13.12.2019.

Senke nad najboljim domaćim serijama

Zoran Preradović

Senke nad Balkanom 2 izazvale su reakciju dostojnu iščekivanja najboljih ostvarenja HBO ili BBC produkcije. Dok vam na ovom mestu nudimo naše viđenje pet najboljih domaćih serija, valja primetiti da će u nekoj narednoj rekapitulaciji Senke sasvim sigurno naći mesto među onim ostvarenjima koja su preživela sud vremena

najbolje domace serije

Sve je bilo jasno nakon prvih sat vremena prve sezone serije Senke nad Balkanom – reditelj Dragan Bjelogrlić napravio je produkcijski i narativni iskorak kakav u domaćoj dramaturgiji nije viđen u poslednjih tridesetak godina.

Nije da se tako nešto nije očekivalo od reditelja koji potpisuje romantizovano i sentimentalno viđenje zaboravljenog uspeha srpskog fudbala u filmu i seriji Montevideo, Bog te video i kao izvršni producent sjajnu seriju Vratiće se rode, ali Bjelogrlić je u Senkama nad Balkanom ponudio mračni, na momente i jezivi psihološki triler međuratnog Beograda u kome se prepliću politički interesi, neskrivena nacionalna mržnja, čitava mreža kriminalaca, ubica i secikesa, surovi belogardejci, dekadentni i pervertirani svet visoke klase, okultni simboli i rituali… Reč je o briljantnom prikazu alternativne ili, ako je tako jednostavnije, skrivane istorije, i to onog perioda na koji smo, kao zemlja pobednik u Velikom ratu, tako ponosni.

Zato i ne čudi što je dve godine nakon prikazivanja prve sezone, desetine hiljada ljudi u samo nekoliko dana aktiviralo opciju gledanja svih epizoda nastavka serijala na internet platformama. U svakom slučaju Senke nad Balkanom 2, izazvale su reakciju dostojnu iščekivanja najboljih ostvarenja HBO ili BBC produkcije.

I dok vam na ovom mestu nudimo naše viđenje pet najboljih domaćih serija, uz punu svest da ovakve liste sadrže dozu subjektivnog, valja primetiti da će u nekoj narednoj rekapitulaciji Senke nad Balkanom, sasvim sigurno naći mesto među onim ostvarenjima koja su preživela sud vremena.

Grlom u jagode (1976)

Kada mi je svojevremeno reditelj Srđan Karanović u jednom davnom intervjuu na pitanje zašto u seriji nema 1968. godine i prikaza velikih studentskih demonstracija, bez imalo ustezanja odgovorio da su tako tražile komunističke vlasti i da su on i koscenarista Rajko Grlić posle dugog razmišljanja odlučili da žrtvuju tu epizodu zarad čitavog materijala, priznajem da sam pomislio da je reč o svojevrsnom oportunizmu. Mnogo godina kasnije, eto ponovo priznajem, zahvalan sam im na toj odluci. Zašto? Zato što su nam Karanović i Grlić ponudili nostalgično viđenje i fetišizaciju jednog vremena i jedne generacije, ali su to uradili s mnogo ljubavi, topline, ironije, sete i osećaja promašenosti koji nas sve bar ponekad pronađe. Grlom u jagode su utopija o „socijalističkom raju“ koji nam je ponuđen, maštarija o tome da ćemo i sami nalikovati velikom svetu, šareno ogledalo kapitalističkog Zapada na komunističkom Istoku. Nismo se ni nakon svih ovih decenija mnogo pomerili, zaglavljeni u tranziciji, prepoznavali smo u sopstvenom okruženju Baneta Bumbara, Rubirozu, Ušketa, Gocu, Čombeta… Zato su i onima koji su samo slušali o igrankama na Kališu, prvim pločama i Radio Luksemburgu, odlascima u Trst po farmerke ovi likovi tako poznat i bliski.

Šta je bilo posle? Bolje da nikada nismo saznali odgovor na najpoznatije pitanje serije koju nam je Srđan Karanović servirao u filmu Jagode u grlu, skoro deceniju kasnije.

Kada zamirišu Jagode, zamiriše život!

Više od igre (1977)

Sve i da je reditelj Zdravko Šotra kroz karijeru imao samo brljotine, a nije da ih nema onoliko, serija koja se odigrava u izmaštanoj srpskoj varošici Gradini između dva rata dovoljna je za otkup grehova. Reč je o izuzetnom prikazu građanske Srbije i zato ne čudi što je dve godine odležala u bunkeru. Tadašnjim komunističkim vlastima nikako se nije dopala ta promocija pristojnosti i koegzistencije klasnih neprijatelja. Ključna zamerka bilo je to što nije „dovoljno jasno prikazana progresivna uloga Partije“. Naravno, prećutali su da se serija na suptilan način obračunava i s vremenom diktature Aleksandra Karađorđevića. Rivalstvo između lokalnih klubova Građanskog i Radničkog samo potcrtava dolazeće vreme velikih deoba uoči nemačke okupacije.

Vratiće se rode (2007)

Briljantni prikaz preživljavanja u tranzicionoj Srbiji. Glavni protagonisti Švaba (Nikola Đuričko) i Ekser (Dragan Bjelogrlić) već samim porodičnim i socijalnim miljeom iz kojeg dolaze predodređeni su za gubitnike. Reditelj Goran Gajić ponudio nam je dramu osmišljenu u vremenima kada visokoparne parole brendiranih udarnika privatizacije bivaju ogoljene kao crnohumorna stvarnost. Nema šablonizirane uzvišene ideje vodilje poput borbe za pravdu i neustrašivih heroja, ali nema ni nepobedivog neprijatelja koji se uvek vraća jači i opasniji. I šta ostaje? Ostaje, naravno, nada jer se u Barandu vraćaju rode. „A gde su rode, tu je i dobro“, kazuje seoski hroničar Milenko (Branimir Brstina).

Sivi dom (1986)

Maestralna egzistencijalna drama reditelja Darka Bajića i scenariste Gordana Mihića koja se u najširem smislu gledano bavi problemom maloletničke delinkvencije sveprisutnim i u ovim vremenima. Građa za scenario, prema medijskim navodima, prikupljena je na osnovu istinitih priča. Snažni prikaz unutrašnjih sukoba i individualnih lomova ukazuje na razorenu porodicu kao naličje maloletničke delinkvencije. Smela i sumorna naracija jasno sugerišu da je delinkvencija simptom duboko bolesnog društva. I da ne zaboravimo, dodatni bonus koji ide uz seriju jeste nezaboravna pesma Sve što želim u ovom trenutku grupe Far.

Jutro će promeniti sve (2018)

Neuobičajeno hrabar iskorak RTS-a koji se nakon beskrajnih saga u ruralnom okruženju osmelio da emituje urbanu priču o generaciji koja je odrasla u beznađu devedesetih, srpskih milenijalaca – dovoljno mladih da ne odustanu od života, ali i dovoljno stasalih za gubitak svih iluzija. Generacijska melodrama jedinstvene estetike prati život četvoro urbanih prijatelja zašlih u tridesete godine koji pretresaju egzistencijalne dileme, ispituju granice seksualnosti i sindrom prisilno produženog detinjstva. Sama činjenica da su autori Vladimir Tagić i Goran Stanković snimali na više od 300 lokacija i da kroz seriju prolazi preko 200 glumaca govori da je reč o poduhvatu koji nije ni nalik ostatku srpske televizijske produkcije. Gradski duh i univerzalni problemi upakovani u neodoljivu poetiku gubitništva.

Goran Stanković i Vladimir Tagić: Samo budite strpljivi – jedno jutro će promeniti sve