Trenutno igra u sedam pozorišnih predstava i teške dramske uloge. Jedna od njih je i lik Krležine Laure, koja se posle više od 40 godina ponovo igra u Beogradu. O pozorišnim i ličnim katarzama Marija govori za 42
Pre skoro pola veka Lauru Lembah na sceni JDP-a igrala je legendarna Marija Crnobori, u novoj postavci ovu ulogu dobila je Marija Vicković. Želja iz studentskih dana za nju je postala stvarnost. Poziv je, kako kaže, stigao u pravi čas. Kao članica Narodnog pozorišta često je predlagala da se ova predstava uvrsti na repertoar, ali uprava nije imala sluha. Rediteljka Ana Đorđe napravila je zanimljivu adaptaciju Krležinog dela, a predstava počinje od drugog čina. Marija kaže da je predstava prilagođena današnjoj publici. Kada je njen profesor Bajčetić čuo da ona igra ovu ulogu, rekao joj je da se nada da će biti dobra kao Sava Severova. Ipak, to je bilo drugačije vreme, predstavu je radio Bojan Stupica – igrala su se sva tri čina i trajala je tri sata. Danas, smatra Marija, za takve predstave publika nema vremena i strpljenja.
Laura se u novom izvođenju ne ubija, koliko ovaj lik može da se poveže sa današnjim statusom žene u društvu?
Interesantno je to da Krleža, kada je završio drugi čin, Laura se ubija na kraju. Nakon 30 godina napisao je treći čin, gde se ona opet ubija. Meni se činilo da on nije znao kako da završi treći čin pa je opet podlegao konvencijama da se žena – zato što pati zbog muškaraca čija je žrtva i ne zna šta da uradi od sebe – mora ubiti. To nema nikakve paralele sa današnjim vremenom ni sa savremenom ženom. Ne kažem da savremena žena treba danas da uzme pištolj i ubije onog ko je maltretira. Nova Laura na kraju ne ispada žrtva. Nije to nikakav feministički stav, već prosto to proizilazi iz dela onog što nam danas pruža život – koliko se savremena žena ustalila da ne zavisi od muškarca, koliko je shvatila da ima snagu da može sama dosta toga da uradi i da ne mora ništa što su joj društvo ili istorija nametnuli, a to je da bude žrtva.
Prosto da može sama da dođe do spoznaje da može da živi sama, da može da živi sa muškarcem, da može sve i da ne treba da bude žrtva.
Svi koji znaju kako pevam, a ja ponekad pevam u kafani kao neki džuboks, i onda me uključe kao džuboks i kažu „ajde Maro, ajde Maro“, a ponekad i kad stane muzika, ja pevam na suvo i ne znam da stanem
Čini mi ste da ste uvek igrali takve žene – jake i samosvesne, ali sa teškim životnim sudbinama. Od prve uloge Geme Bojić, pa nadalje u Švabici, Dami s kamelijama… Koliko su one uticale na vas?
Na mene je sve to jako puno uticalo. Nisam nikada bila neko ko je jurio neke uloge, sve te uloge su nalazile mene. Mislim da svaka uloga koja pripada nekom glumcu u jednom trenutku ga i nađe. Primljena sam u Narodno pozorište sa Gemom Bojić, to je hrvatska glumica, o kojoj je nastala jedna fantastična drama Slobodana Šnajdera. Ni u jednoj enciklopediji nije zapisano da je ta žena postojala i koliko je uloga odigrala, tako da je Šnajder to oživeo kroz tu dramu. Meni je to bilo teško jer sam tada bila jako mlada. Ona je u tom trenutku imala 33 godine, a ja sam imala 21 godinu kada je bila ta premijera. To je bila moja prva uloga i sa tom ulogom sam primljena u pozorište. Danas da igram to, to bi bilo mnogo bolje. Nisam neko ko voli da navlači lik na sebe, nego kopam po tome šta ta žena nosi, nešto što ja nemam, i uvek za sve to nađem opravdanje. Trudim se da iz toga učim, prosto, nešto što mnogo puta odigrate, to i proživite, a onda razmišljate – e ona je to uradila tako, ajde da i ja uradim to drugačije.
To služi kao neka vrsta terapije, da se kroz to postane bolji.
O tome govorite sa lakoćom, nemoguće je da je sve tako…
Nikada od kada sam ja u pozorištu, a to je 15 godina, nije bila gora situacija. Snizili su se svi kriterijumi. Pogledajte šta se sve danas daje na televiziji, kakvi su sve to rijalitiji, kakve su to jeftine serije i programi, i vi sada nekome treba da pričate o tome koliko je vama teško u pozorištu, ili koliko se pripremate i proživljavate sve to. Doživljavam to kao neku vrstu katarze, volim da prolazim kroz ta teška stanja kroz koja ti likovi prolaze, da se prosto dajem u tome. Jednoga dana, kada sam radila sa Paulom Mađelijem predstavu Galeb u Crnogorskom narodnom pozorištu u Podgorici, a to mi je bila druga ili treća predstava, izašla sam na neku probu i onda sam nešto markirala, tako da sam radila na pola. On mi je posle rekao: „Ako nastaviš ovako, nikada nećeš postati glumica. Proba je zato da se proba, da dolaziš do poslednjeg rezultata, do suza, histerije, plača, smeha, da u svakom trenutku daješ najviše što možeš od sebe, tako da je to ono kroz šta se gradite. Moramo da se dajemo do kraja jer nikad niko ne zna koja je vaša granica. Ja mislim u ovom trenutku da je to moja granica, možda i da teško mogu da dam nešto više jer sam mnogo toga odigrala. Ali opet, ko zna šta me čeka i kakvi sve likovi me čekaju, šta ću ja iskopati u sebi što ću moći da ponudim publici, nadam se da će se to desiti, ali zato je potreban stalan rad i kontinuitet.
