Barmen Miloš Janošević osvojio je titulu svetskog šampiona u kategoriji Bartenders Choice na Svetskom prvenstvu u pripremi koktela u Tokiju, na kom su se u superfinale plasirali predstavnici Velike Britanije, Finske, Japana, Poljske i Južne Koreje. A onda se vratio u svoj beogradski bar i nastavio da kreira i izvodi barmenske akrobacije. Otkrio nam je i koje sastojke treba staviti u šejker i osvojiti nečije srce
Šta si želeo da postaneš kao dete i kako si se uopšte opredelio za profesiju barmena?
Nikada kao klinac nisam imao preterane ambicije ni za šta specijalno, osim za sport, kog sada, nažalost, u mom životu ima samo na TV-u. Dok prvi put nisam ušao u bar, nisam imao pojma čime bih se bavio u životu. Slučajno sam se našao u baru i počeo da radim. Kako je vreme odmicalo, sve više mi se sviđao posao i želeo sam na neki način da se unapredim, a preko prijatelja sam saznao za obuku za barmene u Udruženju barmena Srbije. Interesantno je kako sam skupio novac za prijavu. Moj najbolji drug Jakob dobio je na kladionici i uplatio mi je obuku, pa ću sada do kraja života morati da slušam kako je on najzaslužniji za sve što mi se desilo, uz frazu „da mene nije bilo“. Pošto sam se dobro pokazao na obuci, kako oni to sada kažu, dobio sam šansu da volontiram u Bar centralu, gde radim i dan-danas. Tu upoznajem Miroslava Kimija i Gorana Raju (moji, kako bi to Japanci rekli, senseji) i uz njihovu pomoć počinjem da se razvijam kao bartender. Oni su sigurno najzaslužniji ljudi za moj uspeh i zato što sam odlučio da se bavim ovim zanatom.
Koliko je u proseku dnevno potrebno vežbati za jedno ovako veliko i zahtevno takmičenje?
To zavisi od barmena do barmena, u principu na takmičenju se ne radi ništa što ne radiš svakodnevno u baru. Najviše pažnje, samim tim i vremena, treba da obratiti na sam koktel, kroz šta treba da izraziš svoju kreativnost i da isplaniraš kako će izgledati tvoj nastup, a za to je potrebno malo vremena da se uvežba.
Šta si prvo pomislio kada si čuo svoje ime?
Bio sam veoma zatečen i zbunjen, ali presrećan, drago mi je bilo zbog toga što se trud isplatio i zbog svih ljudi koji su me podržali, ali prve misli su mi bile kako sada moram puno da se slikam, a ako nešto ne volim, to je slikanje, i, naravno, kako jedva čekam da se vratim u Beograd da na pravi način proslavim pobedu sa prijateljima.
Negroni, inače moj omiljeni koktel, koji je po mom mišljenju najsavršeniji koktel koji postoji, poseduje sve što treba da ima jedan koktel (ukus, jačinu, aromu i izgled), mislim da bi svi ljudi trebalo da ga probaju
Kako izgleda početak karijere jednog prosečnog mladog barmena u Srbiji dok se ne pozicionira?
Svi počinju kao barbackovi (pomoćnik, šegrt). Taj početak je težak, tu u stvari učiš osnove bartendinga, od organizacije bara, teorijskog znanja, koktela, pomažeš barmenima, u principu pripremaš se da postaneš bartender. Ne praviš koktele ili ih praviš jako retko, nemaš direktan kontakt sa gostima, to je period sazrevanja koji svako mora da prođe jer od trenutka kada počneš da radiš pa do trenutka kada postaneš bartender, treba da prođe neki određeni vremenski period koji zavisi, naravno, od barmena do barmena, ali sigurno, mislim, oko tri godine.
Postoji više tehnika pravljenja koktela, koja je tvoja omiljena?
Pa pored stiringa i šejkovanja, dve tehnike koje se najčešće viđaju u baru, budući da se najveći broj koktela pravi ovim tehnikama, moja omiljena je rolling, tj. presipanje iz jednog šejkera u drugi. Iako možda zvuči jednostavno, ovo je jedna od najzahtevnijih tehnika jer, ukoliko želiš da izgleda lepo i elegantno, zahteva dosta vežbe. Tehnika rolling privlači pažnju gostiju, što i jeste cilj svakog barmena. Na moju žalost, mali broj koktela se pravi na ovaj način, a najpoznatiji je npr. Bloody Mary.
