Šta rade odgovorne tate, da li je menjanje pelena najveći problem i zašto su Skandinavci uzor svim očevima sveta, o svemu tome razgovarali smo sa čovekom čija je misija da druga jednako važna polovina roditeljskog paketa konačno dobije i zvaničnu društvenu potvrdu
Šta vam je asocijacija kada čujete reč gnezdo? Ušuškanost, sigurnost, partnerstvo, porodica… E upravo to jeste i ideja udruženja pod nazivom Gnezdo, u čijem je fokusu odgovorno roditeljstvo i sve dileme i problemi koje treba rešiti kako bi porodica harmonično funkcionisala. Nekako su očevi na ovim prostorima decenijama namerno ili slučajno bili izopšteni iz procesa vaspitavanja i odgajanja dece. Da bi se milenijumske tate probudile i krenule u ofanzivu, Miša Stojiljković, novinar i psiholog, i njegova ekipa entuzijasta pokrenuli su priču pre dve godine putem tematskih konferencija, debata i radionica. Ovih dana rade u pripremi izložbe fotografija pod nazivom Švedske tate, inspirisane tatama različite nacionalnosti na očinskom odsustvu, koja je nedavno održana u okviru konferencije Men’s Conference i koja je okupila stručnjake iz Evrope i sveta. Takođe, ideja je da se na jesen priredi slična izložba sa fotografijama srpskih tata, te da se pokrene inicijativa da i muškarci sa ovih prostora dobiju mogućnost očinskog odsustva. Paralelno sa ovom pričom, Miša na Radiju Laguna ima emisiju Tata, ti si lud, u kojoj isključivo gostuju tate koje otvoreno pričaju o svojim ličnim iskustvima roditeljstva.
Već dve godine kontinuirano si u društvu tata sa naših prostora. Kakav je profil srpskog tate?
To je teško pitanje. Čini mi se da je to profil koji se stalno menja. U stvari, postoji više profila tata i mislim da se tu Srbija ne razlikuje mnogo od bilo koje zemlje sveta, osim možda od Skandinavije. Ali Skandinavija je nekako druga planeta. Jedan stil koji, nažalost, još uvek prevladava kod nas, a što pokazuje istraživanje Unicefa iz 2014/15. jeste da tata uglavnom nije tu. Ovo istraživanje je pokazalo da se radi o svakom drugom tati koji je na poslu ceo dan i tu je tek kada se vrati s posla. Međutim, ohrabruje to što je ona druga polovina tata više angažovana, odnosno više od 30 odsto njih je uključeno u porodični život više u odnosu na ono šta društvo od njih očekuje, a šestina očeva je toliko angažovana da njihove supruge kažu da su ravnopravni. Ja kažem da su skoro ravnopravni, jer mama i tata nikada ne mogu da budu po tom pitanju izjednačeni, priroda je tako namestila da je mama ta koja rađa dete, doji ga i brine o njemu u prvim mesecima i prvoj godini, a takođe iz kulturoloških razloga, jer mame su uglavnom te koje su kod kuće da bi brinule o deci. Ali ta slika se sve više menja i sve je više tata koji su uključeni u roditeljstvo i mislim da će ta brojka sve više rasti.
Roditeljstvo je najteži posao na svetu jer traje ceo život, od 0 do 24 sata, nema pauze, nema prekida i nemoguće je biti bezgrešan. Moraš da grešiš
Šta je to što je našim tatama najveći problem? Da li je i dalje to menjanje pelena ili postoje neki ozbiljniji problemi?
