Jelena Mitrović i Srdan Golubović: Ona producira, on režira, uvek su iza kamera, a konačno u istom kadru

Život ovog kinematografskog para izgleda kao na traci, onoj filmskoj, dan kao da im traje 42 sata, a u njemu se brzo smenjuju kadrovi: FAF, Balša, film, FDU, Eurimages, novac, serija, Balša, klizanje, ACE, knjiga, Loznička, Balša, nagrada, studenti, Minhen, pičinzi, Sundance, Balša, novac, Jarmusch, opet nagrada, Balša, Istok, Kurosawa, Dorćol… sa dominantnom ljubavlju i intuicijom. I to je jedan baš dobar film. Ako hoćete da osetite delić atmosfere, nastavite da čitate

Čim je priveo kraju Festival autorskog filma kao predsednik njegovog saveta, reditelj Srdan Golubović bacio se na svoje novo ostvarenje Otac, u kojem se bavi narušenim dostojanstvom običnog čoveka. Njegova supruga Jelena Mitrović kao producent filma po Evropi i regionu pokušava da obezbedi sredstva i za njega i za još nekoliko domaćih projekata.

U međuvremenu oboje predaju na Fakultetu dramskih umetnosti, a svaki slobodan trenutak provode uživajući sa sinom Balšom, u druženju sa prijateljima po ušuškanim beogradskim kafićima, u omiljenim serijama, filmovima, knjigama… Rečju, jedan dan ovog para je veoma brza old school akcija, a utisak je da se njihova 24 sata nekako razvuku na 42.

42: Srdane, da počnemo s tobom. Reci nam nešto o novom filmu koji radiš?
Srdan: Otac je film o putovanju jednog čoveka koji sa juga Srbije ide u Beograd peške, iz protesta, iz bunta, iz potrebe da sebi i drugima dokaže da je vredan. To njegovo putovanje je putovanje za sopstvenu pravdu i pokušaj da povrati svoje dostojanstvo. Ta tema narušenog dostojanstva je nešto čime se film bavi, a u stvari govori o čoveku kome je centar za socijalni rad oduzeo decu i on ulazi u jednu birokratsko-korupcionašku mašinu, u kojoj shvata da kao pojedinac može jako teško da se izbori protiv takvog sistema koji se bazira na britanskoj birokratiji, otomanskoj korupciji. On pokušava na neki svoj nenasilan način pokušava da reši stvari i nađe neki svoj put i kroz to putovanje on od jednog čoveka koji je izgubio posao, koji je gubitnik ovog vremena i gubitnik tranzicije, on od autsajdera postaje pobednik.

42: Inspiraciju si našao?
Srdan: U jednom istinitom događaju u Kragujevcu i životnoj priči Đorđa Joksimovića kome je prošle godine Centar za socijalni rad oduzeo decu. Ja sam se sa njim upoznao i sa njim razgovarao. Film je inspirisan tim njegovim slučajem, a u stvari je ceo film jedna fikcija, jedna izmišljena stvarnost koja je samo naslanja na taj stvarni događaj. Otac je poetska priča o malom čoveku i načinu na koji on danas uopšte može da se izbori sa sistemom.

