Senke nad Balkanom 2 izazvale su reakciju dostojnu iščekivanja najboljih ostvarenja HBO ili BBC produkcije. Dok vam na ovom mestu nudimo naše viđenje pet najboljih domaćih serija, valja primetiti da će u nekoj narednoj rekapitulaciji Senke sasvim sigurno naći mesto među onim ostvarenjima koja su preživela sud vremena
Sve je bilo jasno nakon prvih sat vremena prve sezone serije Senke nad Balkanom – reditelj Dragan Bjelogrlić napravio je produkcijski i narativni iskorak kakav u domaćoj dramaturgiji nije viđen u poslednjih tridesetak godina.
Nije da se tako nešto nije očekivalo od reditelja koji potpisuje romantizovano i sentimentalno viđenje zaboravljenog uspeha srpskog fudbala u filmu i seriji Montevideo, Bog te video i kao izvršni producent sjajnu seriju Vratiće se rode, ali Bjelogrlić je u Senkama nad Balkanom ponudio mračni, na momente i jezivi psihološki triler međuratnog Beograda u kome se prepliću politički interesi, neskrivena nacionalna mržnja, čitava mreža kriminalaca, ubica i secikesa, surovi belogardejci, dekadentni i pervertirani svet visoke klase, okultni simboli i rituali… Reč je o briljantnom prikazu alternativne ili, ako je tako jednostavnije, skrivane istorije, i to onog perioda na koji smo, kao zemlja pobednik u Velikom ratu, tako ponosni.
Zato i ne čudi što je dve godine nakon prikazivanja prve sezone, desetine hiljada ljudi u samo nekoliko dana aktiviralo opciju gledanja svih epizoda nastavka serijala na internet platformama. U svakom slučaju Senke nad Balkanom 2, izazvale su reakciju dostojnu iščekivanja najboljih ostvarenja HBO ili BBC produkcije.
I dok vam na ovom mestu nudimo naše viđenje pet najboljih domaćih serija, uz punu svest da ovakve liste sadrže dozu subjektivnog, valja primetiti da će u nekoj narednoj rekapitulaciji Senke nad Balkanom, sasvim sigurno naći mesto među onim ostvarenjima koja su preživela sud vremena.
Grlom u jagode (1976)
Kada mi je svojevremeno reditelj Srđan Karanović u jednom davnom intervjuu na pitanje zašto u seriji nema 1968. godine i prikaza velikih studentskih demonstracija, bez imalo ustezanja odgovorio da su tako tražile komunističke vlasti i da su on i koscenarista Rajko Grlić posle dugog razmišljanja odlučili da žrtvuju tu epizodu zarad čitavog materijala, priznajem da sam pomislio da je reč o svojevrsnom oportunizmu. Mnogo godina kasnije, eto ponovo priznajem, zahvalan sam im na toj odluci. Zašto? Zato što su nam Karanović i Grlić ponudili nostalgično viđenje i fetišizaciju jednog vremena i jedne generacije, ali su to uradili s mnogo ljubavi, topline, ironije, sete i osećaja promašenosti koji nas sve bar ponekad pronađe. Grlom u jagode su utopija o „socijalističkom raju“ koji nam je ponuđen, maštarija o tome da ćemo i sami nalikovati velikom svetu, šareno ogledalo kapitalističkog Zapada na komunističkom Istoku. Nismo se ni nakon svih ovih decenija mnogo pomerili, zaglavljeni u tranziciji, prepoznavali smo u sopstvenom okruženju Baneta Bumbara, Rubirozu, Ušketa, Gocu, Čombeta… Zato su i onima koji su samo slušali o igrankama na Kališu, prvim pločama i Radio Luksemburgu, odlascima u Trst po farmerke ovi likovi tako poznat i bliski.
Šta je bilo posle? Bolje da nikada nismo saznali odgovor na najpoznatije pitanje serije koju nam je Srđan Karanović servirao u filmu Jagode u grlu, skoro deceniju kasnije.
Više od igre (1977)
Sve i da je reditelj Zdravko Šotra kroz karijeru imao samo brljotine, a nije da ih nema onoliko, serija koja se odigrava u izmaštanoj srpskoj varošici Gradini između dva rata dovoljna je za otkup grehova. Reč je o izuzetnom prikazu građanske Srbije i zato ne čudi što je dve godine odležala u bunkeru. Tadašnjim komunističkim vlastima nikako se nije dopala ta promocija pristojnosti i koegzistencije klasnih neprijatelja. Ključna zamerka bilo je to što nije „dovoljno jasno prikazana progresivna uloga Partije“. Naravno, prećutali su da se serija na suptilan način obračunava i s vremenom diktature Aleksandra Karađorđevića. Rivalstvo između lokalnih klubova Građanskog i Radničkog samo potcrtava dolazeće vreme velikih deoba uoči nemačke okupacije.
Vratiće se rode (2007)
Briljantni prikaz preživljavanja u tranzicionoj Srbiji. Glavni protagonisti Švaba (Nikola Đuričko) i Ekser (Dragan Bjelogrlić) već samim porodičnim i socijalnim miljeom iz kojeg dolaze predodređeni su za gubitnike. Reditelj Goran Gajić ponudio nam je dramu osmišljenu u vremenima kada visokoparne parole brendiranih udarnika privatizacije bivaju ogoljene kao crnohumorna stvarnost. Nema šablonizirane uzvišene ideje vodilje poput borbe za pravdu i neustrašivih heroja, ali nema ni nepobedivog neprijatelja koji se uvek vraća jači i opasniji. I šta ostaje? Ostaje, naravno, nada jer se u Barandu vraćaju rode. „A gde su rode, tu je i dobro“, kazuje seoski hroničar Milenko (Branimir Brstina).
Sivi dom (1986)
Maestralna egzistencijalna drama reditelja Darka Bajića i scenariste Gordana Mihića koja se u najširem smislu gledano bavi problemom maloletničke delinkvencije sveprisutnim i u ovim vremenima. Građa za scenario, prema medijskim navodima, prikupljena je na osnovu istinitih priča. Snažni prikaz unutrašnjih sukoba i individualnih lomova ukazuje na razorenu porodicu kao naličje maloletničke delinkvencije. Smela i sumorna naracija jasno sugerišu da je delinkvencija simptom duboko bolesnog društva. I da ne zaboravimo, dodatni bonus koji ide uz seriju jeste nezaboravna pesma Sve što želim u ovom trenutku grupe Far.
Jutro će promeniti sve (2018)
Neuobičajeno hrabar iskorak RTS-a koji se nakon beskrajnih saga u ruralnom okruženju osmelio da emituje urbanu priču o generaciji koja je odrasla u beznađu devedesetih, srpskih milenijalaca – dovoljno mladih da ne odustanu od života, ali i dovoljno stasalih za gubitak svih iluzija. Generacijska melodrama jedinstvene estetike prati život četvoro urbanih prijatelja zašlih u tridesete godine koji pretresaju egzistencijalne dileme, ispituju granice seksualnosti i sindrom prisilno produženog detinjstva. Sama činjenica da su autori Vladimir Tagić i Goran Stanković snimali na više od 300 lokacija i da kroz seriju prolazi preko 200 glumaca govori da je reč o poduhvatu koji nije ni nalik ostatku srpske televizijske produkcije. Gradski duh i univerzalni problemi upakovani u neodoljivu poetiku gubitništva.
Goran Stanković i Vladimir Tagić: Samo budite strpljivi – jedno jutro će promeniti sve