Istraživanja kažu da je poslednja linija odbrane nas muškaraca peglanje i pritom se pozivam na istraživanje koje je radila grupa sociologa sa našeg filozofskog fakulteta, a predvodio ju je Dragan Stanojević. Tatama nije problem ni pranje sudova, ni usisavanje, ni menjanje pelena kada su u pitanju deca, ali peglanje je ono što muškarcima najteže pada. Menjanje pelena prestaje da bude stereotip, mislim da je to nekada bilo i da se većina muškaraca grozila toga, ali sada je to prilično prevaziđeno, tako da sve češće viđam razne tate, mlađe uglavnom, koji usred parka vrlo spretno i brzo uspešno menjaju pelene. Na kraju krajeva, na internetu ima sve više snimaka tata kako se bave decom. Najveći problem tatama jeste nedostatak vremena. Ja imam tu veliku sreću da moj posao nije od osam do četiri, već sam svoje smene uklapao sa roditeljstvom. Iz razgovora sa drugim tatama u emisiji Tata, ti si lud vidim da im je to u stvari najveći problem, jer stvarno nemaju kada da budu sa decom.
Pomenuo si da su tate iz skandinavskih država i dalje neprevaziđene. To mi je potvrdila i poznanica koja se nedavno vratila iz Švedske i jedan od njenih utisaka jeste da je mnogo tata u šetnji sa bebama u kolicima, a mama nema u blizini.
Razlog zašto je u Švedskoj sve više samih tata sa decom jeste taj da, kada tata uzme očinsko odsustvo, onda mama radi. U Švedskoj je zakon takav da, kada se dete rodi, roditelji dobiju 18 meseci odsustva koje mogu da podele između sebe i iskoriste ga dok dete ne napuni sedam godina. Obično majke uzmu prvih nekoliko meseci, dok je beba mala, pre svega zbog dojenja, a onda se one vrate na posao, a očevi imaju odsustvo. Ja bih jako voleo da vidim i neki sličan zakon u Srbiji, voleo bih da doživim da tate kod nas dobiju makar mesec dana plaćenog odsustva.
Ja i dalje insistiram na razgovorima s tatama jer istraživanja potvrđuju da 50 odsto njih nije prisutno u životima svoje dece
Da li ima šanse da se to desi i ko može da utiče na donošenje ovakvog zakona?
Ima šanse, jer problem je uglavnom u glavama. Ne znam šta misle ljudi u ministarstvima i oni koji pišu zakone, čuo sam za neku anegdotu da, kada je neko udruženje zagovaralo takvu ideju, komentar je bio: „Čekajte, mislite da muškarac ceo dan bude sa detetom, a majka na poslu? Pa ne može, kako to… Mislite da on i pere, i kuva ručak, i sve to?! Pa ne može!“ Takođe, znam neke tate koje su namerno, nauštrb svog posla, menjale profesije, postali su frilenseri da bi više bili uz decu. I meni je to okej. I ako je veza takva, da žena želi da radi, a muškarac ostaje kod kuće – što da ne. Ili obrnuto. Važno je da tu niko ne ispašta, a neko mora da je kod kuće. Zanimljivo je i to što su pokazala istraživanja kod nas, ali i u svetu, da se u nekoliko poslednjih decenija dogodila velika promena. Muškarci su do kraja 20. veka, odnosno osamdesetih godina, sebe definisali kroz brak i posao, možda čak pre kroz posao koji su obavljali, međutim, poslednjih tridesetak godina i porodica i posao su postali nestabilni – posao se može lako izgubiti i sve je više muškaraca koji menjaju profesiju, a kao što znamo, sve je više i razvoda. Tako su u stvari muškarci izgubili, kako bih to nazvao, sidro koje ih drži, izgubili su i svoj profesionalni identitet zbog globalnih promena u ekonomiji, a negde su izgubili i svoj porodični identitet. Sada je muškarcima očinstvo jedino što im je sigurno. Kada postaneš tata ili mama, to ti je za ceo život. Sociolozi kažu da muškarci počinju da definišu svoj identitet preko dece, kroz to svoje očinstvo i da im je ono sve važnije.
A šta kaže statistika, koje su to godine kada muškarac kod nas obično postaje tata?