42: Hvala. Osvrt na Jelenu. Ti si vrlo uspešna i poznata producentkinja, ali i vrlo skromna osoba, pa ćemo se malo sada baviti tvojim radom i uspesima. Naime, kako uspevaš da sklopiš konstrukcije za film?
Jelena: Da. To je problem naše zemlje, tih malih zemalja Istočne Evrope, u kojima, kada dobiješ na konkursu novac, na primer u Srbiji, dobijaš nekih 15–20 odsto od budžeta za film u zavisnosti koliki je predviđen budžet za kinematografiju te godine. Zapravo si zbog toga prinuđen da tražiš novac po Evropi i regionu. Za debitante je teško naći sredstva i novac napolju, ne kažem da je i nemoguće. Za sve naše autorske filmove koji imaju ozbiljnije budžete od 500.000 evra pa naviše mi kao producenti prinuđeni smo da tražimo partnere u zemljama Evrope i regiona. To je bio slučaj i sa drugim Srdanovim filmom Klopka. Mi zapravo nismo dobili novac na konkursu, to je bio jedan apsurd, već je prvi novac stigao iz Nemačke, a potom se desilo to da je tadašnji ministar, nezadovoljan rezultatima konkursa, počeo da dodeljuje novac pojedinačno projektima. Mi smo uspeli da dobijemo novac ovde, ali nam je trebalo još sredstava koja su došla spolja, pa smo imali mađarskog koproducenta i na kraju je došla pomoć od Eurimagesa (European Cinema Support Fund). Isti slučaj bio je i sa ostalim Srdanovim filmovima, prošli film je isto bio koprodukcija pet zemalja. Otac je sad koprodukcija, recimo, možda šest zemalja. Videćemo, već smo dobili novac u Nemačkoj i Hrvatskoj, zatim smo aplicirali za fondove u Francuskoj i Sloveniji, dobili smo i mala sredstva u Bosni. Plan je, kada završimo taj krug sa fondovima napolju, da se ide opet na Eurimages, koji je podržao prethodna dva Srdanova filma i još neke filmove koje sam ja radila kao producent. Poenta priče je da srpski film, ukoliko ima budžet preko petsto, šeststo, sedamsto ili osamsto hiljada evra pa naviše, ako ovde na konkursu dobije 240.000 ili 300.000 evra, mora da traži novac u Evropi ili u regionu, ili na oba mesta.

Za sve naše autorske filmove koji imaju ozbiljnije budžete od 500.000 evra pa naviše mi kao producenti prinuđeni smo da tražimo partnere u zemljama Evrope i regiona

42: To je ozbiljan i težak posao i praktično ne može da se snimi film sa srpskim budžetom?
Jelena: Ne može, nemoguće je, osim ako ne spustiš toliko kvalitet i radiš sa minimalnim brojem članova ekipe, ne uzmeš honorare… Inače, iskreno da kažem, svaki put kad smo radili, osim na Krugovima, svi honorari od svih filmova, naši honorari, overhead naše produkcije ulazi u produkciju filma i onda smo zapravo naplaćivali naše honorare zaradom, odnosno kada su se filmovi prodavali po Evropi i po svetu s obzirom na to da su Srdanovi filmovi bili uspešni.

42: Da, jasno. Srdane, ti si nagrađivan baš mnogo. Svi tvoji filmovi pokupili su prestižne nagrade, Berlin, Sundance… Šta te sve nagrade tebi znače, praktično, finansijski? Jako me zanima jer ti si jedan od naših najnagrađivanijih reditelja i reditelja u regionu.
Srdan: Znači puno. Nagrade mnogo znače jer one ti otvaraju vrata da možeš da dobiješ novac za sledeći film. To je cela filozofija koja je vrlo praktična. Međunarodna priznanja, gledanost filma u bioskopima širom sveta, gledanost filma na velikim televizijskim stanicama, jesu nešto što podiže rejting reditelju i što mu daje jednu vrstu kredibiliteta, da je on neko ko zaslužuje da dobije podršku i za naredne filmove. Za nas koji se bavimo filmom, koji smo pre svega reditelji, najvažnije je da imamo priliku da radimo naredni film. U tom smislu su nagrade važne. Sad, neki poseban unutrašnji sentiment nemam, naravno da nagrade prijaju i to je nešto što ti potvrđuje da to što radiš ima nekog smisla, ali je za mene najvažnija funkcija tih nagrada što mi daju mogućnost da dobijam pare u inostranstvu za neki naredni film.

