Pre nego što sam pročitao Obrede prelaza, zanimalo me je da saznam kako je taj roman pobedio Zemaljske moći Entonija Bardžisa i Mesec dana na selu, veličanstvenu knjigu JL Kara u takmičenju za Bukera 1980. Mogu samo da pretpostavim da ih je potukao. Ova knjiga je brutalna. Takođe je i mudar borac, koji koristi najnepoštenije finte pre nego što zada udarac. Zaista, da knjigu nije napisao Vilijam Golding, lako bi prvih 50 strana Obreda prelazamogli da se čitaju kao neka obična društvena komedija
Prvi deo narativa ima oblik dnevnika koji mladi dendi Edmund Talbot piše na putu za Australiju – uglavnom da bi zabavio i izveštavao svog kuma koji je u Engledskoj. On opisuje život na starom ratnom brodu, krajem Napoleonove ere, duhovitim opservacijama u vezi sa (uglavnom lošim) manirima svojih saputika, pohotnim tračevima i detaljima svojih sopstvenih seksualnih odnosa. Sve je lagano, lepršavo i – čini se – ugodno površno.
U skladu sa Talbotovim karakterom i prirodom njegovog poduhvata, dnevnik izgleda kao da je pisan u žurbi. Tako da ne treba da čudi što je Golding prvu ruku romana završio za samo mesec dana, iako učinak nije ni u kom smislu umanjen zbog toga. Potrebno je posedovati specifičnu genijalnost da biste mogli da napišete tako brzo i tako elegantno uzbudljivu prozu u maniru XIX veka. Takav talenat ima gotovo jezive kvalitete, ukoliko se poveruje Goldingu da je jednostavno zapisivao konverzacije koje je slušao u svojoj glavi i tako napravio veoma fluidne dijaloge.
Međutim, laganost čitanja ne bi trebalo shvatiti kao lakomislenost. Golding je u intervjuima insistirao na tome da je ova knjiga “smešna” i dokazivao da nije “staro strašno čudovište” kakvim su ga često smatrali. Ali bio je neiskren. I pored svog humora, Obredi prelaza se u jednom trenutku pretvore u veoma uznemiravajuću knjigu.
Većina užasnih događaja ima veze sa sveštenikom Kolijem, koji postepeno počinje da dominira Talbotovim narativom. Inicijalno, Talbot poziva čitaoca da se podsmeva Koliju – i teško je odupreti se tome. On je – kako ga Talbot prikazuje – apsurdan, povladljiv čovek, koji sumanuto izgleda u svojoj odeždi paroha, sa bezveznom frizurom i suludom perikom, ulizički se ponašajući prema “gospodi”.
Veoma je zabavno kako ga je kapetan oduvao sa palube zbog nesvesnog narušavanja brodskih pravila. Još je smešnije kada ga Talbot vidi mrtvog pijanog, golog, “uma tek ovlaš povezanog sa razumevanjem”, kako plačući viče “radost, radost, radost”, pokušavajući istovremeno da blagosilja svoje saputnike.
A onda Koli umre od sramote – izgladnevši sebe do smrti pošto se setio jednog misterioznog čina koji se odigrao u njegovoj kabini. Dobija se stravično osećanje kada čitalac shvati da je implicitno učestvovao u Kolijevoj degradaciji i nasilju koje je nad njim vršeno.
Golding zadaje završni udarac kada uvede i Kolijev dnevnik u narativ. Talbotov pogrešan pogled na sveštenika se menja i on sada u njemu vidi simpatičnog, dobrodušnog čoveka koji se panično plaši da ne obruka svoju parohiju time što nosi pogrešnu odoru i čija frizura je objašnjena činjenicom da je njegova sestra pokušala da ga ošiša poslednji put pre nego što će se rastati, ali je toliko plakala da je jedva videla šta radi.
Svaki podsmeh koji smo uputili na Kolijev račun pretvara se u prašinu u našim ustima, svaka besprizornost koju je pretrpeo čini se varvarskom.
Ovaj preokret u narativu je bravurozna manifestacija spisateljskih sposobnosti, a osećanje ošamućenosti još više raste kada se otkriva da je Koli trpeo mnoge druge okrutnosti koje Talbot nije uspeo da primeti – ili ih je ignorisao.
Briljantnost celine je malo potonula usled određene nespretnosti sa kojom su razotkriveni detalji misterioznog čina koji je prestravio Kolija – ali do tog trenutka Golding je već uradio toliko mnogo da nas u potpunosti oduševi. Tako da završna rečenica pada kao gvozdeni udarac u stomak namenjen žrtvi koja je već poklekla:
Čini mi se da od premalo sna i previše znanja o proteklim događajima počinjem da gubim razum, kao i svi ljudi na moru, koji žive preblizu jedni drugima, preblizu svemu što je čudovišno pod Suncem i Mesecom.