Kada se ona pojavi, zaboravite na pasivno posmatranje. Odmah postajete angažovani. Osećate prisustvo umetnice, temperamentne, kadre i hrabre da se uhvati ukoštac sa predrasudama, stereotipima i kolektivnim gresima prošlosti. I tako već decenijama, kao glumica, profesorka, rediteljka… Kao žena koju uspeh nosi kao brzi voz iz kojeg ne može da izađe… A čudne su pruge trustnog područja na kome živimo, kao što je čudan položaj žene za koju se bori ova žena
Imam još nekoliko sati do zakazanog intervjua sa Mirjanom Karanović. Dok razmišljam da li sam dovoljno spremna, vrtim po glavi neke detalje inspirativne za razgovor. A detalja je mnogo, i to ne samo onih vezanih za veliki broj uloga u karijeri dugoj skoro četiri decenije.
Uskoro eto nje. Temperamentna glumica uleće u našu redakciju: „Napolju kao da je smak sveta. Gde će taj silan narod, kao da sutra više ne postoji“, pita se ona.
Kakvu čudesnu energiju ima ova žena, konstatujem u sebi pre nego što ću joj postaviti prvo pitanje, a ono se spontano nameće.
Ušli smo u novu godinu i još rekapituliramo staru. Po čemu ćete pamtiti 2016. na profesionalnom i ličnom planu?
Koliko god bila uspešna, ona je za mene bila izuzetno naporna. Taj uspeh je zapravo nekako rasturio moj život, neku moju dnevnu, nedeljnu i mesečnu rutinu, način na koji sam živela. Odjednom, kao da sam ušla u brzi voz i nisam mogla da izađem. To je jedno veoma komplikovano osećanje, možda je glupo da se žalim… ali kada vam se nešto veoma važno dešava, to je uvek nekako uznemirujuća stvar. I na privatnom planu bilo je nekako turbulentno. I kada se složi još i sve ono što se dešava u svetu i kod nas… kada se sve to složi, svi ti ljudi koji su umrli i koji su otišli, koji su se razboleli. I sve te godine koje tako prolaze, kao da živite na nekom trustnom području i ne znate kada će taj novi potres da se desi. Stvarno nisam očekivala da ću u ovim godinama živeti tako kao da imam 15 godina.
Mislite tako intenzivno?
Da, tako intenzivno i sa puno neizvesnosti. Zapravo očekuješ da se, što si stariji, sve smiruje, mnogo toga ti dolazi u život, nekako si okrenut baš tom nekom rezimiranju i nekoj postepenoj promeni. Kod mene se ta promena dešava u potpuno suprotnom pravcu. Sve postaje mnogo intenzivnije.
Kada se vratimo u period poslednjih 10 godina vaše karijere, pa čak i duže, od momenta kada se pojavio film Grbavica, a zatim i ostala ostvarenja, sve što se dešava u vezi sa vama progresivno se intenziviralo. Čini se da ste vi nekako vrlo smišljeno vodili u tom pravcu?
Do pre par godina zapravo ništa nisam mogla da smišljam, meni su se stvari dešavale. Glumcu zazvoni telefon i neko pita da li želiš da igraš u njegovom filmu, ili u nekoj predstavi. To se meni dešavalo, i nisam mogla da pretpostavim da to tako može da bude, pogotovo ne u tim godinama. To me je s jedne strane radovalo – to su bile dobre uloge, značajni i zanimljivi projekti. Počela sam redovno da igram u Sarajevu, u Kamernom teatru, od 2001. godine do danas ja tamo imam uvek neku predstavu na repertoaru. Mnogo toga mi se i privatno dešavalo, te neke ljubavi, prestala sam da pušim, da vodim taj neki noćni život koji je pre toga bio ekstremno intenzivan. Ali kako su te dvehiljadite došle, nisam planirala, nego su se nekako okrenule te stvari na drugu stranu, ne ka samouništenju i trošenju, nego ka nečem kreativnom. Tako da to traje i sada i, koliko ja vidim, trajaće još.