42: Jelena, reci nam nešto o mreži ACE i kako si uvrštena u tu grupu producenata?
Jelena: ACE je najnaprednija mreža u smislu da njeni članovi moraju da budu producenti koji su radili četiri i više koprodukcija igranih filmova i da su ti filmovi bili uspešni. Kada apliciraš za ACE, prođeš prvi krug sa svojom biografijom i filmovima koje si radio, onda ideš na intervju u Pariz, gde treba da razgovaraš sa komisijom i potom ide taj poslednji krug, gde te oni obaveštavaju da li si primljen ili ne. U mom slučaju to je bilo malo drugačije. Ja sam bila u Sarajevu na CINELINK-u sa drugim filmom koji radim, to je film Nikole Ležajića Religija noćnih šetnji. Žena iz mreže ACE tražila je specijalno sastanak sa mnom da bi me zapravo pozvala da direktno dođem u ovu mrežu na osnovu moje biografije. Ona je bila kao neki headhunter za ACE. Nisam morala da idem na intervju, morala sam samo da pošaljem tu aplikaciju sa svojom biografijom i sa nekim malim motivacionim pismom zašto je meni ACE važan. A ACE je zapravo važan zato što postaješ član tog velikog networkinga, gde su ti mentori velike zvezde, ne samo iz sveta produkcije nego i reditelji i scenaristi itd. Super je taj krug ljudi sa kojima si tamo, sjajna je ta cela mreža jer zapravo svaki put kad imaš neki, bilo koji problem na filmu ili kada ti zatreba neki savet, pomoć, ti se obraćaš toj svojoj mreži. Ja sam sad sa ovim Nikolinim projektom već bila dva puta na dve sesije. To su treninzi, pičinzi i sastanci. Prvi je bio u Parizu, prošlog meseca je bio u Minhenu, treći je u Italiji, u Trentu. Idem sa projektom koji razvijam, taj Nikolin film, od scenarija, finansijskih stvari, do networkinga, upoznaješ ljude koji ti pomažu da uradiš svoj film. Za taj projekat sam našla Nikoli francuskog producenta koji će raditi sa nama na filmu. Velika je to stvar.

42: Srdane, Festival autorskog filma. Pričaj nam o njemu, ti ga radiš od početka.
Srdan: Stefan Arsenijević i ja smo počeli da radimo taj festival pre jedno sedam godina, pa su nam se onda priključili Vlada Perišić, Nikola Ležajić, Oleg Novković i Srđan Koljević i naša ideja je bila da Festival postane jedno značajno mesto na kome će se skupljati najšira filmska publika. Dakle, ne samo ljudi koji se bave filmom nego i inženjeri, lekari i publika koja je zaista zainteresovana za filmska dešavanja. Trebalo nam je dosta, trebalo nam je, otprilike, pet-šest godina da uspemo i ove godine, čini mi se, imali smo tu sreću da smo imali i Jarmuschov film i Stooges, i Kena Loacha, i film Toni Erdman, pa smo imali neke naslove koji su malo komunikativnija slika autorskog filma. Pre svega mislim da je to jedan napor koji smo uložili da širokoj beogradskoj publici prezentujemo Festival autorskog filma i da ga postavimo na neko mesto na kojem mi mislimo da treba da bude. Nije samo posvećeno ljudima koji se bave filmom jer mislim da Beograd ima vrlo dobru i široku publiku koja je zainteresovana za takav događaj. To je za mene od početka bila neka vrsta misije da mi sad pokušamo da napravimo nešto i da dovedemo neke najinteresantnije filmove od Kena Loacha i Jarmuscha, koji su vrlo komunikativni, do Lava Diaza, koji je veliko ime svetskog filma. Recimo, Diaz je do sada bio samo na našem festivalu od svih festivala u regionu, a ipak je za jedan uži krug publike. Zato što taj film koji ga zovemo autorski ili art house, ili u Americi independent cinema, jeste nešto što sve više u svetu ima svoju publiku, vrlo specifičnu, ali i široku.

42: Ove godine je posećenost Festivala bila najveća do sada, ali čini se da je bila i najveća zainteresovanost publike.
Srdan: Mislim da je i snaga društvenih mreža iz godine u godinu sve veća i da više nema tog konvencionalnog načina reklamiranja koji jedan festival, koji je relativno mali, nije mogao sebi da priušti. Danas je sve prešlo na društvene mreže i mislim da je vrlo važna stvar da ti događaji koji raspolažu manjim budžetima i koji su ranije bili nekako u off prostoru, sada dobijaju svoj značaj, svoje mesto. Ta nova tehnologija im je dala mogućnost da biju vrlo ravnopravnu bitku sa nekim dešavanjima i događajima koji imaju više sredstava.

