Grlom u jagode – 40 godina kasnije
Te 2016. godine predsednik Amerike postao je Donald Tramp, Srbija je osvojila srebrnu medalju na olimpijskom turniru u košarci, Novak Đoković više nije bio prvi teniser sveta, umrli su Dejvid Bouvi i Leonard Koen, Bijelo dugme je posle deset godina ponovo sviralo, Bob Dilan je dobio Nobelovu nagradu za književnost, otvoren je tunel Ljig–Preljina, nama je išlo toliko dobro da nas je bilo sramota da to izgovorimo, a ja sam konačno shvatio da je bolje imati jednog „džipa“ nego stotine principa…
Ovako bi otprilike mogao da izgleda prolog za seriju Grlom u jagode samo kad bi se neko usudio da Baneta Bumbara, Rubirozu, Ušketa, Gocu, Čombeta i ostale likove izmesti u ravan prazilučke tranzicije. U „Cecin Beograd“ u kome se „kupuju cipelice što imaju potpetice“, među pinkove silikonske devojčice koje svoje prinčeve traže među svetom sa manjkom rečnika i viškom estradnih navika. Pa još ako je princ fudbaler, gde im je kraj – sve po principu: pun ko brod, nikad nije kod kuće, a i kad jeste, kreše ko zmaj. A, možda bi i bilo zanimljivo videti zašto više nikome nije važno da igra košarku u Zvezdi i hokej u Partizanu i kako bi leblebije ponuđene devojci na igranci na Kališu izdržale trku sa večerom na nekom splavu, a pozajmljene leviske s kajlom tankom ko traktorskom sajlom.
Samo što rimejka neće biti. I dobro je da je tako, mada još jedno televizijsko repriziranje ne bi škodilo da se zna da li ovu seriju i neki novi klinci vide kao univerzalnu odu optimizmu tako svojstvenu svakoj mladosti. I da li je zaista tajna njene višedecenijske popularnosti u činjenici da je jedini vanvremenski trend sam život.
Rediteljsko-scenaristički tandem Srđan Karanović – Rajko Grlić, saznaćemo to tek koju deceniju kasnije, u ovoj legendarnoj seriji nije nam pričao priču o starom Beogradu, već o Beogradu koji je lako hvatao korak sa svetom, postajao njegov deo, metropoli mnogo modernijoj nego što je danas. I, razume se, o odrastanju prve gradske generacije u takvom Beogradu.
Ako se ovih dana uputite gradskim toponimima koji se pojavljuju u seriji, malo toga je ostalo isto. Na Zvezdinom Kališu odavno više niko ne svira, jedva da se igra i košarka, Taš je obnovljen, ali tamo niko ne kliza, igranke je zamenio klabing, a ogromne su šanse da bi vas većina devojka ismejala ako biste pokušali da joj recitujete Anabel Li. Promenilo se ono što je moralo da se promeni, ali i ono što nije smelo da se promeni.
Da ne ispadne da je ovo omaž jednom vremenu koje nam se činilo boljim samo zato što smo bili dovoljno mladi da verujemo da se snovi uvek ostvaruju, a na idealima počiva svet, treba reći da autori koristeći nostalgični narativni postupak u seriji fetišiziraju jedno vreme. Nisu šezdesete kojima se tako temeljno, ali i sa ironijskim odmakom bavili, bile baš vreme izobilja i još manje slobode mišljenja. Bila je to iluzija te generacije o kojoj govore Karanović i Grli (ali ne samo te), kojoj je obećan socijalistički raj samo ako u životu sve bude po redu.
Škola, posao, stan, porodica i, naravno, pre svega partijska knjižica. Uostalom, u jednom davnom intervjuu na pitanje zašto je iz serije izostavljena 1968. godina i studentske demonstracije, Srđan Karanović mi je ispričao da su ih partijski kerberi suočili sa izborom da istraju u nameri da pokažu da se tada ustalo protiv „crvene buržoazije“ i ostanu bez čitavog materijala ili se naprave ludi kao da ’68. nije ni bilo. Na sreću, odlučili su se za ovo drugo.
Ali niko ne može ni poreći da je u poređenju sa onim što živimo sada postojala nada. Jasno je i da je sa ove vremenske distance i to malo „paraživotnog žanra“ deluje neodoljivo privlačno i možda u tome leži neprolaznost ove serije.
Scenarista Rajko Grlić upitan za fenomen trajne popularnosti serijala kaže da je u pitanju svojevrsna arheologija života. „Mislim da svaku generaciju na ovom tlu zanima kako se živelo, koji auti su se vozili, o čemu se razgovaralo, šta se pilo, gde su se cura i momak nalazili, šta su jedan drugom govorili...“ Grlić veruje i da život svuda ima sličan miris. „Slične prošlosti nas spajaju. Intimne prošlosti. Mi stalno govorimo o političkim prošlostima, a zaboravljamo da su u tome bili neki životi.“
I nema sumnje da u Grlićevim rečima i te kako ima istine. U život Baneta Bumbara, od polaska u srednju školu do završetka fakulteta, smeštene su njegove prve igranke, prve ljubavi, prve tuče, prve tuge, u kojima su se mnogi prepoznavali. Baš kao što će se mnogi prepoznati i deceniju kasnije u oporom filmskom nastavku Jagode u grlu, po mnogima jednoj od najsetnijih filmskih priča bivše države.
Danas, četiri decenije kasnije, jednako aktuelno zvuči dijalog u kome Miki Rubiroza objašnjava Bumbaru zašto će otići u svet i da, ako već mora da se živi, onda treba živeti najbolje moguće – svetski. Razume se, sa lovom i odgovarajućim standardom. Bumbar, opet, ima svoju viziju budućnosti: „Vidiš, mislim da je mnogo veći fazon praviti svoj svet ovde, nego otići u neki tuđi i učiniti da jednog dana, kada ti i ja budemo u staračkom domu, neka dva kulova, neka dva Francuza, u Parizu recimo, pljuckaju udalj i kažu: ’Treba otići u Beograd, to je prava stvar.’”
Šta mislite ko je bio u pravu? I da – čini li vam se kao da ste ovo čuli baš pre neki dan?