Film Dobra žena obeležio je 2016. godinu. Priča o tradicionalnoj ženi koja je dobra svima osim sebi jeste vrlo snažna. Ko je danas dobra žena na našim prostorima?
Mislim da je puno takvih žena i da će biti potrebno mnogo vremena kako bi žena u Srbiji videla budućnost iz nekog drugog ugla. Mi danas imamo žene koje imaju moć zahvaljujući svojim šefovima ili svojim muževima. Vrlo su retke one koje drže kontrolu nad celom svojom karijerom. Jako teško, mora vas neko podržavati. Mislim da je to gotovo nemoguće. S druge strane, imate te žene koje uspevaju zahvaljujući toj drskosti i bezosećajnosti, sa nekom svojom bezobzirnošću kojom se probijaju na javnoj sceni. Imate i one vredne žene koje postižu uspehe, ali nemaju moć. Ja to gledam u svom poslu. Ima dosta dobrih glumica, ali nijedna nema taj autoritet, niti se trudi da se probije na taj način, da ima svoj stav, mišljenje, da biste mogli da je postavite za, recimo, ministra kulture. Toga nema. Evo, jedna žena koja je na čelu Jugoslovenskog dramskog, Tamara Vučković, jedina je žena u kulturi koju znam a koja ima rukovodeću funkciju, ali mislim da je i ona morala da ima podršku nekih značajnih muškaraca kako bi joj dozvolili da bude na čelu jedne tako značajne ustanove. Ima puno protivnika koji bi voleli da joj vide leđa. Pored toga, imate armiju radničke klase. Radnica… to je i moja majka bila, žena koja ustane u pet ujutro, ode da radi, onda se vrati da skuva ručak, pa sprema, opere. Legne u devet uveče, i tako svaki dan. Ona nosi neku svoju težinu i ne prigovara previše.
Da li vam se čini možda da su devojke osamdesetih bile samosvesnije, hrabrije i da smo se ove poslednje decenije nekako vratile unazad?
Jako mi je teško da to poredim jer se bojim da ne budem pristrasna kada govorim o osamdesetim godinama, to je period kada sam imala 20 godina. To je drugo vreme bilo. Ne znam kako bih se ja ponašala danas da imam 20 godina. Drugi su običaji, trendovi, mislim da su devojke i žene možda jače nego što smo mi bile, zato što je danas pritisak mnogo veći. Tada taj pritisak nije bio toliko veliki. Bilo je lepo biti zgodan, visok, lep, imati lepo lice, biti zabavan u društvu, ali ne na način na koji danas postoji ultimativni uslov da bi se uopšte dobro osećao. Mnogo toga je sada dostupno. Osamdesetih godina nije bilo toliko šminke, što ne znači da je ne bismo kupovale da je postojala. Zato kažem da ne znam kako bismo se mi ponašale da imamo sve ovo što imaju današnje generacije. Mislim da se ljudi prosto prilagođavaju, plivaju onako kako mogu, moraju i na čemu mogu. Zato mi je uvek dvostruki mač da govorim o tome kako je nekad bilo. Kad imate 20 godina, to je najbolje doba vašeg života.
A niste svesni toga?
Pa budete svesni jednog dana. Ja ću uskoro da napunim 60 godina. To kako ja vidim ovo doba i kako ga vidi moja studentkinja, to su dve stvari. Niti bi ona trebalo da ima odnos prema ljudima, stvarnosti, istoriji kakav imam ja, niti bi ja trebalo da imam njen odnos – da budem bleskasta, bezbrižna, da rizikujem i upuštam se u bilo šta. Naprosto, ne mogu to više. Drugo, bitno je da uvek pamtite ono dobro, loše zaboravljate.
Što se ne bi reklo po vašim ulogama u filmovima koji su napravili zemljotres kod nas i u regionu. Prosto kao da ste insistirali na tome da se društvo suoči sa bolnom istinom.
