O vrhunskim sportu, veganskoj ishrani, motivaciji, psihičkom i fizičkom treningu, ali i stereotipima, priča nam srpska Spartanka – Jasmina Aleksandrov
Da li znate ko je žena koja predstavlja Srbiju na spartanskim trkama i osvaja medalje? Ko ustaje iz kreveta dok dan još nije svanuo i odlazi na trčanje? Ko je igrao košarku za reprezentaciju i bio na naslovnici Playboya? Ko je trener i vežbač u isto vreme? Ko stoji iza Hangar fitnes centra, smišlja nove projekte kad ne trenira sebe ili druge i ambasadorka je najjačih sportskih brendova? Ko je srpska žena visoka 187 cm, duge crne kose vezane u rep i sa gomilom tetovaža?
Odgovori na sva pitanja glase – Jasmina Aleksandrov.
Kada uporediš sebe kada si igrala košarku za reprezentaciju i sada što se tiče kondicije, treninga i ishrane, šta se razlikuje ili, bolje pitanje, šta je ostalo slično?
Daleko sam u boljoj i fizičkoj snazi i kondiciji sada, sa 33 godine, nego dok sam igrala košarku na profesionalnom nivou u svojim dvadesetim. Bolje poznajem svoje telo i koristim ga na najbolji mogući način u svrhu sporta. Prva spartanska trka koju sam istrčala bila mi je surova slika realnog stanja moje nespremnosti, porazila me je i psihički i fizički, jer sam sebe smatrala i jakom i spremnom. Ipak sam bila profesionalni sportista. Pa onda nisam bila, ali tri godine kasnije, 2017, našla sam se na Evropskom i Svetskom prvenstvu kao jedini predstavnik iz Srbije. Negde se i tu ocrtava moj karakter sportiste, da želim i da sam spremna da se takmičim prvo sa sobom pa onda sa ostalima. Kao i većina sportista, nisam bila ljubitelj napornih treninga jer sam ih doživljavala kao kaznu, i nešto što moram da uradim kako bih igrala utakmice, ali, ponavljam, nisam bila svesna na koje sve načine mogu da iskoristim sve svoje fizikalije na terenu, što je šteta. Inače, ja sam godinama vegan, a vegetarijanac sam od 2006. godine, kada to i nije bilo toliko popularno i prihvatljivo, tako da svoje telo kvalitetno hranim već godinama, a samim tim opovrgavam teorije o ovom načinu ishrane i vrhunskom sportu.
Jako je lako, bar u današnjem svetu, biti popularan i influenser, ali trudim se da svoj status opravdam delima i radom, a ne intenzivnim promovisanjem zarad malo pažnje
Kako ti to polazi za rukom, s obzirom na to da je kod nas ustaljeno mišljenje da ako treniraš, ne možeš da se hraniš vegetarijanski ili veganski, a tvoj primer to apsolutno demantuje?
Moj konzervativni deo porodice i društva mislio je da sam u sekti, ne šalim se. Zamislite već dovoljno ekscentričnu ćerku, koja se istetovirala sa 16 godina, otišla iz zemlje i sa dvadesetak godina vam saopštava da više i ne jede ni životinje… Apsolutni udar na balkanski mit šta sve žena treba da bude i kako da se ponaša. Košarka mi je otvorila mnoga vrata u životu, pa time i šansu da studiram na renomiranom fakultetu u SAD, da proširim svoje vidike i prepoznam sebi slične ljude koji imaju iste vrednosti kao ja, a pritom i to žive.
Trudim se da svojim primerom, a ne samo pustom pričom, promenim viđenje i utičem na ljude oko sebe i, eto, možda izazovem nova osećanja i misli, podstaknem nekog da malo drugačije razmišlja.
Imam balansiranu vegansku ishranu koja je za mene sada već normalna, i ne vidim razlog zašto bih išta menjala. Osećam se dobro, snažno, odmorno, moje telo mi je zahvalno, to se vidi i, opet ponavljam, imam i više i snage i kondicije nego većina mlađih sportista. Naravno, i ja variram u kilaži i jedem junk food. Nisam rob svojih dobrih navika, i nisam mašina, ali trudim se da se ne opterećujem kilažom, već čistim subjektivnim osećajem, kako se ja osećam.
