Kada prošlost progoni i definiše neki grad, kako to onda utiče na njegove najmlađe generacije? Odgovorom na ovo pitanje poigrava se kroz lavirint nadrealnih detalja i sofisticiranu prozu „Kafe Hijene“ autorka Jana Benjova, dobitnica nagrade Evropske Unije za knjiženost
Roman predstavlja isečak iz postsocijalističkog života i učmalosti slovačkog glavnog grada, Bratislave, sa teleskopskim pogledom na naselje Petržalka („Staljinov stomak“) i isprepletane živote četvoro umetnika koji sebe nazivaju Kvartet. Elza, glavna junakinja i glavni narator, živi sa svojim dugogodišnjim partnerom Ianom. Elzina bliska prijateljica Rebeka („moj Karl Solomon“) i njen muž Lukas, čine njihov kružok.
Ne događa se mnogo toga u knjizi, što nas tera da se zapitamo nije li to autorkina namera. Čitaoci su prinuđeni da se kreću kroz teskobne ulice, lutajući sa likovima napred-nazad kroz vreme, unutar i izvan Elzine glave. Elza i njena grupa prijatelja vole da se okupljaju u svom omiljenom kafeu Hijena; ova okupljanja su nazvana tako u skladu sa umetnikovim viđenjem sebe kao lešinara u sopstvenom gradu, u ekonomskom preživljavanju u čoporu. Svako od njih naizmenično radi neki usputan posao da bi obezbedio egzistenciju ostalim troma, kako bi mogli da se bave svojom umetnošću. U međuvremenu, Elza je u aferi sa glumcem Kalistom Tancijem, koja joj daje slab, privremen osećaj nečega što bi trebalo da nalikuje uspehu. Drugi manji događaji – sećanje na detinjstvo, nervni slom, slučajni susreti sa susedima – podižu se i padaju kao morski talasi, ali oni nemaju obavezno funkciju podzapleta, već često ostaju nerazrešeni.
Iako se većina likova prestavlja kao umetnici, u knjizi se javlja mračan humor koji se poigrava sa idejom javnih i privatnih zarada od umetničkog stvaralaštva, pa izgleda kao da Benova ismeva karijere koje zahtevaju mnogo emotivnog i mentalnog rada, a daju vrlo malo za uzvrat. Elzina prijateljica, ambiciozna autorka koja se amaterski bavi filmom, Naoko, radi kao portparol za kompaniju „Šekspir“ koja pravi opremu za ribolov. Dok Naoko govori Elzi o svom nedavno završenom romanu, napominje: „Za Božić sam završila roman. Kod nas nisam htela da ga izdam. Objavljivati u Slovačkoj nema smisla. Obratila sam se jednom engleskom izdavaštvu. Napisali su mi da treba da im pošaljem sažetak dela od trideset strana na engleskom. I onda sam im ga poslala i čekala. I šta mislite, šta je onda bilo? Pola godine kasnije je izašao Da Vinčijev kod. Prema mom sažetku“
Ovakve duhovite opaske su dobrodošle u narativu koji nisu utemeljene u klimaksu. Dok likovi pokušavaju da shvate šta to rade iz dana u dan, a nad gradom se nadvija mračna i sablasna atmosfera, Benjova otrkiva da je to teret prošlosti Bratislave, koji stvara sumornu, potencijalno i besmislenu budućnost. Postoje stalna podsećanja na nekadašnju povezanost grada sa nacističkom Nemačkom, pošto je nekada služio kao radni logor. Izgleda kao da ljudi provode svoje dane iz navike ili dosade, a ne po svojoj želji. Ostali građani, koji se nazivaju „palačinkama“, svi su sličnog izgleda i neprestano ćaskaju, gde god da se Elza i njeni prijatelji odmaraju i borave: glasovi Petržalke se sudaraju međusobno u velikim stambenm kompleksima, kafićima, ulicama. Osećaj egzistencijalnog užasa pojačan je nadrealnim detaljima: zidovi govore i konstantno puštaju muziku, bolnički zidovi sijaju od plamenova bola, iscrtane svastike ukrašavaju pločnik ispred onoga što bi trebalo da bude utočište ili predah: klupa u parku.
Naizgled se čini da mlađe generacije, poput Elzine, genetski nasleđuju tugu i strah zbog svih događaja koji su se odigrali u Bratislavi: „Elfman tvrdi da genius loci Petržalke počiva na tome što svako tamo posle nekog vremena počne da se oseća kao go kurac koji u životu nigde nije uspeo da dogura.“
Benjova pažljivo bira jezik za svaku scenu. Ova tanka knjiga od 142 stranice sadrži rečenice koje zahtevaju ponovno iščitavanje, kao i pauze u čitanju, ne bi li se težina proze slegla. Postoji i dosta egzistencijalne refleksije u prvom, kao i u trećem licu, uglavnom Elzine, dok se bori sa idejom da ne živi kao jedistvena i nezavisna individua, da je jednostavno deo lavirinta Petržalke, grada sastavljenog od „prozora za prozorom, uobičajenih scena iza bine. Uobičajeni prostori, uobičajeni, stalno prisutni, hor“. Izjavljuje da se nikada neće izbaviti iz gradske četvrti i da mora zaštiti svog voljenog, koji je takođe tamo zarobljen.
Jedan od najvećih kvaliteta romana je sposobnost Benjove da besprekorno istka ove nadrealne i strašne detalje zajedno sa dirljivim i humanim scenama koje ukidaju čitaočevo nepoverenje. Nakon što jedan od likova doživi nervni slom i biva smešten na psihijatrijsko odeljenje, prisećaju se dana kada su u kafiću naleteli na svoju omiljenu glumicu i kako su, nakon grozničavog traženja papira za autogram, dali svoju kutiju antidepresiva da se na nju potpiše. I dok Ijan brine za svoju majku, koja polako počinje da gubi pamćenje, Elza primećuje da je njegova majka počela da redefiniše svoga sina na jedini način na koji može: njen sin je dobar negovatelj ( „bedni idiot“, šapuće mama).
Roman Jane Benjove mogao bi i treba da bude snažan, generacijski roman, koji unosi svest u maglovitu budućnost i besciljnu egzistenciju jedne grupu vršnjaka u poststocijalističkoj Istočnoj Evropi. Njegova usporena radnja svakako nije za svakoga, ali poentilistički portreti gradskog života iz kog je gotovo nemoguće pobeći, nekim čitaocima mogu zazvučati istinito. Drugi deo publike biće privučen univerzalnom temom ispitivanja i hrvenja sa, kao i prihvatanja umetničke ambicije, čak i kada sve izgleda kao da je protiv vas.