42: Toliko mnogo posla, angažmana, oboje ste predavači na Fakultetu dramskih umetnosti, plus Balša. Kako sve postižete?
Jelena: Razgovarali smo Srdan i ja pre neko veče kako ne znamo kako ćemo da postignemo sve, a opet hoćemo. Nismo od onih roditelja koji nekom uvale dete nego, baš naprotiv, volimo da budemo sa njim. Nekada imaš osećaj da si istrošen, ali je velika prednost što oboje volimo to što radimo. Ja volim svoj posao i nisam nesrećna, pa ne prenosim to ni na svog sina. Evo sad kada sam bila sa ACE van Beograda, to je bilo najduže što sam bila razdvojena od svog deteta i trudim se da, kad se vratim, napravim tu ravnotežu, da budem sa njim što više, da mu posvetim svu pažnju i vreme nauštrb slobodnog vremena koje bi trebalo da imam za sebe. Ja nemam vremena da odem na trening, jednostavno, moje slobodno vreme je ograničeno i ja ga žrtvujem da bih bila što više sa svojim detetom. A i to što si pomenula da oboje radimo na fakultetu, taj posao je negde jako lep i meni prija ta razmena energije sa studentima, nekako me puni dobrom energijom.

Za nas koji se bavimo filmom, koji smo pre svega reditelji, najvažnije je da imamo priliku da radimo naredni film. U tom smislu su nagrade važne

42: Kada smo kod studenata, mene zanima da li zbog mnogo većih mogućnosti da dođu do informacija, mladim ljudima, umetnicima opada entuzijazam da uče nove stvari i saznaju više. Ne moraju da i idu po bibliotekama, da jure filmove po Kinoteci…?
Jelena: Sve je individualno. I ja sam na klasi imala ljude koji su se opredelili da se bave nekim drugim stvarima. Neke je privukao marketing, neki su otišli u PR, neki rade muzičke festivale. Tako je i sad sa ovim generacijama, neke uopšte ne zanima film, zanimaju ih neke potpuno druge stvari i onda nema te zainteresovanosti na času, al’ opet imaš decu koja su skroz zaljubljena u film ili televiziju i onda ima te energije koja pokreće i koja je dobra.

42: Može se reći da je isto kao u naše vreme bez obzira na nove tehnologije i znatno veću dostupnost informacija?
Jelena: Isto je, s tim što mogu da kažem da bez obzira na veću dostupnost informacija, manje se čitaju knjige, manje se gledaju filmovi iako ih ima na internetu, nekada sam iznenađena šta nisu gledali, šta nisu čitali. Pojedinci, ne kažem baš svi.

42: Dobro, da se vratimo na vas dvoje. Da li pratite serije?
Jelena: Pratim, ja sam baš freak (smeh). Noću, kad Balša zaspi, oko 10, 11, 11.30 – moj free time počinje od ponoći. Ako nešto ne čitam, onda baš pratim serije.

42: Reci nam koje?
Jelena: Volim GOT, jedva čekam sad ovaj novi nastavak, The Walking Dead, na to sam potpuno navučena, na West World sam odlepila, u dahu sam je odgledala, zatim sa Winonom Rider, to mi je potpuno otkrovenje, Stanger Things, odlična serija. Ima još mnogo njih koje sam skinula, al’ nemam slobodnog vremena, pa me čekaju.

42: Srdane?
Srdan: Ja sam više old school. Ja gledam filmove i trudim se da čitam što više mogu. Baš ovo što ste pričali o studentima i što je Jelena rekla, to su neke nove generacije. To da je stvar individualna je bilo u naše vreme. Što se tiče tog nekog klasičnog obrazovanja, mislim da mi imamo previše očekivanja koja nisu u skladu sa vremenom u kome živimo. Mi očekujemo da su oni pročitali knjiga i da su klasično obrazovani kao što smo mi bili ili generacije starije od nas. Mislim da to nije moguće. Oni imaju jednu vizuelnu kulturu mnogo izgrađeniju nego što smo je mi imali u to vreme, jer sadržaji sa kojima se oni susreću jesu više vizuelne i interaktivne prirode, a mnogo manje klasične. E sad, ja se baš trudim da sačuvam taj svoj old school duh i da, kad imam vremena, isto kao Jelena, čitam.

42: Ono što zanima sve nas jeste da nam nabrojite od pet do sedam filmova koji su vam značajni u životu, koje volite. I ti i ti?
Srdan: Dobro, ajde ja ću prvi. Jedan od filmova koje najviše volim je Kurosawin Sedam samuraja. To je jedan od filmova koji je na mene jako uticao i koji sam jako voleo, zatim recimo, da razmislim malo… Taksista je svakako film koji je na mene jako puno uticao i koji smatram jednim od najboljih filmova koje sam gledao. Zatim nešto potpuno drugačije što jako puno volim, a što je iz sasvim drugog ključa Senke zaboravljenih predaka Sergeja Parajanova. To je iz nekog rusko-slovenskog duha i svakako jedan od najboljih filmova koje sam gledao je Andrej Rubljov Andreja Tarkovskog i, recimo, kada bih mogao da se opredelim za neki jugoslovenski film koji najviše volim , jeste ili Zaseda Živojina Pavlovića ili Skupljači perja Saše Petrovića. Ovo je sad sve onako iz glave.

