Magdalena K je brend koji osvaja domaću i internacionalnu populaciju već na prvom koraku, a iz razgovora zaključujemo da je razlog tome to što svaki par cipela nastaje sa posebnom pažnjom i velikom ljubavlju koja je počela još u ranom detinjstvu
Foto: Mina Šarenac
Kada prvi put uđemo u prostoriju sa nepoznatim ljudima, naša pojava i stil govore o nama i pre izgovorenog pozdrava. A između prvog i drugog utiska pri upoznavanju, jedna stvar otkriva detalje o nama mnogo više nego što mislimo, a to su cipele. Imajući to na umu, razgovaramo sa Magdalenom Klašnjom, koja osim što nam sve to potvrđuje, otkriva tajne koje stoje iza cipela sa njenim potpisom.
Znaš onu čuvenu: „Dajte ženi pravi par cipela i ona će osvojiti svet“? Da li se slažeš?
Naravno! Iako poštujem sve ostale odevne predmete, cipele su ipak najvažnije. Možete se umotati u tkaninu, staviti kaiš, obuti dobre cipele i eto savršene kombinacije. Imali smo do sada puno takvih primera. Urezala mi se u sećanje scena kada Carrie Bradshaw ulazi u stan i nosi ogromnu Zverkinu košulju, Hermes kaiš, na nogama Manolice i ništa nije čudno.
Obuća mi je uvek prvo o čemu razmišljam kada dizajniram kostim, čak i kada kreiram samo garderobu, uvek imam u glavi sa kojim cipelama se to nosi
Kako je počeo tvoj dizajnerski put i kako si se opredelila samo za aksesoar, prvenstveno za obuću?
Oduvek sam znala da ću biti dizajner. Moje opredeljenje, obrazovanje i rad su ravna linija bez previše planova i odluka. Sve je išlo vrlo prirodno, od moje prve spoznaje da želim biti dizajner i početka korišćenja šivaće mašine sa 11 godina do odluke da pokrenem brend Magdalena K. Nikada nisam imala jasan cilj da želim da se profilišem kao dizajner, oduvek sam želela da dizajniram kompletan utisak – odevnu kombinaciju od glave do pete. Zato mi je dizajn scenskog kostima bio logičan izbor fakulteta i kasnijeg stvaralaštva. Kako nisam uspela da upišem fakultet iz prvog pokušaja, utešna opcija mi je bila Viša politehnička škola, kojoj sam izuzetno zahvalna jer sam tamo stekla znanje o dizajnu obuće koje kasnije nisam drugde imala prilike da dobijem.
Obuća mi je uvek prvo o čemu razmišljam kada dizajniram kostim, čak i kada kreiram samo garderobu, uvek imam u glavi sa kojim cipelama se to nosi. Rano sam postala svesna obuće i toga koju moć ona ima. Moje prve štiklice mi je mama kupila kada sam imala tri godine, to su bile crvene nanulice. Imam fotografiju sa letovanja gde sam gola, ali imam te nanule i nije me sramota jer se osećam kompletno.
Šta pamtiš s početka karijere?
Za moj razvoj kao dizajnera možda je preloman moment bio kada sam prvi put prodala neki komad garderobe koji sam uradila jer je to bio prvi opipljivi znak da moje ideje imaju vrednost za koju je neko spreman odvojiti novac. I dalje mi je najdraže to uzbuđenje kad prođem pored nekog nepoznatog na ulici ko nosi neki komad koji sam ja napravila.
Radiš li još nešto pored dizajna?
Aktivno radim i kao kostimograf, i nadam se da to neću prestati. Izuzetno mi je bitno da se zabavljam dok radim, a to mogu upravo tako što radim i kostime, ali i svoju obuću. Nije nimalo slučajno što sam spojila ta dva oblika dizajniranja jer su usko povezani i zapravo imaju isti efekat. Kroz obuću dizajniram kompletan utisak.
Kao kostimograf zavisim od toga na koji će me projekat pozvati, kakav ću tekst dobiti, dok sa obućom imam tu slobodu da sama stvaram likove, sama izmišljam situacije za koje su te cipele namenjene i uvek imam neku scenu dok ih dizajniram.
Kako nastaje jedan par Magdalena K cipela? Kako izgleda proces rada od ideje do prvog koraka?
Sve moje cipele rađene su ručno u mojoj malenoj radionici, zovemo je Laboratorija. Uključena sam u izradu svakog para, a razvoj modela je najzabavniji deo. Imam veliku prednost što sam pre Akademije diplomirala i dizajn obuće, tako da sam u mogućnosti da ubrzam proces i za modele izrađujem sve, od skice do prvog kroki modela. Vrlo jasno znam šta hoću da postignem i bitno mi je da taj deo radim sama. Nisam dizajner koji kreće od belog papira, izuzetno mi je važan taktilan rad, tako da prvo pronalazim materijal i boje, igram se njihovim kombinacijama, zatim definišem kalup na kome ću ih raditi, razvijam ga, potom iscrtavam model na kalupu, vadim kroj i proces je time uveliko poodmakao. Najveće uzbuđenje dešava se u tom deliću sekunde kada se javi prava ideja i toj žurbi da je zabeležim, kao i u materijalizaciji posle toga.
Svaki model ručno krojim, zatim nosim kod herihterke (žene koja ih šije), potom ih sklapamo u Laboratoriji. Mislim da smo se zasitili masovne proizvodnje i da smo postali izuzetno osetljivi na ručni rad. I upravo to se oseti u mojim modelima, ima mnogo lepših od njih, ali ono što iz njih izbija jeste količina ljubavi kojom je svaka faza izrade ispunjena. Majstorima sa kojima radim dopadaju se moje cipele i tu simpatiju prenose na njih dok ih rade.
