U neobaveznom razgovoru saznali smo kako izgleda jedan radni dan glumca koji je za kratko vreme postao nezaobilazan izbor reditelja za uloge u serijama, filmovima i pozorištu. Dok ga gledamo svuda pomalo, on neprestano radi, zato smo iskoristili intermeco između uloga da ga bolje upoznamo
Svejedno da li više volite pozorište, filmsko platno ili komfor svog kauča za popularno bindžovanje serija, poslednjih godina glumac Radovan Vujović je istovremeno na sva tri fronta, a ovih dana ga gledamo u ulozi kneza Pavla u Senkama nad Balkanom 2 ili kao Bakrača u seriji Državni službenik. Igrao je u najgledanijim domaćím serijama kao što Vojna akademija, Prvaci sveta, Koreni, ali i u filmu Kralj Petar Prvi, domaćem kandidatu za Oskara.
Ono što nam je odmah upalo u oči jeste to što se gotovo svaki njegov lik i vizuelno i po karakteru razlikuje od prethodnog i svakom od njih verujemo kao da je to baš onaj za kog se predstavlja, onaj čiji život živi. Baš zato nismo mogli da se ne zapitamo ko je najviše od njih zapravo Radovan Vujović.
Dok razgovaramo, postaje nam jasno zašto ga nove uloge ne zaobilaze, kao ni nagrade koje samo zvanično potvrđuju njegov, i laiku očigledan, talenat. Do kraja razgovora ostao nam je između redova ipak utisak da vreme velikih uloga za njega tek dolazi.
I nismo mogli da odolimo a da mu ne zatražimo preporuku za filmove koje moramo pogledati do kraja godine jer praznični filmski maraton uskoro počinje.
Kada i kako je izgledao momenat kada si definitivno shvatio da ćeš biti glumac?
Iskreno, za mene takav momenat nije postojao. Nekako se to samo od sebe spontano desilo i pre nego što sam dospeo u neke godine kad sam mogao svesno i racionalno da razmišljam o tome. Upisao sam glumu posle druge godine gimnazije i tad nisam mogao da formulišem ni sebi ni drugima šta ja to hoću i zašto. Jednostavno, nešto me je vuklo i ja sam išao za tim osećajem. A onda sam jednog dana samo shvatio da sam glumac već neko vreme. I tad je već bilo kasno.
Tvoj životni put je veoma zanimljiv s obzirom na to da si, kao što kažeš, sa 17 godina upisao FDU i doselio se iz Užica u Beograd. Kako pamtiš taj period?
Kao jednu četvorogodišnju ekskurziju. Kao prvo, nisam više morao da idem u gimnaziju, da učim latinski ili hemiju koju nikako nisam mogao da shvatim, zatim, upisao sam faks koji sam želeo, tamo sam radio i učio ono što volim i što me zanima, preselio se u Beograd, upoznao nove ljude… Divan period sve u svemu.
Društvene mreže te teraju da sam od svog života praviš dopadljivi rijaliti da bi sakupljao folovere i bio primamljiv na Instagram tržištu. Radije ću utrošiti vreme na nešto drugo, a i nekako mi je prirodnije da kao glumac sve to posmatram i proučavam malo sa strane…
Po kom principu biraš uloge koje ti se nude i kako se kasnije za njih pripremaš?
Najbitnije je da je priča dobra, odnosno da su scenario i uloga dobro napisani. Ako je priča problematična, neuverljiva, dosadna, nemoguće je od toga napraviti dobar film, seriju ili predstavu… Uglavnom me zanimaju uloge koje se po nečemu razlikuju od onih koje sam već igrao. Gledam da to bude nešto novo za mene, neka staza kojom nisam već prošao.
A priprema zavisi od toga šta uloga od mene zahteva, al’ uvek se trudim da lik koji igram što bolje shvatim i upoznam. Da saznam sve o njemu. Da li kroz čitanje, gledanje i sakupljanje materijala – ako je to moguće, ili uz pomoć mašte i neke lične intuicije, nastojim da kreiram ceo mikrokosmos koji je ta osoba. Želim da potpuno razumem njegove misli, želje, strahove, osećanja i da sve to osećam kao svoje lično.
Koliko je teško kada paralelno glumiš potpuno različite likove i kako se šaltaš iz jednog karaktera u drugi?
Ako želite da igrate uverljivo, istinito i da sve to zaista prolazi kroz vas – jako je teško. To zahteva vreme, koncentraciju, energiju i spremnost da emocija, koju treba da dočarate i prenesete publici, zaista gori u vama. Ako igram čoveka koji umire od tuge jer pola svog života pati što je ostavio ženu koja je bila njegova prava i jedina ljubav u životu, to zahteva od mene da budem autentično i iskreno tužan, ogorčen, očajan, iskidan grižom savesti… A svi znamo kako nam je kada se tako osećamo. Zato je gluma težak posao ako se radi iskreno, jer često morate da budite i održavate u sebi osećanja koja ljudi uglavnom izbegavaju ili pokušavaju da uguše.
