Čileanac je svetska zvezda Polaroida kojim je zarazio Pariz, gde vodi radnju pokreta Nemogući projekat. Nedavno je svoje radove prikazao i u Beogradu, a za 42 magazin ispričao je zašto ovu retro fotografsku tehniku smatra važnom i nostalgičnom
Obrazovan u Njujorku, gde je diplomirao u školi vizuelnih umetnosti, profesionalno formiran u Parizu, Raul Dijaz (Raul Rodrigo Rafael Diaz), čileanski fotograf, jedna od najvećih zvezda sveta Polaroida, u Beograd je sa svojom izložbom doneo i svet glamura i patinu neodoljive nostalgije nekih drugih vremena. Od 1990. godine živi i radi u Parizu. Oprobao se i u modnoj fotografiji, gde je bio saradnik velikih imena poput Marija Testina ili JB Mondina, ali je zvezda postao birajući teži put. Njegov rad odvojen je od svih digitalnih procesa, trendova modernog vremena, često deluje vanvremenski. Jedinstvena kreativnost naznačena je sečenjem, otvaranjem i ponovnim sjedinjavanjem naizgled potpuno nekompatibilnih komada fotografija koji daju jedinstvene celine. U razgovoru za 42 magazin, između ostalog, otkriva zašto je odlučio da karijeru gradi mimo dominantnih tokova digitalne fotografije. „Studirao sam u Americi i voleo da radim u foto-laboratoriji. Ali na fakultetu je već tada sve bilo podređeno tehnologiji. Svi su govorili da je gotovo s laboratorijama, sa negativima i da je budućnost u isključivo digitalnoj fotografiji. Pokušali su da mi isperu mozak. Rekao sam ’ne’, zašto digitalno, to nije prava fotografija? Odlučio sam se za Polaroid jer je brz, fotografija je gotova za minut, možete da je skenirate i spremna je za štampanje. Znate, kada pritisnete dugme na aparatu, momenat, samo taj jedan tren koji ste uhvatili jeste prava fotografija. Osim toga, volim da osetim fotografiju u ruci, nešto poput vas novinara koji volite težinu printa.“
Živite i radite u Parizu skoro tri decenije, kako je taj retro postupak koji podrazumeva Polaroid prihvaćen u umetničkoj prestonici sveta?
U suštini, vrlo dobro. Imao sam sreće da u Parizu počnem karijeru kao modni fotograf i tada sam koristio samo Polaroid. Krenulo je dobro i svi su odjednom zavoleli Polaroid, iako je digitalna fotografija bila u ekspanziji. Retro fotografi koji su koristili Polaroid stvorili su zajednicu. Otvorio sam malu galeriju i pravio isključivo izložbe fotografija rađene Polaroidom i foto-aparatima sa starim filmovima. Mogu vam reći da je u Parizu nastala vrlo jaka i aktivna scena. Ono što je najlepše u svemu jeste da sve više mladih ljudi dolazi i želi da fotografiše Polaroidom.
Sigurno ste se oprobali i u digitalnoj fotografiji. Kako gledate na te fotografije i kolege koje rade u toj tehnici?
Naravno da sam radio i digitalnim aparatom. Što se mene tiče, postoje samo dobre i loše fotografije. Najvažnije je da uhvatite pravi ugao i trenutak i da je ta slika dovoljno uzbudljiva. Kad sam ozbiljnije počeo da se bavim fotografijom, krenuo sam da eksperimentišem s Polaroidom, izgledalo mi je kreativnije, digital mi se učinio previše jednostavnim. Znate, imate filtere i sva ona razna pomagala. Opet, s Polaroidom je veća mogućnost da napravite grešku, a osim toga rad je znatno skuplji. Zato mi se čini da je za mlade početnike digitalna fotografija dobar put. Digital je definitivno demokratizovao fotografiju i izazvao revoluciju, ali nemojte mi zameriti, za mene to nije prava fotografija. Ako želite zaista da napravite nešto u tom svetu, morate probati i ovo drugo.
Da li su nostalgija i glamur starih vremena nešto što Polaroid fotografiju čini privlačnom?
Polaroid jeste nostalgija. Imam malu radnju u kojoj prodajem opremu i kada ljudi uđu, govore: „Bože, moj deda je imao takav aparat, moji roditelji su imali Polaroid.“ Svi znaju za takve aparate i fotografije. Ali prava nostalgija vas pogodi kada uzmete aparat u ruke. Kada dodirnete fotografiju koja je stvarna. Mislim da taj osećaj dolazi zbog duge istorije Polaroida i činjenice da su svi bar jednom držali u rukama taj aparat. Ali, kao što rekoh, oprema nije jeftina, filmovi takođe, pa je nostalgija je i te kako skupa.
Raul Dijaz i Zoran Preradović
Sve više umetnika se iz radoznalosti i želje da pomere granice vraća klasičnoj fotografiji. Ljudi se okreću analognim fotografijama jer su retke, posebne… Srećem i ljude koji mi kažu: „Čoveče, nikada nisam video ružniji aparat od tvog.“ Moj odgovor je: „U pravu ste, ali on pravi sjajne fotografije.“
Digitalni aparati su u jednom trenutku potpuno uništili Polaroid, ali je grupa entuzijasta s Florijanom Kepsom na čelu osnovala pokret Nemogući projekat, prepoznajući osobenost analogne fotografije u digitalnom svetu?