Posle 30, kao i kod žena, pomera se granica. Nemam precizan podatak, ali to je 33–35. godina. Podiže se ta granica, na kraju krajeva, i ja sam sa 37 godina postao tata. Razlozi su isti za oba pola: sociološki, ekonomski… prvo je teško da nađu posao, da se odvoje od svojih roditelja, kupe stan (samo 10 odsto mladih parova je u prilici da sebi priušti stan). Moje lično zapažanje jeste da smo kao ljudska rasa postali i nešto sebičniji, više gledamo svoj komfor i gledamo da ugodimo sebi i uživamo dok možemo, a onda kada se iživimo, kroz putovanja, lude žurke, dođe vreme da se skrasimo i pravimo porodicu.
Odmalena treba deci usađivati priču da su muškarac i žena ravnopravni i da se razlikuju samo po biologiji i telesnoj građi. Važno je devojčicama preneti poruku da su one odgovorne za sebe i svoje telo i da su one te koje treba da kažu „ne“ onda kada to žele
A možda je to i pravi način. Onda kada se istutnjiš i postaneš dovoljno zreo treba da razmišljaš o porodici?
Jeste, jeste. Pričao sam sa raznim tatama, sa onima koji su to postali u 19. godini i sa onima koji su postale tate u 45, i svi zajedno smo shvatili da ne postoje objektivne godine koje su najbolje za ulogu tate. To je potpuno individualna stvar i potrebno je to uraditi u trenutku kada se slože kockice.
Još jedan mit koji postoji jeste da su tate i ćerke opasna koalicija, uostalom kao mame i sinovi. Šta kažeš na to?
Imam dva sina i mislim da je to kod nas ravnopravno postavljeno. Nekada su više sa mnom, a nekada sa mamom, u zavisnosti od toga šta ih zanima. Pitam ja to tate koji mi gostuju u emisiji i većina mi kaže da ta vezanost sa ćerkama jeste posebna i da ima tu nešto, pogotovo oni koji imaju i ćerke i sinove, više su vezani za ćerke, a mame za sinove. Zašto je to tako, ne znam, verovatno psihologija ima objašnjenje.
Do pre nekoliko godina zgražavali smo nad tekstovima o tome kako su tate u nekim razvijenim zemljama pod pritiskom javnosti zbog polemike da li i do kada treba da kupaju ćerke kako se taj čin ne bi pogrešno protumačio. Puno prašine se podiglo i u našem društvu oko uvođenja seksualnog obrazovanja u škole i vrtiće. Kakvo je tvoje mišljenje?
To je jako osetljiva tema. Prvo, ta priča da li tate treba da kupaju devojčice, pa zašto da ih ne kupaju? Isto je i za dečake i devojčice. Pitanje je samo do kog uzrasta to treba da rade. Ja mislim da decu u tome treba što pre osamostaljivati. A što se tiče seksualnog obrazovanja, mislim da je to jako važna tema i očigledno se pokazalo da je u Srbiji to tabu tema. Iz nekog razloga, nekim ljudima, jako teško pada da deca u školama pričaju o polnim organima, reprodukciji, seksualnoj zaštiti, više nego da im deca na televiziji ili internetu pristupaju porno-sadržajima. Iskreno, to mi je malo nejasno. Voleo bih da vidim reakciju istih tih roditelja da traže da se upristoje TV programi i ono što se prikazuje usred bela dana. Seksualno obrazovanje je strašno važno zbog edukacije o zdravstvenoj nezi, kontroli rađanja, i važno je što ranije početi takvu priču, ali i inicirati teme muško-ženskih odnosa, rodne ravnopravnosti. Odmalena treba deci usađivati priču da su muškarac i žena ravnopravni i da se razlikuju samo po biologiji i telesnoj građi. Važno je devojčicama preneti poruku da su one odgovorne za sebe i svoje telo i da su one te koje treba da kažu „ne“ onda kada to žele. Isto tako, važno je i dečacima objasniti da devojčica ima pravo da kaže „ne“. Važno je sa decom, pogotovo onom starijom, otvoreno pričati, jer ako toga nema, oni će sami tražiti način kako da dođu do odgovora. Velika je to tema koja pokazuje da smo mi dosta konzervativno društvo.