Gde nabavljaš materijale?
Kožu i metalne komponente nabavljam u Italiji. Đonove, kalupe i pomoćne delove kupujem od domaćih proizvođača, ali koža je isključivo italijanskog porekla. Italijani su na prvom mestu po tehnologiji obrade i finiširanja kože. Sa njima morate biti vrlo strpljivi jer će vešto zakasniti ili se praviti da nešto nisu razumeli, ali sva njihova koža je vredna čekanja. Metalni delovi su mi bitni kao zubi – ako se vide, moraju biti savršeni.
Kada je reč o dizajnu, od čega ne odstupate, a šta se konstantno menja?
Jedini princip koji imam je da sva koža koju koristim mora biti isključivo od životinja koje su u lancu prehrambene industrije. Ne koristim krzno i neću ga koristiti. To je moj princip i princip mog brenda i do sada sam i u saradnjama sa drugim brendovima uspevala da u tome istrajem.
Kada sam pokrenula liniju Magdalena K, vodila sam se čistom intuicijom, crtala sam modele kako mi se sviđaju. bez preispitivanja ideje, dala sam sebi zadatak – jedna skica na dan i sutradan nema korekcija ili premišljanja, vreme je za narednu. Imala sam sreće da uradim nešto što je u tom trenutku bilo sveže i drugačije. I sada, nakon mnogo urađenih modela i prepoznatljivog rukopisa, trudim se da se okrenem sebi i tome šta mi se sviđa, pa makar bilo novo i drugačije za moju estetiku ili estetiku moje linije. Promenio mi se odnos recimo prema plastici i transparentnim materijalima za gornje delove obuće. Bitno mi je da gazište bude od kože, a ovog leta sam se malko poigrala i providnim materijalima, i to mi je zabavno. I da ne zaboravim da spomenem, svi moji modeli imaju đon magenta boje.
Još uvek mi je najdraže uzbuđenje kad prođem pored nekog nepoznatog na ulici a on nosi neki komad koji sam ja napravila
Na čijim nogama želite da vidite cipele sa svojim potpisom?
Želela bih na svačijim. Šalim se, pre znam na čijim ne bih želela, ali o tome ne moram da brinem jer znam koju ciljnu grupu ljudi privlačim i kojoj se obraćam. Znam i da ta komunikacija ide dobro jer po Instagramu vidim da sam baš takve devojke i žene zamišljala da će ih nositi. Zahvalna sam svakome ko kupi moje cipele jer je u ovom trenutku toliko velika ponuda i ima mnogo lepih modela iz svih krajeva sveta. Veoma sam svesna koliko sam privilegovana što neko odabere baš moj par. Ako bih zamišljala osobu koja bi ih nosila, volela bih da moje cipele nosi Roksanda Ilinčić. Oduševljavaju me njena estetika i njen rad, i možda bi mi bila najveća dizajnerska čast da poželi neki moj model, tim pre što ona ima svoju liniju obuće.
Osim obuće, imaš i druge aksesoare koji su pronašli mesto na modnim fotografijama u kampanjama i editorijalima. Šta je ono po čemu želiš da ti komadi budu prepoznatljivi svima na prvi pogled? Šta želiš da bude sinonim za tvoj brend?
Kako je razvoj mog brenda išao postepeno, tako se organski formirao pravac u kom idem, dobijao je jasnije obličje. Nemam agresivne slogane ili kampanje gde forsiram svoju estetiku, a volela bih da se moji modeli kombinuju i nose na način koji prija onom ko ih nosi. Izuzetno volim boju, metalik materijale i kombinacije desena. Polako mi se otvara prostor da se posvetim i drugim komadima pored obuće. Nažalost, sve ide dosta sporo i vreme mi ne ide naruku. Oduvek sam nosila tzv. pederuše, i dok sam radila za Daryl K, jedva sam ih ubedila da ih napravimo. Od tada je prošlo sedam godina i tek su sada počeli da dobijaju porudžbine. Ja ih već neko vreme pravim i trenutno ih radim u više veličina, boja i tekstura, ali, evo, često ih vidim na devojkama i drago mi je zbog toga.
Tvoji modeli se prodaju širom sveta – od Beograda, Zagreba, Sarajeva, preko Ženeve i Pariza, pa do Njujorka. Kako su dospele tamo?
Izlagala sam na sajmovima u Parizu i Njujorku, ali zapravo sve je krenulo iz Beograda i mog odmora ovde kada sam uradila skice i uzorke i potom izložbe u KC Gradu nakon koje su usledile i prve porudžbine. Sada je daleko lakše, a pored sajmova Facebook i Instagram mi puno pomažu i rade bez moje preterane posvećenosti.
Kako ljudi iz drugih zemalja reaguju na tvoju estetiku?
Najteže je doći do radnje, a radnje odlučuju šta će biti ponuda. One su zaslužne za zanimljiv ili dosadan asortiman na tržištu. Buyeri su ti koju biraju za radnje i vrlo je teško privući njihovu pažnju i uraditi nešto zanimljivo, a opet ne previše riskantno za prodaju. Ja tu hodam po ivici. Mnogo bolje reaguju sami kupci nego buyeri. Dobila sam komentare da sam isuviše riskantna za prodaju u Francuskoj jer Francuskinje vole minimalistički dizajn i crnu ili teget boju. Moje najveće tržište je Francuska i sva sreća pa ima i buyera koji rizikuju.
U kom pravcu želiš da koračaju tvoje cipele?
Privlači me Azija i volela bih da proširim tržište na Kinu, Japan i Koreju. Iako mojih cipela već ima tamo, a to su do sada bile pojedinačne porudžbine. Volela bih da tamo stigne što veći broj mojih cipela.
Foto: Mina Šarenac