On odbija da živi u surogatu stvarnosti na internetu. Nema Facebook, nema Instagram, ali ima odgovore o slici koju čovek u realnosti mora da stvara o sebi da bi bio prihvaćen. Da se izbori sa viškom slobode da bi osvojio slobodu, da u smrti nađe snažan motiv za život… Do toga je došao kroz uloge u teatru, serijama i na filmu, ali i kroz svakodnevicu prepunu inspiracije. Iskreno nesavršen mladi glumac koji u monodrami Laura, molim te igra Raskoljnikova koji nije ubio babu, Nikola Rakočević
„Još jedan skrolovan dan, uzburkan kao more“, govori Malo kog u predstavi Laura, molim te igra Nikola Rakočević. „Bravo! To je to!“, dobacuje jedan od autora predstave tokom probe dok se ostali prisutni smeju. Kao da je tom rečenicom pogodio poentu. U ovoj Facebook drami glavni lik prolazi kroz lični pakao strasti, zaljubljenosti i razuma, a Nikola, iako nema profile ni na jednoj društvenoj mreži, odlično se snašao u ulozi. Jer, kako kaže, nije ubio ni babu, ali je ipak igrao Raskoljnikova.
Neposredan, jednostavan i jedan od najboljih domaćih glumaca, Nikola nam govori o novoj predstavi, ali i svojim unutrašnjim borbama, sumnjama i promenama koje je prevazilazio.
Monodrama Laura, molim te“ smeštena je u vreme digitalnog otuđenja, a inspirisana Petrarkinom ljubavlju prema Lauri, o čemu se zapravo radi u predstavi?
Niko u predstavi ne kritikuje savremene načine komunikacije, predstava nije o tome. Već o tome kako ljudi iz pogrešnih razloga koriste te nove oblike komunikacije. Oni neke svoje nedostatke pokušavaju da nadoknade tim aplikacijama. Svoje vreme, koje imaju napretek, i usamljenost, koju osećaju, žele da popune ili da stvore privid toga kako nisu usamljeni tako što imaju stotine ili hiljade prijatelja na Facebooku. Stvaraju sebi privid da su srećni jer su uspeli da pređu neki nivo igrice i to im podiže ego i samopouzdanje. Iz tog nekog straha da budemo povređeni ili iz neke lenjosti, mi živimo taj surogat života. Ljudi se prepuštaju tim nekim instant stvarima umesto da žive pravi život. Ali za to nije kriv Facebook, već ljudi koji ga na taj način zloupotrebljavaju.
Malo je jedini nedigitalni lik u predstavi, kakav je on?
Malo je čovek koji je zatvoren u svom malom svetu. Pokušava da definiše i ograniči svoj život, što ga zapravo nagriza i što mu škodi. Mi u predstavi imamo taj veseli pristup gde se pojavljuje Amor, koji ga zapravo trgne iz te neke letargije i pokušava da ga baci u taj neki konkretan odnos, u ljubav. On tako bude izbačen iz tog svog sigurnog kruga i sistema u kojem se osećao zaštićeno. Doživljava određene promene upoznavanjem devojke Laure. On pristaje na te emocije i počinje da se otvara. Ta ljubav i patnja ga oživljavaju na neki način.
Bio sam otvoren da primim neke stvari koliko god da su bile bolne, ovakve ili onakve, čak i to da prihvatiš da si kukavica, da nisi savršen, da imaš puno bagova
Šta je to što ne možemo da dobijemo jednim klikom na internetu?
Čovek treba da prihvati sebe da bi mogao da stupi u komunikaciju sa nekim i da tog nekog prihvati sa svim njegovim manama i vrlinama. Ti na internetu predstavljaš sebe onako kako bi ti želeo. Koristiš neke filozofske citate, postavljaš fotografije koje te predstavljaju u najboljem svetlu. A u realnom životu, kada neko stoji ispred tebe, vidi te, utičete jedno na drugo, vidi kada ti poklekneš, kada si slab, tako jedno drugo upoznajete i prihvatate.
Danas većina ljudi želi da bude popularna, da ima što više pratilaca na društvenim mrežama. A za tebe je karakteristično to da se ne pojavljuješ često u medijima, a nema te ni na jednoj društvenoj mreži. Zašto?
Mene to ne zanima u tolikoj meri, ne mislim da je to loše, ljudi se time bave na različite načine. Ja jesam javno prisutan, ali mislim da nije u tome suština, popularnost nije nešto što treba da bude cilj u životu. Ljudi mnoge stvari rade jer su nesigurni u sebe ili u to što rade. Mi pokušavamo da napravimo neku sliku o sebi pred drugim ljudima i da verujemo u nju. Mislim da put prihvatanja samog sebe i prihvatanja ovog sveta u kome živimo jeste dugačak put i to traje do kraja života.
Jesi li ti prihvatio sebe?
Ja pokušavam da prihvatim sebe, trudim se, to nije proces koji je stao, koji se završio. Želim da saznam ko sam i šta sam, šta ja radim ovde i šta svi mi radimo ovde, to su pitanja koja mene muče, ja nisam dobio sve odgovore, ali idem ka tome.