Kažete da je pozorište u nikad gorem stanju, može li se onda danas u Srbiji živeti od umetnosti?
Ne može. Igram trenutno u sedam predstava i to su sve jako teške dramske uloge. To su sve teški likovi u kojima sam ja od jutra kada se probudim, tog dana kada krećem u pozorište, ja sam čitav dan u tome do trenutka dok se ne spusti zavesa. Mogu ja da radim druge stvari, obavljam druge stvari, ali ja sam u tom liku, u tom tekstu. I to jeste neka vrsta posebnog trošenja. Mislim da za ovo što proživljavam i šta sve radim i koliko sam angažovana, da je za to potreban poseban talenat. Ali opet, kada radite posao koji volite, kada nemate ni radni dan, kada sve radite iz ljubavi, kada idete na posao iz ljubavi, kada unosite ljubav u to što radite, onda to i nije neko opterećenje.
Sa jedne strane nismo dovoljno plaćeni, ali ja imam sreću što se bavim poslom koji volim.
Rekli ste u jednom intervjuu da vam je prekretnica u karijeri predstava Indigo. Šta je ona promenila u vašoj karijeri?
To je savremen komad, preporod mi se desio jer sam po prvi put sa nekim rediteljem radila na savremenom izrazu. Po prvi put sam se susrela sa savremenim stvaralaštvom i sa savremenim izrazom u pozorištu. Ono što mi je Branislav Lečić kao reditelj rekao je da moram da živim sa ulogom, da ne razmišljam šta će mi doći za pola sata. To je pouka za život da moramo da živimo u trenutku u predstavi, u životu… Onda ste najbolji jer ste prisutni. Možda mi se zbog toga desio preporod jer sam počela da primenjujem to na svoj život i karijeru.
Rekli ste da je Laura studentska želja, imate li još nekih želja što se tiče uloga?
Imala sam želju da radim predstavu po pripoveci Anikina vremena Iva Andrića, možda mi se ta želja i ispuni jer će se ta predstava raditi od jeseni. Odavno mi je želja da igram taj lik. Imam takođe želju da radim Šekspira, kog sam radila samo u komediji i to davno, a volela bih da radim neku veliku tragediju. Od Dostojevskog bih volela da igram Natašu iz Poniženih i uvređenih ili Nastasju iz Braće Karamazovi…
Nisam neko ko voli da navlači lik na sebe, nego kopam po tome šta ta žena nosi, nešto što ja nemam, i uvek za sve to nađem opravdanje
A od kolega?
Trebalo bi uskoro u Jugoslovenskom dramskom pozorištu da počnem da radim sa rediteljem Slobodanom Unkovskim, čemu se mnogo radujem. Davno sam prisustvovala njegovim probama Bure u Budvi, a nikada nisam radila sa njim. On je jako decentan i tih reditelj. Prosto kada sam videla kako radi sa glumcima, imala sam želju da radim sa njim. Od aprila krećemo da spremamo predstavu Ajnštajnovi snovi koju Unkovski režira, a glumačka ekipa je kakva se samo može poželeti – Raša Vujović, Branko Cvejić, Miki Manojlović, Voja Brajović, Anita Mančić, koja mi je bila asistentkinja. Sada sam nabrojala kolege koje zaista volim i sa kojima ću sada i raditi.
Sa Radovanom Vujovićem igrate dosta predstava – U agoniji, Švabica…
Raša Vujović i ja se jako dobro poznajemo sa scene, radili smo zajedno u predstavi Švabica, sada kad smo radili Krležu, bilo je lako… Mogu reći da je on moj najbolji pozorišni partner zato što imamo sličan glumački senzibilitet, to ne možete da znate kad s nekim kolegom pričate u klubu ili se družite, dok ne izađete na scenu. Nas dvoje se brzo kapiramo na sceni, prosto se nadopunjujemo i jako lako radimo….
Švabica se toliko dugo igra da je vama kostim postao tesan u jednom trenutku…
To se igra već osam godina. Lana Cvijanović je sašila kostime i ja sam joj rekla da ostavi malo prostora, ali ona ih je sašila knap i rekla „nećeš se ti ugojiti u struku“. Nakon pet godina, jedne zime se desilo da nisam mogla da uđem u kostim, to jest da sam jedva disala u njemu za vreme predstave… Tako da je to ono što me drži da budem fit.