Kako izgleda tvoj dnevni meni?
Svako jutro imam isti ritual. Pored crvenog grejpa ili nekog voća popijem i kafu, pojedem jedan visokokalorični smoothie i spremna sam za dan. Konstantno grickam nešto u toku dana, uvek sa sobom nosim koštunjavo voće kao brz i kvalitetan izbor masti i kalorija. Ručak i večera su dosta slični, standard, protein i ugljeni hidrati… u mom slučaju protein crpim iz mahunarki, kinoe, humusa… a ugljene hidrate iz sveg povraća kog možete da se setite. U kuvanju koristim dosta začina tako da volim da se igram egzotičnim ukusima.
Šta te privlači kod ekstremnog sporta kao što je Spartan Race?
Moraš biti spreman na sve, apsolutno sve, psihički i fizički, pogotovo na trkama koje traju preko deset sati. Spartan Raceje jedna od najzahtevnijih terenskih trka sa preprekama na svetu. Većina trka je na neuređenim terenima, loše vreme, surov teren, ledena voda, puno blata, preko 60 prepreka na stazama su samo neke stvari koje znaš unapred, a ostalo saznaješ u toku trke. Ovo je moja treća godina kako se takmičim. Naučila sam da se spremam za neočekivano, da budem spremna na sve što može da me snađe usput i da adekvatno odreagujem na situaciju u kojoj se zateknem. Jedino što sigurno znam jeste da nema odustajanja, nema samosažaljevanja i nema demoralisanja. Telo prati šta mu um kaže, ja znam da mogu.
Da želim da sam estrada, to bih i bila, ali moj fokus je na onim stvarima koje ne prodaju tiraž. najbanalniji primer: osvojim tri medalje, napravim neverovatan uspeh, a u naslovu stoji „instruktorka se skinula… bla bla“
Šta smatraš svojim najvećim uspehom do sada?
Iskreno, ostanak u Srbiji i prkošenje stereotipima u različitim sferama života. To je dosta filozofsko pitanje, bar za mene, ali ako me pitate za sport, smatram da mi je najveći uspeh do sada, profesionalizam u dva apsolutno različita sporta i takmičenje na najvišem nivou u oba. Nisam sigurna da je to još nekom pošlo za rukom, ispravite me 😉
Kako izgleda tvoj radni dan od jutra do večeri?
Kada sam u trkačkoj sezoni, ustajem i pre šest kako bih stigla da odradim i trčanje i trening u sali. S obzirom na to da sam vlasnica i trener u Hangaru,većinu svog radnog vremena provedem u sali. Držim grupne i personalne treninge, a u pauzama ili treniram ili sastančim i smišljam nove projekte koje želim da realizujem. Evo baš sada jurim sponzore i dozvole za jedan društveno odgovoran projekat, videćemo kako će se završiti.
Pored svog posla i svoje sale, koju sam napravila i osmislila kao sportski centar atipičnih sportova, gde vlada samo dobra energija, želim da posvetim svoju energiju i razvoju sporta i ekologije na teritoriji cele Srbije, smatram to kao svoju obavezu.
Radim to što volim, tako da mi nije teško da sam 12 sati u toku dana vezana za svoj posao.
Koliko ti je to što radiš kao trener pomoglo da sagledaš neke nove stvari iz te druge perspektive i primeniš ih kod sebe kada sama sebe treniraš i koje su to stvari?
Upornost i strpljenje. Strpljenje je nešto što mi generalno manjka, jer sam hiperaktivna i želim sve odmah sad, tj. juče. Mnogo cenim tuđi trud i zalaganje, i daleko više slavim napredak svojih vežbača nego sebe same, mislim da oni to znaju. Većinu ljudi koje treniram (rekreativce) treba da ubedim da su i oni sportisti, da ne odustaju i da ne posustaju, a samim tim i sebi obećam isto. Psihološki momenat je, po meni, daleko bitniji od fizičkog, telo sluša i radi ono što mi želimo, jako je jednostavno, samo treba prelomiti.