Sa kakvim ambicijama si te 2001, kada si upisivao FDU u klasi Biljane Mašić, stigao u Beograd? Sa kojim ciljem?
Da postanem glumac, najbanalnije rečeno. Međutim, ambicije se menjaju tokom života i tvoja saznanja o sebi i o svetu. I ti se menjaš tako da imaš pravo da promeniš svoje ambicije. Važno je da te promene za tebe imaju smisla i da ne ugrožavaju nekoga.
Kako ti je izgledao taj studentski život? Bio si u klasi sa Radovanom Vujovićem, Kalinom Kovačević, Marijom Karan i drugima, koliko je vas deset bilo međusobno blisko?
Nas je profesorka terala da se družimo. Dosta vremena smo provodili zajedno. Taj studentski život s jedne strane bio je predivan, ali i naporan. Prvi put sam bio ovde sam, bez roditelja, slobodan da radim šta god hoću. Nisam znao šta ću sa tom slobodom. Bilo je tu dosta preterivanja u alkoholu i nekih snažnih emocija.
Nikola Rakočević u monodrami Laura, molim te
Zašto, jesi li želeo da pobegneš od nečega?
Pa ti dođeš u neko društvo, predstaviš se kao neko i oni te prihvate tako kako si se ti predstavio, a ti zapravo nisi to, ti si nešto drugo. Odnosno nisi to što su oni prihvatili. I sad ti ne smeš da se odrekneš tog prihvatanja, već se konstantno trudiš da budeš to, a nisi. I onda ti je valjda potrebna mala anestezija da prihvatiš da budeš to što misliš da jesi. Predstavljao sam se kao neko ko je hrabar, ono kao iz leksikona neke crtice koje ličnost treba da ima, ja sam super drug, ja se žrtvujem za drugare. Bukvalno kao iz leksikona sebi zadaš kao neke parametre i pokušavaš to da predstaviš drugima i onda naiđeš na odobravanje. I da bi i dalje dobijao to odobravanje, nastaviš to da radiš, a zapravo nisi toliko hrabar, nisi toliko super. Slab si mnogo, kukavica si, pobegao bi od svega. I to je ono što ne smeš da pokažeš jer bi te omrzli.
Na neki način izgubiš sebe u tom jednom periodu?
U stvari, na neki način dođeš do sebe.
Kada si prestao da budeš to što nisi?
Pa to postepeno, nekome dođe na rez, nekome postepeno. Ali sva ta iskustva koja sam imao su me dovela dovde gde sad jesam.
Koliko si se promenio ti sad u odnosu na Nikolu koji je došao iz Kragujevca?
Čovek se menja, to je nešto što treba da se prihvati, te promene su neminovne. Okolnosti oko tebe se menjaju i ti si u pojedinim trenucima nenormalan ako se ne menjaš u odnosu na te okolnosti. Nemam isto znanje i ista shvatanja o ovom poslu kao što sam imao pre 10–15 godina. Menjao sam se nekad mimo svoje volje, nekad svojevoljno, ali sam se menjao. Nekako mi se čini da je to tako moralo da bude.
Ne znači da tada nisam imao u sebi ovo što sada imam, samo sam odbacio te neke stvari koje su me previše sputavale u tom periodu. Nekako sam pridavao značaja nekim stvarima i sumnjao sam više, sada manje sumnjam u sebe.
Kako si prevazišao tu sumnju u sebe?
Bio sam otvoren da primim neke stvari koliko god da su bile bolne, ovakve ili onakve, čak i to da prihvatiš da si kukavica, da nisi savršen, da imaš puno bagova. Bio sam otvoren da čujem druge ljude, da primim od njih neka znanja i saznanja o drugim stvarima. Čovek treba da bude otvoren za razne stvari. Uvek duboko u sebi znamo šta je dobro a šta loše. Koje god da smo vere, koje god da smo nacionalnosti, mi u sebi znamo da li je nešto dobro ili loše. Tebe u životu uče i menjaju i dobre i loše situacije.
Jesi li imao na početku neka očekivanja koja nisi ispunio, pa si se razočarao u sebe?
Kako ne, pa i sada budeš razočaran u sebe, zato što imaš ambcije i želje. To se uglavnom dešava kada neko dođe i kaže e ti si super, ti si najbolji glumac i onda ti izlaziš na scenu da tom čoveku što ti je rekao da si najbolji glumac daš tog najboljeg glumca kog on traži. Tu onda dođe do problema ako ne uspeš da daš tog najboljeg gumca. A nisi najbolji svakako. Jer to ne može da se klasifikuje nikako niti da se pravi neka ATP lista glumaca ko je najbolji. Pogotovo umetnost je stvar koja bi trebalo da izostavi taj takmičarski duh. Mislim da najbolje dođe kada se oslobodiš tog takmičarskog duha u umetnosti.