Da li piješ koktele i kada nisi u šanku, pošto je uobičajeno da barmeni uglavnom ne konzumiraju alkoholna pića?
Ljudi greše kada misle da barmeni piju dosta alkohola, mi pijemo samo kada moramo, samo što nekad moramo više, a nekad manje, u zavisnosti od situacije, to je u opisu radnog mesta. Privatno volim da sedim sa druge strane bara. Nažalost, u Beogradu ne postoji puno barova gde možeš da popiješ kvalitetan koktel, uglavnom pijem pivo ili čista pića, ali uvek rado popijem dobar koktel. Što se tiče koktela, najviše volim da odem kod mojih prijatelja i kolega u Kultura baru ili Druid baru, gde u dobroj atmosferi uživam u koktelima koje mi oni prave.
Kada bih došla u vaš lokal i zatražila jedan koktel po tvom izboru, a da ti pritom ne otkrivam koje je moje omiljeno piće, koji bi to koktel bio?
Negroni, inače moj omiljeni koktel, koji je po mom mišljenju najsavršeniji koktel koji postoji, poseduje sve što treba da ima jedan koktel (ukus, jačinu, aromu i izgled), mislim da bi svi ljudi trebalo da ga probaju.
Recimo, praviš koktel koji bi trebalo da asocira na ljubav i strast – šta bi on sadržao?
Ljubav i strast ne karakterišem isto prema svakoj devojci, tako da koktel koji bih napravio varira od devojke do devojke, tj. kako koju vidim. Ali ako bih morao da biram jedan, to bi bio opet Negroni – crven, snažan i ostavlja odličan aftertaste. Jednom kada se zaljubiš u njega, ne zaboravljaš ga.
Šta si naučio na ovom takmičenju?
Ono što me je najviše fasciniralo jeste odnos i posvećenost Japanaca svemu što rade, time sam oduševljen. A ono što mi je ostalo jeste odnos sa gostima i to pokušavam da primenim u daljem radu.
Privatno volim da sedim sa druge strane bara. Nažalost, u Beogradu ne postoji puno barova gde možeš da popiješ kvalitetan koktel, uglavnom pijem pivo ili čista pića, ali uvek rado popijem dobar koktel
Koja je razlika u pripremi koktela u Japanu i Srbiji?
U Japanu je barmenima sve mnogo pristupačnije, počevši od opreme, preko pića, do broja barova, i zbog tih nekih stvari možda je lakše raditi tamo, ali otežavajuća okolnost je mnogo veća konkurencija, samim tim i manja mogućnost da uspeš. Što se tiče samih koktela, Japanci imaju svoj stil bartendinga koji se u potpunosti razlikuje od svih drugih, posvećenost i gostima i samim pićima je veća nego bilo gde drugde.
Kako si došao do naziva za svoj koktel Ura-nage?
Moj kolega i prijatelj Srđan Gumeni je kao junior bio nacionalni prvak u džudou. Kroz neke neobavezne razgovore sa njim naučio sam nazive nekih zahvata kao što su uki-waze, tata-siko-gatame itd. Povezao sam džudo i takmičenje u Japanu, inače zemlji u kojoj je i nastala ova borilačka veština. Ukoliko želiš da napraviš neki uspeh na velikom takmičenju, moraš da daš svoj maksimum i pokažeš sve što znaš, a pošto je ura-nage jedan od najkomplikovanijih zahvata u džudou, izabrao sam da to bude naziv mog koktela.
Da li treniraš džudo?
Ne treniram džudo, ali znam da napravim Ura-nage.
Koja je tvoja najveća slabost?
Teško pitanje, ima ih dosta.
Na koji način se relaksiraš pre takmičenja?
Relaksiram se uz muziku i čitanje knjiga.
Planovi za budućnost?
Planovi su mi manje-više isti kao i ranije, radim kao barmen, pa ma gde to bilo. Od kada sam u ovom poslu, većina stvari se desila spontano i voleo bih da se tako i nastavi, iako bih možda mogao da probam da odem u inostranstvo, gde je ovaj posao cenjeniji i plaćeniji, mislim da ću ostati ovde i zajedno sa kolegama probati da poboljšam trenutnu barmensku scenu u Srbiji. Uglavnom odgovore na ovo pitanje završavam stihovima Alekse Šantića: „Ostajte ovdje, sunce tuđeg neba neće vas grijat ko što ovo grije.“