Apsolutno ne smatram da je obnaženost strašna, daleko nam je vulgarniji sadržaj plasiran svakodnevno, a niko nema problem sa tim
Nekome su teške trke na duge staze kao što je maraton, nekome da diže tegove ili radi zgibove, šta je tebi teško i kako sebe motivišeš kada to radiš?
Sve mi je teško (smeh), ali satisfakcija da nešto mogu da odradim uprkos trenutnim fizičkim nedostacima je najbolji osećaj. Svi znamo da se tokom treninga luči endorfin, hormon sreće, a ja sam zavisna 😉 Volim trenutak kada pobedim sebe i kada malim uspesima shvatim da i dalje mogu da napredujem i da se razvijam. Ponavljam, sve je u glavi.
Negde sam pročitala da si rekla da parovi i prijatelji koji u dolaze u paru na trening zajedno pate i da podsvesno obećanje dato drugoj osobi kada je teško stvara veću odgovornost. Kako porediš samostalni i grupni trening, šta su prednosti jednog, šta drugog, a šta otežavajuće okolnosti?
Tačno je. Svi smo različiti, i samim tim nas podstiču i stimulišu različite stvari. Većina ljudi ne voli da trenira, ali voli da vidi rezultate, i, ako je moguće, što brze. Ja se trudim da, osim rezultatima, zarazim ljude kompletnim ritualom treninga i tim dobrim osećajem posle. Nekome je potreban vizual da je i drugim ljudima jednako teško i da zajedno pate i time stvaraju hemiju između njih samih. Parovi i prijatelji drže se zajedno kada je teško, solidarnost, i pozitivna ali i negativna iskustva zbližavaju ljude i samim tim grade i tim. Svoje vežbače podstičem da imaju aktivan lifestyle i da pričaju o tome, tako se menja svest. Sa druge strane, ljudi koji ne vole da su izloženi pogledima imaju drugačiji sklop, onda sam tu ja sama, 1 na 1, i čitam tu osobu i njene želje. Nekada su fizički nedostaci prikriveni, psihičke prirode, i tu sam ja da te ubedim da kad vladaš svojim telom, hraniš podsvesno svoje samopouzdanje i tako utičeš na situaciju. Stvarno se izvinjavam što filozofiram, ali zaista je tako. Eto i moje studije i iskustva u nekom momentu da se iskoriste. Da podvučem, niko ne može da ti oduzme osećaj samozadovoljstva.
Da li ti treniraš ponekad sa svojim suprugom Nemanjom Aleksandrovim, košarkašem?
Da, često, najviše leti, kada je van košarkaške sezone. I uglavnom smo pred razvodom jer me smatra najstrožim trenerom (smeh). Takmičimo se u svemu što radimo, od kada smo se upoznali, nekada je to bilo šutiranje trojki i bacanja, a sada su to zgibovi i sklekovi 😉 Odrasli smo zajedno i formirali smo se kroz naše karijere kao svestrani sportisti, svestrane ličnosti, imali smo dosta i uspona i padova, ali prevashodno smo jedno drugom maksimalna podrška i oslonac. Iskreno, mene je teško trpeti, preambiciozna sam, ne dam na sebe, ne umem da ćutim, svojeglava sam i tvrdoglava, nisam baš tipična supruga, a on to sve filtrira i usmerava me u pravom smeru, njemu treba dati medalju za rad i trud.
Kada neko nikada nije vežbao i prvi put dolazi kod tebe na trening, šta mu kažeš, šta je najvažnije da u startu nauči i usvoji?
Da trening nije kazna.
Naučila sam da se spremam za neočekivano, da budem spremna na sve što može da me snađe usput i da adekvatno odreagujem na situaciju u kojoj se zateknem. Jedino što sigurno znam je da nema odustajanja, nema samosažaljevanja i nema demoralisanja
Da li misliš da motiv zbog koga je neko počeo da vežba diktira proces i razvoj vežbanja?
