Početkom godine u njujorškom teatru La MaMa proslavljeno je 50 godina od praizvedbe mjuzikla Kosa. A nas i dalje boli svaki pramen u eri straha u kojoj živimo
When the Moon is in the Seventh House/ And Jupiter aligns with Mars/ Then peace will guide the planets/ And love will steer the stars/ This is the dawning of the age of Aquarius/ The age of Aquarius/ Aquarius!/ Aquarius!/
Harmony and understanding/ Sympathy and trust abounding/ No more falsehoods or derisions/ Golden living dreams of visions/ Mystic crystal revalation/ And the mind’s true liberation /Aquarius!/ Aquarius! …
Hmmm. Baš volim ovu pesmu… Lirika je kao neki boost, što bi rekli milenijalci. Ali…
Smejali su se nedavno neki drugari što mi suze kreću već u njenom drugom taktu dok je izvodi žena sa cvećem u kosi usred hipi plemena i u karnevalskoj odeći. Ali ja znam da se oni smeju zato što znaju da će na kraju plakati, svejedno, kad Berger, ošiša kosu, protiv svoje volje stavi šlem i, kao Klod sa mnogo drugih Klodova, krene u rat protiv kog se borio živeći na ulici.
Znam, rekli su mi da se i njima čini da smo mi, svi, zaglavljeni u vremenskoj petlji. Taman kad pomislimo da je prošlost u prošlosti – sretnemo je u sadašnjosti. Bar sam se ja sa prošlošću srela kada sam se sa svojim desetogodišnjim sinom pre neko veče pridružila koloni studenata. On se osećao kao mala uplašena lisica u bučnoj masi hrabrih ljudi, a ja kao pre tačno dvadeset godina kada sam i sama bila student. I krenule su mi suze i još više sam se rastužila kad me je pitao: „Hoću li ja da protestujem kad budem bio student?“, a ja mu rekla: „Naravno da hoćeš.“ Jer u eri te neke Vodolije, u eri straha, svim studentima u opisu posla stoji i bunt.
Bunt protiv sistema, protiv nepravde, protiv rata. Protiv govora mržnje i retorike koja vodi u rat
Američki plemenski rok mjuzikl Kosa ove godine puni tačno 50 godina otkad su ga prvi put na ulicama Njujorka napisali, otpevali i otplesali hipici. Na ulicama je vreva. A proleće je vreme za promene. Uvek je vreme za promene. Uvek je vreme za Kosu. I Kosa je za sva vremena. Za danas možda više nego pre pola veka kada su dugokosi čudaci svoj san o promeni poslali na pozorišne scene širom sveta. San da nešto – suštinski – u društvu, kulturi, politici i moralu mora da se preokrene spakovali su u mjuzikl… Transcendirali su stvarnost, a bolom i buntom protiv nametnutih socijalnih stega i moralnih okova duboko neetičkog društva premrežili su globus. Kao što ga danas premrežava internet. U zori ere Vodolije generacije mladih videle su rešenje u ljubavi, seksu i opijatima – a ne u ratu. I pevali puni nade ne želeći da nose oružje „negde tamo“ bez svesti protiv koga i za koga se bore. Kao što je danas na mreži u svakom trenutku moguće videti rat uživo i sresti one koji bespomoćno urlaju mir.
Početkom ove godine u njujorškom teatru La MaMa na Ist Vilidžu Kosa je proslavila 50 godina od prvog izvođenja, odnosno praizvedbe u Public Theateru Josepha Pappa (oktobar 1967), potom debitovala na off-off Broadwayu u aprilu 1968, a onda stigla i na redovan repertoar ovog pozorišta.
U našoj prestonici izvedena je četvrta Kosa u svetu i prva u nekoj zemlji istočnog bloka
Hipi pokret i seksualna revolucija bili su na vrhuncu, Grinič Vilidž okupiran dugokosim pobunjenicima protiv rata u Vijetnamu i zamišljam kako tu, u nekom floralima išaranom kombiju ili u nekoj komuni dvojica hipika, James Rado i Gerome Ragni, pišu dijaloge i liriku za danas najčuveniji mjuzikl, dok ih na klaviru prati Galt MacDermot i komponuje songove koji i danas bude vrtlog pomešanih emocija. Svojim delom obeležili su svoju generaciju i antiratni pokret, a idejom slobode i ljubavi zarazili svet.
Nisam ja ni bila rođena kada je nastala Kosa. Otkrila sam je preko filma češkog reditelja Miloša Formana iz 1979, pa su lica Johna Savagea i Treata Williamsa u mojoj svesti Bukowski i Berger. Iako je Forman u adaptaciji ove predstave napravio nekoliko izmena u odnosu na originalnu verziju, na kojima su mu Ragni i Rado zamerali – film je, deceniju nakon prvog pozorišnog izvođenja – doživeo planetarnu slavu.
