Ti si dirigent No Borders Orchestra. Možeš li nam reći nešto više o orkestru, za sve one koji nisu upoznati sa vašim radom?
No Borders Orchestra je simfonijski orkestar u kom sviraju izvanredni, mlađi, profesionalni muzičari sa prostora cele bivše Jugoslavije. Taj projekat se zasniva na dve osnove – prva je društvena i politička poruka, a druga je, naravno, umetnost.
U kom smislu ste politički orkestar?
Pa, već samo postojanje ansambla u kom sviraju srpski, albanski, hrvatski, slovenački muzičari, ljudi raznih veroispovesti… šalje jednu jasnu i jaku poruku zajedništva. Dakle, samo postojanje ovakvog ansambla jeste primer zajedništva i šta to zajedništvo može da postigne. Zasniva se na dekonstrukciji stereotipa, prevazilaženju nacionalizma, rasizma, ksenofobije, homofobije… svih oblika fobija.
A šta bi bila umetnička osnova No Borders Orkestra?
Generalno, nismo zadovoljni kako izgleda scena klasične muzike u svetu. Koncert klasične muzike na Zapadu jeste neka vrsta kluba za stariju gospodu. Stariji ljudi su i dalje dobrodošli, ali ja želim da se družim i sa svojom generacijom. Mi želimo da klasičnu muziku približimo nekoj novoj publici.
Samo postojanje ansambla u kom sviraju srpski, hrvatski, albanski, slovenački muzičari… govori o zajedništvu i šta to zajedništvo može da postigne, dekonstruiše stereotipe, prevazilazi nacionalizam, rasizam, ksenofobiju, homofobiju. Sve vrste fobija
Dakle, želite da udahnete nov koncept koncertima klasične muzike?
Upravo. Naš stav jeste da je klasičan koncert zapravo jedna vrsta muzeja muzike. Kao kada idete u galeriju i gledate slike starih majstora – nešto što je lepo i svakako bitno, ali povezano sa prošlim vremenima i u suštini odvojeno od života. Za nas je muzika nešto živo, aktuelno i važno. Ne želimo da na neki zabavan način popularizujemo klasiku, da je banalizujemo, već da je sa svom kompleksnošću koju umetnička muzika poseduje komuniciramo tako da se ona doživi kao nešto što je relevantno za sada i ovde. Za nas je muzika zapravo način života.
U prepunoj sali Jugoslovenskog dramskog pozorišta održali ste 5. novembra koncert pod nazivom AGHET. Da li ste uspeli u vašoj želji da privučete neku mlađu publiku?
Pa da, ali to se desi na svakom NBO koncertu! Duboko sam uveren da je centralna stvar u muzici, kao i u umetnosti i životu uopšte – stanje uma. Osnova našeg stanja uma jeste – otvorenost, komunikativnost. A sama srž te otvorenosti jeste ljubav. Ljudi koji sviraju u No Borders Orchestra su pre svega srećni što rade zajedno. Osnova na kojoj počiva ovaj ansambl jeste prijateljstvo, i samim tim ljubav. Ljubav jednih prema drugima, ljubav prema muzici i želja da se ta ljubav podeli sa publikom – ljubav prema publici. Duboko sam uveren da se granice koje nas dele i zidovi koji stoje između nas mogu srušiti jedino ljubavlju.
Hajde mi reci još nešto o koncertu AGHET?
Ovaj naš koncert AGHET (u prevodu sa jermenskog: velika katastrofa) posvećen je obeležavanju stogodišnjice genocida Jermena u Turskoj. Turci ovaj događaj negiraju, iako je na Zapadu zvanično prihvaćen kao genocid. Kao i svi drugi NBO projekti koji tematizuju prošlost, ni ovaj nema komemorativni karakter, nije vezan samo za sećanje, već je bitan za sadašnjicu i budućnost. Ovaj projekat je poziv na hrabrost da se gleda, da se suočimo sami sa sobom. Poziv na spremnost da se preuzme odgovornost i na kraju da čovek tako promenjen nastavi put kroz život kao bolji čovek. Govorim o tome da svako pojedinačno, sam sa sobom, pogleda prvo šta smo radili i šta radimo, a ne da problem svaljujemo na komšije ili očekujemo od njih da naprave prvi korak. To je poziv da se konačno postane zreo.
