Pre mesec dana svetlost etra i interneta ugledao je nov album benda E-Play – zove se Sloboda, a kritičari su ga već proglasili najboljim delom ove alternativne grupe koju predvodi žena
Bend slavi 20 godina postojanja, a i dalje kreira alternativnu muziku sa kojom se mogu identifikovati svi koji se ne kreću glavnim putem, putem na kojem je sve već viđeno i izvesno. Zato smo pozvali Maju Cvetković, basistkinju i pevačicu benda, i u godini E-Play jubileja i slobode sa njom proćaskali o vremenu prošlom i sadašnjem, o domaćoj sceni, kreativnoj hemiji, rodnoj ravnopravnosti, femicidu i komšijama, voajerima, o tome zašto budućnost muzike i ritma pripada bubnjarkama i kako čak i u borbi s vetrenjačama ipak postoje šanse za male lične pobede.
Ćao, Majo! Najpre – komplimenti za album Sloboda.
Kako si ovih dana i imaš li iole slobodnog vremena budući da ste od izlaska Slobode (Long Play) baš aktivni i zauzeti? Promocija, nastupi…
Ovo je pravo pitanje za mene :). Trenutno raspolažem sa jako malo slobodnog vremena a zbog toga što mi dosta vremena odlazi na promociju albuma, bukiranje koncerta, a uskoro kreće i festivalska sezona – tako da sam baš rastrzana. Ali hvala na pitanju – dobro sam!!!
Šta je uopšte sloboda za tebe i tvoj bend? Čini se kao da ste uvek gledali svoja posla i ostajali dosledni svom žanru, zvuku, eksperimentu i minimalizmu. Moglo bi se reći da se već dve decenije muzikom borite protiv raznih nametnutih nesloboda običnih i manje običnih mladih ljudi, a uopšte ne izgledate umorno – naprotiv! Šta vam daje tzv. drajv u nevladinom i neprofitnom sektoru zvanom rokenrol?
Hvala za ovo da ne izgledamo umorno. Nekada se stvarno osećam preumorno od borbe sa vetrenjačama, ali, srećom po mene to traje veoma kratko. Pokretačku snagu nam daje svaki koncert na kome publika sa nama uživa i svaka proba na kojoj se izrodi nešto novo, a što mi mislimo da je kvalitetno. Podršku i snagu nam daju i mnogi naši prijatelji koji nam u svemu ovome pomažu.
Naziv albuma Sloboda odnosi se ma štošta, ali najviše na slobodu stvaralaštva da za ovih 20 godina nismo podilazili masama i da ne stvaramo muziku u okviru stega, već potpuno rasterećeni i slobodni radimo najbolje što mislimo i umemo, a ako se neko u tome pronađe i s tim poistoveti, onda smo svi zajedno na dobrom putu.
Čudna ste vi generacija, pojavili ste se 1998, a u to nemilo vreme scena je bila baš velika i aktivna, muzika je bila veoma važan faktor i za bekstvo i za borbu, a nekako ste svi iz te generacije muzičara još tu, pritajite se, pa se opet pojavite. I sam naziv benda vam je univerzalan i prijemčiv i milenijalcima, kako hvatate kopču sa njima? Može li danas muzika nešto ili nekog da pokrene?
Muzika je za mene uvek bila pokretač dobre volje i snage. Muzika ume da utiče na poboljšanje raspoloženja i pojačavanje emocija. Danas je muzika, isto kao i ranije, neizostavni deo svačijeg života, samo što je mlade generacije dosta površno shvataju i nemaju vremena da se udube u nju. Kada smo mi nastajali, bili su baš dobri bendovi koji su se vremenom gasili, pa ponovo pojavljivali, i danas su opet na nekoj pauzi. Šteta što je tako, ali ne možete ni očekivati da se ljudi večito guraju na sopstveni entuzijazam – to vam je kao mentalni autostimulans bez ičega povratnog. U zemlji Srbiji je to sve jako teško i meni je apsolutno jasno zašto ljudi odustaju. Ali ako mene lično pitate – mene muzika dosta pokreće!
Ja sam ovom poslu posvećena 24/7, i u tome uživam, i sama sam to izabrala. Imam sreće da imam Truta, Nemanju i Kiku, koji isto žele time da se bave. Ljudi primećuju da u našem bendu ima sklada, mira i prijateljske ljubavi
Šta slušaš ovih dana? Kako ti izgleda domaća scena sada i ko ti je favorit?