Najvažniji događaj na proslavi u teatru La MaMa bili su živi nastupi članova originalnih postava iz 1967. i 1968, kao i učesnika izuzetno uspešne brodvejske verzije iz 2009, uz izvođenje songova Aquarius, Donna, Where Do I Go?, Air, Black Bois, Let the Sunshine… Naravno, tu su bili i članovi mnogobrojnih brodvejskih sastava koji su izvodili ovaj mjuzikl, a pušten je i prvi demo-snimak naslovne pesme Hair (1967) – pevaju je Rado i Ragni uz klavirsku pratnju MacDermota – koji nikada ranije javnost nije čula.
Uz izložbu retko prikazivanih fotografija frilenserke Dagmar Krajnc nastale tokom prvih godina izvođenja Kose, te fotografije iz mjuzikla koje je iz svoje privatne kolekcije obezbedio producent Michael Butler, te večeri 21. januara James Rado proslavio je 85. rođendan (Gerome Ragni umro je 1991), a zajedno sa Galtom MacDermotom pričao je sa publikom o fenomenu koji su stvorili. I koji će očito nadživeti i 21. vek.
Iako planetarnu slavu Kosa duguje filmu, krajem šezdesetih pozorišna Hair groznica tresla je svet. A infekciji je podlegao i Beograd
Dragan Nikolić i Miša Janketić kao Berger i Klod
U našoj prestonici izvedena je četvrta Kosa u svetu i prva u nekoj zemlji istočnog bloka – 19. maja 1969. u Ateljeu 212 – pre 48 godina.
Komad je preveo Jovan Ćirilov, adaptirao ga je Bora Ćosić, a režirali su ga Mira Trailović i Zoran Ratković, koji su predstavu 1968. doneli iz Njujorka.
Mnogi bardovi našeg glumišta igrali su u ovom mjuziklu – Bergera je u prvoj verziji igrao pokojni Gaga Nikolić, a Kloda Miša Janketić, potom Branko Milićević i Mihajlo Kostić, dok je lik Vufa tumačio Miodrag Andrić, kasnije i Branislav Milićević i Predrag Manojlović, Dženi Jelisaveta Seka Sablić i Mija Adamović, Slobodanka Žugić i Nada Blam.
Glavnu žensku ulogu Šili, bogatašicu zaljubljenu u provincijalca Kloda, igrala je Mira Peić, a glavne solo numere izvodio je pokojni Dušan Prelević, koji je i predvodio pleme. Tu numeru glumci su pevali bez odeće i to je bila prva golotinja na pozorišnim scenama SFRJ. Predstavu, ali bez svlačenja na sceni i cepanja vojnih knjižica, gledao je, a neki kažu i pevušio, lično Broz.
Ragni i Rado posetili su Beograd i bili fascinirani – za njih je Ateljeovo izvođenje Kose bilo najbolje posle brodvejske i londonske postavke.
Mjuzikl je posle četiri godine i 250 izvođenja skinut s repertoara Ateljea 212. Poslednji put odigran je 4. februara 1973. – nakon izvođenja pred vojnicima i vojnim starešinama, ocenjeno je da scena u kojoj glumci cepaju vojne knjižice ima loš uticaj na mlade vojnike.
Poslednja Kosa u režiji Kokana Mladenovića postavljena je u Ateljeu 212 2009. godine, a aktuelizovana je fokusom na mlade mirotvorce i članove organizacija koji prate samite Grupe 8 protestujući zbog ekološkog ugrožavanja planete.
Kosa nije samo predstava, ona je fenomen, i kojim god događajem da se aktuelizuje, nosi ideju o buntu, protestu, promeni, ljubavi i slobodi
I da, dragi naš Bergeru, plačem ovih dana i uvek kad te se setim. Ali nisi se džabe ošišao i džabe umro. Taj rat u kojem si poginuo odavno je završen, ali nakon njega počeo je neki drugi, pa sledeći, a i danas je ceo svet u nekom ratu – verskom, političkom, ekonomskom, društvenom, ekološkom, hakerskom, komšijskom, korporativnom… Kad ti umreš na nekoj pozornici ili kad neko pogleda poslednji kadar Formanovog filma ili odsluša neku numeru, znam da se bar jedan čovek pobuni protiv nečega što ga steže, shvati ili samo obnovi lekciju o besmislenosti rata.
I da – Let the Sunshine in.