Uspeš li uvek da se oslobodiš tih očekivanja?
Nekada ne uspem, nekada me očekivanja drugih potpuno ometu. Nekad se prepustiš toj slabosti. Ali to nije ništa ružno, i iz toga nešto naučiš, pa i to da nisi uvek i na svakom mestu najbolji glumac.
Jesi li radio neke druge poslove tokom studiranja i nakon diplomiranja?
Pa uvek započnem neki zanatski posao, na primer farbanje sanduka, ali onda dođe neki angažman tako da to brzo batalim. Tokom studiranja sam tokom leta tražio da radim na građevini, ali nisu me primili jer im nisam delovao dovoljno snažno.
Dok nisi postao stalni član JDP-a 2012, da li te je opterećivala neizvesnost?
Kako ne. Stalno.
Kako si izašao na kraj s njom?
Pa eto tako, farbao sam sanduke (smeh). Meni je bilo najvažnije da ja imam opciju, da li će ona da uspe ili ne, nisam imao pojma. Bitno je samo da ne zapadneš u taj neki očaj, defetizam. Očaj nije ni prirodan čoveku, čovek ima želju da živi. Tako da uhvatiš nešto što je možda budalaština, samo da radiš nešto, da ti imaš neku opciju da će od toga nešto da bude, da postoji ta neka nada. Imaš plan neki, kakav god. To je zapravo prihvatanje okolnosti i život kao takav.
Kako prevazilaziš tu svakodnevicu koja je nekad manje lepa i dobra i to da ona ne utiče na tvoj lik?
Dosta predstava u ovom gradu ima veze sa svakodnevnicom, mi crpimo inspiraciju iz vremena u kome živimo. Tako da ta svakodnevnica može da ti bude podstrek da uradiš nešto dobro. Postoje predstave koje se ne bave direktno svakodnevnicom, bave se nekim drugim stvarima a onda dođeš tu i prosto uroniš u tu atmosferu, uđeš u taj mali svet i tu nađeš neku utehu i prosto ti prija da se izmestiš od te loše svakodnevnice.
Tokom karijere dobio si više značajnih nagrada, a 2013. na Festivalu u Berlinu uvršten si među 10 najboljih mladih glumaca u Evropi. Kako uspevaš da se nakon toliko značajnih nagrada motivišeš da nastaviš dalje?
Nagrade su za slabe ljude i one pomažu ljudima da malo više veruju u sebe. Nagrade znače u tom smislu da imaš više samopouzdanja. Nezgodno je kada su nagrade obaveza, kada te obavezuju da budeš nešto što zapravo ti nisi. Treba ih shvatati kao neki podstrek. Nakon što sam osetio da sam zadovoljio svoj ego, postavio sam sebi pitanje koja je to moja motivacija da se bavim ovim poslom.
I koja je?
Zavisi kako kad. Mislim da pozorište i umetnost pored zabavnog karaktera, koji je jako važan, pogotovo u filmu, treba da imaju i edukativni karakter. Mislim da to čime se ja bavim može da pomogne ljudima, ali i meni samome. Gluma me oslobađa tih nekih stvari, a i ne znam da li bih pročitao sve te knjige da nije bilo nekih predstava.
Iz straha da budemo povređeni ili iz neke lenjosti, mi živimo taj surogat života. Ljudi se prepuštaju tim nekim instant stvarima umesto da žive pravi život.
Oko koje uloge si se najviše pomučio?
Raskoljnikov, to je vrlo zahtevna uloga i zahteva mnogo od glumca. Tu treba da se primeni sve što je glumac ikad naučio i što zna. Sa druge strane, bila su tu i očekivanja, ta pogrešna slika o meni, ta pogrešna motivacija da se time bavim. To kao „ja sad moram da odigram Raskoljnikova koji će ostati upamćen u istoriji srpskog pozorišta i drame“. To su te neke pogrešne motivacije koje te ometu u radu. Ali to tako nije ni trebalo da bude. Ja sam dosta naučio iz tog procesa.
Jesi li ga savladao na kraju?
Ne nisam nikada uspeo da ga savladam.
Šta si naučio iz tog procesa?
Ne treba praviti pogrešnu motivaciju. Ne treba uplitati ego u to. Treba da se opustiš da bi došao do nečega, kroz pritisak ne možeš ništa da postigneš.
U predstavi Zmajeubice i u filmu Sjene igraš Gavrila Principa, a u filmu Branio sam mladu Bosnu njegovog advokata. Šta si naučio od njega?
Naučio sam da ću svakako da umrem i da je smrt neminovna, to je jedna lekcija koja je dobra. Naučio sam da na te dečake treba da gledaš kao na ljude koji nisu imali izbora ili koji nisu imali drugi način da iskažu svoju želju za slobodom.
I u drugim intervjuima pominješ smrt i groblje gde si imao neke jake doživljaje. Zašto te smrt toliko motiviše?
Smrt je snažan motiv za život. Saznanje o smrti može da te inspiriše da ideš ka smislu, a ne da ideš ka besmislu.