Ne. Bitan je, ali ne i presudan, sve počinje od svesne odluke da promeniš nešto, a posle te odluke i euforije ide period preispitivanja, tada se definiše karakter i dovodi se pravo lice u prvi plan, ko si i šta želiš da uradiš ili da promeniš. Ja ne mogu umesto tebe ni da treniram, ni da vežbam, ni da želim promenu više od tebe, ali mogu da ti pomognem usput, zato sam tu. Znam kako ti je, prolazim taj ciklus preko 25 godina i eto me, još sam tu. Mogla sam da odustanem milion puta, ali nisam. Proglašavali su me netalentovanom i nedovoljno dobrom odmalena, izbacivali me iz timova, branili mi da treniram, ali opstala sam. Kada sam prestala da budem košarkašica, nisam prestala da postojim kao ličnost, košarka nije bila nešto što me definiše već samo nešto što ja radim, a iskustva su me oblikovala i naučila mnogo više od košarke. To sve dajem svojim vežbačima.
Pošto većina vežbača dolazi zbog fizičkog izgleda i toga da što brže smrša, šta im savetuješ, koji trening, intenzitet, ishranu?
Za početak su mi uvek potrebne minimum tri-četiri nedelje. Naučno je dokazano da se navike menjaju i stvaraju tek posle 21 dana rutine. Ja insistiram da ti trening postane rutina u kojoj uživaš, a samim tim će doći i rezultati.
Šta je tvoj lični motiv za vežbanje bio pre 10 godina, a šta je danas?
Takmičenje sama sa sobom i dokazivanje, prvo sebi da mogu, pa ostalima da smem.
Ti si se još 2013. slikala za Playboy, a danas svakodnevno možemo da vidimo rezultate tvojih treninga kroz profesionalne fotografije na tvom Instagram profilu. Kako ti gledaš na svoje telo?
Kroz celu istoriju čovečanstva ljudi su veličali naga ljudska tela, i fizionomiju i seksualnost, ja apsolutno nemam problem niti smatram da je obnaženost strašna, daleko nam je vulgarniji sadržaj plasiran svakodnevno, a niko nema problem sa tim. Volim svoje telo, volim i svoje atribute i svoje nedostatke i to me čini jedinstvenom. Mislim da se na mojim fotkama više vidi samopouzdanje nego neka erotika, bar ja sebe ne doživljavam tako.
Psihološki momenat je, po mom mišljenju, daleko bitniji od fizičkog, telo sluša i radi ono što mi želimo, jako je jednostavno, samo treba prelomiti
Jasmina Aleksandrov je danas brend koji prepoznaju drugi brendovi, po kom sistemu biraš sa kime ćeš sarađivati?
Isključivo sarađujem sa brendovima koji dele sličan sistem vrednosti, bar u poslovnom smislu, kao ja. Odbijam svaku vrstu saradnje koja se kosi sa mojim principima bez obzira na ponudu. Daleko bih bila uspešnija da sam trendi, ali nisam to bila do sada i odlično se snalazim. Pored brendova, odbijam i emisije i novine za koje smatram da nisam adekvatan sagovornik.
Jako je lako danas biti popularan i influenser, ali trudim se da svoj status opravdam delima i radom a ne intenzivnim promovisanjem zarad malo pažnje. Da želim da sam estrada, to bih i bila, ali moj fokus je na onim stvarima koje ne prodaju tiraž. Najbanalniji primer, osvojim tri medalje, napravim neverovatan uspeh, a u naslovu stoji „instruktorka se skinula… bla bla“, to jednostavno nije moj fazon, i svi to znaju.
Šta si zacrtala kao svoju sledeću prepreku i kako se spremaš da je preskočiš?
Želim da realizujem neke od svojih undergorund projekata, da istrčim sve najteže trke na svetu i da pokrenem priču i sve polemike o jednoj čudnoj, visokoj, tetoviranoj, hipi, ekscentričnoj modernoj ženi koja u Srbiji živi život na svoj način bez kompromisa… Eto, želim da budem taj uzor svima.