Našu sredinu najviše je pogodila činjenica da se najčešće zloupotrebe dece dešavaju kod kuće.
To je tačno. Mi ne možemo da se suočimo sa tim, ali to je tako, kako u svetu, tako i kod nas. Najveći procenat seksualnog zlostavljanja dešava se u porodici. Uvek je to neko koga dete zna i zato treba dete upozoriti na vreme i reći mu: „Tu gde nosiš gaćice, tu niko ne sme da te dira! Mogu mama i tata kada te kupaju, ili ako te nešto boli, doktor i to je to.“
U Švedskoj je zakon takav da, kada se dete rodi, roditelji dobiju 18 meseci odsustva koje mogu da podele između sebe i iskoriste ga dok dete ne napuni sedam godina
Edukacija i razmena iskustava je fokus Gnezda. Šta dalje imate u planu?
Ideja nam je da od jeseni pokrenemo razgovaraonice koje će okupiti mame i tate, a gde ćemo sedeti u krugu i ravnopravno pričati o svim svojim dilemama, recimo o piškenju u krevet koje predugo traje, ili problemu učenja u školi, ili upravo o tome do kada kupati decu… U psihologiji se to zove grupe podrške, gde roditelji prenose svoja iskustva i razmenjuju mišljenja. Ja i dalje insistiram na razgovorima s tatama jer istraživanja potvrđuju da 50 odsto njih nije prisutno u životima svoje dece. Želim da se ta brojka smanji. Žene su tu po prirodi otvorenije i lakše stvaraju neformalne kružoke u kojima razgovaraju. Ideja nam je da razgovaramo sa tatama dok su trudni, odnosno dok su im žene trudne, i da se na taj način pripreme za to što ih čeka. Ima na internetu sada dosta toga, ali mislim da je živi kontakt i dalje jako važan, prosto nezamenljiv zbog razmene emocija.
A šta je to što bi voleo da prvo nestane, odnosno koja je to predrasuda koju prvo treba izbrisati?
Veliki pomak je taj, a što je potvrdilo i Unicefovo istraživanje, da samo sedam-osam odsto roditelja smatra da su batine dobra metoda vaspitavanja. Mislim da je to još jedna tema koja se kod nas zloupotrebljava, a to je zakonska zabrana telesnog kažnjavanja dece. Ako imamo zabranu batinanja dece u školama i u institucijama za decu, u domovima i bolnicama, ne vidim problem da država potvrdi da je protiv nasilja nad decom u porodicama. Imali smo mnogo iskustva sa nasiljem i u Srbiji i na Balkanu, znamo kako se to završilo.
I na kraju, šta je to što savršeni tata Skandinavac ima, a šta naši nemaju?
Pod jedan: ne postoji savršeni tata, kao ni savršena mama, samo svi možemo da se trudimo da budemo što bolji. Ima jedan divan termin koji je smislio veliki britanski pedijatar i psihoanalitičar Vinikot – dovoljno dobro roditeljstvo. Možemo jedino da se trudimo da budemo dovoljno dobri. Roditeljstvo je najteži posao na svetu jer traje ceo život, od 0 do 24 sata, nema pauze, nema prekida i nemoguće je biti bezgrešan. Moraš da grešiš. Svaki roditelj greši, pitanje je samo koliko često i da li je moguće da te greške smanjimo. A šta je to što razlikuje te skandinavske tate od svih drugih tata na svetu? Mislim da je najveća razlika u društvu u kom žive i u tome što u tom društvu decenijama postoji javna debata o tome. Švedska je još 1979. godine, dakle pre 40 godina, donela zakon o zabrani telesnog kažnjavanja dece, ali ga nije donela preko noći, već posle deset godina ozbiljne javne rasprave. Sada su već dve generacije odrastale bez batina i to se vidi. Skandinavska društva su u suštini mnogo više miroljubiva. Sve tate na svetu imaju iste želje, ali nemaju iste mogućnosti, kao što svi nemaju sreću da se rode u državi koja je stabilna i sigurna.