Favoriti su mi mladi bendovi koji tek nastaju. U žiriju sam na RTS-ovom takmičarskom festivalu demo bendova, koji vodi, opet u neprekidnoj borbi, Branka Glavonjić, i tamo sam srela mnogo mladih bendova koji počinju i koji veruju da će osvojiti svet. Lepo je videti da mladi ljudi imaju veru u muziku, a nisu ni svesni šta ih tek čeka u zemlji Srbiji. A od već ostvarenih izvođača sviđa mi se šta radi Bojana Vunturišević, koja osim moje prijateljske podrške, ima i moje ogromno poštovanje. Sjajan joj je solo album i toplo ga preporučujem!
Baš kada smo se dogovarale za intervju – 18. maja – bio je Dan sećanja na žrtve femicida, statistika kaže da je ovde od početka ove godine ubijena 21 žena. E-Play je u singlu i spotu Šamarčina pozvao žene da ne ćute, ali pozvali ste i komšije, celo društvo, da ne ćute. Kao žena moram da vam se zahvalim na angažmanu, ali i da vas pitam ko zapravo ne sme da ćuti, a ko mora da zaćuti kako se ne bismo bavili ovako sumornom statistikom?
Moj stav je da žrtva ne treba da ćuti, ali i da pazi kome će se poveriti. Ta pesma je ujedno i podstrek i podrška ženama koje trpe porodično nasilje, a takođe i poziv „komšijama“ da ne ćute jer mogu anonimno i bez straha da prijave slučaj nasilja.
Zanimljivo je da vas nakon snimanja spota na ulici, kako ste više puta izjavili, „maskirane krvlju i ožiljcima nasilja“ prolaznici nisu konstatovali, što opet pripada domaćem korpusu nebrige za druge, ali se kosi sa onim da je ova zemlja uvek bila puna voajera i malicioznih komentatora za sve drugačije i nekonvencionalno. Kako to?
Taj odgovor zaista ne znam. Srećom, to nisu bili stvarni ožiljci – pa nam je lakše. Mislim da se ljudi prave da ne vide, da ne primećuju, da čekaju da okreneš leđa pa onda krene to čaršijsko prepričavanje. Ljudi ne vole da budu odgovorni za nešto, mislim da se boje da ne nastradaju, ali isto tako ima i ovih drugih hrabrih, odgovornih i sa svojim stavom koji žele javno da iskažu. Samo je šteta što takvih ima jako malo.
Kad smo već kod polova i rodova, kako voliš da te oslovljavaju – kao basistkinja (bas gitaristkinja) ili žena basista (bas gitaristkinja), budući da je bilo zvaničnih preporuka da se jezik oslobodi rodne senzitivnosti?
Lično ne delim muziku na polove – tako da mi je svejedno kako će me osloviti, ali se svakako zalažem da se određene vrednosti cene bez obzira na polnu različitost. Neke profesije još uvek daju prednost samo jednom polu.
Kod nas je malo ženskih rokenrol/alternativnih bendova, ali ih ni u svetu nema mnogo. Šta misliš zašto se tako malo devojčica odlučuje za gitaru, još manje za bas gitaru i uopšte za bilo koji off muzički žanr? Kako si se ti odlučila da zasviraš ovaj instrument i kada? Ko su ti bili uzori?
Mislim da to više nije slučaj. Naš bubnjar Trut drži časove u jednoj privatnoj muzičkoj školi i nesebično prenosi znanje, a ima baš puno devojčica koje su se prijavile za časove bubnja. Tako da verujem da će za nekoliko godina Beograd imati veliki broj dobrih bubnjarki koje će preuzeti znanje od našeg Truta.
Ja sam počela da sviram u petom razredu, a u osmom sam već nastupala u Dadovu i ST. Jamesu u Domu omladine. Mene je zanimala tada metal muzika i tu nije bilo mnogo žena. U raznim segmentima muzike – uzori su mi bili mnogobrojni, ali nikoga nisam htela da kopiram – uvek sam htela nešto svoje da izmislim.
Naša publika su ljudi koji žele da posvete pažnju dubljem slušanju muzike i koji vole da uživaju na koncertima. Desi se i da upale baklje – to mi je isprva bilo čudno, a onda sam to prihvatila kao doprinos fantastičnoj atmosferi
Ugledni voditelj TV Studio B Velja Pavlović rekao je da je album Sloboda jedan od „najlepših albuma E-Playa ali i najlepših albuma urađenih kod nas u poslednje vreme“, pohvalio je dinamiku i hemiju članova benda, a za tebe je rekao „da si od Margite Stefanović prva domaća rokenrol diva koja superiorno vlada scenom, izvanredno svira i komponuje“. To su lepi komplimenti. Da li se ti osećaš kao R’n’R diva i kako se u bendu stvara ta čudna hemija?