U Švabici, kao i u Dami s kamelijama i u još nekim predstavama pevate. Poznato je da imate afiniteta i prema muzici, jeste li imali želju da igrate u nekom mjuziklu?
Reditelji znaju da dobro pevam i da imam dobar glas, i nekako mi svi nametnu i provuku malo muzike, neki soul, to se desilo i u Švabici, Dami s kamelijama, Indigo… to je nešto što me zadovoljavalo, nikada nisam bila luda za mjuziklima. Čitala sam biografiju Orsona Velsa i on je tu napisao da mu nije jasno zašto u trenutku najveće drame ljudi počinju da pevaju, u tim trenucima ili plačete, ili kidate odeću ili čupate kosu… Prosto, mjuzikl je lepršav žanr, pa se ja tu ne pronalazim.
A muzička karijera?
Imala sam bend. To sam počela u trenutku kada mi je pozorišna karijera stagnirala. Slučajno sam se povezala sa nekim ljudima u studiju, gde sam učila da sviram gitaru i onda sam se povezala sa jednim drugom koji isto svira gitaru, a on mi je rekao da imam super glas i da lepo pevam i predložio da napravimo bend. Spontano smo napravili bend od četvoro ljudi. I onda smo počeli da sviramo neke stvari koje ja volim da pevam, Noru Džouns, stare neke šlagere, džez muziku, cigansku muziku, rusku muziku, francuske šansone, nešto što ja volim da slušam i čemu se vraćam stalno. Kada smo prikupili 25-30 stvari, napravili smo svirku u Resavi i to je bilo fantastično. Svirali smo tamo četvrtkom i stvarno smo razradili taj četvrtak, tako da smo posle par nedelja imali svoju publiku. Meni su onda počela neka snimanja, pozorište, to me odvuklo na neku drugu stranu i malo, pomalo to se raspalo. Svi koji znaju kako pevam, a ja ponekad pevam u kafani kao neki džuboks, i onda me uključe kao džuboks i kažu „ajde Maro, ajde Maro“, a ponekad i kad stane muzika, ja pevam na suvo i ne znam da stanem. Toliko sam se koncentrisala na pozorište, da nemam trenutno želju da se bavim muzikom, ali možda će se i to desiti. Zvala me moja draga koleginica Ana Sofrenović, pošto se ona ozbiljno bavi muzikom na način na koji bih se i ja bavila da imam vremena i hrabrosti. Ona mi je predložila da radimo nešto zajedno na raznim jezicima i da to ne bude samo za naše već i za inostrano tržište. Ona se ozbiljno bavi tim, ako budem imala vremena od ovih projekata koje sada radim, imala bih želju da se na taj način vratim muzici.
Kada govorimo o inostranom tržištu, bili ste na postdiplomskim studijama u Americi. Jeste li imali želju da u inostranstvu nastavite karijeru?
Otišla sam u Njujork jer me je zanimalo kako sve to tamo izgleda, bila sam pola godine i završila školu… Znala sam da ću se vratiti. U Narodnom pozorištu su mi tada pravili probleme jer kao nisu mogli da nađu alternacije, ali ja sam ipak otišla. Meni je bilo drago što sam napravila taj korak, malo je bilo nezgodno jer sam otišla usred sezone. Zaključila sam da je naše školovanje bolje i potpunije nego njihovo, ali bio mi je izazov da radim neke scene na engleskom, što je mnogo teže nego kada radite na svom jeziku i zahteva mnogo više koncentracije i rada. Išla sam tamo čak i na neki kasting i dobila sam ulogu, reč je o B produkciji. To je bila neka striptizeta i oni su mi najavili snimanje, ali ja sam se vratila. Nije me to interesovalo, taj film je izgledao dosta jeftino. Nisam imala želju da ostanem tamo, mislim da bih tamo kao glumica vegetirala… Radim posao za svoju dušu, tako da sam od početka birala uloge koje meni odgovaraju. Koliko sam uloga prihvatila, toliko sam i odbila…
Sarađivali ste i sa sestrom Milicom Vicković, pijanistkinjom, na delu Enoh Ardenuz, kombinaciji muzike Riharda Štrausa, to ste posvetile ocu. Imate li u planu još neku takvu saradnju?
Da, to je poema, kod nas ju je preveo Jovan Jovanović Zmaj i kada sam to pročitala, imala sam želju da radimo. Moja sestra živi u Kelnu i tamo je ovo delo radila na nemačkom. Mi smo to igrali nekoliko puta u Crnoj Gori, to je ogroman tekst i izvođenje traje dugo. Meni je to bilo uzbudljivo, svi glumci to čitaju, a ja sam, s obzirom na to koliko sam puta čitala, naučila napamet tekst. To je sve u stihu. Mi ćemo ponovo igrati to kad ona dođe, želja mi je da to izvedemo na Kolarcu jer to u Beogradu nije rađeno. Ona sve to ima u malom prstu, a ja sam bila problematična zbog tog ogromnog teksta.