Prva retrospektiva nakon njegove smrti 2011, pod jednostavnim nazivom – Cy Twombly, otvorena u centru Pompidou sjajan je momenat da se podsetimo velikog umetnika, a sastoji se od 140 dela u koja se ubrajaju crteži, skulpture, slike i fotografije, koje je pažljivo birao kurator Jonas Storve.
Twombly! Pa on pokušava da ubije umetnost! Izjavio je Alfred Barr, MoMa direktor kolekcija, kada su ga pedesetih pitali zbog čeka odbija da izloži dela tada mladog slikara u njujorškom muzeju. A zapravo, Cy Twombly napravio je renesansu slikarskog medija, ali – ko je to tada znao? Misteriozan, grandiozan, haotičan, erudita, ispred svog veka – on je jedan od najneočekivanijih i najoriginalnijih slikara kasnog 20. i početka 21. veka.
Kada je umro, 2011. godine, ostao je jedinstvena misterija, ali i autoritet kad je u pitanju moderna umetnost – Amerikanac koji odlučuje da živi u Italiji, apstraktni slikar fasciniran mitologijom i istorijom, pojedinac koji uspeva da se izbori za svoju ideju uprkos oštrim kritikama umetničke elite 20. veka, čovek koji uprkos burnom privatnom životu nikad nije pričao s novinarima… Kad sve ovo nabrojimo, možemo slobodno i da zaključimo da je stoga jedan od najinteligentnijih i emotivno najelokventnijih umetnika današnjice.
Cy Twombly rođen je u gradu Leksingtonu, u američkoj državi Virdžinija, 1928. Otac mu je bio plivački trener i, neko vreme, profesionalni igrač bejzbola u Chicago White Sox timu. Obojicu su zvali Cy (Cy – skraćeno od cyclone/ ciklon jer mu je otac bio sjajan sportista), iako su bili potpuno različiti – sina sport nije zanimao, već se od ranog detinjstva interesovao za slikarstvo (ali ciklon vidimo i u njegovoj umetnosti!). Nakon završetka škole Washington & Lee, on dobija stipendiju za Art Students Ligu u Njujorku, gde upoznaje slikara i grafičkog dizajnera Roberta Rauschenberga, koji mu postaje ljubavnik i prijatelj. To je bilo ranih pedesetih, kada je Njujork bio place to be za mlade umetnike, ali ipak – Twombly i Robert odlučuju da putuju Mediteranom. U Italiji on upoznaje slikarku i plemkinju Tatianu Franchetti, koja ga je očarala. Njih dvoje se venčavaju, a zatim dobijaju dvoje dece. Živeli su luksuznim životom u Via Di Monserrato, a lepotu i grandioznost tog doma kasnije je ovekovečio fotograf Horst P. Horst, a slike su objavljene u časopisu Vogue 1966. godine.
Studio Cy Twomblyja, slikao Horst P. Horst
Cy i Tatiana ostaju dobri prijatelji do kraja života, iako je on kasnije imao vezu s Nicolom del Rosciom, koji vodi Cy Twombly fondaciju (čije se deonice procenjuju na preko 1,5 milijardi dolara).
Twombly! Pa on pokušava da ubije umetnost! Izjavio je Alfred Barr, direktor MoMa kolekcija, kada su ga pedesetih pitali zbog čega odbija da izloži dela tada mladog slikara u ovom njujorškom muzeju
Danas je teško da zamislimo nivo kriticizma kojem je on bio izložen na dnevnoj bazi u to vreme, večito bivajući u senci umetnika s kojima se dužio. Radio je u vreme vladavine apstraktnog ekspresionizma, pa su njegove slike povezivali s umetnošću Willema de Kooninga ili Franza Klinea, ali Twomblyjeve skulpture se nisu mogle uporediti s bilo kojom umetnošću tog vremena. U periodu kada ih je radio Americi bio je popularan pop art ili minimalizam, te je jasno zbog čega je njegova haotična vizija zanemarena i okarakterisana kao nazadna, passé. Njegova reakcija na kritiku bilo je njegovo preseljenje u Italiju, gde oseća slobodu da oslikava haos i energičnost felinijevske, hedonističke svakodnevice. Inspiraciju je tražio u antici i renesansi, a imao je i epizodu kaligrafskog slikanja iz koje nastaje serija Ferragosto.
Priznanje u art svetu dobio je kasno, a krunisano je zadatkom da oslika pariski Louvre 2010. godine
Kritika je osuđivala Twomblyja gotovo 60 godina smatrajući njegov rad izvikanim, nije im se dopadao romanticizam na kom je umetnik insistirao. Govorili su da je Twombly na ivici kiča. Međutim, kako je vreme odmicalo, a umetnik istrajavao u svojoj ideji, priča se promenila. Nove generacije kritičara videli su u njegovim delima sirovu emociju, neskriven pokret četkice i nazivali ga – slikarskim poetom.
Tavanica muzeja Luvr, oslikao Cy Twombly 2011. godine
Apsolutno priznanje u art svetu dobio je kasno, a krunisano je zadatkom oslikavanja pariskog Louvrea 2010. godine. Za ovu priliku izabrao je jednostavan koncept: pozadina u tamnoplavoj boji na kojoj se smenjuju leteći diskovi i imena skulptora stare Grčke. Ovaj koncept nastao je po uzoru na kineske printove, te na dela italijanskog renesansnog umetnika Gittoa, koji je koristio boju pravljenu od lapis lazuli dragog kamena.
Iako o njegovoj umetnosti možemo pisati tomove, diviti joj se, istraživati je ili pak osuđivati, ono što je najbitnije kod ovog umetnika i zbog čega se smatra revolucionarnim jeste činjenica da je pokušao da kreira vezu između umetnosti i posmatrača. Kroz skrivene poetske fraze, kaligrafske ili dijagramske univerzume, terao je posmatrača da se punom pažnjom udubi u delo. Nemoguće je samo „preleteti“ rad s potisom Cy Twombly. Pokazao nam je da čovek može jasno komunicirati kroz različite medijume, čak bolje nego rečima. Posuo nas je svojim emocijama s neverovatnim intenzitetom, a mali broj umetnika u čitavoj istoriji je to uspeo. I to na sasvim unikatan način.
Izložba Cy Twombly u pariskom Pompidou centru otvorena je do 24. aprila 2017. godine