Ja se ne osećam kao diva već samo kao jedna obična žena koja se trudi da radi svoj posao najbolje što ume, u želji da joj se to i finansijski vrati onoliko koliko to vredi. Ja sam ovom poslu posvećena 24/7, i u tome uživam, i sama sam to izabrala. Imam sreće da imam Truta, Nemanju i Kiku, koji isto žele time da se bave. Velja je održao divan govor na našoj promociji i na tome sam mu jako zahvalna. Dobro se pripremio, preslušao je album i divno je videti novinare koji još uvek rade svoj posao kako treba. Ljudi primećuju da u našem bendu ima sklada, mira i prijateljske ljubavi – to je Velja dobro opisao. A to je jako važno da postoji kada je bend u pitanju. Hemija u bendu nije ništa drugo nego dobro uklapanje kreativnih ljudi koji vole da rade svoj posao i koji imaju razvijenu svest o tome ko je na kojoj poziciji i na kom instrumentu. Svi smo shvatili da je najvažnija pesma, a koliko je zastupljen tvoj instrument u toj sekundi – to više nikome nije važno. Važan je krajnji cilj.
Oko novog albuma vlada veliki hajp, Srešćemo se neki drugi put bio je singl godine na Megafon Musiku, za prva tri singla sa Slobode – Da budemo samo dobro, Srešćemo se neki drugi put i Šamarčina uradili ste i spotove, video za pesmu Možda neko sa albuma Obični ljudi (2013) bio je nominovan za najbolji alternativni spot na nedavno održanom nultom regionalnom mts Vision Festivalu kratkog muzičkog filma. Uvek ste lepo pakovali vašu muziku u kratke muzičke filmove. Koliko su vam spotovi važni? Koliko su vam važna priznanja? I koliko vam je važan region?
Spotovi su postali jako važni od kada je YouTube dobio primat u promociji muzike. Mi smo se uvek trudili da spotovi budu drugačiji, ali i da ne budu preterano produkcijski zahtevni pošto nam je ipak najbitnija pesma. Imali smo sreće da radimo sa supertalentovanim ljudima. Milan Radovanović radio je Da budemo samo dobro, Luka Trajković Srešćemo se neki drugi put, a Vuk Protić radio je Šamarčinu, i bez njih nismo mogli – oni su super uradili svoj deo posla. Tako da nam je jako važno kako izgleda video koji nosi pesmu, ali uvek pesmi dajemo primat.
A kada me pitaš za priznanja, važne su nam i nagrade, i to je sve lepo, ali najvažnije je da mi sami verujemo u to.
Vaši tekstovi su minimalistički, često scenski katarzični, kako nastaje vaša lirika, ko je autor? Da li i nju kreira muzika?
Iza svih tekstova na ovom albumu stoji moji potpis. Tekstovi često dolaze tek kada je muzika gotova. Skoro sve pesme su tako nastale osim Da budemo samo dobro – tu su i tekst i muzika nastali zajedno za pet minuta.
Niste povlađivali ukusima gomile ni na prethodna četiri albuma – E-Play (2000), Crime (2005), Drago mi je da smo se upoznali (2009) i Obični ljudi (2013), a sudeći po broju pregleda na YouTubeu, moglo bi se reći da imate brojnu publiku. Ko je publika E-Playa danas?
Mislim da su to divni mladi ljudi između 25 i 40 godina, mada ima tu i starijih. Svakako su to ljudi koji žele da posvete pažnju nekom dubljem slušanju muzike i koji vole da posećuju koncerte i da na njima uživaju. Desi se i da upale baklje na našem koncertu – to mi je isprva bilo čudno, a onda sam to prihvatila kao doprinos fantastičnoj atmosferi.
Srela sam mnogo mladih bendova koji počinju i koji veruju da će osvojiti svet. Lepo je videti da mladi ljudi imaju veru u muziku, a nisu ni svesni šta ih tek čeka ovde
Slobodu kritičari opisuju kao vaše muzički najzrelije i najozbiljnije producirano delo. Gde se osim na digitalnim platformama Sloboda može naći?
Hvala svima koji tako opisuju naš novi album. Naš CD Sloboda može se naći na našim koncertima, u Jugotonovim radnjama, kao i u Dallas Shopu, Metropolisu i Delfi knjižarama.
Gde nastupate uskoro, ovog leta, i kada ćemo moći da vas čujemo u prestonici?
Sviraćemo u DKSG-u 15. juna jednu uvertiru u novi album. To neće biti promocija našeg novog albuma – to čuvamo za kraj godine, kada ćemo praviti veliki beogradski koncert i proslaviti naših 20 godina postojanja, a ovaj koncert u DKSG-u biće jedan od prvih u Srbiji na kome ćemo Samarčinu svirati uživo. Sviraćemo na dosta festivala ove godine: Arsenal, Beer fest, Hills up i mnogim drugim.
Hvala najlepše!