Umetnost menja svet?
Mnogi novinari su me već pitali da li umetnost može promeniti svet. Siguran sam da može, i sam sâm očevidac tih promena. Ta promena se prvo događa – u nama. Mi, muzičari, okupljeni u NBO, nismo imuni na simptome društava u kojima živimo. Mi dolazimo u taj ansambl puni problema koje imamo kao Srbi, Hrvati, Albanci… Sa svim klišeima, predrasudama i teretima koje naša porekla sa sobom nose. Međutim, ono što fascinira jeste kada vidite kako se promena dešava u samom ansamblu.
U kom smislu?
Na primer, kada neko iz Srbije ode na Kosovo, a od čega ima strah. Dogodi se da tamo upozna neke nove ljude i pronađe prijatelje među Albancima. Tada, kada se vrati nazad, ta osoba je zbunjena jer je u osnovi srpskog identiteta to da su Albanci naši neprijatelji. No, kada oni to prestanu da budu, kada postanu prijatelji, onda se postavi pitanje – a ko sam sada ja? Ta vrsta dekonstrukcije i otvaranja je zapravo promena o kojoj govorim.
Ta specifična vrsta NBO otvorenosti mogla se videti i u kampanji koju ste radili za koncert AGHET.
Imali smo mali PR tim koji je napravio apsolutno fantastičnu strategiju komunikacije sa publikom. Naš način reklame bio je okrenut ka mlađim ljudima. Baš zato je publika na koncertu bila toliko raznolika. Do neke gospođe, koja inače posećuje koncerte klasične muzike na Kolarcu, sedeo je mladi klaber koji deluje kao da je izašao direktno iz Berghaina u Berlinu, a pored njega sedela je muslimanka sa zabrađenom glavom. E baš ta vrsta šarenolikosti je nešto što nas zanima – no borders na sceni i no borders u publici.
Da, zaista je bilo drugačije.
Takođe, ono po čemu se NBO razlikuje od ostalih orkestara jeste da je to ansambl u kom zapravo nema dirigenta. Iako sam ja dirigent ☺. No, ono što želim da kažem jeste da ja nisam dirigent u klasičnom smislu te reči – dirigent je neko ko govori ljudima šta treba da rade, a ansambl ispunjava želje te osobe. Poput nekog diktatora.
Na našim koncertima niko nije pasivan, već svi – dirigent, orkestar i publika – podjednako učestvuju u stvaranju događaja
Jesi li zato kupio knjigu Tito i drugovi?
Hahaha, pa naravno! Zanimljiva je činjenica da u staroj Jugoslaviji nikada nije postojao ansambl na federalnom nivou, nikada nije postojala jugoslovenska filharmonija. NBO je neka vrsta postjugoslovenske filharmonije. A takođe je pre svega orkestar drugova! Zato Tito i drugovi, hahaha! Nego, šalu na stranu, moja ideja je oduvek bila no borders, bez granica – pa tako i ja ne naređujem mom orkestru, već komuniciramo. To je dijalog – ja njima nešto nudim i oni meni takođe, u pitanju je razmena ideja i emocija. A pošto nema tog tradicionalnog odnosa, onda nema ni orkestra u klasičnom značenju te reči. Na našim koncertima ne postoji ni publika u tom uobičajenom smislu pasivnog primanja informacija, već svi – dirigent, orkestar i publika zajedno učestvuju u stvaranju događaja.
Kako se društveni angažman NBO reflektuje u zvuku?
Jako dugo u našem regionu dominiraju negativne emocije – strah od drugog i drugačijeg i mržnja. NBO se suprotstavlja tim emocijama – radošću. Radost zajedništva koja se čuje i vidi jeste društveni angažman NBO. Otvorenost ovog orkestra, kao naše stanje uma, umetnička i ljudska otvorenost, rezultira direktnom komunikacijom sa publikom. NBO ima otvoren i radostan zvuk. NBO je način života.