Znate šta, to je kao flaster koji treba da skinete. Žene to znaju zbog depilacije, što se pre uradi, to manje boli. Ne treba mi da živimo uronjeni u krivicu ceo život, ali suočite se sa nekom odgovornošću za sopstveni život, čak ne za istoriju, nego za to ko si ti, šta si ti. Šta si uradio devedesetih godina kada se bombardovalo Sarajevo, šta si uradio kada se sve to tako dešavalo. To su ta neka pitanja, a to kako se neko oseća u vezi sa tim, to je druga stvar. Uvek se uznemiriš kada ima neke istine, nekog sadržaja. Ljudi moraju sebe ponekad da suoče, najgore je kada se nikad ne dovedeš u pitanje. Znate one koji smatraju da su svi drugi odgovorni za njihove živote. Uvek pamtite filmove koji imaju neku napetost iznutra, čak i kod američkih filmova. Sudar mraka i svetla. Samo što u Americi mogu da naprave Star Wars, sile svetla i tame, sile koje se sukobljavaju, i to je metaforička priča o sukobu dobra i zla u ljudima. Mi ovde nemamo tu tehnologiju da pravimo takve filmove, niti imamo tržište koje bi moglo takve filmove da plasira. Moramo da se bavimo nekom našom konkretnom mukom ne bi li to dovelo do nekog efekta.
Trenutno radite na predstavi Novo doba, čija je premijera zakazana za sredinu januara.
Kada smo u novembru krenuli sa pripremama, dok nisam došla na probu, uopšte nisam znala šta je to što ćemo raditi. Jednostavno, reditelj Dino Mustafić me je pozvao i saopštio ko će igrati u predstavi za koju se u tom trenutku još uvek pisao tekst. Rekla sam u redu jer je Dino jedan od tri reditelja sa kojima neprekidno sarađujem poslednjih 15 godina. Kad je on u pitanju, ne pitam kakav je tekst, kakva je uloga, za šta god me on zove, ja ću doći. Tekst je pisao mladi pisac Igor Bošković, sa kojim sam već sarađivala. On je posebna osoba jer nikada ne zamera reditelju, a ni glumcima zbog svih korekcija koje odrade na tekstu, i on donese toliko materijala da možemo da biramo šta nam je u samom dijalogu na sceni potrebno. To je predstava koja govori o onome šta se nama u ovom trenutku dešava, o tranziciji. Ona je toliko uronjena u aktuelne društveno političke teme, a istovremeno svaka scena ima emotivnost kojom pozorište komunicira sa publikom. Nije dovoljno samo na scenu izneti neke činjenice, već morate imati ljude, ličnosti, bića koja na sceni žive neki život, sudaraju se, negde idu zajedno ili se bore sa nekim višim silama. Na osnovu svega toga imam neku sigurnost da će predstava biti možda uspešna. To se nikada ne zna. Uložite puno truda, ali ne znate šta će na kraju biti.
Posle Dobre žene, da li imate nove rediteljske planove?
Da, da, ja već pripremam, i to ne jedan, već dva komada. Tanja Šljivar je osoba sa kojom sam sarađivala u teatru i režirala njen tekst Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali. To sam radila u Zenici u Bosanskom narodnom pozorištu, tu smo se upoznale i ja sam joj predložila da zajedno pišemo scenario. U toj ekipi je Bojan Vuletić, koji je režirao moj poslednji film Rekvijem za gospođu J, premijera bi trebalo da bude uskoro na nekom od poznatih filmskih festivala. Tako da nas troje sarađujemo na novom scenariju, što je sad mnogo lakše u odnosu na Dobru ženu. Srećna sam što sada imam pisca, jer Tanja je sigurno najbolji mladi pisac u regionu. O drugom projektu ne bih ovom prilikom. To je odlična ideja, ali od ideje do realizacije… videćemo. Volela bih da uspe.