Da li se dešava da uhvatiš sebe da u privatnom životu u toku dana odgovaraš iz svog karaktera na kom trenutno radiš?
Desi se. Ponekad je zanimljivo sakriti se iza nekog karaktera i živeti u nečije tuđe ime…
Želim stalno da se razvijam, da napredujem i da se bavim svojim poslom ceo život
Serija, film ili pozorište?
I serija, i film, i pozorište. Sve je to isto – gluma. Samo su sredstva malo drugačija za glumu pred publikom u pozorištu i glumu pred kamerom.
Da li stižeš da gledaš serije i filmove koje si radio?
Nažalost, slabo. Filmove pogledam na premijeri, ali serije slabo stižem jer u terminu kad se prikazuju uglavnom igram predstave.
Koliko si samokritičan kada sebe gledaš na malom ekranu?
Jako. To je još jedan od razloga što se ne trudim iz petnih žila da uhvatim reprize serija na TV-u jer uglavnom primetim nešto što je moglo bolje i to me iziritira.
Koji skriveni talenat imaš, a da ga nisi pokazao u glumi do sada? Nemam nikakav skriveni talenat. Nekad sam lepo crtao, u osnovnoj i srednjoj školi, imao sam smisla za to, ali otkad sam upisao FDU, nisam uzeo olovku u ruke i siguran sam da sad ne bih mogao da nacrtam ni drvo.
Sprovedi nas kroz jedan tvoj dan ove nedelje.
Ustajem u 8.30, u 10 mi počinje proba u JDP-u gde pripremamo Mnogo buke ni oko čega, u 14 me voze na snimanje, u 19 sam opet u pozorištu i spremam se za predstavu od 20 sati.
Ili ustajem 4.15, u pet odlazim na snimanje, snimam do 10.30, zatim krećem sa Teatrom na Brdu u Banjaluku i tamo igramo dve predstave od 18 i 20 sati. Ili ustajem u 11, nemam nikakve obaveze i slobodan sam ceo dan da radim šta hoću.
Najbitnije je da je priča dobra, odnosno da su scenario i uloga dobro napisani. Ako je priča problematična, neuverljiva, dosadna, nemoguće je od toga napraviti dobar film, seriju ili predstavu…
Vrlo često komentarišeš i deliš pozitivne, negativne, ali i tužne pojave na društvenim mrežama, pozivaš na humanitarne akcije i osvešćivanje o određenim pitanjima, pa nas zanima kako vidiš svoju ulogu u društvu jer deluje kao da osećaš potrebu da svoju popularnost iskoristiš i za doprinos društvu?
Iskreno, mislim da ne učestvujem baš u javnom životu i nisam društveno angažovan. Naravno da na Instagramu, jedinoj društvenoj mreži koju imam, podelim poziv za neku humanitarnu akciju i slično, ali to je zanemarljivo. Možda je sebično od mene, al’ nemam potrebu da u svoje ime govorim o stvarima i ukazujem na ovo ili ono. Tačnije imam potrebu, ali medijski i javni prostor danas je jedno blato, kroz koje ne možeš da prođeš neukaljan. Ili su u pitanju društvene mreže koje te teraju da sam od svog života praviš dopadljivi rijaliti da bi sakupljao folovere i bio primamljiv na Instagram tržištu. Radije ću utrošiti vreme na nešto drugo, a i nekako mi je prirodnije da kao glumac sve to posmatram i proučavam malo sa strane…
Brojne nagrade koje čuvaš u vitrini već govore o tvojoj glumi, nas zanima šta si ti sebi zacrtao kao nagradu koja bi bila potvrda tvog kvalitetnog rada?
Trajanje. Želim stalno da se razvijam, da napredujem i da se bavim svojim poslom ceo život.
Ako bi izdvojio 42 minuta da nam predstaviš svoju karijeru do sada, kako bi to izgledalo?
Nemam odgovor na ovo pitanje. Ne znam ni da odgovorim kako je moja karijera dosad izgledala. Niti kako će izgledati odsad. Razmišljam jedino i stalno o glumi, i nemam nikakav plan.
Gde te gledamo ovih dana?
U mom matičnom Jugoslovenskom dramskom pozorištu, gde igram u više predstava, zatim u Teatru na Brdu, gde smo nedavno imali premijeru nove predstave Celo telo tu me boli (tekst i režija Nikola Pejaković), kao i u predstavi Pazi šta želiš, te u Zvezdara teatru u predstavi Boing boing. Na TV-u sam se malo ušunjao u Senke nad Balkanom 2.
Medijski i javni prostor danas je jedno blato, kroz koje ne možeš da prođeš neukaljan
Gde te gledamo 2020?
Druga sezona Državnog službenika, malo u seriji Južni vetar i u novom filmu Darka Bajića Očevi slobode.
Top pet filmova koje moramo odgledati kada se ušuškamo s prvim snegom koji tek što nije?
Baš mi je teško da izdvojim top pet, al’ evo nekih koji su mi trenutno aktuelni: Punch Drunk Love, Parasite, The Age of Shadows, Rubljov, The Irishman.
Hvala, Radovane!