Bilo je teško na početku. Ali rekao sam ljudima – znate šta, ako spalim fotografiju ili napravim mrlje, to je moja odgovornost, baš kao i kada napravim dobru fotografiju. Kod digitalne fotografije dobijete tačno ono što vidite, sa filmom je to sasvim drugačije. Ako je napolju toplo, dobićete drugačije boje, ako je hladno, biće to opet nešto sasvim drugo.
Polaroid jeste nostalgija. Imam malu radnju u kojoj prodajem opremu i kada ljudi uđu, govore: „Bože, moj deda je imao takav aparat, moji roditelji su imali Polaroid.“
Vi ste vlasnik prve radnje Nemogućeg projekta u Parizu. Kako ljudi reaguju na analogne fotografije?
Mogu vam reći da je to naišlo na neverovatan odjek u hipsterskoj zajednici i uopšte toj modnoj industriji. Otkinuli su na činjenicu da se Polaroid vratio. Ali šta se desilo? Kupili su aparate, dva-tri pakovanja filmova, otišli kući, bili su uzbuđeni, ispucali filmove, ali proizvod nije bio dobar. Jasno je da morate razumeti fotografiju, poznavati hemikalije, upotrebu svetla i temperature. Sve to čini dobru fotografiju. Razmišljao sam o činjenici da su uzbuđeni, ali i da su se vrlo brzo razočarali. Mislili su da je Polaroid lagan, ali, nažalost, nije tako. Oni koji su zaista bili zainteresovani vratili su se da prođu osnovnu obuku. Drugi su odustali, možda i zato što to baš i nije jeftina zabava.
Volim da osetim fotografiju u ruci, poput vas novinara koji volite težinu printa
Polaroid su koristili neki od velikih umetnika poput Ansela Adamsa, Vokera Evansa ili Endija Vorhola. Mislite li, na primer, da je Vorhol poživeo, da bi i danas u digitalnoj eri koristio Polaroid?
Vorhol bi sigurno otišao u digitalnu fotografiju. On je bio umetnik koji je uvek pokušavao da eksperimentiše s novom estetikom i uglavnom je uspevao da pomeri granice istorije. Siguran sam da bi mu to ne bi bio problem ni sa digitalnim aparatom. Osim toga, ne mislim da je bio naročito nostalgičan tip.
U Parizu ste radili i kao modni fotograf. Kakva su vaša iskustva i mišljenje o modnoj fotografiji?
Nije da sam baš planirao da se bavim time, ali znate kako je to, nekada stvari pronalaze vas. Iskreno, zaista sam uživao radeći taj posao, svakodnevno sam sretao nove ljude. Osim toga, modna fotografija podrazumeva čitav tim – stilistu, šminkera, frizera… Morao sam da se prilagodim i konceptu samog magazina. Bio je to izazov za mene, budući da sam do tada uglavnom radio sam. Za mene moda podrazumeva i muziku, a to mi mnogo znači. Ponekad je bilo potrebno dočarati ambijent događaja koji je trajao po pet-šest sati. Bilo je vrlo zabavno, ali i zahtevno. Fotografisao sam gole modele, a nije nimalo lako postići da to ne izgleda kao pornografija, a da istovremeno bude seksi. Nikada se nisam koncentrisao samo na jednu ili nekoliko fotografija. Za mene je modna fotografija priča koja mora da ima početak, razradu i logičan završetak.
Odlučio sam se za Polaroid jer je brz… Kada pritisnete dugme na aparatu, momenat, samo taj jedan tren koji ste uhvatili jeste prava fotografija
Živimo u vremenu instant komunikacije, društvenih mreža… Kakva je budućnost analogne fotografije?
Mislim da se analogna fotografija vraća. Već sam rekao da ljudi postaju nostalgični prema nečemu što mogu da dodirnu. Osim toga, sve više umetnika se iz radoznalosti i želje da pomere granice vraća klasičnoj fotografiji. Ljudi se okreću analognim fotografijama jer su retke, posebne… Srećem i ljude koji mi kažu: „Čoveče, nikada nisam video ružniji aparat od tvog.“ Moj odgovor je: „U pravu ste, ali on pravi sjajne fotografije.“ Za profesionalne fotografe digitalna kamera postala je previše jednostavna, oni žele izazov i pravu fotografiju. Siguran sam da analogna fotografija nikada neće nestati, a posebno sam srećan što mlađe generacije pokazuju interesovanje za stare tehnike.
Digital je definitivno demokratizovao fotografiju i izazvao revoluciju, ali nemojte mi zameriti, za mene to nije prava fotografija. Ako želite zaista da napravite nešto u tom svetu, morate probati i ovo drugo
Vaše fotografije su ogledna tabla eksperimenata. Kako ljudi to prihvataju?
Uglavnom imaju predstavu da je lako raditi s Polaroidom. Kada vide da sečete fotografije, rastavljate ih, pomerate i ponovo skupljate u smislenu celinu, postaju zainteresovani za tu tehniku. Naravno, morate im reći da su neke fotografije samo splet srećnih okolnosti, samo lucky strike. Što uistinu ponekad i jesu.