Nismo od onih roditelja koji nekom uvale dete nego, baš naprotiv, volimo da budemo sa njim. Nekada imaš osećaj da si istrošen, ali je velika prednost što oboje volimo to što radimo

42: Jelena?
Jelena: Evo i ja sad razmišljam, nepripremljena. Ja volim Wendersa i Nebo nad Berlinom, to mi je sigurno jedan od omiljenih filmova. Je l’ mogu ovde da ubacim i Istrebljivača Ridleyja Skota? Ti nisi spomenuo Dekalog Krzysztofa Kieślowskog, Jarmuscha obožavam, možda mi je Down by Law najomiljeniji, mada i Noć na zemlji volim. Volela bih nešto iz novije produkcije da izvučem. Nešto u zadnjih deset godina, potpuno si me zatekla sa pitanjem.
Srdan: Evo ja mogu da dodam Zimski san Nurija Bilgea Ceylana. To je jedan od najboljih filmova koje sam gledao u poslednjih deset godina
Jelena: Meni je stao mozak. Znaš koliko ih ima. Ja volim Hitchckokov Rope, volim te klasike, krimi. Ja gledam sve. Volim i Star Wars trilogiju i Lucasove filmove. Ja volim i komercijalu i autorske. Srdan npr. nikada nije gledao Star Wars i Prohujalo sa vihorom.
Srdan: Da, Star Wars i Prohujalo sa vihorom nisam gledao, ali nisam imao neku nameru da ne gledam, jednostavno se tako desilo.
Jelena: Od domaćih filmova Skupljači perja, koji ja isto obožavam, takođe Majstori majstori Gorana Markovića mi je jedan od top deset.

42: Recite sada nešto jedno o drugom u par rečenica.
Srdan: Ja se bojim da znam Jelenu bolje nego sebe, koliko smo dugo zajedno.
Jelena: Evo ja za Srdana da kažem da je talentovan, što sebi nikako ne priznaje, i nesiguran je kao i svaki umetnik. Principijelan je.
Srdan: Nesiguran… to je istina.
Jelena: Sviđa mi se što ima svoje ja, ima svoj integritet.
Srdan: Jelena, mislim da je intuitivna i hrabra da prati tu svoju intuitivnost. Dosta je impulsivna i tako doživljava svet oko sebe, i jako uporna u ostvarivanju svojih ciljeva i želja.
Jelena: Hoćeš da kažeš tvrdoglava. J
Srdan: Intuitivna, to je osobina koju kod Jelene najviše cenim.

42: Ja da dodam da ste uz sve to dobri i pravični ljudi.
Jelena i Srdan: Hvala.

42: Oboje ste Beograđani. Vaša 42 sata u Beogradu?
Jelena: Ti znaš šta mi volimo, to kad izađemo, odemo kod Ace u Lozničku, gde se nekako osećamo kao kod kuće. Odskoro je otvoreno divno mesto, za toplu preporuku, kod drugara Larsa, restoran Istok. Kališ preko dana, ako imate dete, zima je, kreće sezona klizanja, koje ja obožavam. Sad teram svoje dete da idemo na klizanje i to pogotovo na otvorena mesta. To mi je neviđeni vid opuštanja. Srdan zna, ja se isključujem, volim da slušam muziku i to je takođe nešto što me vrlo opušta… Reka.
Srdan: Ja ću onda to malo više arhitektonski. Mesta koja ja, recimo, volim da vidim i prođem pored njih. Neka su deo mog sadašnjeg života, neka deo detinjstva. Genex kula, hotel Jugoslavija, SIV, restoran Vuk, Kalemegdan, Loznička i Fakultet dramskih umetnosti i danas je to Dorćol, Gospodar Jevremova. To su neki punktovi koji su vezani za moj život i ja se nekako i krećem između tih tačaka i dalje.