog maja neki će sindikati izaći na ulice. Pridružiće se možda studentima koji na vreme protestuju u zemlji koja nema sindikate da ih zaštite kad jednom budu našli posao u struci. I ovog Prvog maja mnogi će ljudi demonstrirati ljubav prema roštilju i pivu po zelenim površinama Srbije, pokazaće, osim ekološke neosvešćenosti, veću neosvešćenost u vezi sa svim onim radnim danima u kojim ranom zorom odlaze u smenu straha i u mesec u kojem je deseti u stvari prvi narednog meseca. Jer bolje je u strahu za egzistenciju plašiti se osam ili devet sati dnevno nego živeti u hroničnom strahu. Kao kad ne radiš.
Nedavno me je slučajno pogledao jedan film. Romantična komedija. Kinky Boots je na televiziji na kojoj je prikazan preveden kao Drugačiji kalup. U njemu glavni lik Charlie (Joel Edgerton) nakon očeve smrti pokušava da spase fabriku cipela od bankrota tako što počinje da proizvodi čizme sa ojačanim štiklama za transrodne muškarce, a u tome mu pomaže zvezda kabarea, transvestit Lola (Chiwetel Ejiofor). Razlog tome je to što radnike koji su celog života radili za njegovog oca nije mogao da ostavi bez posla – na ulici. Zato što je shvatio da fabriku ne čine cigle već ljudi.
A ja ne mogu a da se ne zapitam: sanjaju li ljudi s korporativnim čipom u glavi električne ljude? I koja je njihova destinacija za prvomajski uranak?